Hvala.
Evo, ja sam hteo da predložim da sačekamo ministra, ali dobro je što je došao. Mislim da je važno to što imamo da kažemo i mislim da se danas vodila rasprava o jednom delu vrlo ozbiljno i konstruktivno, ali da je onda prosto to izletelo zbog očigledno pojačanih političkih tenzija.
Prvo, hoću da dam jednu političku konstataciju i mislim da je to u ovom trenutku jako važno, prosto zbog načina na koji se ova rasprava vodi i na koju je ušla u parlament. Mi ovo ne doživljavamo kao predloge ili kao osnovnu odgovornost ministra Dinkića, odnosno predsednika jedne stranke vladajuće koalicije.
Za nas je, tako ću govoriti u ovoj raspravi, ovo zakon Dačića, Vučića i Dinkića i bilo kakav pokušaj da se izbegne odgovornost za, po našem mišljenju, apsolutno loše posledice, koje će nastupiti donošenjem ovog zakona. Prosto, mi ćemo, nadam se i ostale poslaničke grupe iz opozicije učiniti sve da to sprečimo.
Da krenemo sa jednom drugom političkom konstatacijom za koju mislim da je takođe važna, a to je da možemo da se složimo i sa Ministarstvom finansija, sa njihovim izveštajem od pre desetak dana, sa preporukama ili mišljenjem ili analizom fiskalnog saveta, sa mišljenjem većine opozicionih poslanika, ali ono što je problem, to je što očigledno mi vidimo različite načine da se na to trenutno stanje da odgovor. Dakle, ja ću pokušati da ilustrujem kako mi vidimo ove izmene zakona i siguran sam da one neće biti puno drugačije, kao i mnogim političkim problemima.
Prvo, mislim da su ove mere nedovoljne i to je apsolutno prva konstatacija.
Drugo, one su donesene, koliko god ste vi to spremali ranije, 1. aprila. To ste spomenuli kao datum od kada su objavljene. One su urađene na brzinu i one će dati samo kratkoročne rezultate.
Ono što ste vi obećali ili rekli, da ne govorim u tim terminima, da ovo treba da prati jedan drugi deo reformi, a koji se tiče ušteda koje Vlada treba da napravi, mi to pred sobom nemamo. Sada možemo da govorimo samo o tome na bazi nekih vaših predloga ili onoga što vi govorite, ali, prosto, to ne postoji.
Razlog više da sumnjamo u to, to je što je ministarstvo, ako se ne varam, objavilo da se, prvo, neće ići na izmenu budžeta, nego da će se te uštede omogućiti promenama samog Ministarstva finansija, koje će dati nekakve kvote u ministarstvima, da bi se kasnije, na insistiranje, pre svega, Fiskalnog saveta, ipak promenila odluka i da će se ići na rebalans budžeta. To je moguće, ali tako naravno i mora da bude.
Ono što je važno iz te žurbe, iz te hitnosti kako ste ušli u Skupštinu, mislim da je to najveći pokazatelj koliko je situacija, ne mogu da kažem ni katastrofalna, ni ovakva, ni onakva, ali goruća i očigledno za Ministarstvo finansija iznenađujuća. Stvarno ne mogu da se složim sa tim.
Mi smo ovde imali raspravu i o povećanju poreza na dodatu vrednost, ako se ne varam, u septembru ili oktobru prošle godine. Smatrali smo te mere nužnim, ne mogu reći opravdanim. Tada smo tražili od vas da povećanje PDV prati smanjenje poreza na zarade, ako se sećate, zato što je to prosto normalno. Nije to nikakva genijalna stvar. Prosto, tako je ta mera, između ostalog, i zamišljena. U zemljama gde se sprovodila tako je ona i sprovođena, jer je to na neki način trebalo da obezbedi da ne porastu cene.
Danas Ministarstvo finansija dolazi ili Vlada Srbije i kaže da je iznenađena padom prometa u trgovini. Meni nije jasno kako možete da budete iznenađeni?
Podsetiću vas da su u ovoj sali povećane akcize na duvan van redovnih ili planiranih povećanja akciza na duvan. Ne mogu sada ni da se setim kada je to bilo, ali da kažemo novembar. Tada smo u raspravi govorili da će to dovesti do pojave sivog tržišta. Tada je to bio jedan od argumenata, da se ne radi van planiranog, odnosno ukupnog regionalnog povećanja cena cigareta. Tada smo, između ostalog, i optuženi da lobiramo za duvanske proizvođače. Pa nije to tako.
Ako su u Makedoniji duvan ili cigarete određene marke jeftinije, naravno da će ljudi donositi te jeftinije cigarete i prodavati u svom okruženju. Ti ljudi nisu kriminalci. Oni prosto nemaju novca. Za njih su te razlike značajne.
Znači, proces rasta akciza na duvan do tog rasta nekog kakav postoji u EU, on mora biti sinhronizovan sa zemljama u okruženju, zato što tu ne govorimo o velikom organizovanom švercu cigareta, nego govorimo o ljudima koji žive u graničnom području, koji sigurno jedan deo mogu da dovedu. Danas se to isto dešava sa rezanim duvanom. To nije iznenađenje. Prosto, tu je razlika.
Ako se oko svega ovog slažemo, baš na ovom mestu bih voleo da ukažem koja je ključna razlika pogleda na rešenje aktuelne situacije na nas i Vlade Republike Srbije. Dakle, po našem mišljenju, vi ne možete uzimati koliko mislite da možete od ljudi iz Srbije. Prosto, taj resurs je ograničen. Ljudi u Srbiji nemaju para, umorni su. U ovoj zemlji je kriza 23. godine. Novca više nema.
Naravno da porez na imovinu ne diže vrednost poreza možda u ovoj meri u kojoj ste rekli, ali novi obračun ukida amortizacija. Porez na ljude koji žive u starim stanovima će biti veći od 1. januara. On će biti značajno veći. U tim starim stanovima ne žive Miškovići, već žive neki građani od kojih većina ili proporcionalno nema posao i ako ga ima, ta plata je mala.
Ako je penzioner i živi u nekom stanu već 50 godina, ako ukinete amortizaciju koja je snižavala porez, pa kako će ti ljudi platiti taj porez? Kako? Na kakav način će se dvoje penzionera od 80 godina, koji žive negde na donjem Dorćolu, u zgradi staroj 50 godina, koji su plaćali 3.000 dinara, a sada treba da plate 15.000-18.000 dinara? Kako? Odakle im? Verujte, oni neće plaćati.
Nemojte reći da nisu u dovoljnoj meri ostvareni prihodi u periodu koji nastupa. Mi vam danas kažemo – neće biti ostvareni prihodu. Tu se ne radi o kriminalcima. Radi se o ljudima koji novca nemaju.
I vi i Fiskalni savet, tu dozvolite da se ne složimo sa Fiskalnim savetom, ste nazvali ovo smanjenje poreza na zarade rasterećenjem u privredi. To, prosto, zvuči paradoksalno zato što na prosečnu bruto platu iz marta, koja je iznosila 57.628 dinara, kada izračunate neoporezovani deo zarade, kada dodate 2% za PIO koji se uvodi i oduzmete 2% za porez na zarade, ušteda je 46 dinara po radniku. To zaista ne možemo zvati poreskim rasterećenjem privrede. Ako firma ima 10 ili 20 zaposlenih, pošto ste govorili o preduzetnicima, o malim i srednjim preduzećima, koliko je to? To je 800 dinara mesečno. Pa, neće niko ni propasti, ni uspeti za tih 800 dinara. Tu promene nema nikakve. Radi se očigledno o strukturnoj promeni u prihodima koje Ministarstvo želi da uradi i to, sa našeg stanovišta, možda nije problematično.
Naravno da porezi na imovinu u ovoj zemlji su potcenjeni, ali oni nisu potcenjeni zato što neko neće da naplati, nego zato što je ova zemlja siromašna i jadna. Nije ona jadna zbog prošle vlade, nego je jadna zbog devedesetih godina. Pogledajte i nemojte to prećutkivati. Ova zemlja je propala između 1990. i 2000. godine. Od 2000. godine do danas ona ide napred, možda lošije ili sporije, ali nemojte zamenjivati teze.
U tim stanovima, od kojih se sada očekuje da se nešto dobije, ne žive ljudi koji imaju novca da to plate. Oni plaćaju sve uspešne i neuspešne reforme u ovoj zemlji 23. godinu za redom. Oslanjati se na njih prosto nije fer. Ako vam smetaju bogataši, napravite tako da bogataši plaćaju. To, prosto, ne može biti kao tepih rasprostreto i čekati da se nešto desi, između ostalog, i zato što tako nešto nije racionalno očekivati.
Kao što smo rekli, ne dižite PDV, ne dižite tako akcize. Ljudi će prestati da kupuju. Ne želim nikoga da branim, ali vi ste danas rekli – ne može svako da bude preduzetnik. Jel tako? Nije svako za preduzetnika? Znate šta, pa nije svako ni za ministra, ni za funkcionera. Ova vlada pokazuje svakim danom da svako može da bude i ministar i funkcioner.
Ako želite da samo onaj ko je talentovan preduzetnik da samo on obavlja preduzetničku funkciju, onda krenite od vaše Vlade i od javnih preduzeća. To je duga tačka našeg neslaganja.
Zajedno smo usvojili Zakon o javnim preduzećima. U ovoj zemlji ih ima 716. To je naša najveća zamerka ovoj vladi. Vaša Vlada je obećala da će doći do reforme tog sektora.
U čemu se te reforme ogledaju? Dali ste jedno mesto u Skupštini u komisijama za izbor direktora javnih preduzeća. Koga ste izabrali na tom mestu? Šefa Kabineta Aleksandra Vučića. Taj je čovek izabran ovde u Skupštini Srbije kao neko ko treba da kontroliše Vladu. Ne poznajem čoveka i ne znam ko je, ali prosto nije normalno da u ovoj zemlji nije postojao ni jedan drugi ekonomista koji može da na neki način kontroliše Vladu u ime opozicije. Nikakve kontrole nema. Sve što se dešava je nastavak istog sistema kakav u ovoj zemlji postoji već dvadesetak godina – vlast se gleda kao plen, svaka moguća reforma se izbegava.
Ono što je danas problem to je što iako smo sve prodali u privatizaciji, taj novac nismo iskoristili da sprovedemo strukturne reforme. Ako smo se posle toga zadužili, pa ni taj novac nismo iskoristili za strukturne reforme. E pa nema ga ni u porezu na imovinu, verujte, ali ono što je razlika, to je da danas te strukturne reforme moraju da se sprovedu.
Ako tražite konsenzus sa predstavnicima opozicije oko toga, prvo dajte ciljeve i čemu mi kao zemlja težimo. Slažem se da to ne treba da bude mesto političkog prepucavanja, ali samo ako svi želimo slobodno tržište pravno uređeno na način kako su uređene zemlje EU. Ako ne želimo to, nema konsenzusa, konsenzus nije moguć.
Dakle, kao prvi korak u tome ne mogu se zakoni podnositi, na primer, u utorak uveče, da bi bili na dnevnom redu u sredu. To nije evropski. Rekli ste da je pitanje poreza na imovinu pitanje za lokalne gradonačelnike ili lokalne samouprave koji treba da štede ili ne. Da ne ulazimo uopšte u vrednost tog poreza i da li su te procene tačne ili ne. Vreme će to pokazati.
Očigledno je to Ministarstvo finansija zamislilo kao nekakav supstitut lokalnim samoupravama, kada izgube prihod od poreza na zarade. Znači, sigurno se tu radi o nekakvoj vrednosti. To je, između ostalog, i u obrazloženju zakona tako predstavljeno.
Moje pitanje je sledeće – kako je moguće da Zakon o porezu na zarade stupa na snagu odmah, a Zakon o porezu na imovinu 1. januara sledeće godine? Ko će pokriti rupu od sedam meseci? Znači, opštine će prestati da imaju prihode prekosutra, kada mi ovaj zakon usvojimo, a neke nove koje su zamenjene kao nekakav supstitut tom gubitku, toj rupi, mogu da ostvare tek 1. januara 2014. godine, i to u zavisnosti od toga da li hoće ili neće. Šta je sa svim projektima u Srbiji koje su lokalne samouprave započele? Kako možete da nekome date budžet u januaru jedan a da mu 1. juna kažete da više tog novca nema? U isto vreme, vezano sa ograničenjem u roku plaćanja, to podržavamo, ali kako će se iz toga izaći bez nekog novog haosa? Ja prosto mislim da to nije moguće. Ne vidim racionalno rešenje. Tu nije važno kolika je razlika, neka je i 100 dinara, ta će razlika postojati od sledeće nedelje.
Da li se u ovom parlamentu o tome priča? Šta me briga da li je Đilas ili nije. I vi naprednjaci, dosta o tome više. Vi ste vlast godinu dana. Obrazloženje da je DS nešto loše radila više nije opravdanje za vas. Kritikujte, šta me briga, ali, nemojte to koristiti. Ako je neko ubio čoveka, to ne daje nekom drugom pravo da dalje ubija. Ako smo se svi složili da je loše i u prošlom sazivu zajednički nastupali oko toga da bez javne rasprave ne treba zakoni da se usvajaju, šta se to desilo da ste danas vi to promenili? Koja je to promena? To što ste sada vi a ne oni? Nama je isto. Baš me briga i za Vučića i za Đilasa.
Poslednje pitanje – ako Srbija nije 30 godina, kako vidimo, kupila avione, da li mora baš danas da ih kupi? Koliko god da koštaju, to me ne zanima, neke druge stvari me u životu čine srećnim i zadovoljnim, ali, kako je moguće da smo baš danas odlučili, u ovoj finansijskoj situaciji, da nam treba nekih 10 MIG-ova, H-800, itd, a svi ovde danas pričaju kako nemamo novca. Kako je moguće? Ako ih 30 godina nismo kupili, valjda je to zato što nisu jeftini. Sumnjam da je postojao neki ministar odbrane koji nije hteo da ima nove avione. Valjda je svaki hteo da ih ima. Koja je to razlika u odnosu na danas i kolika je cena? Koliko je to u odnosu na ovih 46 dinara rasterećenja u privredi po zaposlenom?
Mi očekujemo te odgovore, a zapravo ih znamo. Znamo i šta se plaća kupovinom tih aviona. I to je politička cena. Ali, sve dok se političke greške plaćaju novcem građana Srbije, nikakvog rezultata neće biti. Hvala.