Poštovane kolege narodni poslanici, poštovano predsedništvo i poštovani ministre i saradnici ministra, moje kolege su pre mene govorili i obrazlagali ovaj zakon. Deo poslanika je bilo za zakon i hvalio zakon, a deo poslanika manje za, ali uglavnom stiče se utisak posle ovoliko diskusije da je ovo ipak jedan dobar i kvalitetan zakonski predlog. Kao što je rekao i naš šef poslaničke grupe, i naša poslanička grupa će glasati za ovaj zakon.
Poštovane kolege, nešto ću reći o Predlogu zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju.
Naime, ovaj zakon ima za cilj stvaranje jednog kvalitetnog, pravednog i efikasnog sistema obrazovanja. Nadam se da će se ovaj zakon to i ostvariti.
Ovim zakonskom predlogom nisu uvedene neke velike promene, ali promene ima i to su promene na bolje, tako da je ovo jedan kvalitetan zakonski predlog.
Nažalost, osnovnim obrazovanjem u Srbiji i danas, koliko sam u materijalu video, 5% đaka nije obuhvaćeno na taj način što uopšte ni ne upišu osnovno obrazovanje, a 8% upiše osnovno obrazovanje, a ne završi, što čini ukupno 13%, što je svakako za ovo vreme kompjutera i interneta veoma nepovoljno i nadam se da će sprovođenjem ovog kvalitetnog zakonskog predloga to da se promeni i da će sva deca završiti bar osnovnu školu.
Naime, u članu 2. se kaže da je osnovno obrazovanje i vaspitanje delatnost od neposrednog društvenog interesa i ostvaruje se kao javna služba. Već ovim članom se pokazuje da postoji briga za mlade i za obrazovanje i pokazuje se da je interes države da sva deca budu obuhvaćena osnovnim obrazovanjem i da se posle osnovnog školuju dalje.
Ovde sam nešto pribeležio u članu 4. koji kaže da svako lice ima pravo na besplatno i kvalitetno osnovno obrazovanje i vaspitanje u javnoj školi. To, naravno, lepo zvuči. Dalje se kaže da učenik javne škole može besplatno da koristi knjige, školski materijal, prevoz, ishranu, kao i smeštaj kada je to potrebno, u skladu sa zakonom. Kaže se – može besplatno da koristi. Šta to znači i od čega to zavisi da li će besplatno koristiti knjige, školski materijal, prevoz i ishranu?
U članu 6. se kaže da je roditelj, odnosno staratelj dužan da obezbedi da njegovo dete upiše i redovno pohađa školu. Što se tiče osnovne škole, i do sada je bilo isto obavezno, međutim imamo podatke da u današnje vreme veliki broj dece ne upiše ili ne završi osnovnu školu.
Pitanje za ministra je kakve su sankcije roditelja ako ne upiše dete u školu, jer ako kažemo da je škola od velikog društvenog interesa? Dakle, i roditelji su obavezni da upišu decu u školu.
Osnovno obrazovanje i vaspitanje se može vršiti u javnoj školi, u privatnoj školi, obrazovanje kod kuće i na daljinu, što mislim da je takođe veoma dobar zakonski predlog. O tome je već dosta govoreno.
U članu 12. jezik ostvarivanja obrazovanja i vaspitanja. U stavu 1. se kaže da se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na srpskom jeziku, što je u redu. Ovo je država Srbija i svi moraju znati srpski jezik.
U stavu 2. se kaže da za pripadnike nacionalne manjine obrazovno-vaspitni rad ostvaruje se na jeziku i pismu nacionalne manjine, odnosno dvojezično ako se prilikom upisa u prvi razred za to opredeli najmanje 15 učenika. Pozdravljam i ovo rešenje.
Bilo je dosta reči o formiranju odeljenja, odnosno o broju učenika u odeljenju. U stavu 2. se kaže da odeljenje istog razreda može da ima do 30 učenika. Ne kaže se da mora da ima 30. Dakle, bilo je reči o tome da bi bilo možda bolje da je 25. U ono vreme kada sam ja išao u osnovnu školu nas je bilo 42 u jednom razredu i svi smo završili školu.
Ministarstvo koje je predložilo ovaj zakonski predlog ima stručne ljude koji su sigurno kvalitetno procenili koji je broj učenika u razredu koji je optimalan za nas.
Ovo je nešto novo i mislim da je veoma pozitivno. To je program školskog sporta i sportskih aktivnosti. U drugom stavu kaže – škola je dužna da u okviru programa školskog sporta zajedno sa jedinicom lokalne samouprave organizuje nedelju školskog sporta, najmanje jednom u toku polugodišta. Ovaj školski sport nije ranije postojao. Samo je postojalo fizičko vaspitanje, ali ranije su se deca mnogo više igrala i posle škole išli igrali fudbal i mnogo više se bavili sportom. Danas kada se sva deca uglavnom bave računarima i internetom posle škole, mislim da ovaj školski sport ako zaživi da će puno doprineti psihičkom i psihofizičkom razvoju dece. To je novo i mislim da je veoma dobro.
Nešto što je nova je i zaštita životne sredine, član 45. Kaže – zaštita životne sredine obuhvata aktivnosti usmerene na razvoj ekološke svesti kao i očuvanje prirodnog resursa. Mislim da je pravo vreme da se počne učiti o ekologiji još u prvom razredu osnovne škole i ako deca već od roditelja nisu stekla to vaspitanje o očuvanju prirodne sredine. Tome je mesto u školi i pozdravljam postojanje ovakvog člana u ovom zakonu.
Imamo član 68. gde sam zabeležio sa znakom pitanja, kaže – škola u okviru školskog objekta u saradnji sa savetom roditelja škole organizuje ishranu za učenike. Ne znam kako je do sada bilo. Kada sam išao u školu toga je bilo. Svi smo išli na tu užinu, užina se plaćala. To nije bilo skupo i u to vreme svi roditelji su to mogli plaćati. Mislim da ne treba da bude izuzetaka. Sva deca treba da dobijaju tu užinu. Kaže – škola u dogovoru sa jedinicom lokalne samouprave i donatorima može da obezbedi za sve učenike besplatnu ishranu, u celini ili delimično. Ovo škola može da obezbedi, znači može ali i ne mora. Po meni bi bilo bolje da škola obezbedi za sve učenike ishranu u celini ili možda uz neke subvencionisane cene.
Još nešto o štrajku, to je član 78. za koji mislim da je sasvim u redu. Ne znam koliko će se uskladiti sa Zakonom o radu, jer od kada se moja deca školuju ne prođe godina da nema štrajkova. Posle se ti časovi nadoknađuju. Ovim predlogom zakona traži se minimum procesa rada od 30 minuta po času i mislim da je i ovo potpuno u redu ako se bude moglo sprovesti.
Bilo je reči o finansiranju škole. Sredstva za finansiranje delatnosti javne škole obezbeđuju se u skladu sa zakonom, od strane države. Sredstva za obavljanje delatnosti privatne škole obezbeđuje osnivač, odnosno roditelji. Mislim da u tome nema ništa loše. Neka deca čiji roditelji to budu mogli plaćati će ići u privatne škole, neki će ići u javne škole, a da li će biti bolji profesori u privatnim školama ili u javnim, videćemo.
Mogao bih ovako i završiti o ovom zakonskom predlogu. Mi ćemo ovaj zakon u Skupštini sigurno prihvatiti, bar koliko sam primetio kod većine poslanika, a kako će se sprovesti za to će biti odgovoran ministar i Vlada. Nadam se da će se u potpunosti sprovesti ovaj zakon i mislim da će ovo biti veliki doprinos, kako za državu Srbiju, tako i za učenike i roditelje. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Bojana Krkić.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u svom današnjem obraćanju Narodnoj skupštini govoriću o izmenama i dopunama Zakona o inovacionoj delatnosti.
Predložene izmene i dopune zakona nastale su kao rezultat višegodišnje primene zakona kojima se žele ukloniti uočeni nedostaci. Ovim izmenama i dopunama preciziraju se i dopunjuju odredbe važećeg zakona koje na nedovoljno jasan ili nepotpun način uređuju ovu oblast.
Istakla bih na početku da se ovim dopunama reguliše dodela sredstava od strane Ministarstva ili Fonda za inovacionu delatnost kako bi se davanje državne pomoći uskladilo sa Zakonom o kontroli državne pomoći. Smatram da će se na ovaj način efikasnije i transparentnije trošiti budžetska sredstva.
Sledeća bitna izmena je da se uvodi rok za dostavljanje godišnjeg izveštaja registrovanih subjekata inovacione delatnosti. Navedeni izveštaji treba da se odnose na celu godinu, te nikako ne mogu biti sačinjeni pre isteka godine na koju se odnose. U suprotnom, neblagovremeno dostavljanje bilo bi osnov za primenu sankcija, što bi značilo brisanje iz registra inovacione delatnosti. Prema trenutno važećem zakonskom rešenju, podnošenje izveštaja je bila neoročena obaveza koja je omogućavala nenamensko trošenje budžetskih sredstava ili zloupotrebu statusa registrovanog subjekta inovacione delatnosti. Novim zakonskim rešenjem upravo zbog toga uvode se jasna pravila kojima se uvida svaki mogući oblik zloupotrebe.
Pored navedenog, ovim predlogom zakona predviđena je izmena sastava upravnog odbora Fonda za inovacionu delatnost, kako bi se postigao kvalitetniji rad u ovoj oblasti. Umesto dva člana upravnog odbora koja su po sadašnjem zakonu imenovana iz reda zaposlenih u Fondu, prema novim izmenama jedan član će biti iz reda zaposlenih u Fondu a drugi će biti nezavistan stručnjak sa stručno-ekspertskim znanjem i praktičnim iskustvom u oblasti inovacione delatnosti. Verujem da će ovo u velikoj meri doprineti kvalitetu stručnosti i nezavisnosti pri odlučivanju.
Važno je napomenuti da izmenom zakona takođe prestaju da postoje nadzorni organi koji vrše poslove praćenja realizacije projekta. Na taj način ova nadležnost se vraća resornom ministarstvu koje većim delom i finansira navedene inovacione projekte. Dakle, organ koji izdvaja sredstva treba i da kontroliše njihovo trošenje. Ovakvo rešenje mi u potpunosti podržavamo.
Bitno je spomenuti da se iz navedenih izmena i dopuna posebno podržava stvaranje ambijenta za razvoj novih privrednih subjekata i privrednih inovacija. Istovremeno, navedene izmene i dopune neće iziskivati dodatna novčana sredstva iz budžeta.
Očekivani efekti predloženih izmena i dopuna su: da se omogući potpuna usklađenost nacionalne regulative u oblasti inovacione delatnosti sa propisima o državnoj pomoći, da se otkloni osnov za obrazovanje i licenciranje paradržavnih organa, da se uvede propisivanje rokova za izvršenje pojedinih obaveza registrovanih subjekata inovacione delatnosti i da se uvedu sankcije za nepoštovanje istih. Sve ovo će svakako doprineti boljem uvidu u raspolaganje odobrenim budžetskim sredstvima i kontroli njihovog namenskog korišćenja.
U skladu sa navedenim, smatramo pozitivnim i korisnim za razvoj inovativne delatnosti izmene i dopune ovog predloga zakona. Zato će poslanička grupa SPS u Danu za glasanje glasati za predložene izmene i dopune Zakona o inovacionoj delatnosti. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Radoslav Milovanović ima reč.

Poštovana potpredsednice, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je predlog osam zakona, a ja ću se u ovom kratkom periodu koliko je ostalo DS osvrnuti na tri zakona – Predlog zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, Predlog zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju i Predlog zakona o obrazovanju odraslih.
Na početku ću samo da pomenem da je DS, što se tiče Ministarstva prosvete, u ovih prethodnih 12 godina bila na čelu Ministarstva prosvete samo dve godine, i to u vreme Vlade Zorana Đinđića, tako da ne možemo da preuzmemo odgovornost za stanje u obrazovanju u državi Srbiji u ovom trenutku.
Što se tiče spomenutih privatizacija, ovih spornih, koje je Evropska komisija inicirala Srbiji, u ovih 24 privatizacija i tu nema DS. Takođe, i tu su neke druge političke organizacije odgovorne za loše sprovođenje privatizacije.
U veoma kratkom periodu dobili smo set važnih zakona iz oblasti obrazovanja. Pravo na obrazovanje je jedno od osnovnih prava. Ulaganje u obrazovanje, kulturu i zdravstvo se smanjuju iz godine u godinu, a povećavaju se ulaganja u nelikvidne državne firme, plate funkcionera, automobile, telohranitelje, reprezentaciju, u kupovinu aviona, 132 agencije koje potroše 750 miliona evra godišnje. Zato nema novaca za prosvetu, nema novaca za zdravstvo i nema novca za kulturu i to treba da znaju građani naše države.
Umesto štednje u državnoj upravi, uvode se novi porezi građanima Srbije. Koliko država ulaže u obrazovanje? Pet posto BDP, a u nauku 0,3%. U poslednjim godinama broj učenika se smanjio za 120.000 u osnovnim školama, a u srednjim za 12%. U istočnoj i južnoj Srbiji, ja dolazim iz istočne Srbije, više od 50% stanovnika ima samo osnovnu školu. Nedovoljno je ulaganje u istraživanje. Nema obaveze uvođenja profesionalne prakse, vannastavne aktivnosti. Ranije su se to zvale sekcije, u načelu su bez obaveze, kao što su fizičke aktivnosti, borba protiv nasilja, narkomanije, vođenje e-dnevnika, dopunska nastava.
Zašto nije bolje rešen prevoz učenika? Evo, u mom kraju odakle dolazim, u Kučevu upravo je to jedan veliki problem, postoje područna odeljenja. Odredba od četiri kilometra, da podsetim još jednom, važi od 1929. godine. Treba je smanjiti bar na dva kilometra. Ovo je vrlo važno kažem za kraj iz koga ja dolazim, gde su područne škole sa malim brojem učenika. U Nemačkoj postoje odeljenja sa tri učenika. Potrebno je smanjiti broj učenika u odeljenjima a ne broj nastavnika. Bilo je govora i o smanjenju nastavnog osoblja. Potrebno je povećati plate nastavnog osoblja. Potrebno je usavršiti i poboljšati obrazovanje.
Ne sme se nikada više ponoviti slučaj Teodora Fon Burga, znači, stipendirati kvalitetne učenike. Udžbenici moraju biti besplatni kao u Beogradu. Podsetiću, u Beogradu su za sve osnovce besplatni udžbenici i to u po dva primerka.
Treba vratiti afirmativnu akciju za upis dece u škole, besplatnu užinu, toaleti u školama. I tu je bila jedna izvanredna akcija koju moram pohvaliti, akcija kancelarije bivšeg predsednika Republike Srbije Borisa Tadića. U mom kraju su sve škole područne opremljene toaletima i kompjuterima. Internet u svim školama, posebna pažnja za decu ometenu u razvoju i Romsku populaciju, uvođenje pripremne nastave, da nastavno osoblje i škola za učenike sa smetnjama u razvoju organizuje pripremu svojih učenika za prelazak u redovan sistem obrazovanja. Deca siromašnih, manjina, Roma, zaslužuju posebnu pažnju.
Takođe, postoji velika potreba za obrazovanjem odraslih iz najsiromašnijih grupa jer 71% njih nije završilo osnovnu školu ili od obrazovanja imaju samo osnovnu školu.
Vi ste imali dobru volju, ali mislim da ovaj set zakona ne može odgovoriti vremenu u kome sada živimo i neće unaprediti obrazovanje u našoj državi. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Biljana Ilić Stošić. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, uvažene kolege poslanice i poslanici, mi koji smo dosadašnji radni vek proveli u prosveti uvek sa nestrpljenjem očekujemo predloge zakonskih rešenja iz oblasti obrazovanja, kao što se makar i potajno nadamo, da će doći dan kada ćemo ovaj posao otpočeti širokim opšte društvenim konsenzusom o tome kakav nam obrazovni sistem zaista treba, kako do njega doći i kako obezbediti da on zaista funkcioniše sa relativno malim odstupanjima između proklamovanog i stvarnog.
Prvo pitanje na koje treba odgovoriti jeste – da li iz obrazovnog sistema, ali i iz ostalih delova društva, već poodavno stižu sasvim očigledni signali da se mora obaviti istinsko veliko spremanje koje podrazumeva sasvim novi obrazovni koncept, jer smo se do sada uglavnom bavili njegovim kozmetičkim prepravkama?
Da parafraziram onu čuvenu – mnogi su se do sada bavili pokušajima poboljšavanja obrazovnog sistema, ali radi se zapravo o tome da se on suštinski menja. Da bi se to desilo, mora se postići saglasnost u najmanje dva relativno opšta pitanja. Prvo, da problemi i nedoumice koje i danas a i od ranije prate obrazovanje nisu izvornog porekla, tačnije, oni nisu nastali ni u školi, ni u ostalim institucijama koje se obrazovanjem bave, nego su alocirani u neke druge segmente društva. U vezi sa tim je i suočavanje sa činjenicom da ih onda tim i takvim redosledom treba i rešavati, barem ako želimo trajnija, sveobuhvatnija i održiva rešenja.
Drugo pitanje jeste shvatanje uloge značaja obrazovanja kao temeljnog segmenta društva. Da li ono što društveno autistično gledano i jeste čini trošak, stavku na rashodovnoj strani budžeta ili je ulaganje u obrazovanje investicija rizična i neizvesna, pogotovo ukoliko nemamo dobar društveni projekat za realizaciju?
U samom uvodnom delu obrazloženja ovih rešenja govori se o tome da su oni odgovor na zahtev da se svaki segment obrazovanja posebno sistemski uredi u skladu sa najopštijim opšte-obrazovnim zakonom, kao i da su ovi zakoni doneti odavno, sa mnogo izmena i dopuna u međuvremenu, pa otud potreba da se sve ovo lepo upakuje u jedinstvene, samo donekle redizajnirane sistemske okvire.
Ako posmatramo samo ponuđena zakonska rešenja, njima se načelno i formalno nema mnogo toga šta ni zameriti. Predlagač je zahvatio najširi krug zadataka i aktivnosti koje se u ovom sistemu realizuju, pa i nema mnogo razloga za kritiku barem u načelu. Stvari, međutim, mnogo lošije stoje kada se usredsredimo na realnost. Naime, i do sada smo većinu ovih rešenja imali, ali su u praksi ona funkcionisala po metodu mrtvog slova na papiru, formalno, birokratski i bez stvarnih značajnih pomaka u obrazovnoj praksi.
Uzeću za primer srednje obrazovanje jer mi je to profesionalno iskustveno najbliže. Recimo, krovna dokumenta jedne škole, školski razvojni plan i školski program, prava su noćna mora za rukovodstva škola koje utroše grdnu energiju i vreme da ih sastave, često ih prepisujući od onih škola koje imaju kvalifikovaniji kadar, pa ih onda godinama troše, menjajući samo datume, sve da bi udovoljili nadležnima koji su zaduženi da ih kontrolišu.
Njihovo mišljenje je smisao života, jer bi od toga moglo da zavisi direktorsko nameštenje, između ostalog. Da ne govorim o školskim timovima za prevenciju nasilja, delikvencije, alkoholizma, narkomanije. O čemu se govori u ovim zakonima? Da će se pojačati uloga škole u njihovom rešavanju. To uopšte i nije sporno, ali samo treba da vidite kako oni funkcionišu i da li su uopšte kvalifikovani da obavljaju tu ulogu.
Da li se organi škole, počev od razrednog starešine, preko psihologa, pedagoga, pa sve do timova i direktora bave prevencijom ili nastupaju kao kaznena ekspedicija, pri čemu su i sami učenici, kako oni to kažu, provalili da ih neće najuriti iz škole jer profesorima trebaju đaci da bi imali fond časova?
Dostojno aforizma po ugledu na one – olovka piše srcem, škola postoji da bi nastavnici imali normu. Kako se to ostvaruje, koga briga? Ista logika važi i za učenje. U mnogim srednjim stručnim školama loši đaci krenu da uče krajem maja, imaju šemu – ova dva ću da polažem, ova dva ću na razredni ispit a ovo ću da popravim i bude tako. Kakva se poruka onda šalje drugim đacima, manje ambicioznim, sem da se tako može, jer uspeva svake godine. Naši đaci svoju inteligenciju nažalost sve više troše i koriste na hvatanje krivina nego na sticanje znanja i veština. Kad pristanu da vam se otvore, što je vrlo retko, jer i nastavnike i školu doživljavaju kao strano telo, dođete do poražavajućih saznanja da idu u školu jer nemaju šta drugo da rade, da im školska diploma ničemu ne koristi ako nemaju dobru vezu da se negde utrape, po mogućnosti u javni sektor.
Deca su shvatila da je državna služba majka i da se do posla dolazi na način koji veze nema ni sa stručnošću ni sa marljivošću, ni sa ličnom odgovornošću. Počesto otvoreno, sažaljivo gledaju na nastavnike koji se svim silama upinju da ih nešto nauče, trošeći svoje znanje, veštinu i energiju. Dok, sa druge strane imaju i nastavnike kojima je posao u prosveti da pretrče nastavni plan i da daju ocene. Često predaju diktirajući, dok čitaju iz nekakvih beleški, bez osećaja, potrebe da učenicima pojasne materiju, da ne govorim o problemskim diskusijama i slično, da ne govorim o pravu učenika da sazna svoju ocenu i da mu se ona obrazloži, kao i normativi za ocenjivanje koji se ne primenjuju koje ne primenjuju ni nastavnici, neki što ih ne znaju, drugi što ih ignorišu, a treći što ne smeju jer bi rezultati bili poražavajući. Ishod je katastrofalan u sve tri situacije.
Pre neki dan ministar obrazovanja je rekao, da nije tačno da nam je obrazovni sistem loš jer su nam naši mladi stručnjaci veoma cenjeni u svetu, pa tamo su otišli najbolji. One koje ne može ništa da odvrati od njihovih ličnih ambicija, odgovornosti i istrajnosti, koje se multiplikuju kada se nađu u uređenom sistemu. Možda je baš tu putokaz rešenja.
Zašto su nam pre bili bolji i đaci i škole? Zato što su znali da im je diploma ulaznica za socijalnu promociju i da će svoj trud moći da materijalizuju kroz svoje zaposlenje i to takvo od koga će moći da žive, zasnuju brak, dobiju decu, koju će moći da izdržavaju. Mogu li to današnje generacije srednjoškolaca i diplomaca i to legalnim kanalima, profesionalnog angažovanja i napredovanja? Šta će im onda škola, koliko god ona sjajna bila. Nade ima samo za ekstra talente, jer takvih je uvek malo. Njihovi rezultati su najčešće lična dostignuća, jer nastavnici nemaju vremena da se bave njima, jer moraju da se bave najgorima. Nisu ni motivisani, pa se sve prepušta ličnom entuzijazmu, kako učenika tako i nastavnika i roditelja.
Posebna priča su đački roditelji koji su zakonski treći stub obrazovno vaspitnog procesa. U stvarnosti oni služe da pravdaju deci časove krijući ih i lažući za njih. Zato što i dobri đaci beže sa časova, jer počesto nemaju razumevanja od nastavnika da nisu objektivno mogli da se spreme za taj dan. Sedi jedan, sve češći je pedagoški slogan u našim školama ili da je sve više roditelja koji od nastavnika svoje dece traže ocenu umesto da traže da im se prenese znanje. Ocena je postala sama sebi cilj, a do posla se sve češće, ionako ide prekvalifikacijom, što je za škole finansijski benefit, i onako su sve više preduzeća i to dosta loša, nerentabilna, nefleksibilna, rekla bih.
Tako je, dragi moji, u koji god deo da taknete. Đaci imaju zakonom garantovana prava, koja ili ne razumeju u potpunosti ili ne znaju načine kako da ih ostvare, ili ti kanali prosto ne funkcionišu. Onda se stvara zla kob gde učenici neretko nasrnu na svoje nastavnike, što je naravno nedopustivo, ali ponekad i nije sasvim neobjašnjivo i neočekivano, ali je uvek štetno za "stranke u sukobu" i svi su ugroženi i stradaju na ovaj ili na onaj način. Zbir pojedinačnih incidenata raste i pretvara se u društveni incident, kao što su nam i pobednici na školskim svetskim olimpijadama incidenti a ne očekivani ishod, a mi se nadamo da se vrate u svoju zemlju i da daju svoj doprinos. Šta ćemo to da im damo da rade, a da pri tome ne ugrozimo njihovo napredovanje a naročito nagrađivanje?
Predlagač se dalje pobrinuo da se dotakne pitanja školskog sporta, kao i kreativnog korišćenja slobodnog vremena. Koliko naših škola nema fiskulturne sale a koliko njih škole daju u najam rekreativcima ili privatnim školama sporta da bi došli do neke crkavice. Da ne govorim o kvalitetu nastave fiskulture, koja često nezadovoljava ni minimum da se profesor bar zadrži na času pošto ga upiše, ili podeli đake na male goliće ili slično, osim jednog cenjenog kolege koji je svoj posao ozbiljno shvatio pa šalje đake na popravni ispit iz fizičkog.
Ne pričam sve ovo da bih izblamirala svoje dojučerašnje kolege, ni đake, ni njihove roditelje. Verujte mi da je situacija u školstvu u velikom broju slučajeva takva da morate da imate jak stomak da sve to izdržite, čak i da je materijalna satisfakcija daleko iznad republičkog proseka, zato je priča o obrazovnim zakonima i kritici član po član za mene kao i za moje kolege zaposlene u prosveti potpuno izlišna u datim okolnostima. Škola je poligon na kojem se tako očigledno prelamaju sve naše opšte društvene poteškoće. Odlaganje njihovog temeljnog, sveoubhvatnog rešavanja gura nas sve dublje i oduzima šansu ne samo ovoj nego i budućim generacijama dece kojih je svake godine sve manje i manje u školama ne zato što neće u školu, već iz razloga sasvim drugih i dubljih i zato kada iskritikujemo, poboljšamo i uslovima ovaj set obrazovnih zakona viće poput onoga da smo prešli nastavni plan i program, prodavali ocene a znanje je ostalo samo u dnevniku, jer naši đaci sve više uče samo za ocenu a ne da bi postali obrazovaniji, stručniji, naročito da bi iz škole izašli kao bolji, marljiviji i odgovorniji ljudi na ličnu, na radost porodice, ali i dobrobit društvu u celini.
Škola i previše oponaša svakodnevni život koji se našoj deci nimalo ne dopada, a mi smo u obavezi da im stvorimo uslove i da mogu da ga promene po svojoj a ne po našoj meri, ionako smo im već potrošili previše budućnosti. U nadi da će biti mnogo bolje od ove slike koja je verujte ni siva, gledana kroz ružičaste naočare glasaću za ovaj zakon.

Hvala.
Narodna poslanica Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, rezultat naše današnje rasprave u plenumu trebao bi da proizvede nekoliko očiglednih stvari. Prva je da zainteresujemo medije koji će dalje detaljnije pitati i pisati i pričati o tome šta i kakve novine donose zakoni iz obrazovanja. Ja ću o ta tri zakona u ovih nekoliko minuta, o sistemu osnovnog obrazovanja, o osnovnom i o srednjem obrazovanju i vaspitanju. Druga je jasna poruka svim učesnicima u obrazovnom procesu, tih 126 hiljada ljudi da im bude potpuno jasno iz naše rasprave šta ih čeka. Treća je naša javnost s obzirom da se ovi zakoni tiču života i svakodnevnice velikog broja ljudi u Srbiji.
Za mene je najvažnije, jedna porodica, ja ću je hipotetički nazvati porodica Jove i Olge Petrović iz Novog Sada koja ima dvoje dece, Milana Petrovića koji treba da upiše srednju školu i Marinu Petrović koja treba da upiše osnovnu školu. Ta porodica treba iz naše rasprave da razume kako će se razlikovati školovanje Marine Petrović u odnosu na ono što je prošao u osnovnoj školi Milan Petrović i kako će se razlikovati školovanje u srednjoj školi njihovog prvog i najstarijeg sina u odnosu na drugu decu koja su već na fakultetima. Jesmo li mi našom debatom uspeli da ovim ljudima, ovim različitim ljudima pošaljemo takvu poruku? Nažalost, u to ne verujem. To je u suštini ilustracija i odgovor zašto su u obrazovanju u medijima poslednja vest, zašto ogroman napor, a to pouzdano znam, ljudi zaposlenih u ministarstvu u školskim upravama, u školskom sistemu čine praktično nevidljiv rad i zašto od naše rasprave nema debate u društvo o najvažnijem pitanju kojim jedno društvo može da se bavi.
Ako danas propustimo da razumemo da su se 1983, 1984. i 1985. godine na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, na Elektrotehičkom u Beogradu studenti školovali za poslove koji tada nisu postojali a da se tim poslovima bave već 20 ili 30 godina, ako to ne razumemo onda nećemo razumeti da izostanak jasne slike o tome šta čeka Marinu Petrović i Milana Petrovića svima nama oduzima budućnost.
Kako bih ja volela da se ovaj zakon čita? Da će Marina ući u sistem koji podržava kreativno kritično mišljenje, koje podržava igru, koji podržava slobodan razvoj ličnosti, koji podržava uključenost svih, dece sa smetnjama u razvoju, sa invaliditetom, koji podrazumeva nov i svež pristup u onome što je prenos znanja u 21 veku. Kako bih volela da se čita ovaj zakon kada je školovanje Milana Petrovića u pitanju? Isto tako.
Da li će ga neko tako čitati. Ne mogu da procenim iz ove rasprave da li je iko ko nas je slušao to čuo kao poruku. To mogu samo da prenesem kao svoju želju. Sve nove odredbe koje vuku koren i ideju iz Strategije, koja je dobar dokument, preporučujem ga svima za čitanje, sve te dobre stvari u ovoj sali nisu kod nas proizvele ništa toliko zanimljivo i sa željom da jedni drugima naslikamo budućnosti da bi ta porodica Petrović Jovana i Olge u Novom Sadu mogla da razume šta čeka njihovu decu.
Mogu da dodam svoj lični stav o tome kako se ovde definiše obrazovanje i vaspitanje. Znate, ako imamo jezik u kome se jedna ista glagolska imenica koristi za nekada, nadam se sada već van upotrebe, izraz "vaspitno-popravni dom", prevaspitavanje i obrazovanje i vaspitanje, mi imamo mnogo veći problem nego što nam se čini. Vaspitanje, kao proces, može da teče samo ako mi ovde stavimo potpuno jasnu poruku kakav je sistem vrednosti koji želimo da ta deca, za koji da budu osposobljena za 10, 20, 30 godina. Ponavljam, bojim se da mi ovom raspravom nismo dali tu poruku.
Na kraju, o štednji. Sva priča o štednji i ekonomskoj krizi, bojim se da štednja služi samo za to da se ukinu socijalne funkcije države, a ne vidim da se ekonomija oporavlja i ne vidim da postoji ikakav drugi cilj, čak ni u zemljama EU, osim da se štednjom onoga na čega je do sada država davala novac, jednostavno to prekine finansirati. Onaj ko ne finansira obrazovanje svoje mlade generacije, taj sebi ukida budućnost. Molim vas da nam se to ne desi. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš. Izvolite.