Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.

Poštovani predsedniče Skupštine, uvaženi ministre, kolege poslanici i poslanice, pitanje obrazovanja je nacionalno pitanje svake države, pa i Republike Srbije.
Pred nama je set zakona o obrazovanju, koji svakako, po vremenu koje je dato od 10 sati, zahteva posebnu pažnju i posebno interesovanje i posebnu debatu svih narodnih poslanika.
Baziraću se najpre na Zakon o osnovnom obrazovanju i to ću se bazirati na one odredbe za koje duboko smatram da se tiču zaštite najboljeg interesa deteta, učenika, a to su odredbe zakona koje su vaspitnog karaktera, najpre odredba zakona koja se odnosi na saradnju škole sa porodicom.
To smatram veoma značajnim u vaspitnom radu škole upravo zato što zaštita najboljeg interesa učenika, đaka upravo može da se adekvatno odgovori adekvatnom saradnjom između roditelja i škole.
U toj saradnji između roditelja i škole, škola daje mogućnost roditelju da u okviru otvorenih dana škole, a to je jednom mesečno, prisustvuje vaspitno obrazovnom procesu.
Lično su mi poznati primeri mnogih roditelja koji su prisustvovali času i nakon toga je došlo do uspostavljanja mnogo adekvatnijeg odnosa između roditelja i nastavnika, jer sigurno da svi znamo da jedan deo roditelja ima prevelika očekivanja u odnosu na svoje dete, odnosno nema realan uvid u njegovo vaspitno-obrazovno postignuće.
Davanje mogućnosti roditelju da prisustvuje vaspitno-obrazovnom procesu svakako da je jedan od načina da se izgradnja partnerskog odnosa između škole i roditelja ostvaruje na principima razumevanja, podrške i tolerancije, a sve naravno u cilju adekvatnog obrazovanja učenika.
Ono što takođe želim da istaknem kao pozitivno su individualni planovi obrazovanja. Zašto? Svako dete ima pravo na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima i, naravno, u skladu sa svojim potencijalima.
I deca sa invaliditetom i deca sa smetnjama u razvoju takođe treba da imaju pravo na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima. Znamo da ta deca u osnovnu školu dolaze nakon procene interresorne komisije, koja je inače multidisciplinarna, koju formira lokalna samouprava, koja je sastavljena od stručnjaka iz oblasti obrazovanja, iz oblasti zdravstva, iz oblasti socijalne zaštite i još dva stručnjaka prema specifičnim karakteristikama deteta i oni u stvari vrše procenu potreba deteta sa obrazovnog, zdravstvenog i socijalnog aspekta.
Znači, svako dete treba da ima pravo optimalnog razvoja onih potencijala koji mogu da se razvijaju kod njega.
Naravno da je u okviru ovih individualnih obrazovnih planova, sem interresorne komisije, sem stručnih timova škole, na aktivan način uključen roditelj, odnosno staratelj deteta. Ovi individualni obrazovni planovi su podložni i revidiranju, ponovnom pregledu i otklanjanju svih onih prepreka i nedostataka na putu optimalnog, obrazovnog razvoja svakog deteta.
Ono što takođe zaslužuje pohvalu to je da je Ministarstvo, bez obzira na ova četiri kilometara, odnosno da su obezbeđena sredstva za prevoz ove dece sa posebnim potrebama, troškovi prevoza, bez obzira na udaljenost, odnosno na ovih četiri kilometara.
Takođe je predviđena i obaveza škola da uklanjaju fizičke i komunikacijske prepreke radi adekvatnog uključivanja dece sa invaliditetom i posebnim potrebama.
Ono što negde prepoznajem kao poteškoću su nedovoljno razvijene usluge u svim oblastima, i u oblasti obrazovanja, i u oblasti zdravstva i u oblasti socijalne zaštite, i to usluge na lokalnom nivou, koje bi trebalo da pruže adekvatnu podršku i deci i porodicama i deci sa posebnim potrebama, kao i njihovim porodicama u savlađivanju svih ovih prepreka koje su evidentne kod dece sa posebnim potrebama.
Ono što takođe želim da pohvalim to su programi prevencije od nasilja, programi maloletničke delikvencije, programi od zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Naravno da škola nije izolovan sistem i da škola ne može da radi i da sve zadatke, i vaspitne i obrazovne, ispunjava sam i isključena iz društva, ali je takođe poznato da je Ministarstvo obrazovanja u saradnji sa Ministarstvom rada i socijalne politike, u saradnji sa Ministarstvom zdravlja, u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova donelo protokol o postupanju kada je u pitanju zaštita dece od nasilja i zlostavljanja i zanemarivanja.
Htela bih samo još na jedan aspekt da se osvrnem, a to je aspekt obrazovanja odraslih. Postoji jedan stereotip da jednom naučeno znanje važi zauvek. Naravno da to nije tačno. Srpska napredna stranka se zalaže da se gaji kultura učenja i kultura obrazovanja. Ona treba da bude doživotna i celog života. Samo na takav način imaćemo uvek i u svakom momentu kvalitetne kadrove. Inače, obrazovani ljudski resursi su za Srpsku naprednu stranku najveći kapital. Ovo su neki od razloga zašto će Srpska napredna stranka u Danu za glasanje podržati ovaj set zakona.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milan Knežević. Izvolite.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva, kolege poslanici, pre nego što kažem nešto konkretno za ove zakone, hteo bih da se osvrnem na diskusiju nekih naših kolega posalnika.
U toku dvodnevne rasprave potencira se da su ovo strateški zakoni koji su važni za državu. To je više posalnika podsticalo kao da sada mi koji smo u nekoj
vladajućoj koaliciji to ne razumemo. Pozivajući se na to, nedovoljna je i dupla rasprava po ovom setu zakonu.
Po meni, svako ko je pročitao ovaj zakon, a pojedini posalnici opozicije su nam uputili insinuaciju da čak pojedini naši poslanici nisu pročitali ove zakone, što nije tačno, sagledavajući svaku rečenicu, u svakoj ovoj rečenici izmene i dopune zakona vidim da iza ovog stoji jedan veliki rad ne samo Ministarstva.
Objektivno ko je čitao ove zakone, sagledavajući svaku rečenicu, u svakoj ovoj rečenici dopune i izmene zakona, vidim da postoji jedan veliki rat, ne samo ministarstva. Ova dupla rasprava o ovim zakonima podrazumeva, što nam je i rečeno, da je struka za odgovarajuće oblasti sigurno dala mišljenje. Rečeno je, i većinsko mišljenje. Meni je jasno šta to znači, jer sigurno u svakoj stručnoj raspravi koja se tiče ovako osetljivog seta zakona, postoje i drugačija mišljenja i pristupa, ali odlučivanje je demokratsko i većinsko. Mišljenje, koje je opet zasnivano na struci a ne na politici je ovde pretočeno u zakon. Te diskusije o tome kada bi se izvele upućuju da maltene ovaj zakon i ove izmene u svim zakonima ne donose ništa novo, čak šta više urušavaju postojeći sistem.
Paradoksalno, sada hoću da diskutujem krajnje neutralno, sa strane, pa ću da odem malo u istoriju. Pojedini poslanici su ovde postavljali pitanja – hajde da pitamo roditelje, pa da pitamo nastavnike, pa da pitamo đake, da li su oni zadovoljni ovim promenama. Pre 30 godina da ste pitali đake da li su zadovoljni, nisu bili zadovoljni. Da ste pitali nastavnike i oni nisu bili zadovoljni ni statusom, ni velikim nastavnim programima. Roditelji, isto tako. Treba gledati krajnje realno i objektivno.
Obrazovanje je strateški važno za državu, ali ono podleže ipak evoluciji, a ne revoluciji. Šta to znači? To znači da se zasniva na nekoj prethodnoj tradiciji, pa se zasniva na nekim nasleđenim mrežama, kulturnom nasleđu, socijalnoj snazi i razvoju društva, ekonomskoj snazi i razvoju društva. Znači, ne možemo mi da sednemo i da pišemo niti su mogli naši pre 30 godina, da isključimo koji je sistem bio, da pišu zakon, kako bi on fenomenalno funkcionisao, kada mi nemamo te resurse.
Zato skakanje na sve izmene zakona i promene koje se tiču obrazovanja u stvari je logično. Obrazovanje je dinamičan proces. Uočavaju se u životu odgovarajuće stvari koje su se činile da će biti dobre, pa se pokazalo da su pogrešne. Ne treba bežati od svakogodišnjeg, da upotrebim taj izraz, izmene pojedinih članova zakona, jer jedino na taj način ćemo korak po korak, ciglu po ciglu, doterivati obrazovanje, a svi mi i ovde, pa i naši preci, da odemo pre 200 godina, znali su da školstvo i obrazovanje treba da bude budućnost i snaga države.
Ali, istorijske okolnosti, ekonomska snaga, diktira nešto da smo često i mi nezadovoljni, pa se setim i pre 30 godina i oni su bili nastavnici, učenici, nezadovoljni da reforma obrazovanja ne ide dovoljno brzo. Mi sada svi želimo da to ide brže, ali važno je da se stalno ide napred i da se stalno unose poboljšanja i na taj način se polako profilira, doteruje i unapređuje obrazovanje.
Mi ovde govorimo o jednom segmentu obrazovanja, a to su ovi zakoni koji se odnose na osnovnu, srednju školu, na ovaj krovni zakon koji se tiče osnove sistema obrazovanja i vaspitanja. Da bi se zaokružio ovaj set zakona ipak potrebno je, verovatno, po mom mišljenju, uraditi izmene zakona predškolskog vaspitanja i obrazovanja u skladu sa ovim krovnim zakonom i to čini jednu celinu koja treba da bude zaokružena.
Treći aspekt diskusije je bila teška situacija, nezaposlenost i sve u konotaciji opet ovih izmena zakona koje tako zvuče, po meni, pesimistički i beznadežno, da ovog trenutka zbog cele situacije praktično deca ne treba da se školuju, ne trebaju da završavaju ni stručne škole. Nema posla, ne trebaju da studiraju, ne trebaju ništa da rade. Ne možemo tako nihilistički da gledamo. Iako nema posla, mora da se stiče znanje. Mora da se stiču veštine. Mora da se stiče i da se održava tonus jednog obrazovanja i vaspitanja.
Znači, po tome, mi sada, prema proceni, odmah 30% škola i fakulteta trebamo da zatvaramo. Taj pristup trebamo pesimistički da pomenemo. Sve ove diskusije koje su se čule u raznim primedbama, u dobrom delu su dobra stvar. U stvari, one izražavaju baš to da su ovi zakoni veoma značajni i da će uvek na njih da bude primedbi i isključujući pojedine diskutante koji su baš želeli političku obojenost protiv, većina je ukazivala na neke objektivne delove i primedbe koje su dobre, ali sigurno da u ovom trenutku ne mogu da se uklope u okvir koji sam malopre pomenuo i koji je limitiran svim nekim organizacionim mrežama, ekonomskoj snazi, ali je važno da i diskusija ostaje kao cilj da se to u budućnosti promeni i popravlja.
U suštini, gledajući sve zakone i gledajući ovaj krovni zakon, u stvari sistemski zakon koji se zove Zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja, jer ova druga dva zakona, Zakon o srednjem obrazovanju i osnovnom u stvari je sada razrađivanje nekih konkretnih stvari vezanih za specifičnost tog dela koji se odnosi za srednje škole, odnosno osnovno obrazovanje.
Gledajući sve ovo da se ne ponavljam, mnogo mojih kolega, pogotovu iz mog poslaničkog kluba, navelo je mnogo dobrih strana ovog zakona, koje su činjenične i koje se odnose na doterivanje i popravljanje zakona vezane za obrazovanje odraslih, pa onda inkluziju koja kako u osnovnim, tako i u srednjim školama se razvija sa jednim sistemskim, strateškim principa i razvrešava da se to osipanje đaka iz osnovnog obrazovanja i srednjeg zaustavi, pogotovo vezano za socijalno osetljive kategorije i pogotovu đake ometene u razvoju, tako da ipak je to jedno detaljisanje koje poboljšava kvalitet ovog zakona.
Sa druge strane imamo razrešen kvalitetno individualni obrazovni program. Jedna novina koja je prošla nepomenuto, transparentnost i nepristrasnost u postupku izbora nastavnika koji vode nastavu u inostranstvu. Niko od nas do skora nije znao kako se biraju ti nastavnici. Sada se predviđa da se biraju javnim konkursom gde će se postići jedna bolja transparentnost i upoznatost i to je isto važan momenat.
Pošto mi ističe vreme, skratiću. Naveo sam neke stvari koje sigurno poboljšavaju ovaj Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Rekao sam srednje obrazovanje i osnovna škola, kasnije razvija sve ove programe koji se odnose za posebno sistematizovane individualne programe, programe zaštite od zlostavljanja, od nasilja, od zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, drugih štetnih uživanja, kao što su pušenje, alkoholizam.
Ono što je isto značajno potencirano, meni se dopada, jer smo mi u jednom Zakonu o zdravstvu isto pominjali partnerski odnos. Tamo je bio partnerski odnos doktora i pacijenta, a ovde se pominje partnerski odnos kako nastavnog osoblja škole sa porodicom, roditeljima, bez obzira da li se radi o deci koja su i čine najveći deo đaka te škole, a posebno deci koja su ometena u razvoju sa invaliditetom, tako da su u svim segmentima i osnovno i srednje školsko obrazovanje pokriveni. Sve su ovo elementi koji poboljšavaju i unapređuju ovaj deo nastave.
Hteo bih samo da kažem još jedan zakon koji je ustvari logistička podrška ovim zakonima, osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, zakona o srednjoj i osnovnoj školi, a to je Zakon o učeničkom i studentskom standardu. Ovaj zakon čini celinu, da upotrebim izraz, to je logistička podrška koja treba da motiviše i stimuliše ma koliko teški uslovi bili đacima da postižu bolji uspeh i da ulažu mnogo veći trud u savladavanju tog gradiva, usavršavanju i učenju.
U ovom zakonu praktično imate celo jedno poglavlje dodato, koje nije bilo, a koje se odnosi na stipendije, odnosno dodeljivanje kredita, da prevedem na obični jezik, i stipendije za izuzetno nadarene učenike i studente. Tu se tačno navode uslovi. Ukazuje se šansa da neko ko je dobar đak već od drugog razreda srednje škole može da dobije stipendiju i ako ispunjava uslove, da nju ima i u toku studija ovih osnovnih i kasnije u toku doktorskih studija, a to je isto jedno veliko unapređenje, kao i pošto se zakon tek donosi, da studenti koji sada i kada bude donet zakon mogu već da se uključe od treće godine.
Znači, ovi koji su u srednjoj školi imaju šanse od drugog razreda da proprate svoje znanje i da društvo na odgovarajući način uzvrati za njihov trud, talenat i ono što žele da postignu. Uz ove stipendije ima dosta administracije u smislu vođenja evidencije učenika i evidencije ustanova, što je nama nekad eto tako sporedno, a što je veoma važno u pravnom sistemu države, tako da je praktično u ovom zakonu, uz pominjanje da se briše Republički fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, koji predstavlja ustvari sada jednu uštedu sredstava koja su bila trošena na ovo, usmeravaju se na ove stipendije.
Zamolio bih ministarstvo da na jednu stvar, i time ću da završim, obrati pažnju. Ovde je data statistika i problem koji je nastao oko ovih stipendija zbog rasta studenata koji imaju visok prosek.
Znači, prvo, snižava se stopa, podiže se granica sa osam i po na devet za dobijanje stipendija i ovde je podatak da je 2002. godine, ovo čitam radi javnosti, bilo 1.174 stipendija, da bi 2009. godine bilo 7.046, to je sedam puta više i sada od 2009. godine do 2013. godine 14.000.
Bila je reforma školstva i kad gledam, u mnogim fakultetima, sad se ovo vezuje na to, bez obzira što se kaže da nije mnogo ulagano, znam kakve sam uslove imao da držim predavanja 2001. godine sa grafoskopom i plastičnim folijama, pa znam da sam posle imao naučenu prezentaciju. Sada više nema grafoskopa, govorim na fakultetu. Bilo je primedbi da neke škole imaju jedan kompjuter. Beogradski svaki đak ima kompjuter. Nažalost, ta jednakost ne može uvek istovremeno da se postigne i to treba, nije do odbrana Beograda na račun nekog mesta u brdu, ali je isto i pre 100 godina neko bio blizu Beograda mogao da studira, a neko sa Pasjača i Kopaonika se namučio da dođe da studira.
Znači, ovo ne želim da govorim u smislu pravdanja, nego da sagledamo i da budemo objektivni i kritični, da je bitno da i škola u malom mestu ima dva kompjutera, a nije imala nijedan. Naravno, trud ministarstva mora da bude da svaki đak i tamo ima kompjuter, ali je gledajući korak po korak i dva kompjutera na deo kad nije bilo nijednog napredak.
Treba ići tim putem, ne ovo da bude abolicija da smo uradili nešto, jeste urađeno nešto, ali treba i to dalje unaprediti. Krenuo sam od ovih stipendija. Potrebno je ipak, kao univerzitetski profesor, a to je i ministar, na nekim objektivnim parametrima da se uradi ova procena ovog broja. Siguran sam da tu ima dosta i objektivno kvalitetnog izvođenja nastave, ali da budemo pošteni, sigurno ima i neću da kažem nekih profila fakulteta i škola, sve stavljam u jednaku ravan, koji možda lakše daju ocene, ali dobro bi bilo imati snimljenu situaciju. Ovo ne govorim kao kritiku, nego da iz toga izvedemo iskustva i da doterujemo tamo gde je blaži kriterijum da se uspostavi.
Ova statistika treba da ukaže na neko detaljnije analiziranje ovoga. Volim ne da ih ima 14.000, kamo sreće da ih ima 35.000 sa prosekom preko devet. Tome treba da stremimo. Što se mene tiče, želim da bude takva klima, ali treba biti objektivna klima i treba da objektivno sagledamo i da vidimo da li je to pravo stanje i ako nije u potpunosti pravo, gde je greška i taj deo ispravljati. Toliko. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Jeremić.

Uvaženi predsedniče, poštovani gospodine ministre, članovi ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kratko ću se osvrnuti na Zakon o srednjem obrazovanju.
Oblast srednjeg obrazovanja važna je u sveukupnom obrazovnom sistemu. Ona je više po činjenici što u ukupnoj kvalifikacionoj strukturi stanovništva srednje obrazovanje ima najviše i što se mnogi po okončanju ovog ciklusa opredeljuju da uđu u svet rada. Samim tim, kvalitetnim zakonskim okvirom koji bi regulisao ovu oblast, stvorili bi se preduslovi za podizanje kvaliteta stručnog znanja, kompetencija koja je trenutno, kako su međunarodni testovi u kojima su učenici iz Srbije uzeli učešća, nisu na potrebnom zahtevanom nivou.
Predloženim zakonom menja se 20 godina star Zakon o srednjoj školi koji je odavno prestao da bude adekvatan zakonski okvir. Novim zakonom u duhu savremenih rešenja, koja utvrđuje sistemski Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja utvrđuju se obaveze srednjih škola da donose razvojne planove, kao i školske programe koji predstavljaju okvir u kome se izvodi obrazovno-vaspitni proces i svojevrstan putokaz i učenicima i roditeljima, a obuhvata sve procese i aktivnosti koje su usmerene na postignute ciljeve iskazane kako u zakonu, tako i u samim tim programima.
Obzirom da su učenici srednjih škola lica koja se nalaze u dobu adolescencije, zakon posebnu pažnju pridaje podnošenju programa zaštite od nasilja i drugih oblika rizičnih ponašanja, uz aktivno učešće lokalne zajednice i svih relevantnih institucija, kao i obavezu resornog ministarstva da jednom godišnje objavljuje listu lica obučenih za obustavljanje ostvarivanja programa prevencije rizičnih ponašanja na svojoj internet stranici.
Ono što zakon prvi put uvodi jeste postojanje tzv. model centra, koji bi predstavljao školu koja svojim radom posebno doprinosi razvoju obrazovnog procesa, ostvarujući programe i aktivnosti kojima se unapređuje obrazovno-vaspitni rad. Na ovaj način će se stimulisati one škole čiji kolektivi posebnim zalaganjem uspostavljaju nove vrednosti u sistemu srednjeg obrazovanja i predstavljaju primere dobre prakse, koji su od interesa za ceo sistem.
Takođe, ovaj zakon, kao i u slučaju osnovne škole, uvodi mogućnost učenja kod kuće i kod učenja na daljinu, što predstavlja novost u našem obrazovnom sistemu, u skladu sa materijalnim u drugim mogućnostima kojima škole trenutno raspolažu.
Novina koju zakon uvodi jeste obavezno izvođenje pripremne nastave za polaganje popravnog ispita, najmanje 10% godišnjeg fonda časova iz predmeta iz koga se polaže popravni ispit, kao i pripremnu nastavu za polaganje maturskog završnog ispita za sve učenike, najmanje 5% godišnjeg fonda časova iz predmeta iz koga se polaže maturski završni ispit.
Predlog zakona zadržava postojeće odredbe u pogledu upisa učenika koje su se u praksi pokazale dobrim. Međutim, ni ovaj put nije učinjen iskorak u pogledu prilagođavanja upisne politike, potrebama tržišta rada, imajući tu u vidu, pre svega, srednje stručne škole iz kojih najveći broj učenika po završetku istih, završi čekaju zaposlenje na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje.
U tom smislu smo intervenisali amandmanom, nastojeći da škola prilikom predlaganja resornom ministarstvu za broj učenika za upis u narednu školsku godinu, mora pribaviti mišljenje područne organizacije, organizacijske službe Nacionalne službe za zapošljavanje na čijoj teritoriji ima sedište, i to mišljenje i svoj predlog dostaviti ministarstvu, koje konačno odlučuje o broju učenika koji će biti upisani. Na taj način bi se omogućilo da u određenoj meri, prilikom određivanja broja učenika rizičnih obrazovnih profila budu sagledane potrebe tržišta rada i mogućnosti za njihovo kasnije zapošljavanje.
Kao jedna od ključnih novina, zakon definiše ispit kojim se okončava srednji ciklus obrazovanja, kao i prva i druga nastava školovanja, koju učenici stiču prilikom polaganja tih ispita. Kao ispiti kojima se okončava srednje obrazovanje su definisani opšta matura, stručna, odnosno umetnička matura, završni ispit kao i specijalistički i majstorski ispit, kao završni ispit po okončanju četvorogodišnjeg opšteg obrazovanja u gimnaziji, četvorogodišnjeg stručnog, odnosno umetničkog obrazovanja u srednjoj stručnoj ili umetničkoj školi, trogodišnjeg obrazovanja, za odgovarajuća zanimanja, jednogodišnja ili dvogodišnja specijalistička ili majstorska obrazovanja za određene posebne struke.
U pogledu prava koja se stiču prilikom polaganja ispita, po prvi put se ustanovljava pravo lica koja polažu opštu maturu, da bez polaganja prijemnog ispita, upisuje osnovne akademske ili strukovne studije, dok se kod lica koja su položila stručnu, odnosno umetničku maturu, to pravo se ograničava na one strukturne programe koji odgovaraju naučnim i stručnim, odnosno umetničkim poljima u kojima su završili srednje obrazovanje.
Na ovaj način se usmeravaju lica koja su u okviru srednjeg obrazovanja stekla već određena znanja, da nastave sa produbljivanjem istih na tercijalnom nivou obrazovanja, kako bi se izbegla negativna pojava da mladi ljudi koji su završili srednje stručne škole iz jedne oblasti, kasnije upisuju fakultete koji sa tom oblašću nemaju gotovo nikakve dodirne tačke, što im neretko predstavlja ogromno opterećenje i uslovljava dugo studiranje.
Predloženi zakon predstavlja set rešenja kojim se suštinski ne menja koncepcija srednjeg obrazovanja u našoj zemlji, ali se u velikoj meri modernizuje zakonski okvir, produbljavanjem postojećih rešenja sa savremenim trendovima i potrebama.
Ovde bih završio sa ovim srednjim obrazovanjem, sa Zakonom o srednjem obrazovanju i malo bih se osvrnuo na današnje potenciranje kupovine ovih šest aviona, MIG 29 MM2.
Godina 2013. je stogodišnjica od prve pogibije Mihajla Petrovića, prvog srpskog avijatičara i početka avijacije u Srbiji. Navršava se i 12 godina, odnosno 12.9.2001. godine je na Ist Riveru u Menhetnu su, ako se sećate, srušene one dve zgrade bliznakinje.
Zašto upoređujem ova dva događaja? Između ta dva perioda postoji čitav niz godina. Tehničko tehnološkim i stručnim veštinama je Srbija spadala u red najrazvijenijih zemalja po pitanju razvoja i tehnike pilotiranja u svetu. Srbija je između dva svetska rata proizvodila najsavremenije avione. Piloti iz ratnog vazduhoplovstva su dugo vremena leteli i bili osnovice i JAT pilota i pilota po svetu.
Zanemarivanjem sada tog tehničko tehnološkog razvoja, nanešena je velika šteta. Samo šest aviona obezbeđuju tanku nit u produžavanju te stručne obučenosti i tehničkog dostignuća na kojem je ova zemlja počivala u zadnjih sto godina.
Kupovinom ovih šest aviona postigle bi se dve stvari. U obučenosti i uvežbanosti bi se postigao određen nivo sa određenim tehničkim dostignućima, gde bi bili u mogućnosti da u određenom vremenskom intervalu izvozimo i znanje. Drugo, mnogo bitnije i mnogo važnije, protiv vazdušna odbrana zemlje se plaća velikim parama, mi bi bili u poziciji i naša država je bila u poziciji da to prepusti nekoj drugoj državi da štiti vazdušni prostor iznad Srbije, što ćemo mi sada raditi iznad određenih država u našem okruženju. Takav vid ima i svoju finansijsku potporu, što će ovoj zemlji doprinositi da ćemo praktično time moći da plaćamo te kredite koje budemo digli za ove avione.
Na kraju bih da kažem da će poslanička grupa PUPS glasati za ovaj set zakona.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Veličković.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, imam potrebu da iznesem svoje viđenje izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Obrazovni sistem je ključna komponenta svake moderne države koja misli na svoju budućnost. Kvalitetno i dostupno obrazovanje je garancija uspeha i razvoja i dokaza ozbiljne namere da se generacijama koje dolaze omogućuje što kvalitetnije polazne osnove za uspešan život i rad.
U tom smislu se predloženim zakonom pravi iskorak radi poboljšanja postojećih odredaba Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. godine, i to u pravcu usklađivanja postojećih rešenja sa rešenjima koja su sadržana u Strategiji reforme obrazovanja i novopredloženim zakonima kojim se uređuje osnovno i srednje obrazovanje, kao i obrazovanje odraslih.
Prva novina koju predložene izmene i dopune donose se tiče preciznijeg definisanja opštih principa sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i ciljeva i opštih ishoda obrazovnog procesa, uz smanjenje stope osipanja stanovništva, društveno marginalizovanih grupa i lica iz socijalno osetljivih kategorija i područja.
Druga važna novina se tiče kvalifikacije i stručnosti nastavnog kadra, gde se po prvi put uvodi obaveza da nastavnik ili stručni saradnik mora na studijama steći znanje iz psihologije, pedagogije, metodike izvođenja nastave, što do sada nije uvek bio slučaj. Istovremeno, uvodi se obaveza visokoškolskih ustanova na kojima se budući nastavnici školuju, da u svojim akreditovanim studijskim programima izvode nastavu iz navedenih naučnih disciplina.
S tim u vezi, predloženim odredbama kao novina uvodi se i tzv. škola vežbaonica, kao svojevrsna veza između visokoškolskih ustanova na kojima se nastavni kadar školuje i samih škola u kojima će sutradan raditi i izvoditi nastavu. Na ovaj način ostvaruje se dvostruki cilj – visokoškolskim ustanovama omogućuje se preko potrebna stručna praksa koju bi studenti izvodili u toku studija, dok se samim studentima omogućuje da se u toku studija upoznaju sa procesom izvođenja nastave, obave rad sa decom i pripreme se za uključivanje u proces rada u obrazovanju neposredno po završetku studija.
Treća važna promena koju zakon uvodi jesu promene školskih mreža, pogotovo mreža srednjih škola, i to u cilju realizacije odredaba strategije razvoja obrazovanja. Naime, nove okolnosti ukazuju da je potrebno promeniti odnos srednjih stručnih škola i gimnazija i to tako što bi se povećao broj gimnazija a smanjio broj srednjih stručnih škola. Ovakvo rešenje ujedno bi stimulisalo veći broj učenika da posle okončanog srednjeg ciklusa obrazovanja upisuje studije na univerzitetima i visokim školama. Ujedno bi se i broj postojećih srednjih škola uskladio sa potrebama privrede, što je nužnost koja egzistira i na koju se ukazuje već duži niz godina.
Takođe, nove odredbe predvidele su i preciziranje odredaba kojima se uređuje tzv. individualni obrazovni plan za lica odnosno decu kojima je potrebno pružiti posebnu pažnju u obrazovnom procesu. Definisan je postupak i način izrade individualnog obrazovnog plana, te na taj način ostvarena konkretizacija prava na individualni obrazovni plan za sva ona lica kojima je isti neophodan.
Predloženim odredbama precizirani su i uslovi za izbor nastavnika koji izvode nastavu u inostranstvu. Takođe, uvedena je i mogućnost kasnijeg upisa u osnovnu školu za decu koja su po uzrastu stasala za upis, ukoliko za to postoje odgovarajući razlozi, tj. pre svega ukoliko interes samog deteta to nalaže.
Zakonom se proširuje krug disciplinske odgovornosti i direktora ustanova i učenika, poštujući preporuke i iskustva iz prakse.
Zakonom se uređuju i pitanja uslova i postupka zapošljavanja nastavnika i saradnika. Uvodi se obaveza da sva lica koja se zapošljavaju u obrazovnoj ustanovi moraju poznavati jezik na kome se izvodi nastava, bez izuzetka. Na taj način sva lica dužna su da u postupku zasnivanja radnog odnosa dokazuju da poznaju jezik na kome se nastava izvodi, bez obzira da li se radi o većinskom srpskom ili manjinskim jezicima.
Utvrđen je i postupak putem koga se utvrđuju adekvatnost kvalifikacija stečenih u državama bivše SFRJ i u sistemu vojnog obrazovanja, čime se stvara pravna mogućnost i za ta lica u postupku zapošljavanja.
Takođe, u zakon se uvodi i odredba koju je do sada sadržao poseban kolektivni ugovor u osnovnom i srednjem obrazovanju, a koja se tiče postupka zapošljavanja, gde se konkurs za zaposlenje može raspisati samo u slučaju da u drugoj ustanovi nema neraspoređenog nastavnika i saradnika, ali i vraća odredba koju je sadržao raniji zakon po kojoj nastavniku i saradniku prestaje radni odnos kada navrši 40 godina radnog staža ili 65 godina života i 15 godina radnog staža.
Predloženi zakon kao krovni, odnosno sistemski, predstavlja uvod u suštinske reforme koje sadrže predlozi zakona o osnovnoj i srednjoj školi, kao i obrazovanju odraslih, te je samim tim, radi međusobnog usklađivanja njihovih odredaba, neophodno preduzeti odgovarajuće izmene i dopune.
Na osnovu svega iznetog, poslanička grupa PUPS će u Danu za glasanje podržati ovaj zakon, ali i set ostalih zakona koje smo danas razmatrali ovde. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Marijan Rističević ima reč. Preostalo vreme za poslaničku grupu SNS je 17 minuta i 20 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem da ću podržati tezu jednog mog kolege iz opozicije koji je rekao da je prosvetna reforma i uopšte reforme su zaustavljene posle ubistva Zorana Đinđića a dolaskom nove Vlade. Da vas podsetim, to je bila Vlada Zorana Živkovića, ja se sa tim slažem i ne znam zašto ga toliko mrze.
Ovu stvar oko obrazovanja posmatram iz drugog ugla. Ima stara kineska poslovica. Kad čoveku daš ribu, nahraniš ga za jedan dan. Kad ga naučiš da peca, nahraniš ga za ceo život. Tako da, obrazovanje je važan segment i naravno da je taj ugao mog gledanja bio poštovan kad sam ja išao u školu.
Neko je dobacio, najverovatnije meni, da sumnja u to moje školovanje. Dvanaest godina sam ja bio đak pešak, svakog dana sam pešačio šest kilometara i to mi nije palo teško. U tom pešačenju se mnogo i nauči kad se ide do škole, bez obzira što je škola daleko. Dakle, ukoliko niste lenji, možete lepo da se preslišate do kuće i od kuće. Moram da podsetim da su svi naši velikani, sebe naravno ne ubrajam u to, rođeni na selu i to me posebno zabrinjava, iako ću podržati ove zakone. Dakle, da uzmem od Tesle, Pupina, ako uzmemo Crnjanskog, ako uzmemo Šantića, ako uzmemo te ljude, videćemo da su se svi rodili na selu i počeli da se školuju na selu.
Kad sam se ja školovao, nas su naučili da pecamo, a bilo je i ribe. Školovali smo metalce, bravare, strugare, glodače, mašinske tehničare i svi su oni posle školovanja, kao i ja, imali priliku i šansu da dobiju posao u privredi, da kupe automobil na kredit koji je bio fića, da budu ponosni na svoje roditelje, da ih roditelji zaposle u te fabrike gde su oni radili, da se oni zaposle posle njih ili u isto vreme, da dele isti radnički hleb, da zarade, da unaprede svoju porodicu, da zarade za stan, da imaju solidan auto, da mogu makar da odu jednom u dve godine na godišnji odmor, da mogu da odu na letovanje, na zimovanje.
Naravno da ću podržati ovaj zakon, ali situacija u zemlji koja je zatečena nama ne garantuje da ćemo kroz školovanje, bez obzira na dobre namere, uspeti da unapredimo omladinu, odnosno da ćemo posle školovanja uspeti da ih uposlimo. Ukoliko ih obučimo da budu strugari bez struga, glodači bez glodalice, da budu radnici bez fabrike, mi ništa veliko nismo uradili.
Mi danas školujemo krznare, tekstilce bez tekstilne industrije. Krznare školujemo, a zabranili smo, verovali ili ne, odnosno Vlada pre nas je zabranila uzgoj krznašica, od nerčeva, nutrija, od činčila, sve je zabranjeno uzgajati radi proizvodnje krzna. Pitam se onda – šta će nama učenici krznari? Dakle, posle ovoga prvo što ćemo uraditi, tražićemo izmene i dopune tog zakona, da se životinje koje se gaje radi proizvodnje krzna, ne one u prirodi, one treba da budu zaštićene, mogu koristiti u krznarskoj industriji, inače ta profesija nema nikakav smisao.
S obzirom da živim na selu, moram i to da kažem, da je dostupno školstvo do sada fakulteta bilo sve teže. Dakle, vrlo je teško bilo biti radničko dete, radnički student u poslednje vreme i upisati fakultet. To se polako, zbog praznih sela, prenosi i na srednje škole, a bojim se da će se preneti i na osnovne škole, bez obzira na isturena odeljenja. Na selu će postojati đaci, učenici koji će morati da pešače ili da putuju preko 20, 30 kilometara, da bi im bilo dostupno osnovno obrazovanje.
S obzirom da sam i predsednik Narodne seljačke stranke, moram da istaknem da su ranije nastavnici, učitelji i učenici sa sela upravo proizveli one velikane o kojima sam govorio.
Mislim, takođe, da privatne škole za selo svakako nisu rešenje, privatne škole u Beogradu koje pohađaju posebno nadarena deca bivših ministara bivšeg režima, gde ministar koji ima platu od 15.000 evra godišnje, sa svim beneficijama, školuje dvoje dece i plaća školarinu 30.000 evra i sazida jednu lepu zgradu na pašnjaku u centru Beograda. Dakle, nema na selu tako nadarene dece. Svakako podržavam ideju da takva vrsta privatnih škola postoji, ali da se finansiraju na jedan transparentan način, a ne kao do sada, da funkcioner, bivši ministar, čija je plata 1000 evra, izdvaja za školovanje dece 2.500 evra mesečno i da to izgleda tako nikom nesumnjivo i nikom ništa tu ne izgleda problematično, a usput čovek sazida i zgradu koja vredi nekoliko stotina hiljada evra. Ma koliko bio štedljiv, meni je to veoma čudno. Bez obzira što su to škole za posebno pametnu i nadarenu decu, bojim se da će te privatne škole uveliko služiti bivšim ministrima, bivšim funkcionerima koji će školovati svoju decu, a seljaci i radnici neće imati od toga koristi.
Zašto govorim o seljacima i radnicima? Sem obrazovne i vaspitne uloge u školi, moraju i roditelji da se uključuju u vaspitanje i obrazovanje, jer obrazovanje samo u školi ne daje rezultate. Pitam vas kako u zatečenoj situaciji bez privrede, ma koliko to opoziciji bilo smešno, u zapuštenoj zemlji, gde se dime dva fabrička odžaka, kako vaspitati decu da slušaju učitelje, da se obrazuju, govoriti im da se školovanje isplati, ono što su nama govorili, da će se zaposliti, kad su oni sami poniženi, bez dostojanstva, bez časti, bez posla, kad njihova deca jednostavno kažu – šta ti imaš od toga što si se školovao, što si bio dobar učenik itd? Znači, sem dobre volje i ovih zakona, moramo da zavrnemo i rukave, a ne ruke. Mora da se napravi privreda u kojoj će strugari stati za strug, glodači za glodalicu, u kojoj će bravari i zavarivači raditi bravariju, u kojoj će tekstilci raditi u tekstilnoj industriji, u kojoj će trgovci raditi u trgovinama i neće nam trgovci biti uglavnom Kinezi koji trguju kineskom robom.
Mislim da je vreme da vratimo učenike posle škole u fabrike da rade i da budu ponos svojih roditelja i da roditelji budu ponos svoje dece, da posle svog nekog boravka u fabrici mogu, kao što su nas zapošljavali naši roditelji, da zaposle buduće pokoljenje. Kad to uradimo, onda smo ih naučili da pecaju. Sem toga što ih vredi naučiti da pecaju, time ih nahraniš za ceo život i u vodi u kojoj pecaju mora da ima ribe i u ovoj zemlji moramo da napravimo privredni sistem koji će biti na ponos svima nama, a posebno onima koji će se školovati. Hvala.