S obzirom da tražite tačne podatke, malo pre sam vam dao tačne podatke za lečenje dece od retkih bolesti. Nastaviću i reći ću vam, nije loše da i javnost čuje, da naša mala deca boluju od Pompeove bolesti, od Fabrijeve bolesti, od Gošeove bolesti, od MPS mukopolisaharidoza tip I i tip II.
Tih osoba ima 60 sa tim teškim bolestima, od toga je dvadesetoro dece, a samo je desetoro dece pokriveno terapijom. To su vam zvanični podaci. Ako želite, to možete dobiti i od Instituta za majku i dete i možete dobiti od organizacije roditelja dece koja boluju od retkih bolesti.
Ono što mali broj ljudi zna je to da skoro 400 hiljada ljudi u Srbiji ima neku vrstu retkih bolesti, ali ne tako opasne kao što su ove koje ugrožavaju život. Zato je potrebno, ako smo našli novac za desetoro dece da ih zbrinemo, imamo još 10 mališana koji boluju od retkih bolesti, naveo sam i tipove, trenutno su pokrivena deca od "Gošeove bolesti". Šta je za decu od "MPS" bolesti tip jedan ili tip dva? Šta je za "Batenovu bolest"? Opet ponavljam, potrebna je samo dobra volja. Vi pokušavate, ipak ste duže u politici i iskusniji ste političar od mene, da me uvedete u neke doskočice. Govorim vam samo podatke koje meni daju bolesni ljudi. Ovde nastupam kao lekar a ne kao političar i apsolutno me ne interesuju politički poeni. Ovo je borba za život tih ljudi i tu nema pardona. Zato se sa nekima razumem, a sa nekim se ne razumem i ovom prilikom se zahvaljujem predsedniku Skupštine.

Reč ima ministar Dinkić.

Ako je u pitanju samo 60 dece u celoj Srbiji, ako je to tačno što govorite, Fonda zdravstva sasvim sigurno ima novac da se to pokrije. Fond zdravstva ima sedam, osam milijardi dinara viška u prvih šest meseci. Ako je samo 60 dece u pitanju, jer ovo što govorite, četiri miliona evra je nešto oko 400 miliona dinara. Nisam siguran da je to tačan podatak. Kada uzmete sve one ljude kojima je to potrebno, uveren sam da je to daleko, daleko veća cifra. Ne mogu da zamislim da oni koji su vodili fond i ranije, pre pet, 10, 15 godina, ne bi ovo rešili, da je to samo stvar dobre volje.

Reč ima Snežana Stojanović Plavšić.

Samo ću kratko reći da mislim da je ova rasprava ne samo mučna nego, nažalost, mislim da je pomalo i neozbiljna. Naime, da je moj stav u pitanju, ako postoji mogućnost da se samo jedno u Srbiji spasi, ili jedan ljudski život, bila bih spremna da žrtvujem kompletan budžet ministarstva bilo kog – poljoprivrede, ekonomije, lokalne samouprave, šta god. Život je iznad svega.
Čini mi se da u ovoj raspravi ministar finansija ne može biti ministar zdravlja i predsednik Odbora za zdravlje ne može biti ministar zdravlja. On, svakako, sa ministarkom zdravlja, predsednik Odbora za zdravlje, treba i sa nadležnom nacionalnom komisijom da nađu rešenje. To je pitanje zdravstvene politike. Ne može ministar finansija sada ovde da vodi zdravstvenu politiku i da kaže – da, daćemo, nećemo dati.
Zaista apelujem na kolege i na sve nas, koji smo zainteresovani za ovo pitanje, da zajedno sa ministarkom zdravlja nađemo rešenje. Sigurna sam da će se onda naći rešenje i sigurna sam da će se onda novac u budžetu za to naći.

Reč ima gospođa Gorica Mojović.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da podržavam amandman svojih kolega, ali moram da kažem da i obrazloženje koje smo dobili i još više obrazloženje koje smo imali prilike da čujemo upravo od gospodina Mlađana Dinkića stvarno nije dostojno ne samo ove Skupštine, nego nije dostojno i ne odgovara ni prirodi ni težini ovog pitanja. Ne mislim da je prvo obrazloženje, da je prvi razlog za ovakvo njegovo obrazloženje – ovde se vodi politika. Mislim da na ovom pitanju niko ne vodi politiku. To je jedna stvar.
Druga stvar, ne može se reći – tražim podatke o svima, o onima iz sela, o onima iz gradova. Šta to znači? Ili svi, ili niko. Upravo se slažem sa gospođom Plavšić, ako je to samo jedan život i ako postoji mogućnost, pogotovo kada su deca u pitanju, ne treba, to je tek po meni politizacija i demagogija – ili svi, ili niko, na ovim pitanjima nema – ili svi, ili niko. Na ovim pitanjima je, pogotovo kada su deca u pitanju, svako i jedno, i svako dete, i svaki ljudski život važan. Pogotovo ne može ako je to samo 60 dece. Nije to samo, to je strašno mnogo dece.
Prema tome, pretpostavljam da i ovo licitiranje da li Fond za zdravstvo, da li su mogli ranije, da li mogu danas, da li ministar finansija treba da zna – to sve, da tako kažem, ne ide, ne govori na pravi način o onome što jeste veliki problem. Problem postoji i problem se može rešiti sredstvima. Ono što bih apelovala je da ovu diskusiju koja je do sada vođena, u smislu obrazloženja koje smo čuli od strane gospodina ministra, prekinemo i da za apel koji je uputio i predsednik Skupštine nađemo rešenje da se i za 60, i za jedno, i za dvoje dece, i svih onih koji imaju i ova teška oboljenja, nađe novac i taj problem reši.

Reč ima ministar Dinkić.

Ne možete mi reći da problem postoji i da se može rešiti. Zašto ovakav amandman niste davali svih ovih godina unazad, kada je Mirko Cvetković bio ministar finansija? Zašto, Gorice Mojović? Zašto, ako je to tako lako rešiti, nije rešeno kada je Fond vodio direktor kome ne znam ni ime, a postavlja ga DS, ako je to tako lako? Budite fer i kažite da je problem ogroman.
Treba dati novac i za jedan život, za hiljadu života, za sve. To je najvažnije. Džaba novca ako nema života. Ali, što niste takve amandmane ulagali i tako žučno diskutovali kada je vaš čovek vodio Ministarstvo finansija i vaš čovek vodio Fond zdravstva? Verovatno zato, to sam sve vreme pričao, i što gospođa Plavšić kaže, što taj problem nije nimalo lak i što sam siguran da ne zavisi samo od dobre volje.

Replika, Gorica Mojović.