Hvala vam.
Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre i članovi kabineta, gospodo poslanici, u ovom večerašnjem obraćanju htela sam da ponovim ono što je rečeno, da se pred nama nalazi set od nekoliko, neko je rekao osam, zakonskih propisa iz oblasti obrazovanja, koji u celini analiziraju i postavljaju obrazovanje kao sistem, uređuju ga na bolji i kvalitetniji način nego što je to bilo do sada.
Ono što je važno, ovaj usklađeni naš školski sistem se upodobljava sa sistemima koji postoje u EU. Ne samo obim ovih zakonskih predloga koji su pred nama, nego i sama vrsta i priroda ovih zakona ukazali su na značaj ove materije, samim tim je iskazana zainteresovanost poslanika da prate diskusiju kada je o ovome reč, da analiziraju predloge zakona i u samom donošenju i predlaganju učestvuju. Uostalom, duplirano vreme za raspravu to takođe pokazuje.
Sve ovo interesovanje, u stvari, smatram da proizilazi iz odnosa našeg prema sistemu obrazovanja, jer svi shvatamo da je to jedan veliki strateški resurs koji se tiče svakog čoveka, svakog deteta, svake porodice. Sve ovo ima ogroman uticaj na državu i društvo u celini.
Želim da istaknem da je po meni ovo ministarstvo kod predlaganja ovog seta zakona iskazalo veliku hrabrost, odgovornost, studioznost u pripremi i analiziranju svih segmenata sistema obrazovanja, pre svega, zato što se uhvatilo u koštac sa čitavim sistemom i po vertikali svim fazama obrazovanja, što je u jednom trenutku, kada su došli do određenih rešenja, onako kao što je i rečeno u samom početku ove rasprave, vođena široka rasprava pre toga, u kojoj su učestvovale druge relevantne institucije, znači mišljenje struke. Bili su uključeni reprezentativni sindikati, što smatram da je veoma važno i samim tim došlo se do određenih predloga koji su danas pred nama i koji uređuju sistem na moderniji način.
Kao što je na početku rasprave bilo rečeno, predlozi zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju su bili pred Skupštinom, u stvari, pripremljeni za skupštinsku raspravu još 2012. godine što, po meni, ukazuje na to da je ovo ministarstvo još u to vreme pokazalo svoju odgovornost i brigu o sistemu obrazovanja i pokušaju da se još tada inovacije uvedu. Naravno, iz drugih razloga tada nisu ušli u skupštinsku raspravu, ali je u međuvremenu to vreme iskorišćeno da se, kada su oni povučeni, daju novi neki elementi, takođe i da se oni poprave, što onda dovodi do boljeg rezultata.
Po meni je ovde veoma važno istaći da Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je donet još 2009. godine, tada je postignut racionalniji pristup, bolja efikasnost zakona, ali je važno da je u međuvremenu doneta Strategija obrazovanja do 2020. godine koja je postavila segmentarno određene ciljeve i, samim tim, u međuvremenu je omogućila da smo u situaciji da osnovni zakon možemo danas opet da doradimo, da uskladimo sa tom strategijom obrazovanja.
Kada je već o tome reč, iskazujem svoj određeni utisak da je sistem obrazovanja, s obzirom da se tiče dece i porodice, kao što sam i rekla, ogromne populacije ljudi koja je involvirana u taj proces, nastavnika koji su u to uključeni itd, prosto u jedan sistem, jedan proces koji je veliki skoro kao Dunav, ne može se zato prilaziti reformi sistema obrazovanja na jedan nagli način, jer onda postoji opasnost da nas preplavi veliki talas i da iza toga izazove određene štete.
Sistem obrazovanja postoji utemeljen u ukupnom društvenom sistemu i po njemu se mogu samo segmentarno, korak po korak, lagano vršiti reforme da bi dobili nepovredivost svih učesnika u tom procesu, a da bi iznedrili kvalitet. Zato upravo ovakav pristup Ministarstva doživljavam kao osobito osetljiv, pažljiv i time i visoko kvalitetan.
Takođe, ono što hoću da naglasim je da u ovom sistemu postoji nekoliko faktora, nekoliko segmenata, učesnika u tom procesu. To su učenik, nastavnik, porodica, lokalna sredina, da ne govorim dalje, i svako od njih ima svoje mesto, ima svoju odgovornost, ima svoju ulogu.
Kada se govori o sistemu obrazovanja, ne može se akcenat staviti samo na sistem obrazovanja, na školu i ulogu i obavezu nastavnika. Jeste velika, ali vaspitni proces mora da podrazumeva i ulogu porodice. Mnoge promene koje su se, nažalost, događale u našem društvu su uslovile da su razni sistemi, razne vrednosti poremećene, da je porodica znatno izmenila svoju ulogu. Zato, kada se govori o sistemu obrazovanja, on nudi osnovu, daje mogućnosti, ali nas i obavezuje, svakog od nas, svakog učenika i svaku porodicu da te mogućnosti, u stvari, iskoristi. Ako nemamo aktivan odnos prema tome, ako ne učimo dete da ima aktivan odnos prema tome, onda bilo koji sistem da mu ponudite neće dovesti do pravog rešenja i do pravog kvaliteta. Zato smatram da je ovakav pristup dobar i kvalitetan, i upravo ovde treba da nam bude svest o ovim raznim vrstama naše odgovornosti.
Smatram da sve to ide ka jednom zajedničkom velikom cilju da je država Srbija zasnovana na znanju, da mora da se razvija u tom pravcu, da mora da obezbedi bolju zaposlenost stanovništva, bolju kvalifikacionu strukturu, bolju demokratiju i bolji kvalitet života. Samo sa postavljanjem ovakvog sistema obrazovanja ka ovakvim ciljevima možemo da postignemo one rezultate za koje smo svi zainteresovani.
Zakon o osnovama sistema obrazovanja tangira različite nivoe – osnovno i srednje. Govori o njihovim odnosima, kvalitetu, efektima. Tretira razne institucije koje se bave obrazovanjem. Jedan od njegovih značajnih delova je po meni Zakon o obrazovanju odraslih. Želim sa nekoliko rečenica da se osvrnem na taj zakon, koji je poseban zato što tretira obrazovanje odraslih, prvi put kao samostalan zakon, što se ovo obrazovanje odraslih, kao što je rečeno, uvodi u jedan celovit sistem, a zatim, što se tu ostvaruju određeni ciljevi za koje smo takođe zainteresovani, da se svi oni delovi društva koji iz raznoraznih razloga, preko 15 godina dece, ispadnu iz redovnog sistema, uslovno rečeno, možda nisam najbolju reč upotrebila, iz sistema obrazovanja, ponovo vrate u školu i omogući im se da po određenim programima, po specifičnim metodima, u skladu sa njihovim godinama i ostalim društvenim okolnostima, završe školu.
Time se postižu vrlo veliki i značajni ciljevi, a to je da se podiže opšti obrazovni nivo stanovništva, da se stanovništvo osposobljava za nove poslove, obezbeđuje se fleksibilnost znanja u primeni koja je kasnije značajna za primenu u toku rada i takođe uvode se razne inovacije.
Vrlo je važno takođe reći da, kada je reč o osnovnom obrazovanju odraslih, je vrlo loše da imamo neko sećanje na prethodno vreme samo kada se ono završavalo, odnosno kada su išli, mnogi su pomenuli primere Jareta itd. U Srbiji 21,9% stanovništva nema završenu osnovnu školu, a 23,9% ima samo osnovnu školu. Kad to saberemo, to je 45,8% stanovništva koji ima ili nema osnovnu školu. Naš cilj da svu tu populaciju privedemo školi je ustvari ostvarivanje ovih uslova koji će obezbediti da se svi oni kasnije uključe u sve društvene procese i da u tom smislu imaju svoje mestu i u procesu rada. Ukoliko je društvo razvijenije, ukoliko je društvo bogatije, ima i više obrazovanih ljudi. Bez obzira što smo ovako siromašna zemlja, naši ciljevi su visoki postavljeni i zato oni treba i da rezultiraju višim tehnološkim nivoom u procesu rada i višim obrazovnim nivoom.
Novo doba donosi nove tehnologije, brzu promenjivost i fleksibilnost i sada su još više ubrzani svi ti procesi nego iz perioda, recimo, 18. i 19. veka kada je još, u to vreme, naš veliki prosvetitelj Dositej Obradović govorio o permanentnom obrazovanju i obrazovanju koje se stiče u toku čitavog života, što je on svojim životom i svojim radom neposredno i pokazivao.
Sami oblici obrazovanja odraslih, formalni, neformalni i informalno učenje ustvari obezbeđuju tu fleksibilnost koja svakom pojedincu ostavlja mogućnost i prostor da usklađeno sa svojim potrebama u tom sistemu nađe mesto u obrazovanju. Time se takođe postižu još neki drugi efekti, to je smanjenje siromaštva, socijalna uključenost, međugeneracijska solidarnost, tolerancija, interkulturalnost, razvoj demokratije i na koncu drugi i široki pogled na svet.
U ovom sistemu obrazovanja za odrasle uključeno je mnogo subjekata. Naravno, osnovni temelj je škola, ali je važno da je uključeno tržište rada, što je i konsultovano kod predloga ovog zakona, zatim se tu obezbeđuju razne veštine, te su uključeni i drugi obrazovni centri i drugi organizatori, javne agencije, javna preduzeća, privredna društva, udruženja, stručna društva, obrazovni centri itd.
Dakle, kada o ovome govorimo sigurno je očigledno da je ovde prisutan veliki obuhvat populacije, da ovaj sistem sigurno košta, da je to velika investicija, da je veoma značajna za društveni razvoj, ali da obrazovanje mora da bude u funkciji rada i osposobljavanja za rad koji mora da nam postane kult i osnovna vrednost, da obezbeđuje povećanje kompetentnosti svakog pojedinca i time povećanje društvenog razvoja i najzad razvoj demokratije. Zato ovako hrabar pristup treba pozdraviti i učiti nas da samo učenjem i nas odraslih i dece dolazimo do novih vrednosti. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Igor Bečić. Izvolite.

Uvažene kolege, poštovani građani, gospodine ministre, svi smo svesni teškog finansijskog stanja u kojem se naša država nalazi i da su sredstva koja se izdvajaju za obrazovanje na godišnjem nivou oko 4% BDP, što je veoma malo. Naravno, ovo ne sme  i ne treba da bude opravdanje da ne učinimo sve što je u našoj moći, da stanje u oblasti obrazovanja i vaspitanja ne podigne se na viši nivo, a ovaj set zakona iz oblasti obrazovanja upravo stvara pravni okvir za bolje funkcionisanje sistema obrazovanja i vaspitanja i poboljšanje njegovog kvaliteta, efikasnosti i dostupnosti.
Predloženim Zakonom o obrazovanju odraslih po prvi put se uređuje ova oblast, što treba da doprinese poboljšanju obrazovne strukture stanovništva i smanjenju nezaposlenosti. Rezultati poslednjeg popisa pokazuju da se broj nepismenih u Srbiji znatno smanjio, ali da nepismenost nije iskorenjena. Svaki deseti stanovnik nema osnovnu školu, dok pismen ili delimično pismen je svaki drugi. Zabrinjava i podatak da među nezaposlenima u populaciji stanovništva između 31. i 50. godine osnovnu školu ima samo oko 39%, dok taj procenat u populaciji iznad 50 godina iznosi 46%.
Pozdravljamo nameru predlagača da se tim ljudima omogući da se obrazuju, prekvalifikuju ili pređu dodatne obuke i što je još važnije, da se oni na to motivišu kako bi postali konkurentni na tržištu rada, da bi mogli da se nose sa svakodnevnim zahtevima društvenog i ekonomskog života.
Jedan od najvažnijih principa na kome se zasniva obrazovanje odraslih jesu jednake mogućnosti obrazovanja i sticanja obrazovanja, bez obzira na godinu, pol, teškoće i smetnje u razvoju, invalidnost, rasnu, nacionalnu pripadnost i druga lična svojtva.
Predloženim izmenama sistemskog zakona, Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja posebno se naglašava da deca učenici i odrasli sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, bez obzira na materijalne uslove, imaju pristup u svim nivoima obrazovanja, kao i potreba da se smanji osipanje učenika, pogotovo iz nerazvijenih područja i kategorija stanovništva koje je socijalno ugroženo. Oko 5% dece ne upiše osnovnu školu, dok je u seoskim sredinama taj procenat veći i iznosi oko 20%. Znanje učenika u Srbiji je znanje reproduktivnog tipa, dok je funkcionalno znanje ispod svetskog i regionalnog nivoa, što pokazuju rezultati PISA testova. Podaci sa poslednjeg PISA testa pokazuju da svaki treći petnaestogodišnjak u Srbiji je funkcionalno nepismen, dok je zanemarljivo mali procenat učenika u najvišim kategorijama znanja ispod 1%.
Lepo je čuti da je neki od naših učenika i studenata ostvario zapaženi uspeh na nekom od međunarodnih i republičkih takmičenja. Posebno bih pohvalio učenike Matematičke gimnazije i njihove nastavnike, kao primer kvalitetnog rada, ali mi moramo biti svesni da su to samo pojedinačni slučajevi.
Predloženi zakoni, kao i deo reforme obrazovanja, treba da omogući da se ovakva slika promeni i kao dobro zakonsko rešenje u tom pravcu jeste i stipendiranje izuzetno nadarenih učenika i studenata, koje je u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o učeničkom i studentskom standardu precizirano i usaglašeno sa dosadašnjom praksom, kako bi se obezbedila i regionalno koristila budžetska sredstva koja su namenjena za materijalnu podršku učenicima i studentima. Važno je istaći da predloženi zakoni o osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju prepoznaju potrebu da se pojača zaštita od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i drugih oblika rizičnog ponašanja.
Imajući u vidu sve veći porast vršnjačkog nasilja u školama, kao i programe prevencije koji podrazumevaju koordinisano delovanje škole, roditelja, odnosno staratelja i lokalne zajednice, u cilju rešavanja tih problema. Da roditelji ne bi više strepeli za bezbednost svoje dece u školama, posebno na ekskurzijama, treba maksimalno pooštriti kontrolu njihovog organizovanja.
Novo zakonsko rešenje i mogućnost nastave kod kuće, na daljinu, koje je u mnogim zemljama zakonski regulisano, mogućnost da škole u sistemu redovnog obrazovanja i vaspitanja angažuju defektologa radi unapređenja indukativnog obrazovanja lica sa smetnjama u razvoju, što se u praksi pokazalo kao potreba, kao i obezbeđivanje užine, budući da je u Srbiji svako sedmo dete gladno.
Na samom kraju, reforma obrazovanja je veoma važna i to od nas zahteva i proces evropskih integracija, imajući u vidu da je znanje jedan od najvažnijih resursa svake zemlje. U Srbiji postoji značajan prostor za poboljšanje efikasnosti i kvaliteta obrazovanja na svim nivoima.
Važno je naglasiti da zemlje koje imaju obrazovanije stanovništvo i ostvaruju brži privredni rast, predloženi zakoni su dobar korak u tom pravcu. S toga će poslanička grupa SNS u danu za glasanje glasati za predložene zakone iz oblasti obrazovanja. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Ivana Dinić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, uvaženi predstavnici ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici i poslanice, pred nama je danas i Predlog zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, koji u oblasti obrazovanja i vaspitanja predstavlja jedan poseban zakon. Osim ciljeva koje uređuje sistemski zakon iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, ovim posebnim zakonom se bliže i detaljnije uređuje dugoročni razvoj srednjeg obrazovanja u Republici Srbiji, kakav je potreban da se osigura osnovni temelj života i razvoja svakog pojedinca, društva i države zasnovane na znanju.
Tokom rada u jednoj srednjoškolskoj vaspitnoj ustanovi u Nišu uvidela sam u kom smeru bi reforme u obrazovno-vaspitnom sistemu trebalo da doprinesu formiranju mladih ljudi. Naime, potrebno je uvideti kakav treba da bude sistem obrazovanja u Republici Srbiji da bi na najbolji mogući način odgovorio životnim i razvojnim potrebama građana Republike Srbije i društvu u celini. Odgovor na ovo pitanje tačno definisan strateškim merama zapravo je dat ovim Predlogom zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju.
Ovaj poseban zakon omogućava da se razvoj sistema obrazovanja razume sa stanovišta njegove funkcije ka spoljnjem svetu, radi koga postoji, da se na njegovom razvoju radi uz stvarno učešće celokupnog društva, posebno onog dela kog se obrazovanje najviše tiče, na način koji bi omogućio da se sistem obrazovanja doslovno otvori prema zajednici u kojoj živi, ali da pri tome njime niko ne manipuliše u svrhu zadovoljenja interesa pojedinih grupa, čime ćemo kroz određeno vreme stvoriti populaciju moderno obrazovanu, kreativnu, motivisanu i osposobljenu za primenu stečenog znanja. Na ovaj način Republika Srbija više neće ostati slabo konkurentna država, neprivlačna za investiranje u sektore koji stvaraju veću novu vrednost, bez kapaciteta za razvoj demografskog društva.
Jedno od najvažnijih komponenata ovog predloga zakona jeste oslanjanje obrazovnog sistema u Srbiji na sadašnje stanje sistema, ali vođeno budućim razvojnim potreba društva u našoj državi. Drugim rečima, sagledano je kakav treba da bude sistem obrazovanja da bi se zasnovali čvrsti odnosi sa privredom, kulturom, naukom, tehnikom, javnim službama i brojnim izazovima humanističkog, socijalnog i drugog društvenog razvoja.
U cilju razvoja zdravog života, svesti o važnosti sopstvenog zdravlja i bezbednosti, potrebe razvoja fizičke sposobnosti, predviđen je program školskog sporta, ali i kroz pojačanu ulogu lokalne samouprave i društvene zajednice, sa čijim predstavnicima će se planirati sadržaj i način ove saradnje. U okviru ovoga u velikoj meri je otvorena i saradnja sa kancelarijama za mlade u jedinicama lokalne samouprave.
Obrazovanje i vaspitanje u sistemu srednjoškolskih ustanova osmišljeno je i ovim predlogom zakona detaljno, efikasno i kvalitetno utvrđeno na koji način škola treba da prepozna razvoj kompetencija neophodnih za dalje obrazovanje, aktivnu ulogu građana i život u savremenom društvu, razvoj stručnih kompetencija neophodnih za uspešno zapošljavanje, osposobljavanje za samostalno donošenje odluka o izboru daljeg obrazovanja i zanimanja, svest o važnosti zdravlja i bezbednosti na radu, osposobljavanje za kvalitetnu komunikaciju u timskom radu, poštovanje svih vrsta ravnopravnosti, tolerancije i uvažavanja različitosti, razvoju samoinicijativa, izražavanja svog mišljenja itd.
Predlogom zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju posebno je uređena podrška u obrazovanju i vaspitanju učenika i odraslih kojima je zbog smetnji u razvoju, invaliditeta, specifičnih teškoća u učenju, socijalne uskraćenosti i drugih razloga ona neophodna. Strateško opredeljenje u obrazovanju ovih osoba je inkluzivni pristup u obrazovanju radi postizanja optimalnog uključivanja učenika u redovan rad, njihovo osamostaljivanje i napredovanje u pripremi za svet rada.
U sprovođenju ovog inkluzivnog obrazovanja i vaspitanja dozvoljeno je i korišćenje stručne pomoći lica kompetentnih u ovoj oblasti. Ali, kako bi obezbedili dostupnim obrazovanje za osobe sa smetnjama u razvoju, moraju se osigurati posebnim uslovi kao što su obezbeđivanje prevoza kada su obrazovne institucije na većoj udaljenosti, fizička dostupnost prostora u kojima se odvija vaspitno-obrazovni proces, obezbeđivanje tehničkih pomagala, pomoć personalnog asistenta itd.
Takođe, ono što je vrlo bitno …
(Predsedavajući: Vreme.)
Na osnovu svih činjenica iznesenih i svega onoga što su moje kolege prethodno rekle, samo bih još dodala da će SPS u danu za glasanje podržati i ovaj Predlog zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, kao i set zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.
Vašoj poslaničkoj grupi ostalo je još četiri minuta. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite, gospodine ministre, da na početku svog izlaganja pohvalim vašeg pomoćnika, gospodina Zorana Kostića. Mi smo bili nekada u koaliciji, ali zaista naša saradnja je nastavljena i posle toga. Uvek je bio predusretljiv za sve sistemske zakone. Čak i kada smo raspravljali o ovom setu zakona imali smo prilike da se sastanemo sa njim i da sve primedbe i sugestije razmotrimo. Imali smo jednu divnu saradnju i komunikaciju. Mislim da je to dobar primer da i opozicione i pozicione stranke mogu sarađivati na jedan kvalitetan način, pogotovo ako će iz te saradnje i tog dijaloga da se iznedri neki kvalitetan predlog.
Gospodo narodni poslanici, jedna od prvih inicijativa Vlade Zorana Đinđića 2001. godine bile su sveobuhvatne reforme u oblasti obrazovanja. Predložen je čitav paket, čitav set mera u oblasti obrazovanja. Nažalost, stručna, a pre svega politička javnost, tada opoziciona javnost je te promene i reforme dočekala na nož. Proglasili su nas za imperijaliste koji sada hoće Srbiju da porobe ne bombardovanjem, nego kroz sprovođenje seta reformskih zakona u oblasti obrazovanja. Zoran Đinđić je kazao da je obrazovanje lokomotiva koja će pokrenuti Srbiju napred. Nažalost, nova Vlada koja je došla posle tragičnog ubistva Zorana Đinđića odmah je te zakone poništila, reforme obustavila i sprovođenje reforma u oblasti obrazovanja više nije bio prioritet. Samo se parcijalno po koja promena sprovodila ne bi li se ugasio požar. Vreme je pokazalo značaj i dalekosežnost značaja tih reformi. Nažalost, nisu prihvaćene na odgovarajući način kod dela stručne javnosti, iako su se pokazale kao vrlo dobre.
Mi danas nemamo situaciju kao te 2001. godine kada smo usvajali set zakona u oblasti obrazovanja, da čitava Vlada bude ovde i pokaže kakav je značaj obrazovanja za buduća pokolenja. To nije zakon o obrazovanju, to je zakon o budućnosti ove zemlje. Naš zakon o obrazovanju će govoriti kakav je naš odnos prema budućnosti ove zemlje i kako mi planiramo da razvijamo ovu zemlju. Moram vas iz ministarstva da upozorim da vi imate vrlo opasne koalicione partnere koji vole da izvode eksperimente kada je reč o obrazovanju. To nam govori primer iz obrazovne ustanove, predškolske ustanove "Radosno detinjstvo" iz Novog Sada, gde je planirano razdvajanje muške i ženske dece posle ekskurzije u Rusiji. Posle pritiska i burnih reakcija javnosti, kazali su da to nije tačno i da se od toga odustaje, ali su uveliko bili pripremali javnost za to. Posle zaista energične reakcije naše javnosti, pogotovo u Novom Sadu, od tog eksperimenta se odustalo.
Moram još dve stvari da kritikujem u ovom zakonu. Prva je da škole izrađuju sajt. Dobro je da škola ima sajt, uposliće se neki ljudi koji se razumeju u informatiku i izradu sajtova, ali moram da vam kažem da u Dučovićima, gde je rođen moj deda, Markovici, na Ovčaru škole nemaju toalet. U mnogim škola u Srbiji nemamo toalet. Šta će pisati na sajtu? Draga deco, najbliži toalet vam je četiri kilometra, pa izdržite dok dođete do kuće.
Vidim gnušanje jednog kolege ali, dajte da mi prvo sredimo osnovne potrebe. Kad je reč o đacima pešacima, neprimereno je da deca pešače 4 km do škole a da nemaju pravo na prevoz.
Na kraju, kad je reč o obrazovanju, moram da kažem sledeće. Ide rebalans budžeta. Na rebalansu budžeta i parama koje budete odvojili za obrazovanje videće se vaš odnos prema obrazovanju. Kada je Nemačka napala Englesku 1939. godine, ministar kulture i obrazovanja Engleske kazao je – dajem svoj budžet za potrebe rata. Čerčil mu je odgovorio – šta onda branimo? Vodite računa kad usvajamo rebalans budžeta, da vidimo šta planiramo za budućnost i šta branimo. Hvala.

Narodna poslanica Ljubica Mrdaković Todorović.

Poštovani gospodine ministre, članovi ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću sada prvo nešto reći o Predlogu zakona o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda, a u drugom delu izlaganja osvrnuću se na ovaj set zakona o obrazovanju i vaspitanju.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda, ovim predlogom zakona trebalo bi da se postignu sledeći ciljevi: da se domaće zakonodavstvo usaglasi sa zakonodavstvom EU; da se zaštiti intelektualna i druga svojina koju tretira zakon, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Da bi se to postiglo, odnosno olakšalo, nomenklatura i definicije poželjno je da budu preuzete od EU, da u osnovi imamo identične nazive, pojmove i definicije. Tako se stvara pretpostavka za potpunu saglasnost i prepoznavanje zakonske regulative.
Stoga, uputno je pozvati se na konkretne zakonske akte EU, kao što se u Predlogu zakona navodi – Direktiva o pravnoj zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda broj 87/54 EEC od 16. decembra 1986. godine, ali i druge koje se bave ovom problematikom. U načelu, Predlog ovog zakonskog akta, obzirom da reguliše materiju koja se neverovatnom brzinom menja, morao bi da obrati pažnju na sledeće stvari: ne dozvoliti da se promenom tehnologije, a samim tim i terminologije, dođe u situaciju da zbog toga zastareva zakonski akt. Tada dolazi do nužnosti promene zakona. Da bi se to izbeglo, ili bolje rečeno da bi se omogućila brza korekcija zakona i izbegla komplikovana procedura, mora se razmišljati unapred i stvarati pretpostavke za to. To je još jedan razlog koji govori u prilog tome da se preuzme nomenklatura i definicije.
Posebno pada u oči deo stava 5. u članu 2. ovog zakona koji glasi: "ili proizvoda koji u sebi sadrži takav poluprovodnički proizvod", što nije praksa nigde u svetu. Naime, poluprovodnički proizvod koji podleže zaštiti svojine na način propisan ovim i sličnim propisima koji se ugrađuje u neke druge elektronske sklopove, nužno ne opterećuje proizvođače istih, obzirom da je u komercijalnu cenu poluprovodničkog proizvoda uračunata i naknada po osnovu intelektualne svojine. U protivnom, svaki proizvod bi bio opterećen različitim dažbinama, što je, prvo, nemoguće sve evidentirati, a drugo, dodatno bi stvorilo uvećanje cene, što bi opet dalje uticalo na konkurentnost i sve ostalo što prati tržišna kretanja.
U praksi bi to izgledalo ovako: kupite uređaj koji sadrži sklop sa zaštićenom topografijom, pojavi se nosilac prava i traži od proizvođača da ga obešteti. Svako bi ga uputio na proizvođača dotičnog poluprovodničkog proizvoda da sa njim reguliše obaveze jer je proizvođač uređaja legalno kupio poluprovodnik na tržištu i ugradio ga u svoj proizvod. To bi izgledalo kao slučaj da neko pokušava da naplati PDV višestruko, što je nonsens. Ako se navedenom formulacijom podrazumevalo nešto drugo, u tom slučaju je bilo potrebno da se bolje obrazloži, kako ne bi stvaralo nedoumice ove vrste.
Dilemu stvara sadržina drugog pasusa člana 4. ovog predloga zakona, u kome se kaže: "Zaštita koju uživa topografija poluprovodničkih proizvoda u skladu sa ovim zakonom ne može se proširiti na ideju, postupak, sistem, tehniku, na kojoj je topografija zasnovana ili šifrovanu informaciju sadržanu u topografiji, osim na samu topografiju". Mislim da ovde nije predviđena mogućnost da se zaštiti i tehnološki deo izrade zaštićene topografije, jer u tehnološkom procesu izrade pojedinih poluprovodničkih elemenata često se kao faktor javlja i vreme zagrevanja ili izlaganja drugim izvorima zračenja dela i celog poluprovodničkog proizvoda koje bitno utiču na funkcionalnost, tačnost i ispravnost dotičnog poluprovodničkog elementa, pa bi samim tim morali da budu sastavni deo zaštićene topografije.
Što se tiče procedure u članovima koji definišu prava nosioca, prava na zaštitu odnose se na postupak zaštite od člana 6. do člana 27. ovog zakona nije predviđena važna regulativa. Naime, nigde nije naveden rok koji obavezuje nadležni organ u kome je isti dužan da donese odluku o zaštiti nosioca prava, pa se stvara mogućnost da podnosilac prijave za priznavanje topografije bude doveden ne svojom krivicom u pravno nedefinisan status, bez obzira što je njegova prijava uredna i bez nedostataka koje tretira član 21. ovog zakona. Pravo mesto za navođenje zakonskog roka u kome mora nadležni organ da donese odluku po ispravnoj prijavi sa potpunom pratećom dokumentacijom je član 24. ovog predloga zakona.
Nešto bih u daljem izlaganju rekla o našem obrazovanju i vaspitanju, odnosno o setu zakona osnovnom i srednjem obrazovanju. Osvrnuću se na nešto što smatram da je najbitnije, a to je osipanje učenika, odnosno smanjenje broja učenika, sigurnost u školama, nastavni planovi i programi kao i udžbenici i inkluzivna nastava. Od 1945. godine pa da danas bilo je jedanaest korenitih reformi školstva i četiri manjih. Svaka je trebalo da olakša školovanje, a iz svake smo izlazili sa većim teškoćama u školovanju i vaspitanju. Ispada da je skoro svaki ministar imao neke zamisli koje je valjalo sprovesti u delo pa kako nam bilo.
Brojnost reformi govori o tome da nije postojala dugoročna politika u obrazovanju i vaspitanju, upravo suprotno na žalost. Sada je prilika da se nešto popravi. Svi znamo da se svuda smanjuje broj đaka, a samim tim i broj odeljenja u osnovnim i srednjim školama. Razlog je poznat, pada nataliteta, odnosno bela kuga koja vlada u Srbiji, a i u većem delu Evrope. Obrazovni sistem mora sa tim da se nosi ali kada već želimo u EU i podržavamo njene vrednosti zašto se ne ugledamo na primer na zemlje Beneluksa gde je standardan brojnost razred od 16 do 18 učenika ili na primer na Englesku i Nemačku zemlje koje po brojnosti stanovništva daleko prevazilaze Srbiju i gde je taj broj učenika 24 po odeljenju dok je kod nas od 25 do 33 učenika. U seoskim školama znamo kakva je situacija u selima koja se gase. Standardi bi morali da budu fleksibilniji ali to ne znači da se deca u urbanim sredinama guraju u prenatrpana odeljenja i samim tim da im se pruža manje kvalitetna nastava. Zaključak je da bi trebalo da se rukovodimo pozitivnim iskustvima evropskih zemalja.
Što se tiče sigurnosti u školama, to je posebna priča, ne znači da je u potpunosti predmet regulative ovih zakona ali je prava prilika da se i o njoj progovori jer je to veliki problem. Njegovo iznošenje, ubeđena sam naići će na pozitivan odjek kod građana, jer mi smo prvenstveno predstavnici naših građana. Dakle, postoji spoljna i unutrašnja bezbednost. Spoljna je ona koja dolazi od nepoznatih koji ugrožavaju bezbednost i sigurnost đaka i nastavnog osoblja. To su razna strana lica koja u školskim dvorištima i školskim objektima unose sigurnost, iznuđuju novac, upućuju pretnje ili prodaju narkotike ili neka druga nedozvoljena sredstva ili proizvode i oni moraju biti sankcionisani.
Što se tiče unutrašnje kontrole, odnosno bezbednosti, ona se odnosi na učenike koji svojim ponašanjem ugrožavaju druge učenike a ponekad i nastavnike, odnosno profesore, te upućuju verbalne i fizičke pretnje drugima. Tu se ne rukovodimo pozitivnim iskustvima zapadnog sveta gde se višestruki izgrednici upućuju nadležnim institucijama. Na njih se primenjuju zakonski propisi pristupa promeni škole i drugim merama, a sve to o trošku roditelja.
Ako se neko poziva na besparicu nema bojazni. Izgrednici su u najvećem broju slučajeva deca bogatih i bahatih. Što je najgore, izlazi se u susret učenicima sa devijantnim ponašanjem, a neodgovornim a uticajnim roditeljima, pa su neretki slučajevi da se takav učenik nakon tretmana vrati u razred i nastavi sa još žešćim maltretiranjem okoline, rukovođen revanšizmom, a osokoljen time što nije sankcionisan na odgovarajući način, a trebao bi i morao bi.
Uloga školske uprave na čelu sa direktorom, pa i školskog policajca morala bi biti predefinisana njihova ovlašćenja veća ali i odgovornost i kontrola od strane nadležnog ministarstva.
Što se tiče nastavnog plana i programa to je posebna priča. Rodoljubivi i tradicionalni sadržaji ne stanuju više u školskim udžbenicima u zemlji Srbiji. Šta reći na to, da Kraljevića Marka nema više u školskim knjigama, ali zato ima priča tipa "Moja baba pljačkaš banke".
Izluđivanje roditelja su kupovinom njihova za svaku školsku godinu je naša svakodnevnica, jer zaboga, menja se drastično program. U stvari, svi znamo, radi se o davanju mogućnosti nekim ljudima da izdaju udžbenike i da imaju siguran plasman. Više izdavača daje mogućnost za veće manipulacije, da ne pominjemo elementarnu stabilnost državne politike koja ide ruku pod ruku sa drugim vrstama stabilnosti, pa i nastavnog programa.
Ono što je bio deo naše rane mladosti, čega se sa nostalgijom sada sećamo, a to je nasleđivanje knjiga u porodici od starije braće, sestara. Danas je kod nas nemoguće zahvaljujući neumornim piscima udžbenika i logično je da oni mnogo brže pišu nego što deca rastu. Šalu na stranu, gde je ovde briga o socijalno ugroženom stanovništvu, a skoro svi su ugroženi, i skoro svi su ovom politikom pogođeni?
I na kraju bih nešto par reči rekla o inkluziji, koja je toliko problematična da možda prevazilazi prethodno iznete probleme, ali se o njoj manje zna u javnosti, manje se priča. Opet ću poći od EU. U zemljama EU inkluzija je, ako se ne varam, a vi me ispravite, uvedena eksperimentalno. Kod nas odmah i svuda. Kreće od 2003. godine. Manje je poznato da postoj devet kategorija učenika. U prvoj su izrazito nadareni učenici, u kategorijama od dva do osam su ostali učenici u kojima se nalaze učenici sa nekim telesnim nedostatkom. To su učenici koji su u stanju da prate nastavu i u skladu sa svojim mogućnostima budu deo kolektiva i bez smetnji da budu prihvaćeni od okoline. To je takođe inkluzivna nastava.
Međutim, akcenat se daje na devetu kategoriju učenika, a to su deca sa psihičkim smetnjama. Svakako da se i tu javljaju različiti slučajevi sa svojim kategorijama. Svrstavaju ih u grupu dece sa posebnim potrebama, i tako se u javnosti stvara utisak da se samo na njih odnosi naziv, a istina je da su i deca iz drugih kategorija deca sa posebnim potrebama, npr. deca sa invaliditetom.
Ali, zašto je to tako? Možda se odgovor krije u tome da su deca sa nekim fizičkim nedostatkom malobrojnija od dece u devetoj kategoriji, pa je samim tim i manje para za inkluzivnu nastavu. Da ne bude neke zabune, ovaj osvrt nije inspirisan diskriminatorskim pobudama, već željom da se pomogne svoj deci, a da se to uradi na takav način da se ničija prava ne ugroze.
Kad je taj program je uvođen u niške osnovne škole, odakle ja dolazim, iz Niša, ima ih 30, većina učitelja se izjasnila negativno i konstatovala da nisu u stanju da na kvalitetan način sprovedu redovnu nastavu.
Primera radi, u jednoj osnovnoj školi u Nišu od 21 jednog učitelj, čak njih 19 je bilo izričito protiv, samo dvoje uzdržano reklo da bi pokušali. Ali ko pita učitelje, naređenje - izvršenje. Epilog - kompletni fijasko. Ne zato što sredina nije prihvatila nove đake, a bilo je i toga sporadično, nego zato što u većini slučajeva ta deca nisu bila u stanju da uopšte prate nastavu, šta više ometala su drugu decu.
I na samom kraju, zakoni o obrazovanju i vaspitanju nigde ne pominju roditelje. Brižni roditelji stalno kritikuju svoju decu opravdano, a ponekad možda i neopravdano. Kažemo – na mlađima svet ostaje, na našim potomcima. Zabrinuti smo u kakvim rukama ostaje svet budućnosti, a pitamo li se ko oblikuje te ruke, ko i na kakav način utiče na formiranje mišljenja ponašanja vrednosnih kategorija i snosimo li mi deo odgovornosti za njihovo vaspitanje za onaj deo koji ponesu od kuće i to pre nego se razočaramo u njih.
Ako su naša deca pesnički rečeno "mlade, nežne biljke", da li ih prskamo otrovima u cvetu i umesto zalivanja sečemo koren i šta očekujemo od sutrašnjice? Hvala.
PREDSEDNIK (Nebojša Stefanović): Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedniče, koleginice i kolege, uvaženi ministre, gospodo iz ministarstva, u prethodnih 20 godina sa četiri svoja dečaka, kao roditelj i staratelj, član školskih odbora, član Saveta roditelja, pregurao sam mnoge bure i oluje našeg osnovnog i srednjeg obrazovanja i nikada nije bilo ovako i nikada nije bila dobra materijalna osnova rada i uvek je bilo problema. Ali, u ovom setu predloženih zakona, prepoznajem nešto dobro, prepoznajem nešto bolje i nadam se da uz dobre podzakonske akte, uz dobre planove i programe koji će i biti osnova i okosnica svega ovog o čemu pričamo, možemo očekivati dobre rezultate.
Prvenstveni cilj svih predloženih zakona je unapređenje obrazovnog sistema RS, te usklađivanje sa modernim evropskim obrazovnim sistemima. Pripremajući se za ovu diskusiju po ovom kompleksnom i vrlo bitnom pitanju i važnoj oblasti u našem životu, proučavao sam zakonske okvire u zemljama u okruženju i republici Italiji i uverio se da su mnoga rešenja predložena pre svega u Zakonu o osnovnom obrazovanju ista ili slična kao i rešenja u Italijanskom zakonodavstvu. Ovde pre svega mislim na oblast kao što su organizovanje i vaspitanje učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, ciljevima osnovnog vaspitanja i obrazovanja, kao i o ishodu istog.
Nažalost ono što nije isto je da je kod njih osnovna škola jedna godina vrtića, pet godina primarnog, odnosno osnovnog obrazovanja i tri godine srednjeg, odnosno stručnog sekundarnog obrazovanja i mnogo manji obim programa. No, nadam se da ćemo i mi upravo u onome što sam istakao u nastavnim planovima i programima rešiti i neke probleme koje su ostvarili do sada.
Ono što posebno treba istaći je cilj da svakolikom razvoju svakom deteta, kao posebnosti u skladu sa njegovim uzrastom, razvojnim potrebama i interesovanjima, kao i razvoj stvaralačkih sposobnosti i kreativnosti, razvoj motivacionih elemenata za samostalno učenje i obrazovanje tokom celog života, to je nešto pozitivno i nešto novo.
Takođe, ono što treba pohvaliti je razvojni plan i sve mere koje on predviđa, a najpre mere prevencije nasilja i povećanje saradnje među učenicima i među učenicima i nastavnicima. Mere za uvođenje inovativnih metoda nastave, učenje ocenjivanja kojima treba eliminisati klasične i okoštale metode rada, već stvoriti interakciju između nastavnika i učenika i na taj način učiniti interesantnijim časove i povećati pažnju i angažovanje učenika, kao i plan uključivanja roditelja, odnosno staratelja u rad škole.
Dokument kojim se ostvaruju razvojni planovi i ukupno obrazovanje u školi je školski program i predloženim zakonskim rešenjem, on sadrži veliki broj veoma bitnih programa, kao što su program kulturnih aktivnosti, program školskog sporta bez koga nema ni vrhunskog sporta ni vrhunskih sportista, program zaštite od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, program profesionalne orijentacije, program zaštite životne sredine, program saradnje sa porodicom kroz načela istaknuta u ovom predlogu zakona.
Ističe se usmerenost na procese i ishode učenja, uvažavanje uzrasta i karakteristika u procesu sticanja znanja, horizontalne i vertikalne povezanosti u nastavnim predmetima, spoznaja i poštovanje individualnih razlika među učenicima, razvijanje pozitivnog odnosa učenika prema školi i učenju.
Ono što smatram da u predloženom zakonu treba promeniti je broj učenika u odeljenjima, a vidim da je to konstatacija mnogih od nas, te smatram da treba izmeniti stav 2. člana 30. gde razred može imati do 25, umesto do 30 učenika. Iz dosadašnjih diskusija sam shvatio da je to trenutno problem i da se razmišlja u nekom narednom periodu kada budemo i materijalno bogatiji i kada neki drugi uslovi to budu dozvoljavali.
Kada govorimo o Predlogu zakona o srednjem obrazovanju treba istaći ciljeve i opšti ishod obrazovanja i vaspitanja pre svega, a i razvoj stručnih kompetencija neophodnih za uspešno zapošljavanje, osposobljavanje za samostalno donošenje odluka o izboru zanimanja i daljeg obrazovanja, kao i osposobljavanje za rešavanje problema, komunikaciju i timski rad.
Posebno treba naglasiti rešenja iz ovog predloga zakona koja se odnose na program karijernog vođenja i savetovanja učenika, program za zaštitu životne sredine, program za zaštitu od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, kao i program saradnje sa porodicom i program saradnje sa lokalnom samoupravom. Takođe, smatram da broj učenika treba svesti na broj od 25.
Na osnovu gore navedenog i ostalih predloga zakona, u Danu za glasanje Srpska napredna stranka će podržati ovaj set zakona o obrazovanju. Hvala vam.