Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

U obrazloženju je naveden slučaj "Brejvik", lice koje naš državljanin, zločin se nije dogodio u našoj zemlji. Dogodio se u nekoj drugoj zemlji, ali je ubijeno skoro 100 ljudi.
Navedeno je da taj slučaj, primera radi, da se desio u Srbiji, Brejvik masovni ubica bi po našem Krivičnom zakonodavstvu dobio samo 40 godina zatvora, ali takođe mogao da postigne dogovor sa tužilaštvom i da bude osuđeni saradnik. To su anomalije koje smo želeli ovim članom zakona da ispravimo. Mislim da je ovo navođenje samo primera radi, jer se zakon ne odnosi na Brejvika, ni na druga pomenuta dva lica, on se odnosi na sve potencijalne izvršioce krivičnih dela. Odnosi se i na sve oni koji su osuđeni na jedinstvenu kaznu zatvora od 40 godina i po opštem mišljenju svih poslaničkih grupa, takva lica ne smeju da budu svedoci saradnici. Treba da dobiju zasluženu kaznu i to treba da bude najbolja opomena svim potencijalnim izvršiocima krivičnih dela.
Ne bih sa nečim što je život, što je struka i što je pravo mešao politiku. Svi smo mi u nekom periodu bili kritičari, možda i Zorana Đinđića itd, ali istovremeno nismo želeli da Zorana Đinđića zadesi sudbina kakva ga je zadesila. To ne želimo da se dogodi ni jednom političkom protivniku. Mislimo da je parlament mesto u kome ćemo rešavati političke razlike, a ne da je ubistvo način na koji su se nažalost, u našoj skorijoj prošlosti rešavale političke različitosti.
Zbog toga mislimo da će ovim izmenama Srbija poslati jednu snažnu poruku da postaje i u ovom segmentu svog društvenog delovanja jedna normalna država i da ćemo poslati snažnu poruku svima onima koji misle da političke razlike rešavaju na taj način što će nekoga ubiti, da će dobiti i zasluženu kaznu.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đurđeviću, ne bih voleo da ova rasprava sada na kraju ode nekim pogrešnim tokom i u pogrešnom pravcu, ali istine radi, i ovde piše da je predlagač zakona i za predstavnike Vlade u Narodnoj skupštini, bar kada je Zakon o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata u pitanju, da je za predstavnika Vlade u Narodnoj skupštini određen gospodin Nikola Selaković, ministar pravde i državne uprave i profesor dr Dejan Đurđević, direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo. Mi ovde imamo prisutnog dr Dejana Đurđevića.
Što se tiče drugog zakona u ovom setu, to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, predlagači su poslanička grupa SPO-DHSS, zaista im se zahvaljujem zato što su takav predlog zakona i dali, ali prisustvo ministra pravde gospodina Nikole Selakovića danas zaista nije bilo neophodno. Ne mogu da dozvolim bilo kakvo etiketiranje jednog od najagilnijih, ako ne i najagilnijeg ministra u Vladi Republike Srbije, bar po onim zakonima koji su došli pred nas ovde u parlament, bar po njegovom prisustvu kada su ti zakoni trebali da se brane. Zaista ne mogu da prihvatim bilo kakvo etiketiranje gospodina Nikole Selakovića o nemarnosti, neradu ili o nečemu drugome zato što to zaista ne stoji.
Srpska napredna stranka, kao što su moje uvažene kolege iz poslaničke grupe SNS i rekli, mi ćemo glasati i podržati Zakon o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, uz još jednu zahvalnost kolegama zato što su ovakav zakon predložili, zato što se on u potpunosti slaže sa politikom SNS, nulte tolerancije prema kriminalu i korupciji, nulte tolerancije prema bilo čemu, a naročito da nema ni trgovine, ni komunikacije, niti će država biti sagovornik za one koji su učestvovali ili organizovali ili na bilo koji drugi način umešani u dela kao što su lišavanje života drugih lica, ma kako se ta lica u prošlosti zvala, iako su za takva dela osuđeni na najteže kazne zatvora, bez obzira kako se i žrtve zvale, bez obzira kako se i egzekutori, da li su nalogodavci ili neki izvršioci, zvali.
Što se tiče Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata, u pravu ste, gospodine Đurđeviću, taj zakon je usvojen 1991. godine. Sa primenom je startovao 1992. godine. Ovaj protok vremena od 21 godine zahteva jedan moderniji pristup, da se u takav zakon implementira razvoj interneta i elektronskih baza podataka. Zbog toga sam vam zahvalan zato što ste dali jedan ovako moderan, kvalitetan i korektan zakon, koji uspostavlja pravno-informacioni sistem Republike Srbije, takođe od članova 28. pa nadalje.
Ono što ste takođe istakli i što je dobro i što, nadam se da će na nadležnom odboru Republike Srbije dobiti većinu, siguran sam da će dobiti većinu, a to je amandman na član 29, kojim će biti predviđeno da je pristup bazi koja sadrži sudsku praksu besplatan za sve sudove, javna tužilaštva, Republičko javno pravobranilaštvo i Pravosudnu akademiju. Sve su to razlozi, uz one razloge koje su kolege iz poslaničke grupe SNS naveli, zbog čega će SNS u Danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog.
Ono što mi se lično ne dopada i što mi je lično zaparalo uši, to je više stvar emocije nego struke i verujem da je taj član 24. deo nekog algoritma za pisanje zakona i taj član glasi – Organizaciju i način izdavanja "Službenog glasnika" za vreme ratnog stanja uređuje Vlada. Nemojte, ljudi, više ratno stanje, pa čak ni da ga predvidimo. Znam da mora da se predvidi i takva neka situacija, ali čim se pomene ta reč na našim prostorima, u našoj zemlji, mislim da para uši, uz razumevanje s moje strane da je to ipak deo jednog algoritma za pisanje i deo jedne potrebe i deo nekog, ne daj bože, predviđanja.
Ono o čemu se danas najmanje govorilo, a o čemu bih ipak voleo da kažem neku reč, to je stanje u javnom preduzeću "Službeni glasnik", stanje i ono sa čim se susreo novi menadžment, kome zaista svu sreću zbog jednog ne vrućeg, vrelog krompira koji im je dat u ruke, ali bih i voleo zbog jednog principa, da za svaku stvar moramo da napravimo jednu primopredaju, da se zna da novi menadžment javnog preduzeća "Službeni glasnik", vlasništvo svih građana Republike Srbije, trči jednu trku sa velikim tegovima i na rukama i na nogama.
Probaću jedan deo tih podataka, zarad istine, zarad budućnosti, zarad budućih izazova, da na ovaj način interpretiram. "Službeni glasnik" je počeo sa radom 1992. godine sa 50 zaposlenih, a 250 zaposlenih je optimalan broj za ovaj obim posla. Na konferenciji za novinare 2. oktobra 2012. godine bivši direktor "Službenog glasnika" je rekao da "Službeni glasnik" ima 374 zaposlena radnika. U trenutku kada je novi menadžment ušao u "Službeni glasnik", zatekli smo 479 zaposlenih. Za manje od dva meseca više od 100 zaposlenja. Srpska napredna stranka jeste za zaposlenje. Srbija vapi za poslom, posla nam treba. Procenat nezaposlenosti je 28% u Srbiji, ali koga, kako?
Ne mogu da prihvatim da je sistematizacija novih radnih mesta urađena 16. novembra 2012. godine u najmanju ruku neadekvatna zato što je predvidela savetnike, pa specijalne savetnike, pa direktore kabineta. Nigde nisam čuo da postoji direktor kabineta negde u nekoj sistematizaciji radnih mesta. PR služba sedam zaposlenih. U PR službi i montažer i snimatelj. Projekat digitalizacije službenih novina – 29 zaposlenih.
Ono što je najotežavajuće je da je u "Službenom glasniku" zaposleno 28 urednika i izvršnih urednika. Toliko urednika nema ni "Galimar", najveća izdavačka kuća u svetu nema 28 urednika i izvršnih urednika. Može li to država da istrpi? Može li to neko javno preduzeće da istrpi, takav bahati pristup? Da ne ulazimo u to da su mnogi od tih 28 urednika ili glavnih urednika ljudi koji već imaju neko zaposlenje negde ili su pod ugovorom ili su penzioneri, pa angažovani tu. U političku podobnost neću ulaziti. Ne želim, da ne bude revanšizam, da ne bude – evo kako se SNS obračunava. Mi se obračunavamo sa neradom, obračunavamo se sa nepravilnostima, obračunavamo se sa nezakonitostima.
Ako to izostavimo, pa uzmemo sada finansijski efekat svega toga, u odnosu na 2011. godinu u 2012. godini razlika u rashodima javnog preduzeća "Službeni glasnik" je 236.185.580 dinara. Za godinu dana da rashodi skoče da porastu za 236 miliona dinara. Niko ne krije da je "Službeni glasnik" ostvarivao i dobit i da je tu dobit vraćao u budžet Vlade Republike Srbije.
Ne želimo da maskiramo realnost, ali se pitam kako je to moguće u 2011. godini napraviti dobit od skoro 86 miliona dinara, a da u 2012. godini ta dobit bude 4.418.000 dinara, a onda kada su se pojavila neka skrivena potraživanja, kada su se pojavile i izronile neke fakture, realnost je sasvim druga, a to je da je prošle godine "Službeni glasnik" napravio manjak, odnosno gubitak od 5.600.000 dinara? Kako? Domaćinskim poslovanjem? Ne. Odgovornošću, strukom? Ne.
"Službeni glasnik" je naknadno započeo svoju izdavačku delatnost i danas je poznato da je "Službeni glasnik" u stvari najveća izdavačka kuća, čime je, nažalost, opet lošom poslovnom politikom narušila svoju osnovnu funkciju. "Službeni glasnik" je postao fabrika knjiga koje se ne prodaju, već se skladište.
Za vašu informaciju, za informaciju javnosti, trenutno je lager "Službenog glasnika" u neprodatim, odštampanim knjigama, magacin knjiga u iznosu od 586.439.983 dinara, bez ikakve kontrole.
Samo u 2012. godini je za više od 150.000.000 dinara novih naslova štampano ili prihvatano kroz kompenzaciju i stavljeno u nekakve magacine, bez ikakve šanse da se sve to proda. Da li smo mi toliko bogata zemlja i društvo da možemo i da postoji opravdanje za ovako nešto?
"Beogradska knjiga" dužna je bila da plati po jednom obračunu, po jednom naslovu 5.000.000 dinara. Kompenzovan je taj iznos kroz knjige, 18 izdanja, 7.000 primeraka, od kojih je prodato 288. Ostvaren je prihod od 256.000 dinara ili čist gubitak od 4.784.000 dinara.
Najveći gubici "Službenog glasnika" su ostvareni kroz sedam časopisa - TFT, ZIP, "Politički život", "Pravo i društvo", itd. Gubici po jednom časopisu "Pravo i društvo" su 1.957 dinara.
Isto pitanje – ima li poslovne odluke, ima li logike da se na ovakav način ponašamo prema prihodima, prema novcu, prema imovini građana Republike Srbije?
U depoima, u magacinima "Službenog glasnika" se nalaze 1.637 naslova. Iznad 100 primeraka prodato je 397 naslova ili jedva jedna petina. Ostalo ili 1.330 naslova je prodato od nula do 100 primeraka. Nije prodato 35 knjiga ni u jednom primerku. Odštampane, iskompenzovane, ostavljene u nekom depou, a i taj depo i taj magacin se plaća naknadno.
Kiosk izdanja, to će biti poslednje što ću vam govoriti o primercima, broj 23 recimo, tiraž 284.000 primeraka, prodato 108, u zalihama 164.000, prodata vrednost 30.000.000 dinara, cena koštanja 35.000.000 dinara. Kada se za to doda i plaćeno reklamiranje od osam miliona i nešto hiljada dinara, čist gubitak samo u jednom broju 13.000.000 dinara. To je menadžment. To je struka. To je poslovanje. To su tegovi sa kojima se susreće Vlada Republike Srbije, da li kroz javna preduzeća, da li kroz ministarstva, da li svuda tamo gde smo preuzeli obaveze.
Da govorimo i o prevodnim pravima. Prevodna prava za izdanja koja niko ne kupuje su samo za jednu godinu, samo za 2013. godinu, avansno plaćena više od 117.000 dinara.
Mnogo toga bih mogao da govorim o "Službenom glasniku". Sve ovo što govorim je jedna sumnja, gospodine Đurđeviću, da pored vaše najbolje namere, "Službeni glasnik" će imati i dalje velike probleme zbog ovakvih stečenih obaveza. Izdavaštvo je jedna dobra, humana stvar, ali izdavaštvo ne dogovorno, već donekle i tržišno. Ovo je bilo sve, samo ne tržišno.
Ne upirem prst ni u koga, jer nemam ni ovlašćenja, niti sam plaćen, niti želim to da budem. To moraju da rade neki drugi ljudi. Mnogo je takvih slučajeva u "Službenom glasniku" i mnogo je "Službenih glasnika" u Srbiji i zbog toga mi deluje licemerna kritika koja dolazi od predstavnika bivšeg režima kada podignu prst i upru prst u nas koji smo prihvatili kao prijateljski Predlog zakona o promenama ZKP, da smo krivi i odgovorni u odnosu na njih koji su taj prst i podigli i uperili ga, koji su imali sve vreme ovog sveta da takav zakon promene, da takvu sugestiju prihvate, ali je nisu prihvatili.
Zbog toga i zbog hrabrih političkih odluka i zbog hrabrih ljudi koji su preuzeli odgovornost i u ministarstvima i u Vladi i u javnim preduzećima i u seriji opština i gradova u Srbiji, ponosan sam što sam član SNS i ponosan sam što imamo sve veću i veću podršku kod građana Republike Srbije i zbog toga će, još jednom podvlačim, SNS u danu za glasanje podržati i u punom kapacitetu glasati za oba ova zakonska predloga.

Hvala.
Narodni poslanik Srđan Milivojević, povreda Poslovnika. Izvolite.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 106.
Prosto je frapantno, gospođo predsedavajuća, da 11 minuta svoje diskusije prethodni govornik posveti izveštaju o radu "Službenog glasnika", a da ga vi ni jedanput ne opomenete.
Vaše je pravo, legitimno pravo, da se vi plašite gospodina Babića, da želite da ga pustite da u ovoj sali radi šta god hoće, ali naše je demokratsko legitimno pravo i da vam ukažemo da su ovakve povrede Poslovnika nedopustive, da je ovakvo kršenje dnevnog reda nezabeleženo u parlamentarnoj praksi od kada je uvedeno višestranačje.
Legitimno je pravo svakog da žali što "Službeni glasnik" više ne objavljuje sabrana dela Vojislava Šešelja i Mirjane Marković na kojima se obrazovao, ali to je njegovo legitimno pravo, ali je i legitimno pravo vas bilo da ga opomenete i makar zamolite da govori o tački dnevnog reda, a ona je Zakon o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata.
Neću uopšte tražiti da se o ovome izjašnjavamo u danu za glasanje, jer ćete vi doneti odluku kakvu god želite, ali hoću da vam kažem da makar možete i opoziciji dopustiti da na ovakve neistine odgovori jezikom argumenata i činjenica, makar zbog proklamovane departizacije u predizbornoj kampanji, kada su obećali da neće na mesta direktora javnih preduzeća dovesti partijske kadrove, koji su ta preduzeća u prošlosti uništili.

Hvala, gospodine Milivojeviću.
Žao mi je što ne poznajete, jer da me poznajete znali biste da se ja nikada ničega nisam plašila.
Podsetiću vas na član 1. Zakona stav 2. koji kaže da izdavanje "Službenog glasnika" je delatnost od opšteg interesa koju obavlja javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija.
Dakle, predmet ovog zakona je zapravo "Službeni glasnik". Vrlo je interesantno za sve narodne poslanike i za građane Srbije da čuju kako to javno preduzeće obavlja svoju delatnost, tako da se ne mogu složiti s vama da iz straha prema pozicionoj stranci nisam prekinula gospodina Babića.
Gospodin Babić reklamira povredu Poslovnika. Izvolite.

Članovi 105, 106, 107. Zahvaljujem vam se, gospođo potpredsednice, zato što se ne plašite mene. Ne želim da me se plašite, ne samo što ste žena, a ja u porodici živim, od mlađe ćerke, do majke od 88 godina. Zato ne očekujem da me se iko plaši, niti sam tako nešto očekivao.
Moj odgovor je samo u jednoj rečenici koju građani Srbije mnogo dobro poznaju. Ta rečenica glasi – istina boli, a ovo što sam rekao je istina. Koga je zabolela, sam se je javio. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević, povreda Poslovnika.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 298, koja kaže – da ovaj Poslovnik važi od dana objavljivanja u "Službenom glasniku". Ako vladajuća većina smatra da ovaj poslovnik ne važi, da za njih važi neki drugi poslovnik, makar neka nas o tome, u pisanoj formi, obavesti u tom istom "Službenom glasniku".
Nemojte onako da reagujete, kada vas istina ne boli, na rečenicu da ste bili na vlasti kad je ubijen Ivan Stambolić. Nemojte da vas tako ne boli istina kada vam kažem da je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić, kada je ubijen Slavko Ćuruvija i da je poručio da pitamo njegovu ženu gde je otišao da prošeta, pa ga nema nekoliko dana.
Možda su to odgovori zbog kojih će vas istina mnogo boleti. Nemojte baš da se pozivate tako na tu istinu, jer može mnogo da boli, a zahteva samo ćutanje sa vaše strane. Iako već ne možete da nas odgovorite, probajte da nas nadćutite. Nije mnogo teško. Hvala.