Očekivao sam, pre nego što je gospođa Dubravka Filipovski podnela amandman koji praktično treba da spreči da neistina koja je napisana u obrazloženju zakona ili neistina koja je napisana u izreci zakona, da se na neki način otkloni.
U članu 8. nema predviđenog dobijanja saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine, a na strani 10. obrazloženja nas uveravaju u stavu 6, kaže – član 8. predviđa da Vlada može u izuzetnim slučajevima, po dobijanju saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine, ovlastiti… Niko nam se nije izvinio što se očigledna neistina pojavila. Neko bi rekao da nas je neko slagao. Nadam se da je to samo omaška u kucanju, znači, tehnička omaška, ali bi valjalo da se u načelnoj raspravi na to ukazalo, da se to podvuče, a ne da dolazimo sada u situaciju da nešto što je tako napisano na jednom mestu ovako, na drugom mestu sasvim drugačije, sada treba amandmanom narodnog poslanika da se usaglasi. Mislim da je dovoljno svima nama da vidimo da je očigledno da je pitanje da li je taj član 8. dobro promišljen.
Druga stvar, da li ima razloga za privremenu primenu? Nema razloga za privremenu primenu. Da li to može da traje ovoliko, onoliko? Šta je meni ovde opet sporno u članu 8? To je da postupak potvrđivanja ovog međunarodnog ugovora mora biti pokrenut u roku od 30 dana od datuma njegovog potpisivanja.
Za 30 dana. Šta može da se stigne za 30 dana? Da je rečeno u roku od tri dana, da je rečeno u roku od osam dana. Koliko smo imali zakazanih sednica Skupštine u kratkom roku i koliko je zakona usvojeno po hitnoj proceduri, što bi bio interesantan podatak ovde da razmotrimo, koliko je zakona po hitnoj proceduri usvojeno.
Ovde u Predlogu zakona imamo opciju da u roku od 30 dana od datuma njegovog potpisivanja će se podneti, znači, pokrenuće se postupak potvrđivanja. Upravo zbog toga sam blizu toga da sumnjam da se iza ovih odredbi krije nešto ne bi trebalo. Ovog trenutka hajde da verujemo. Ovog trenutka ako ne može da bude prihvaćen amandman koji je gospodin Aligrudić predložio, dajte da prihvatimo, odnosno prihatićemo, mora ćemo da prihvatimo amandman kojim se očigledna neistina ispravlja, da ne bude da smo slagani, i to je dobro.
Samo bih da ukažem na još jednu stvar koju ćemo morati da razmotrimo u narednom periodu. To je da je u članu 14. Predloga zakona pobrojano šta podleže ratifikaciji. Znači – potvrđuje međunarodne ugovore, vojne, političke, ekonomske prirode kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovori koji zahtevaju donošenje novih izmena važećih zakona, ugovori kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja.
Nema ugovora o ljudskim pravima. Nema ugovora o manjinskim pravima. Nema ugovora o pravima deteta. Nema svih onih ugovora gde je jako važno da ih Narodna skupština ratifikuje upravo da bi se legitimisali kao demokratsko društvo. Takođe, nema ni ugovora iz oblasti bezbednosti, nauke, kulture, obrazovanja i sporta. Hajde da nauku, kulturu, obrazovanje i sport gledamo ovako i onako, ali nema ugovora u oblasti bezbednosti.
Raspravljaćemo o amandmanu gospodina Stojčića i gospodina Milićevića, upravo u pogledu tih ugovora iz oblasti bezbednosti, jer bezbednost ne spada u ugovore vojne, političke i ekonomske prirode, bezbednost je nešto drugo.
Navedeno je u obrazloženju – predviđena je saradnja, ali ovoga, u svakom slučaju, nema. Upravo zbog toga smatram da treba ozbiljno porazmisliti da svi zajedno, kao što je gospodin Cvetićanin duboko ušao u razmatranje svakog amandmana, naročito opozicije, podržavajući gorljivo predlog Vlade. Smatram da bi trebalo izaći u susret opravdanim amandmanima i opozicije i pozicije, da bi omogućili, u što većoj meri, ostvarivanje izvornih nadležnosti Narodne skupštine, u smislu razmatranja međunarodnih ugovora i njihove ratifikacije. Hvala.