Reč ima gospođa Popović, replika.

Hvala vam, gospodine predsedniče.
Da krenem od početka. Dakle, to je taj optimizam o kojem vi govorite, koji je toliko karakterističan bio i za prethodnu Vladu u kojoj ste takođe bili ministar, kao i za onu prethodnu. Stalno se nešto govoriti – mi ćemo, mi hoćemo, mi ćemo, a nikako da utvrdite onu nultu tačku od koje se zaista nešto kreće i nešto se menja. Stalno govorite o nekim velikim nadama, o velikim namerama, a mi nekako stalno gacamo na mestu. Status kvo je notorna činjenica, a ako je status kvo, on bukvalno vodi samo u jednu propast. O tome sam govorila i rekla sam i definisala sam zašto je to tako. To jeste partijsko upravljanje tim velikim javnim sistemima. Vi prosto niste opovrgnuli tu moju tezu. To je zaista najveća opasnost, rak rana celokupne privrede i ekonomskog napretka ove države.
Još nešto, gospodine ministre. Kako ste vi počeli da mi odgovarate nakon moje diskusije, mislim da ovde imate neku vrstu nipodaštavanja i neku vrstu mizoginije. Zaista ne očekujem od vas da se na bilo koji način osvrnete na to da sam ja mlada, da sam lepa ili ne, to uopšte nije tema. Gospodine ministre, ja sam ovde narodna poslanica sa kojom vi polemišete. Razumem da je teško biti evropejac, s obzirom da je ta vrsta presvlačenja nastala u toku hoda. O tome će vam reći nešto i gospodin predsednik Skupštine, koji nije našao za shodno da adekvatno reaguje nakon što je na lidera LDP izvršen napad u inostranstvu od strane zaštićenih huligana. Dakle, to je ono o čemu mi govorimo. Ne možete biti evropejci ako ne prihvatate standarde koji krase Evropu.

Istini za volju, niste u pravu za ovo, pošto sam ja jedan od retkih koji je reagovao, ali nema veze.
Izvolite, gospodine ministre.

Nisam razumeo jednu reč koju ste rekli, ali nije ni važno.
Kada govorite i kada kritikujete, bez obzira što znam da svi poslanici nemaju isto znanje iz oblasti kojom se ja bavim, ali onda morate imati činjenice. Kažete – vi ste obećavali, a ništa niste uradili. Do 2008. godine, podsećam vas brojevima, niko u rukovodstvu države nije znao šta su koridori. O koridorima se priča od 1991. godine. Nažalost, bio sam učesnik svih tih dogovora baš u oblasti saobraćajne infrastrukture. Prve kilometre smo napravili za ove četiri godine baš kroz Vojvodinu. Dovršili smo taj famozni auto-put. Što to ne kažete onda? Sada stižete do Budimpešte, kada kažem za dva sata novinari će da se smeju, kažu – Mrka vozi većim brzinama, ali stižete. Što to ne kažete? Kako ste putovali do tada?
Napravili smo taj jedan most, pa drugi most, pa treći most, uz velike napore i velike probleme. Obezbedili smo sredstva za ceo putni Koridor 10. Obezbedili smo milijardu i 200 miliona. Duž celog Koridora 10 se gradi. Sporo, ima problema, ali gradimo. Pokušavamo da zaposlimo našu operativu, naše ljude. Što to ne kažete? Što ne kažete – bravo, ta vlada je uradila to? Ne Mrkonjić, ne ja, nego Vlada. Cela Vlada i država je stala iza tih projekata. To je suština. To je istina. Ide se sporo, Mrka to ne zna da radi, uzmite drugog. Evo, ovde su mladi ljudi, sutra mogu da sednu na moje mesto i kraj. Vi uvek kritikujete i ovde kažete – vi ste rekli da sam ja lepa žena. Pa dobro, rekao sam i šta sad? Mogu da kažem valjda i to. Hvala.

Reč ima gospođa Popović, replika.

Hvala vam, gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, zaboravili ste da kažete da se gradi 10 kilometara auto-puta godišnje, da se otprilike u tim kategorijama kreće i bilo kakva vrsta rekonstrukcije, revitalizacije železničkih pruga. To ste zaboravili da napomenete. Sa tim tempom ne znam kada ćemo mi u stvari dovršiti takvu vrstu modernizacije infrastrukture putne mreže i železničke mreže u Srbiji. O tome niste rekli ni reč.
Niste rekli ni koliko košta u stvari izgradnja kilometra auto-puta, s obzirom na ogroman novac koji se ulaže u to. Niste rekli ni koliko košta cela ova optimistička priča oko Železnica Srbije i koliko ćemo još morati da plaćamo da bismo dostigli neki podnošljivi nivo funkcionisanja tog sistema.

Reč ima minisar Mrkonjić. Izvolite.

To me niste ni pitali, evo sada pitate i ja vam odmah kažem. Opet niste u pravu, žao mi je. Znam, vi često verovatno putujete na sever, pa koliko ima od Novog Sada do Subotice, pa koliko ima oko Beograda obilaznice, pa koliko ima dole na jugu, pa to nije 10 kilometara i koja je to zemlja brže uradila. Vi stalno spominjete Hrvatsku, a ne znate 14 godina su ljudi radili svi ministri su u zatvoru jer ima korupcije itd. U Srbiji toga za sada nema, bar ne na koridorima. Dakle, nisu u pravu, ne 10, 220 kilometara je Vlada uradila do danas na Koridoru 10. Otvorila je 60 kilometara na Koridoru 11 i to se gradi to je ono što su činjenice. Nemojte ulaziti sa ciframa tako ofrlje, kažite ono što je istina i onda možemo da polemišemo.
Dakle, modernizacija srpskih železnica, a to ste dobili, već nekoliko puta smo govorili ovde, cela modernizacija da bi se pruga na Koridoru 10 od Subotice preko Niša do Vranja i do Preševa i do Dimitrovgrada, pa prema Zagrebu završila i dovela na 160 kilometara na sat, da bude dvokolosečna svuda, da bude elektrificirana svuda i za mešoviti saobraćaj košta četiri milijarde i 600 miliona evra. To košta već 20 godina. Od tada ništa nismo uradili da se to poboljša do ove Vlade sada. Prema tome, to svi znaju i to jeste razvojna šansa Srbije i to govori samo o Koridoru 10, ne o Koridoru 11 jer je to pruga Beograd – Bar. Toliko to košta i to znamo. Devet dokumenata je potpisala Srbija, odnosno stara eks Srbija i Jugoslavija, a zadnji je potpisao gospodin Vuk Drašković pre pet ili šest godina kada je bio ministar da su ovo što ja pričam naše obaveze do 2017. godine. To je istina i to znamo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić.

Gospodine predsedniče, poštovani ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, na neka pitanja smo već dobili odgovore, s obzirom da su moji prethodnici već imali izlaganje vezano za decentralizaciju železničkog transporta u Srbiji, vi nećete zameriti gospodine ministre što smo mi iz Vojvodine generalno izuzetno zainteresovani za pitanje koje se tiče železničkog transporta, s obzirom na ekonomski potencijal koji mi vidimo u tome u pokrajini i u odnosu na ono što je Vojvodina nekad imala u tom domenu. Danas je sistem više decenijskog propadanja i izuzetno teškog stanja kako u domenu transporta roba tako i u domenu transporta putnika.
Ne bih mnogo ponavljao ono što je i kolega Pastor do sada već rekao i koleginica Popović, ali moram spomenuti da kada je Vojvodina ulazila u Srbiju, odnosno Jugoslaviju je ušla sa 2200 kilometara pruga. Od toga danas je samo oko 1500 u upotrebi, a od toga je 500 i nešto u koridorima, a 1200 je u izuzetno teškom stanju, ili se uopšte ne koriste.
Prvi voz koji se saobraćao između Liverpula i Mančestera se kretao brzinom od 56 kilometara na sat, a govorim o 1829. godini. Danas je nažalost prosečna brzina vozova u Srbiji oko 40 kilometara na sat. Od Subotice do Beograda se putovalo 1926. godine tri sata i 15 minuta, 1989. godine oko dva sata, a danas je tri sata i osam minuta. Na deset hiljada stanovnika Vojvodina je tada 1918. godine imala 8,7 kilometara pruge što je bila najrazvijenija železničko transportna mreža tada u Evropi. Za petnaest od kada je za vreme autonomije Vojvodine postojala nadležnost nad železničkim transportom od 1977. godine do 1989. godine u Vojvodini je remontovano 527 kilometara pruga, sve su elektrificirane, nabavljeno je više od 10 električnih lokomotiva, 10 elektromotornih vozova i druga oprema. Uvedena je nultna faza informacionog sistema za praćenje vozova, ukinuta je parna vuča, nabavljeno više od 100 teretnih vagona, 20 savremenih putničkih vagona za brzine do 200 kilometara na sat. Vojvodina je tada imala 44 elektro-lokomotive, 10 elektromotornih vozova, 94 dizel lokomotive, 13 parnih lokomotiva, 67 šinobusa, 161 putničkih kola sa 17 hiljada sedišta i 600 ležajeva, kao i preko šest hiljada teretnih vagona.
S obzirom da ste rekli da treba da pričamo o podacima, odnosno da argumentujemo činjenicama mislim da su ovo činjenice koje malo ko može osporiti. Dvadeset hiljada putnika se tada prevozilo šinobusima što je zbog konfiguracije terena izuzetno od velike važnosti za transport ljudi u Vojvodini. Danas je to nešto više od 400, 500, a pričam o podacima na dnevnoj bazi, pod uslovom uopšte da neki od tih linija i saobraćaju.
Svi znamo da je situacija u tom domenu izuzetno teška, ali kad god smo u prošlosti pokušavali da na neki način iniciramo, pre svega, organizacione promene u domenu železničkog transporta i apostrofiramo da je potreban neki nivo decentralizacije jer postoje ekonomski razlozi za to, uglavnom smo dobijali etikete da se radi o separatizmu i to je prebacivano na neki politički teren. Mislim da za to apsolutno nemam potrebe jer govorimo isključivo o ekonomskim kordinatama. Za nas železnički transport, ponoviću, ima izuzetnu važnost.
Kao što se vidi iz ovih podataka koje sam izneo, mislim da se u Vojvodini vrlo dobro znalo kako treba upravljati železničkim transportom i ne vidim zbog čega bi to bio problem da se u budućnosti ponovo, ne pričam o koridorima pričam o prugama koje nisu koridori, i kroz direkciju i kroz upravljanje infrastrukturom određeni nivo tih nadležnosti prenese u pokrajinu gde bi onda neki prioriteti mogli da se definišu i na regionalnom nivou.
U ovom predlogu zakona postoji samo jedna takva mogućnost da u slučaju da operateri koji upravljaju infrastrukturom nemaju ekonomsku računicu, samo u tom slučaju mogu preneti upravljanje na toj infrastrukturi na lokalni, odnosno pokrajinski nivo.
Mislim takođe da ne postoji razlog zbog čega bi se izjednačavao lokalni i pokrajinski nivo, s obzirom da mislim da malo koje opštine u Srbiji mogu uopšte da izdvoje sredstva i da ulažu u železničku infrastrukturu.
Nažalost, i da ste najveći centralista danas, a to sam naveo u jednom od prošlih izlaganja i da želite da ne postoji ni lokalna samouprava, ni pokrajina, kada krenete u Beograd da dobijete neki papir, s obzirom da vam treba od Subotice skoro četiri sata, ta želja će vas napustiti. Konkretno, imam jednog komšiju koji je putovao od Sremske Mitrovice do Čortanovaca osam sati. Vi za osam sati možete stići do mnogih svetskih metropola i nazad.
Stvarno, ne bih da budem zlonameran, jer znam da je ovaj zakon nešto što treba da nas uključi u evropski saobraćaj, što se železnice tiče i da je možda intencija zakonopisca dobra, ali s obzirom da od početka 90-tih do danas, vrlo malo je urađeno, da li zbog nedostatka sredstava, da li iz drugih razloga, ne znam, ali dok ne budemo videli konkretne pomake u smislu da te pruge počnu da se grade, da se stvarno nabave vozovi i da se stigne od mesta A do mesta B, u nekom normalnom roku, ne vidim razlog zbog koga bi podržavali aktivnosti, jer administrativnim merama, jer i zakon iz 2005. godine konkretno ništa nije doneo, a ovaj vrlo malo toga menja.
Ne vidimo šta će to konkretno novo da se desi da bi se ovaj domen modernizovao. Glavni problem u "Železnicama Srbije", po meni taj, što oni koji odlučuju o železničkom transportu se ne voze vozovima, kada bi se vozili vozovima, a ne svojim službenim automobilima, verovatno bi malo drugačije se odnosili prema tom problemu. Razumem da treba da se uloži četiri milijarde evra da bi se koridori izgradili, ali stvarno postoje neke stvari koje nemaju opravdanja, a tiču se reda vožnje, higijene, održavanja itd, i mislim da za to oni koji se time bave, stvarno ne bi trebali da imaju izgovor.
Što se tiče nas iz LSV, mi smo dali neke amandmane. Ponavljam, mislim da su konstruktivni. Ne želimo da politizujemo, previše ovo pitanje, ali dozvolite da imamo određenu inicijativu prema tome da bi određeni nivo aktivnosti mogao da se prenese na pokrajinu i siguran sam da bi to koristilo i vama i onima koji danas upravljaju "Železnicama Srbije". Zahvaljujem.