Hvala.
Da li još neko želi reč?
Na član 30. amandman je podnela narodna poslanica Ana Novković.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 31. amandman je podneo narodni poslanik Saša Milenić.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Saša Milenić. Izvolite.

Amandman zaista Vlada nije prihvatila, ali je prihvatila amandman sa istovetnim ciljem, formulisan samo od strane poslanika druge poslaničke grupe. Ja nemam problem sa tim da li to ima politički smisao, da li Vlada želi da da prednost opozicionom amandmanu, što je lepo, ili možda da pošalje neku političku poruku o mogućim kreiranjima političkih odnosa u budućnosti i to je lepo učiniti transparentnim.
Meni je bitno da je amandman usvojen, odnosno da je praktično ovim amandmanom stavljena zabrana na jednu jako lošu i nesporno neprihvatljivu praksu na koju je ukazao Savez učitelja Srbije, naime da postoje škole u kojima se bez obzira na uzrast učenika, tamo gde se odvija poludnevna smenska nastava, zahvaljujući većem broju nastavnika nego učitelja u nastavničkom veću u formi nekog nadglasavanja, donose odluke da učenici jednog istog uzrasta, najčešće prvog ciklusa osnovnog obrazovanja, idu tokom cele školske godine u jednu smenu, a deca starijeg uzrasta, odnosno drugog ciklusa, takođe cele godine u jednu istu smenu. To je medicinski naprosto neprihvatljivo, zbog razvojnih potreba deteta, kao što nema sumnje da bi u pedagoškom smislu idealno bilo da na jednog učenika dođe jedan profesor, pa da nastava bude individualna, što je naravno nedosežan cilj.
Isto je tako izvesno da bi najbolje bilo da škole ne rade poput industrije smenski, te da sva deca idu pre podne u školu. Ali, kada to već jesu standardi koji prevazilaze naše mogućnosti, onda makar opterećenost učenika mora biti ravnomerna. Ovim amandmanom, koji je samo pozitivno formulisan, praktično je zabranjeno onima koji su kršili taj princip da to više rade ubuduće.
Slažem se i sa onim kolegama koji su smatrali da to baš i nije problematika za nivo zakona o osnovnom obrazovanju, ali ako je to već, a verujem da Savez učitelja to ne piše napamet, praksa koja se primećuje u nekim sredinama, onda je bolje i zakonom je zabraniti, nego je tolerisati.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Miodrag Stojković.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Takođe, kao i moj prethodnik, mi smo podneli amandman na ovaj član 31. i vi ste obrazložili da se ne prihvata zato što se prihvata od jedne druge poslaničke grupe. Takođe ću shvatiti da se prihvata, zato što je cilj u stvari da se poboljša zakon i u principu nije bitno da li je to došlo sa leve, ili sa desne strane.
Ovo je jako bitno zato što u Srbiji postoji veliki broj škola koje idu i pre podne i poslepodne na nastavu i takva jedna škola se nalazi u Leskovcu. Mi imamo jednu peticiju od preko 200 učitelja i nastavnika, koji ovim putem zahtevaju da se to reguliše, odnosno da se to menja na mesec dana, kako bi se omogućili svima podjednaki uslovi. Mi sami znamo koliko je bitno za psihofizički medicinski pravilni razvoj dece, naročito za ishranu, da idu pre podne u školu. Svi smo se složili onim usvajanjem Strategije 2020 i tamo napisali da je poželjno da deca pre podne idu u školu, tako da pozdravljam usvajanje ovog amandmana, koji će sigurno poboljšati uslove naročito u osnovnim školama. Hvala.

Hvala.
Na član 31. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Dušan Petrović, Sanja Čeković, Boško Ristić, Milovan Marković i Nebojša Zelenović.
Vlada i resorni prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Zelenović. Izvolite.

Zahvalio bih se ministru zato što je uvažio ovaj amandman poslaničke grupe Zajedno za Srbiju i ne bih ulazio u obrazloženje zašto je to učinio sa našim amandmanom, a ne sa amandmanom kolega iz drugih poslaničkih grupa. Pretpostavljam da postoji neki razlog za to ali, u suštini, zaista je dobro da su svi koji su se uključili u pisanje amandmana, zapravo prepoznali ovu potrebu.
Zaista mislim da ono što je sad, pretpostavljam, bila nadležnost lokalne samouprave, odnosno organizovan smenski rad u školama koje rade u dve smene, u poludnevnu nastavu, uglavnom bio rukovođen nekim interesima ili lokalne samouprave, ili same škole, ili radnog vremena škole, ili čak i auto-prevoznika.
Nikada zaista nije bio organizovan, odnosno vođen interesima učenika i zaposlenih u školi. Imali smo situaciju da godinama generacije idu uvek u istoj smeni u školu i godinama propuštaju neki redovan ritam života, što posle može da ima posledice na njihov psihofizički razvoj. Zato sam zaista zadovoljan što će ovakav tekst postati deo zakona, jer smatram da ovakva odredba zaslužuje da se nađe u zakonu.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 31. amandman su zajedno podneli narodni poslanici prof. dr Miodrag Stojković, prof. dr Janko Veselinović i Jovana Mehandžić.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 31. amandman je podnela narodna poslanica Milica Vojić Marković.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Izvolite.

Hvala.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 31. se odnosi na nastavu. U zakonu piše da su pored redovne nastave škole dužne da organizuju dopunsku, dodatnu i pripremnu nastavu.
U stavu 4, što je za svaku pohvalu, da su konačno prepoznati talentovani učenici, učenici sa posebnim sklonostima i interesovanjima, kažete sledeće – za učenike od četvrtog do osmog razreda sa posebnim sposobnostima, sklonostima i interesovanjima za pojedine predmete, škola organizuje dodatnu nastavu. Ali, nigde ne kažete ko će opredeliti ove učenike za koju vrstu nastave, za koju vrstu interesovanja, odnosno šta žele, šta je njihovo interesovanje.
Interesantno je, sada kada pogledamo ovaj član i uporedimo ga sa članom 21, gde su ciljevi osnovnog obrazovanja, pa kažete sledeće – da se osim intelektualnog, emocionalnog, socijalnog razvoja, sticanje kvalitetnih znanja i veština i formiranje vrednosnih stavova, jezičkih, matematičkih, naučnih itd, pa zatim razvoj stvaralačkih sposobnosti, kreativnosti i estetske percepcije i ukusa, pa razvoj sposobnosti pronalaženja i analiziranja, primene, saopštavanje informacija uz vešto i efikasno korišćenje medija, pa osposobljavanje za rešavanje problema povezivanja i primene znanja i veština u daljem obrazovanju i svakodnevnom životu, pa razvoj i motivacije za učenje i osposobljavanje za samostalno učenje, pa razvoj svesti o sebi, samoinicijativa, sposobnost samovrednovanja. Ovo sve navodim.
S jedne strane, to su sve ciljevi koje mi želimo da postignemo, a sa druge strane, u članu 31, samo deset članova posle toga, vi tim učenicima koji su i te kako sposobno da sami odrede šta je to i čime žele da se bave, zabranite to pravo, nego kažete na naš amandman, dakle, mi smo smatrali da ovde treba dodati da se učenici opredeljuju posle sprovedene ankete među učenicima.
Šta je cilj našeg amandmana? Mi tu decu koja su sposobna da sve ovo izvrše, što sam ja rekla ovde, mada su oni samo jedni od onih koji su sposobni za sve ovo što ste im naveli u ciljevima, da valjda mogu sami da se opredele i da kažu šta su to njihova interesovanja. Mi ne znamo ko opredeljuje tu decu za sve to, koji su kriterijumi da ih opredeljuje za pojedine stvari koje im nudite, koje škola organizuje.
Dolazim iz škole. Znam kako se to radi. Moja sklonost kao profesora je to i to. Ja prepoznajem talentovanu decu, odlučujem u njihovo ime da će doći na dodatnu nastavu koju im nudim, a naravno odlučujem u njihovo ime i koja će takmičenja da pohađaju, jer jako dobro znam, ja sam ta koja to odlučuje. Naravno, ne govorim u svoje ime. Govorim samo o praksi škole u tom smislu.
Izvinite ako imate decu koja zaista imaju posebna interesovanja, ako su spremna da sve ovo što ste im ovde naveli među ciljevima zaista i ispune, da takvi izađu iz osnovne škole, onda im dozvolite da se makar sami izjasne o tome na koji način oni hoće da pohađaju tu dodatnu nastavu i čime žele da se bave na toj dodatnoj nastavi.
Bilo je profesora koji su vrlo kreativno, recimo, dodatnu nastavu, ja sam se takmičila iz oblasti nemačkog jezika, mi smo prevodili savremene časopise i ostalo, ali sam posle toga imala profesora kod koga je to bilo strogo knjiški i nismo želeli da idemo na takav način.
Govorim vam o tome da je vrlo važno da se deca sama opredele, jer to onda uključuje da će se baviti time čime žele i da će zaista napredovati i vrlo rado pohađati tu nastavu.
Sada vi meni odgovarate. Naravno, ja sam ovo napisala i u skladu sa tim što ste vi dali mogućnost školama da one sprovode ankete i kad su u pitanju roditelji i kada su u pitanju učenici. Ne vidim zašto ne bi bilo moguće sprovesti jednu takvu anketu i nakon nje dati pravo učenicima da se opredeljuju. Sad opet tumačim ovo što ste mi napisali u obrazloženju - amandman se ne prihvata iz razloga što odredba Predloga zakona omogućava školi da sprovede anketiranje učenika, naravno, iz tih razloga sam i navela ovo, ali ostavlja mogućnost da upotrebi i neku drugu tehniku ispitivanja.
Izvinite, gospodine ministre, kažite mi koja je to tehnika kojom bi se ispitivala učenička interesovanja? Baš me interesuje koja je to tehnika, ako to nije tehnika u osnovnoj školi. Zaista, smešno mi je to reći, učenik od četvrtog do osmog razreda, kojom ćete tehnikom da ispitate njegova interesovanja, a da to nigde ne piše? Nigde ne piše da ćete ga anketirati. Ne piše koji su kriterijumi za izbor tog deteta, ali vam kažem da zaista u praksi to poprimi potpuno drugi oblik i ne doprinese sklonostima tog deteta i ne doprinese ničemu nego se aktivira nastavnik koji će kazati – ja imam dete koje je na republičkom postiglo to i to, iako dete to ne želi da radi, ne želi time da se bavi.
Mogu da vam navedem iks primera dece koja su bila vrhunski matematičari, ali nisu želeli da se bave matematikom. Želeli su da se bave društvenim naukama. Ali, bili su na takmičenjima, čak istog dana na tri takmičenja, iako to zakon ne dozvoljava. Dozvolite im da sami kažu – to želimo, tu ćemo biti odlični. Ne vidim da je išta sporno u ovom amandmanu koji sam napisala. Hvala.

Hvala.
Gospođo Vojić Marković, samo da vas obavestim da ste istrošili vreme ovlašćenog predstavnika. Ostatak vremena smo vam odbili od poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima dr Marko Atlagić.

Gospođo predsedavajuća, što se tiče ove dodatne nastave, samo da kažem kao čovek koji je dugo godina radio u osnovnoj i srednjoj školi, mislim da je ovde dobro koncipirano za dodatnu nastavu, a ovo što su moji prethodnici govorili, da li treba anketirati? Normalno je da treba. To je stvar
unutrašnje organizacije škole, rada, školskog pedagoga, zajedno sa nastavnicima itd. Ne može zakon sve da nam odredi. Onda ćemo zavesti pravne norme u školi gde ne damo slobodu i učenicima i nastavnicima.
Mi koji radimo sa decom i sa studentima znamo da je nastavni plan i program koncipiran za srednjeg učenika, prosečnog, znači, za dobar, a za odličan zna se šta radi i ispod dobrog za dovoljan i nedovoljan. Dodatna nastava su posebni interesi. Kako mi to prepoznajemo? To je toliko bogatstvo prepoznavanja unutar vaspitno-obrazovne ustanove, da nije potrebno kodificirati ovde u zakonu, jer onda sužavamo interese i različite želje naših učenika, a ako hoćete čak i nastavnika. Mislim da je ovo dobro koncpirano. Hvala.