Reč ima narodni poslanik Sanja Čeković. Izvolite.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre sa saradnicima, ja bih se po mom trebala vratiti na temu. Sve što je do sada pričano, čini mi se da zaobilazi glavnu temu, a glavna tema je da nas je ministar finansija Mlađan Dinkić danas obavestio da je deficit veći od planiranog. On nam je rekao i razloge, on nam je rekao i uzroke i ono što sada pokušavamo da radimo je da nađemo način kako da se smanji deficit koji je u Srbiji otišao mnogo izvan planiranog budžeta.
Razloge zašto je deficit toliki ministar je našao u padu prometa u trgovini na malo. Onda je rekao da su prihodi mnogo pali upravo zbog toga što se i povezuje. Rekao je da je jako nizak standard građana i da se pokrenula siva ekonomija.
Prilikom povećavanja stope PDV sa 18% na 20% svaki ekonomista je znao da će to ostaviti veliku posledicu na promet, pogotovo na promet na malo. U zemljama koje se nalaze u ovakvoj ekonomskoj situaciji, svaka povećanja stope poreza na promet dovodi do pada prometa. Kada padne promet, onda se uzroci traže u lošoj ekonomskoj situaciji stanovništva i stanovništvo u tom slučaju kreće da se snabdeva na sivom tržištu, odnosno buvljaci postaju mesto gde se obavlja trgovina kao nekad.
Ponuda današnjih zakona u Skupštini Srbije je jedan od rešenja koje nudi ministar. Dakle, on je današnjim zakonima ponudio da deficit smanji za izvestan procenat, za izvestan iznos, a nakon toga je rekao da je druga mera štednja, a treća mera je rebalans budžeta. Pošto smo svi, nadam se, svesni da je deficit veliki i da dovodi zemlju u veliku ekonomsku opasnost, na nama je bilo danas da sugerišemo ministru i da međusobno razmenimo mišljenja da li predloženi zakoni mogu uspešno da smanje deficit koji je izvesno veliki i deficit koji zemlju može da dovede u izuzetno tešku situaciju.
Kada smo suštinski sagledali svi danas šta se u stvari predlaže zakonima, primetili smo da deficit pokušava u ovom trenutku da se smanji oduzimanjem prihoda koji su nekada pripali lokalnoj samoupravi, a lokalnoj samoupravi prepuštamo vrlo neizvestan zakon o porezu na imovinu koji će možda doneti prihode, a možda i neće.

Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković. Izvolite.

Hvala, predsedniče.
Koleginice i kolege, poštovani predsedniče, uvaženi ministre, set od šest zakona koji je danas pred nama i koji je predmet današnje rasprave, predstavlja dalju demonstraciju namere da se naše javne finansije dovedu u red i da se, koliko je to moguće, isprave neke nelogičnosti koje su postajale u dosadašnjim poreskim politikama. Prostora za unapređenje naravno da ima. Dalji rad je neminovnost i od nečega moramo da počnemo.
Socijalistička partija Srbije podržava predložene izmene, jer one donose mnogo više kvalitetnih rešenja, nego što se može dati prigovora.
Prva stvar koja je za nas bitna je da se povećava neoporezivi iznos zarade, čime se delimično uvažava činjenica da je siva ekonomija boljka Srbije i da se taj problem najbolje rešava tako što se ljudima, koji, nažalost, žive na marginama društva, daje šansa da rade i da za svoj rad, pored novca koji dobijaju na ruke, jednostavno dobijaju prava koja im sleduju iz zaposlenja.
Mišljenja smo da poreska opterećenja za one koji zarađuju malo treba da budu minimalna upravo da bi im se dala šansa da budu punopravni građani naše zemlje, što danas možemo da vidimo da faktički i nisu. Osoba koja mesečno zaradi 20.000 dinara, mora da budi suštinski manje opterećena porezima i doprinosima.
Drugo, duboko podržavamo ideju da se štedi jednako i na lokalu i na nivou Republike. Izmene koje imamo idu u tom pravcu, a na lokalnim samoupravama je da se odluče kakve politike žele da vode.
Ne svodi se štednja u lokalnim sredinama samo na obdaništa i druge socijalne prinadležnosti lokalnih samouprava. Štednja je moguća na različite načine. Otvoreni su novi putevi ubiranja izvornih prihoda, a postoje i mehanizmi koje lokalne samouprave mogu koristiti da učine bolji život svojim građanima u tim opštinama.
Ne govore isključivo budžetski prihodi o kvalitetu jedne lokane samouprave. Usko sa ovim je povezano i ispravljanje i jedne od vrhunskih nepravdi ovog društva, a to je da pravna lica mogu faktički da ne plate porez na imovinu, a građanima nije bilo omogućeno da to mogu.
Ne postoji ni jedan razuman razlog ako oporezujemo imovinu, da se imovina koja na tržištu vredi milione, a koja je u poslovnim knjigama amortizovana, ne oporezuje na način kako se to radi prema fizičkim licima.
Ovakvim rešenjima se izbegava davanje nakaradnih podsticaja da se lična imovina prikazuje kao poslovna, a još više i ovde se u opštinama ostavlja mogućnost da same izaberu šta žele, više javnih prihoda ili više radnih mesta. Ako biramo da li će penzioneri sami sebi da plaćaju pre penzije što se dešava kroz finansiranje penzija kroz budžet ili će to da rade kroz PIO fond, onda je naravno ovo drugo rešenje kud i kamo svrsishodnije. Opterećenje za poslodavce je isto ako ne računamo uvećanju neoporezivu osnovicu, inače blago umanjeno, tako da je ovo rešenje na pragu logike da se stvari moraju nazivati pravim imenom, da se zna šta služi za šta, šta se iz čega finansira i uopšte da se nastavi sa nečim što bi se moglo nazvati stvaranjem elementarnog reda u javnim finansijama, privredi i našem društvu.
Samo ako stvari budu na zdravim nogama pa makar nam neka slika u fiskalnom ogledalu izgledala ružna možemo prepoznati šta su uzroci problema, i probleme rešavati umesto da se isti kamufliraju iza velikih parola koje jednostavno ništa ne znače kada bi se primenile u realnom svetu, stvarnom svetu.
Nažalost, niko ne voli da saopštava loše vesti, niko ne voli da radi stvari koje su bolne. Ali, ako ne budemo u stanju barem da stvari nazivamo pravim imenom stranputica će biti naša realnost. Naša realnost je da smo društvo koje stari, da je pitanje penzija izuzetno bolno pitanje i da nigde nećemo stići ako ne pokušamo da fingiramo da je moguće imati sistem u kojem penzioneri žive pristojno, što je danas slučaj, i da imamo niske doprinose. Jednostavno to ne ide tako, želje su jedno, a mogućnosti su danas drugo.
Set izmena vezan za porez na dobit je posebno vezan za poreske olakšice i mislim da je morao biti bolje i pažljivije planiran i to je sigurno potrebno i trebalo bi razmisliti o detaljima. Meni si čini da su firme koje nabavljaju opremu na lizing nepravedno isključene iz sistema poreskih podsticaja.
Ovde se obavlja fino prilagođavanje poreske politike, pa je zaista potrebno da se o ovakvim stvarima ne raspravlja u skraćenom, da ne kažem hitnom postupku. Mnoge stvari tako mogu da promaknu i da se stvari koje se rešavaju zakonima budu premošćavanje podzakonskim aktima, odnosno da imamo još nekih od nepotrebnih izmena zakona.
Ono što je interesantno je da se jako malo pažnje pridodaje suštinskim promenama u poreskoj administraciji koja će Srbiju primaći državama za koje mogu sa pravom da kažem da imaju e – Vladu i e – poresku administraciju.
Izmene koje se predlažu će osloboditi resurse kako preduzeća tako i državnih službi koje su sada uposlene u aktivnostima koje su čist gubitak dragocenog vremena stručnih ljudi, a ti ljudi su ključni resurs našeg društva.
Ko se bavi privredom znam o čemu govorim. Posebno to znaju mali privrednici koji ne mogu da prenesu ove poslove na specijalizovane službe ili im to čini jedno veliko preopterećenje. Kada se implementiraju predložena rešenja naši resursi će se osloboditi za mnogo svrsishodnije namene, a uz dalju implementaciju e – rešenje imaćemo podatke u gotovo realnom vremenu o tome kuda idu naše javne finansije, koji su efekti određenih mera, a biće i teže izbegavati da se plate usluge koje naša država pruža svim građanima i pravnim licima.
Žao mi je što se o ovome više ne govori, jer su ovo ključne izmene i žao mi je što se ne sagleda na pravi način naš put stvaranja nekih novih vrednosti, novih šansi, pa makar i nepovoljnim uslovima u kakvim se nalazimo, umesto da se fokusiramo na mere koje su u suštini preraspodela neke muke koja je trenutna.
Podržavamo ovaj paket jer smatramo da on postavlja neke delove naših javnih finansija na zdrave temelje i čini poreski sistem socijalno pravednijim. Žao nam je što nismo imali vremena da se ove izmene i dopune kroz amandmane dodatno poboljšaju, jer ovde nema visoke politike. Ovo su jasna životna pitanja. Bilo bi lepo u našem društvu postoji širok konsenzus o što većem broju pitanja. Samo tako možemo doći do kvaliteta kada raspravljamo o detaljima koji su i danas bili na dnevnom redu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Bojana Božanić.

Poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, kolege i koleginice narodni poslanici, kada smo septembra 2012. godine razgovarali o setu poreskih zakona, izrazila sam bojazan o brisanju naknada iz Zakona o finansiranju lokalne samouprave, isto tako i Zakona o budžetskom sistemu, naknada koje se odnose na izvorne prihode lokalnih samouprava za korišćenje i uređenje građevinskog zemljišta.
Rekla sam da se bojim da će biti ukinute te naknade s obzirom da se ti termini brišu iz tih zakona. Tako se dešava sa naknadom za korišćenjem građevinskog zemljišta. Bojim se da će se nešto slično desiti i sa naknadom za uređenje građevinskog zemljišta u budućnosti, da se ona više neće slivati u opštinski budžet.
Sve u svemu, dolazimo u situaciju da je ovo opet udar na građane. Obrni, okreni taj običan prosečni građanin Srbije uvek nadrlja. Od tih prosečnih građana nisam čula u ovih nekoliko dana ni jedan pozitivan komentar. Izdvojila bih jedan zanimljiv koji sublimira sve ostale. Kaže – samo nastavite da gulite, za koju godinu i onako neće biti nikoga u provinciji da vam plati sve te dažbine, što je sigurno istina.
Vidimo da ta decentralizacija finansija poslednjih par godina nije bila u potpunosti iskrena i iz najbolje namere, a sa stanovišta jedne male lokalne samouprave iz koje dolazim, govorim o stalnom menjanju pravila u toku igre gde mi iz lokalne samouprave ne možemo nikako da se snađemo. Kada se promeni pravilo odmah mora da se ispoštuje, naravno, ako se ne ispoštuje, odmah sledi kazna, sledi nametanje novih obaveza, nadležnosti, kazna zbog racionalizacije, odnosno ne ispunjavanja obaveza racionalizacije, ali samo u opštinskim upravama. Nekako se to ne dešava u državnim preduzećima. Nekako mi dolazi na pamet svrha postojanja lokalnih samouprava. Zašto one uopšte i postoje ako im pare polako uzimamo, a sve nove i nove nadležnosti i nove obaveze im namećemo.
Ako se sećate i znate šta sve namećemo kroz zakone o lokalnim samoupravama, nije tačno da nemaju nove namete. Prvo, lokalne samouprave moraju da održavaju i javne površine, da rade komunalnu infrastrukturu, jer kako i na koji način će da dođu investitori koji će da ulažu u proizvodnju, u nova preduzeća, da pokrenemo privredu na lokalu ukoliko nemamo osnovu, ukoliko nemamo tu komunalnu infrastrukturu.
Opštine neće biti u mogućnosti da grade bez ovih sredstava i da ulažu u nju, tako da ministarstvo i Vlada na ovaj način šalju jednu indirektnu poruku investitorima – nemojte dolaziti kod nas zato što mi nemamo elementarne osnove, niti bilo kakvu bazu da vi uložite kod nas, a još manje da vam se te investicije i vrate.
Kada smo ukinuli naknade 2012. godine lokalnim samoupravama, a opet istovremeno povećali prihode u republičkom budžetu, nije bila rasterećena privreda, niti su bili rasterećeni građani. To vidimo zato što ovo povećanje od PDV-a, od akciza, poreza na dobit se moglo videti samo zbog toga što smo povećali stopu, ali ne i naplatu. Građani nisu videli nikakav boljitak zato što nije bilo smanjenja cena.
Lokalne samouprave danas moraju da preuzmu primarnu zdravstvenu zaštitu i domove zdravlja, takođe moraju da preuzmu isplatu jubilarnih nagrada, da preuzmu i dodatno povećanje plata svim zaposlenima u vrtiću, moraju da održavaju regionalne puteve. Istina je da je za ovu godinu ministarstvo odredilo deo sredstava za održavanje tih regionalnih puteva, ali verujem da tako neće biti u narednoj godini.
Pored toga, ukoliko žele da se razvijaju opštine moraju da opredele sredstva za protivgradne rakete, za rekonstrukciju zgrada i objekata, vrtića, domova zdravlja, apoteka na svojoj teritoriji, jedinica MUP-a odnosno policijskih stanica, vatrogasnih stanica, takođe da vode računa da prilikom elementarnih nepogoda, da ulaže sredstva u rekonstrukciju elektromreže, izgradnju trafo stanica. Većina ovih stvari je obaveza Vlade, odnosno ministarstava, ali ne postoji mogućnost da se to uradi u neko dogledno vreme ukoliko lokalne samouprave poput Opštine Čajetina žele da se razvijaju brže, možda mogu brže od ostalih, one nemaju mogućnost da država uloži u ove određene investicije, kapitalne projekte, već opština mora sama da odvaja sredstva. Neki deo imamo ali država mora da nam pomogne i da nas bar pusti da ona sredstva koja uberemo na našoj teritoriji da tu i ostanu.
Verujem da većina lokalnih samouprava, pa i onih manjih, govorim na primeru Opštine Čajetina, ali sigurno i u ime većine lokalnih samouprava koje su sasvim slične da mogu od tih prihoda da se razvijaju, da ulažu, ali nemojte nas ometati, nemojte nam odmagati. U svakom slučaju, ne morate odmagati.
Oštećene lokalne samouprave su zato što je podignut ovaj neoporezivi deo zarade. Takođe, porezi, odnosno stopa poreza na zarade koja se smanjuje, znamo da to sve ide u lokalni budžet, bez obzira što je taj procenat podignut na 80%, u svakom slučaju, konkretno Opština Čajetina npr. će biti oštećena 31 milion dinara u odnosu na planirani budžet upravo po ovoj osnovi.
Takođe, ograničili smo firmarine, takse, a da ne govorim da je još jedna obaveza koja se nameće lokalnim samoupravama isplata po presudama po osnovu restitucije, odnosno povraćaja zemljišta. Da li se to možda dešava u nekoj prećutnoj saglasnosti sa predstavnicima ministarstva ili ne, zaista ne znam, ali opštine sada dobijaju obavezu da plaćaju te presude za neko zemljište koje je oduzeto pre 20, 30, 40 godina i vredelo je mnogo manje nego danas.
Isto imamo od par stotina miliona jednu presudu koja čeka na naplatu, samo ne znam odakle. Tu se nadovezuje priča o besplatnoj legalizaciji, upisu prava objekata, upisu prava svojine nad objektima koji su izgrađeni nelegalno, što sve uvodi u anarhiju, a obaveza je lokalnih samouprava, ponavljam još jednom, da grade komunalnu infrastrukturu i da održavaju te javne površine, ali kako i od kojih sredstava kada sve nove i nove namete na njih navaljuju.
Takođe, imam i primedbu na transferna sredstva, obzirom da su od polovine 2009. godine kada je doneta ta Uredba o transfernim sredstvima koja se umanjuju u svim opštinama, pa i u mojoj opštini za oko 50% i dalje sva ta sredstva koja su se prebacivala u obliku transfernih sredstava su u velikom iznosu oštetila lokalne samouprave i na taj način su im umanjeni prihodi na koje su oni računali, iz kojih bi svakako mogli da ulažu u neke određene kapitalne investicije na lokalnom nivou, jer opštine prave povoljan ambijent u svojim sredinama da dođu investitori i na taj način mogu da se dalje razvijaju, možda i brže nego neke druge.
Ne znam zbog čega bi lokalne samouprave plaćale tolike poreze, a verujte, sa Zlatibora se velika količina PDV slije u državni budžet, ako već nema nijednog dinara da se vrati kroz neke druge vidove alokacija za lokalne samouprave, poput određenih konkursa koji se u ministarstvima raspisuju, na koje mogu da konkurišu lokalne samouprave. Tu dolazimo do situacija da opštine postaju zavisne od republičkog budžeta.
Opet dolazimo na osnovni kriterijum, a to je politička podobnost. I prošli put sam molila da ta politička podobnost ne bude osnovni kriterijum za odabir opština koje će dobiti sredstva na određenim konkursima, kako se to dešavalo u vreme dok je neka druga stranka bila stožer vladajuće većine u prethodnom periodu pre ovih majskih izbora, kada smo zaista osetili veliku diskriminaciju svih opština koje nisu imale vladajuću većinu kako je to bilo na državnom nivou. Samo se bojim da se tako nešto ne nastavi. To ne bi trebalo. Trebalo bi da se napravi otklon od te prethodne vlasti, kako su se oni ponašali i da se transparentno prikaže kakvi su to kriterijumi po kojima lokalne samouprave dobijaju neka dodatna sredstva po osnovu određenih konkursa, ko se nalazi u tim komisijama koje biraju te projekte i slično.
Svakako morate znati da ljudi na lokalnom nivou, ljudi koje su ti njihovi sugrađani neposredno birali najbolje znaju koje to projekte bi trebalo finansirati, koji su to projekti koji su najbolji, koji će učiniti da razvoj određene lokalne sredine bude unapređen i da se poveća broj investicija u tu lokalnu sredinu, da se unapredi zapošljavanje i da ta lokalna samouprava prihoduje više nego do tada, a pre svega iz privatnog kapitala, kao što je to u Opštini Čajetina slučaj, gde uglavnom ulažu privatni investitori, jer smatraju da im je tu investicija sigurna zbog povoljnog ambijenta koji smo do sada stvorili u prethodnih desetak godina.
Uz dužno poštovanje, predstavnici ministarstva koji sede ovde u Beogradu ne mogu da znaju da li je taj neki projekat sa kojim aplicira određena lokalna samouprava, a nije politički podobna, da tako kažem, ima svu potrebnu dokumentaciju, to podrazumevam, dobar ili nije dobar, to najbolje znaju ljudi na lokalu.
Svakako, vi možete da pokažete da se razlikujete ukoliko budete neki dinar sredstava opredelili za odgovarajuće projekte ili za ono za šta vas mole lokalne samouprave, pa iako nisu u saglasnosti sa vladajućom većinom.
Takođe, ovakvim merama možemo da dođemo u situaciju da se opštine ponovo zaduže još više zato što su planirale određene projekte za 2013. godinu i možda dođemo u situaciju da one tim novim zaduživanjima i kamatama uvale i lokalne samouprave i državu u dubiozu.
Htela sam još da postavim pitanje – da li znate zbog čega se samo sedam opština javilo da se pokriju ti gubici, odnosno da se pokriju troškovi koji su nastali za izvođenje radova u prethodnom periodu, pre donošenja ovog zakona o novčanim transakcijama, odnosno rokovima plaćanja? Dakle, to je sedam opština, koliko sam dobila informaciju. Mislim da je to najviše zbog toga što su kamate ogromne, da je to kamata od nekih 25%, kada smo gledali konkurs tako je bilo, a još više to što predstavnici izvođača radova nisu hteli da potpišu izjavu u kojoj kažu – saglasni smo da prenesemo te obaveze na državu. Dakle, oni veruju lokalnoj samoupravi više nego državi.
Zaista ne znam šta će kolege iz vladajuće koalicije koja će glasati za ovo da kažu svojim sugrađanima zbog čega su se smanjile investicije u njihovoj lokalnoj samoupravi, zbog čega su budžeti manji i zbog čega se neće ostvariti određeni planovi.
Iz privrede ljudi kažu – ko je plaćao do sada, plaćaće i dalje, ko nije i dalje neće, tako da ne verujem da će biti nekog boljitka. Svakako treba da se steže kaiš. To moramo da radimo, ali moramo gledati da se ne šteti ni građanima, ali da se ne šteti ni privredi. Mi imamo rešenje. Rešenje je da se restrukturiraju gubitaši, da se izvrši racionalizacija u državnoj upravi, da se ulaže, pre svega ovi zajmovi koje uzimamo, da se ulažu u proizvodnju, u domaću proizvodnju, da ulažemo u investicije, u nešto što će nam se vratiti, da se reši pitanje inspekcija, da se reši pitanje sive ekonomije. Na taj način ćemo napredovati.
Iz Stalne konferencije gradova i opština čini mi se nisu ovaj put uzeti u obzir, kao što je bio slučaj kada smo pričali o ograničenju firmarina. Puna su nam usta reči departizacija, decentralizacija, a sada kao rezultat svega imamo devalvaciju svih vrednosti. I dalje ove reči ostaju mitovi u Srbiji. Ako zaista ne mislite da se svi mi preselimo u Beograd i da živimo, hajde da se zaista pozabavimo pitanjima problema na lokalu, jer na lokalu se odvija onaj realni život.
Sačuvajmo opštine, sela i svako domaćinstvo. Na taj način ćemo sačuvati Srbiju. Hvala.

Narodni poslanik Branislav Mitrović, po Poslovniku.

Član 107.
Malo pojašnjenje i siguran sam da koleginica iz Čajetine nije namerno ispustila neke stvari koje su jako bitne zbog javnosti.
(Božidar Đelić, s mesta: Ne može replika.)
Moram da pojasnim. Nije dobro prezentovana informacija. Ako se koleginica ne buni, zašto se vi bunite? Želim da joj pomognem.

Obrazložite povredu Poslovnika.

Toliko toga je Vlada uložila u Zlatibor, da je sigurno Zlatibor i ceo Zlatiborski okrug imao koristi i siguran sam da će to koleginice potvrditi. Verujem da će i ova Vlada to učiniti i na Torniku i na Stopića pećini, na mnogim drugim destinacijama, od čega je Zlatibor imao velike koristi.