Hvala.
Na član 36. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Milica Vojić Marković i Donka Banović.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 37. i član 37. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Milica Vojić Marković i Donka Banović.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović. Izvolite.

Ovaj amandman se sastoji iz nekoliko elemenata, ali uglavnom je nastojanje da se iz ovog člana izostave svi oni stavovi, a i iz naslova koji govore o tome da se može roditelj ili staratelj opredeliti da organizuje za svoje dete nastavu kod kuće. Dakle, mi predlažemo brisanje svih tih stavova.
Sada ću se vezati prirodno i na ovu prethodnu diskusiju, gde su kolege istakle koliko je značajno da postoji organizovana nastava fizičkog vaspitanja od prvog razreda, a onda odmah posle toga ide član gde se govori o tome da roditelj može da organizuje svom detetu nastavu kod kuće. Dakle, to je samo jedna od, po nama, šteta.
Šta roditelj radi? On obavesti školu o tome, škola organizuje polaganje razrednih ispita iz svih predmeta u skladu sa nastavnim planom i programom. Dakle, to je ovim članovima propisano. Međutim, ono što svi valjda znamo, to je da škola nije samo savladavanje lekcija, ona je mnogo više od toga. Ona učenika uči i odnosu prema vremenu, prema obavezama, socijalnim ulogama, razvoju takmičarskog duha. Onda ko će biti ti ljudi koji će držati takvo učeniku nastavu? Ne može svako da bude nastavnik, da može, svi bi bili nastavnici. Dakle, nije dovoljno da je roditelj završio fakultet, pa da on može da preuzme tu ulogu. Kako će se pratiti taj rad kod kuće u toku godine, kako će se voditi evidencija, šta će se dogoditi i ko će biti kriv ukoliko se pokaže da je te školske godine ta nastava kod kuće bila neuspešna, dakle, ne polože se testovi? Čini mi se da je predlog da se onda dete vraća u redovnu nastavu, ali onda je već nastala višestruka šteta. To što se izgubi samo jedna godina, to nije, ali nastaju druge vrste komplikacija.
Šta činiti kada se roditelji opredele da jedno dete ima nastavu kod kuće ili se obrazuje kod kuće, pa se to pokaže neuspešnim? On može da ima i troje dece, može poželeti i to drugo dete da se školuje kod kuće. Da li ćete onda voditi evidenciju o roditelju kao neuspešnom organizatoru nastave kod kuće itd?
Samo sam spomenula neke od problema. Smatramo da je ovo štetan predlog i da ima suviše problema u celom našem obrazovnom sistemu, da bismo sada uvodili ovu novinu. Bojim se da nije vreme i da može da dođe do različitih zloupotreba. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 37. amandman je podnela narodna poslanica Ana Novković.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 37. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Gordana Čomić i Maja Videnović.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Amandman na član 37. koji smo podnele koleginica Maja Videnović i ja odnosi se na deo osnovnog predloga zakona koji opisuje član 37. sa rubrumom – nastava kod kuće i na daljinu.
Generalno smatramo da je nastava kod kuće i na daljinu sasvim dobra ideja. Smatramo takođe da je to tema o kojoj treba razviti debatu, koju treba posebno pratiti, ali da je dobro da u predlogu zakona i u skladu sa strategijom postoji jasno definisana mogućnost u članu 37. u poslednjim stavovima, kada roditelj, odnosno staratelj, ima pravo da organizuje svom detetu osnovno školsko obrazovanje i vaspitanje kod kuće.
Šta je sadržaj našeg amandmana? U članu 37, prvi stav, posle reči: "kuće" - roditelj odnosno staratelj ima pravo da organizuje svom detetu osnovno školsko obrazovanje i vaspitanje kod kuće, dodajemo reči: "u izuzetnim slučajevima, kad su deca sa smetnjom u razvoju i invaliditetom u pitanju, i to kad je u njihovom najboljem interesu". Smatramo ovu dopunu izuzetno važnom, kao što smatramo i promenu stava 6. člana 37. važnom, jer po našem predlogu taj stav 6. se menja i glasi – nastava može da se ostvaruje na zahtev roditelja odnosno staratelja i kao nastava na daljinu i elektronsko učenje, u izuzetnim slučajevima, kad su deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u pitanju, i kad je to u njihovom najboljem interesu. Dodatak o elektronskom učenju takođe smatramo važnim, uz činjenicu da govorimo o nastavi kod kuće i na daljinu.
Obrazloženje kojim nas je Vlada obavestila o tome zašto se ne prihvata amandman na član 37. u izmenama stava 1. i stava 6. glasi: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 37. Predloga zakona predviđen pravni osnov za donošenje podzakonskog akta kojim se uređuju bliži uslovi za ostvarivanje i način osiguranja kvaliteta i vrednovanja nastave kod kuće i nastave na daljinu". O ovome sam govorila u svom prvom pokušaju da doprinesem kvalitetu rasprave i da pomognem predstavnicima Vlade. Ne možete da pišete ovakva obrazloženja. Jednostavno ne možete. Postoje dva načina da zajedno ovo izbegnemo. Jedno je da razumemo da se ovo ne sme raditi u obrazloženju, ni zbog jedinstvenih metodoloških pravila koje je ova skupština usvojila, ni zbog Rezolucije o zakonodavnom procesu, niti iz elementarnog poštovanja kuće u kojoj se predstavnici Vlade biraju.
Moja borba za obrazloženje, kao što je bila i moja institucionalna borba za to da Predlog zakona bude unošen u Skupštinu zajedno sa predlogom podzakonskih akata, je principijelna. Dakle, koleginica Maja Videnović i ja vam predlažemo uvođenje elektronskog učenja i razmišljanje kako pažljivo da se definiše elektronsko učenje na daljinu kada su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, a vi meni kažete da to ne može, zato što će se ovim članom urediti bliži uslovi odnosno podzakonski akti. To je uvredljivo za ikoga ko ume da čita zakone, za ikoga ko iole drži do odnosa između Skupštine i Vlade. Ovakvo obrazloženje je uvredljivo.
Svaki pokušaj da odbacite amandman na bilo koji način je u vlasništvu predlagača ovog zakona. Svaki pokušaj da omalovažite tuđu zakonsku ideju je nedopustiv. To je ono što se dešava ovim obrazloženjem iz člana u član zakona. Ne želi se dijalog o tome da li koleginica Maja Videnović i ja potpuno pogrešno vidimo ulogu učenja na daljinu i elektronskog učenja kada je u pitanju dete sa smetnjama u razvoju. Mi smo spremne za dijalog, spremne za to da nam kažete zašto ne vidimo dobro rešenje da se unese pojašnjenje, poseban deo rečenice, kada je u pitanju nastava kod kuće i na daljinu, odnosno kada je u pitanju dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Umesto takvog dijaloga, mi imamo da će član 37. imati podzakonske akte. Šta to znači? Da će u podzakonskim aktima možda biti detaljno rečeno išta o mogućnosti učenja na daljinu i elektronskog učenja a može i neće?
Prateći pažljivo raspravu u pojedinostima danas, meni je potpuno jasno šta je suštinsko seme nesporazuma između nas nekih koji predlažemo amandmane i nekih drugih poslanika koji te amandmane osporavaju, osim ovako očigledno
nedopustivih načina komunikacije između predstavnika Vlade i narodnih poslanika, ko god bio taj narodni poslanik i ko god bio predstavnik Vlade. Suština našeg nesporazuma je što mi našim amandmanima postavljamo dete u centar ovog zakona. Dete, u bilo kom uzrastu. To od nas traži Strategija. Ali, u glavama predlagača i u glavama raznih nas koji ne vidimo kakva je razlika, stavljati dete u centar i stavljati u centar pedagoške službe sistem, novac, ekonomiju, šta god smo čuli kao obrazloženje, razlika je ogromna.
Ovi se zakoni donose zato što ja sigurno znam da ima sasvim dovoljno ljudi u Ministarstvu koji tačno znaju da se radi o učeniku, o detetu kao centru obrazovnog sistema. Međutim, u obrazloženjima koje dobijamo na odbijanje svojih amandmana to se ne vidi, tako da ja mogu da zaključim sledeće: ili neko u Vladi smatra da niko ne čita obrazloženja, ili neko u Vladi smatra da narodni poslanici nisu vredni pismenih i detaljnih obrazloženja, ili neko u Vladi smatra da je potpuno svejedno šta će se napisati kao obrazloženje - daj da proteramo taj zakon kroz Skupštinu, ionako ćemo odbiti većinu amandmana.
Ako je bilo koji od ovih tri slučaja, nije na šteti ili na koristi Vlada, koalicija, većina ili opozicija, svi zajedno smo na šteti jer nismo razumeli o čemu donosimo zakon, jer nismo razumeli da je znanje ono što nam održava budućnost. Ako nema znanja u tome da se koleginici Maji Videnović i meni napiše obrazloženje, zašto smatrate da iko ovde zaslužuje poverenje da ima znanja o tome kako će izgledati sistem sa detetom koje ima smetnje u razvoju ili invaliditet? To su vrlo jednostavne stvari – nemam vremena da joj napišem obrazloženje, ali super ću organizovati nastavu na daljinu za dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.
Poverenje je čudesna stvar. Poverenje se gradi. Ja sam spremna da zaslužim vaše poverenje pisanjem amandmana koji su dosledni, koji stavljaju dete u centar ovog zakona i koji izvode vrlo jasno liniju naših reformi oko kojih smo se složili da imamo Strategiju 2020. Ako želimo da to poverenje razmenimo, onda najmanje što možemo da dobijemo od vas je – zašto nema toliko vremena, strpljenja i znanja da se napiše pismeno obrazloženje i zašto se smatra da će to poslanici tolerisati, bez obzira da li su poslanici vladajuće većine ili opozicije?
Spadam među onu grupu poslanika koja nikada nije tolerisala to, bez obzira da li sam pripadala vladajućoj većini ili opoziciji. Ima kolega koji to mogu da posvedoče i da provere da mi se ne veruje na reč. Iz tog razloga, ne tolerišem ni vama da ne prihvatite jednu odličnu ideju o tome da se precizno utvrdi učenje na daljinu i elektronsko učenje kad su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Odbijam da ćutke prihvatim da mi se objasni da je u vezi člana 37. predviđen pravni osnov za donošenje podzakonskog akta kojim se uređuju bliži uslovi za ostvarivanje i način osiguranja kvaliteta i vrednovanja nastave kod kuće i nastave na daljinu. Ja vas molim da ovakva obrazloženja više ne pišete. Hvala vam.

Hvala.
Narodni poslanici Gordana Čomić i Maja Videnović zajedno su podnele amandman kojim predlažu da se posle člana 37. dodaju novi naslov i novi član 37a.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
To je sledeći amandman koji se praktično vezuje na prethodni koji sam obrazlagala i na amandmane na članove 25. i 26, koje iz tehničkih razloga nisam mogla da obrazlažem, a tiču se programa mera i aktivnosti radi smanjivanja i zaustavljanja preranog napuštanja školovanja.
Takođe ću u obrazlaganju našeg predloga za dodavanje člana 37a posle člana 37. krenuti od obrazloženja koje smo dobili. Obrazloženje koje smo dobili glasi: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se škola sama opredeljuje za način na koji će realizovati planirane aktivnosti i pratiti realizacije mera prevencije osipanja učenika, koje su sastavni deo razvojnog plana, u skladu sa članom 25. Predloga zakona". Dakle, ovde bi verovatno i jezički stručnjaci imali posla. Ja sam čitala tako kako piše sa interpunkcijom navedenom u obrazloženju. "Pri tome, škola može da formira timove u skladu sa članom 66. i 67. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja."
Pokušaj ovog obrazloženja svodi se na ideju, poruku, pošto ovo mora da se čita jer je kao šifra, da smo bez potrebe dodavali član 37a, kada se radi o nastavi kod kuće i na daljinu, sa naslovom: "Program mera i aktivnosti radi smanjivanja i zaustavljanja preranog napuštanja školovanja". Taj član u celini glasi: "Škola je u obavezi da prati i identifikuje učenike koji su u riziku od prevremenog napuštanja, prekida obrazovanja, na osnovu unapred definisanih pokazatelja".
Drug stav: "Pripremu, realizaciju i praćenje ovog programa vrši školski tim za sprečavanje osipanja, koji uključuje učenike, zaposlene roditelje, odnosno staratelje, predstavnike lokalnih institucija i pružalaca usluga i sektora socijalne zaštite, omladine, zdravstva, civilnog sektora i šire lokalne zajednice."
Zašto je ovaj član po vama potpuni višak i zašto treba prepustiti školi da realizuje, a pri tome licemerno imamo izraženu brigu za osipanje, za prekidanje osnovne škole u nekom uzrastu, posebno zajednica kakva je romska zajednica, ili zajednica sa malim brojem dece koja su regionalno, geografski u delovima Srbije od kojih su škole udaljene?
Dakle, u samo maloj digresiji ću se vratiti na broju učenika od 25. Onda je odgovor - bismo mi rado, i ovako je 50% učenika u tim razredima, voleli bi i ovih 30, ali nema para. Kada ja kažem - hajde da utvrdimo jasne mere i učesnike za sprečavanje osipanja, onda dobijem odgovor - ne treba to u zakonu, o tome će već neko da vodi računa. Da li iz ovog sada mogu da zaključim da za ovo ima para, ali nema volje? Ako za onih 25 ograničavajućih nema para, ali ima volje, za ovo nema volje. Obrazloženje koje smo dobili upućuje na to da se ne vidi ko će jasno pratiti šta se dešava sa decom koja prerano napuste školovanje. Svi znamo gde su ta deca i koja su to deca. Svi znamo kakav je problem sa detetom koje prekine školovanje u osnovnom školskom uzrastu. To dete u startu samo sebi, zbog lokalne zajednice, male mikro zajednice u kojoj je, oduzima sebi šanse za bilo kakve uspehe u životu.
Meni moja Vlada kaže da ne treba niko o tome da vodi računa, jer je to već regulisano članom 25. Dala sam amandman i na član 25. Predloga zakona upravo iz tih razloga što nije dobro regulisan. Sada pazite kada čitate obrazloženja – podnesem amandman na član 25. da bih uvela u debatu brigu o tome da se spreči osipanje učenika, da se spreči prerano napuštanje škole. Kada podnesem na jedan član, moram podneti i na druge članove zakona, jer hoću da znam ko je odgovoran da deca ne napuštaju školu u petom, šestom, sedmom razredu. Hoću da znam ko je odgovoran što romske devojčice čine većinu u populaciji trgovine decom i ženama. Hoću da znam zašto neke grupe napuštajući školu budu uhvaćene u trgovini zarad prošnje ili sitnijeg kriminala, sitnijih krađa. Hoću da znam ko je odgovoran što ta deca nisu u školi. To uradim u članu 25. i u članu 26, a vi mi za član 37a, koji moram da dodam ako hoću da se zna zašto ima osipanja, kažete – nije predviđeno članom 25. To je nedopustivo.
Navikla sam zajedno sa svim mojim kolegama da se narodni poslanici raznim imenima nazivaju u javnosti i da nemamo baš bog zna kakav ugled iz raznih razloga, da ljudi o nama ne misle da radimo neke korisne poslove. Na to sam navikla, to je nešto što prati nizak medijski rejting, nezaslužen. Duboko verujem da u našoj Skupštini sedi apsolutna većina vrednih, posvećenih ljudi poslu narodnog poslanika. Znam da teško možemo medijsku sliku o svima nama promeniti ili utiske ljudi o svima nama promeniti za kratak rok i da treba mnogo dokaza da bi oni stvarno poverovali u mnogo rada koji se ovde ulaže. Ali, odbijam da predstavnici Vlade imaju isti stav i napišu obrazloženju - ma napiši makar šta, baš nas briga, ionako neće čitati. To je nedopustivo.
Da li iz tog obrazloženja treba da zaključim da je vas apsolutno baš briga šta će biti sa osipanjem dece? U to ne mogu da poverujem, zato što znam ljude koji su ulagali napore da ne dođe do osipanja dece, da se spreči prevremeno napuštanje. Ali, kada mi napišete ovakvo obrazloženje, nemam šta drugo da zaključim, osim – mani se teme osipanja dece, to i ovako nije važno, to ćemo nečim da rešimo, nemoj sada, nemoj ovde, nemoj u članu 37a.
Moje iskustvo sa amandmanima koje sam podnosila na razne predloge zakona, pogotovo one koji se tiču ljudskih prava, jeste da je vrlo retko ili samo jednom mi je uspelo da razne paučine iz pogleda na svet u raznim glavama budu razmaknute odjednom. Ali, drugi-treći put uspe, pa bude uvršteno i počne primena onoga što tvrdim da je dobro za lokalnu zajednicu, za one na koje se neposredno zakon odnosi, ali i za širu zajednicu.
Možda je vreme da sve nas zamolimo da preskočimo taj prvi put nepotrebnog žmurenja na očigledno i da kada hoćemo da razgovaramo o nekom ozbiljnom problemu, da razgovaramo o njemu tako da se vidi da hoćemo da ga rešimo, a ne da hoćemo da ga sklonimo sa strane jer nam se baš ne sviđa da se bavimo sprečavanjem osipanja i prevremenog napuštanja osnovne škole.
Sva su deca jednako važna i svako je dete centar ovog zakona. Ko to želi da mi ospori, možemo da uđemo u polemiku. Ne želim da verujem da u ovoj sali ima iko ko hoće da mi ospori te dve jednostavne rečenice. U to ime vas molim da ne pišete ovakva obrazloženja više. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Obradović. Izvolite.

Koleginice Čomić, vaše obrazloženje na ovaj amandman glasi ovako – ovaj amandman je posledica amandmana tri i amandmana četiri.

Hvala.
Na član 40. amandman je podnela narodna poslanica Zlata Đerić.
(Marko Atlagić, s mesta: Javio sam se za reč.)
Nisam imala nikog prijavljenog.
Gospođo Čomić, želite repliku? (Da)
Izvolite.

Ja sam to upravo rekla, amandmani tri i četiri su amandmani na član 25. i član 26. Dakle, kada se predaju amandmani koji su vezani, onda su i obrazloženja vezana, članovi 25. i 26, a obrazloženje koje vi meni dajete je da nije predviđeno u članu 25. Naravno da nije, zato sam i podnela amandman na član 25. Zato vam, kada vam šaljem amandman, i kažem zašto se posledično amandman donosi zbog amandmana na članove 25. i 26.
Možemo se mi nadmudrivati o tome ko je spretniji ili vickastiji u dosetkama, ali to nas, ministre, neće spasiti jednake brojke u broju dece koji prevremeno napušta školu.
Možete vi biti u pravu za sve što vam se čini da je zgodno jer je u skladu sa reputacijom ministra i ministarstva, ali to neće uticati na smanjenje broja dece koja prevremeno napuste školu, o tome se radi. Moja jasna kritika obrazloženja koje ste nam poslali, treba sve toga da nas podseti, ništa više. Hvala vam u svakom slučaju.