Poštovani predsedniče, pre par dana sam u ovom domu otvorio pitanje finansiranja zdravstva i lečenja naše dece i lečenja naših građana. Tada sam rekao da budžet ne sme biti restriktivan za lečenje naših građana, da na zdravstvu Srbije ne smemo štedeti. Ponavljam to svakog meseca, zato što imamo puno problema u sektoru zdravstva.
Naše zdravstvo je na kolenima, naše zdravstvo je u jednom nokautu iz koga se ne možemo podići. Ali, ono što je prioritet svakako mora biti lečenje dece i ja, verovali ili ne, sam uzeo samo stavku Ministarstva finansija, pošto sam tu video najviše para koje, po meni, nisu dobro kamuflirane, pa onda piše stavka – usluge po ugovoru, pa piše stavka – specijalizovane usluge, pa piše – subvencija nefinansijskim preduzećima, pa onda piše – nabavka domaće finansijske imovine. Ja sam kroz ove amandmane našao sredstva koja želim da preusmerim u Ministarstvo zdravlja kako bi deca koja boluju od retkih bolesti konačno bila skroz pokrivena. Vi ste kao predsednik Skupštine pokazali dobru volju da pomognete lečenju dece. Mislio sam da će to isto biti i od strane republičke Vlade i od strane ministra finansija, da konačno rešimo problem lečenja dece od retkih bolesti.
Puna su usta političara koji kažu – mi smo rešili problem, to ranije niko nije finansirao, mi smo rešili problem finansiranja lečenja dece od retkih bolesti. Kažem vam sa ovog mesta da to nije tačno, samo je desetoro dece pokriveno sa terapijom. Ostala deca nisu pokrivena sa terapijom od retkih bolesti. Ovo je skupa terapija, ali ova terapija mora biti dostupna svoj deci koja boluju od retkih bolesti.
Trenutno imamo desetoro dece koja su pokrivana, a imamo desetoro dece koja nisu pokrivena. Imamo ukupno 60 građana Srbije koji boluju od teških, retkih bolesti, od kojih je praktično samo desetoro dece pokriveno. Znači, 50 građana nije pokriveno.
Moram da vam kažem kao osoba koja je član Organizacionog odbora Kongresa retkih bolesti, da o ovoj temi moramo da pričamo i da ovo konačno moramo da rešimo. Našao sam stavke u budžetu gospodina Dinkića, iz njegovog ministarstva i preusmerio namenski za lečenje dece od retkih bolesti. Ta suma novca na godišnjem nivou je četiri miliona evra. Ta suma novca je predviđena od strane resornog ministarstva za milion i šesto. Znači, dopunu sam uzeo sa stavki, kao što sam rekao, iz Ministarstva finansija, usluge po ugovoru. Mislim da usluge po ugovoru ne bi trebalo toliko para da potroše, nego da ta sredstva budu preneta na finansiranje lečenja dece koja boluju od retkih bolesti.
Druga stvar koju sam skinuo od strane Ministarstva finansija su sredstva koja bi trebalo da budu prosleđena republičkom fondu da organizujemo lečenje i slanje dece na transplantaciju srca u inostranstvu. Nedopustivo je više da samo gledamo decu i roditelje koji mole na ulicama gde su primorani da vode svoju decu, da pokazuju da su ta deca stvarno bolesna, kako bi im neko dao novac. To je nešto što je nedopustivo.
Pre dva dana sam rekao da je osnovno ustavno pravo građana Srbije da bude lečen. Ukoliko ne postoje uslovi u Republici Srbiji da dete bude izlečeno, moraju se obezbediti sredstva da to dete bude poslato u neku referentnu kliniku i da tamo bude operisano.
Ponudio sam rešenje, zakazao Odbor za zdravlje i porodicu, na kome je bio i direktor fonda i ministarka zdravlja i tada smo se složili da ćemo taj problem rešiti. Zadnji rok je 15. jul. Ali, pitam – šta deca da rade do tog 15. jula koja, čuli smo i od poslanika Đurića, čuli smo i od nekih dobronamernih ljudi u ovom parlamentu, šta oni da čekaju do tog velikog dana, 15. jula, kada treba da dobijemo informacije koje je skupština tražila Ministarstvu zdravlja i republičkom fondu. Znači, sredstva postoje. Ovim amandmanom sam sredstva iz Ministarstva finansija povukao po stavci – subvencije javnim nefinansijskim preduzećima. Mislim da su životi naše dece mnogo važniji nego finansiranje nekih preduzeća koja nisu funkcionalna, koja nemaju dobit, nego borba za život.
Treća stavka je nabavka aparata za zračnu terapiju. Svedoci smo da su liste za čekanje postale jedna velika moda u Srbiji. Ja te liste za čekanje nazivam potencijalnim listama za korupciju i smatram da su liste preko kojih se korupcija vrši u zdravstvu. Mnoge liste su veštački napravljene, ali sam užasnut kada vidim da građani Srbije koji boluju od malignih oboljenja moraju da čekaju više od dva, tri meseca da bi došli na red za zračnu terapiju u Nišu, u Novom Sadu, u Kragujevcu. To ne smemo da dozvolimo.
Našao sam sredstva isto u budžetu gospodina Dinkića, preusmerio ih namenski pod stavkom – nabavka domaće finansijske imovine. Šta je nabavka domaće finansijske imovine, ako ne kupovina medicinskih aparata koja bi smanjila, odnosno uništila liste za čekanje za zračnu terapiju. Evo, par nekih stvari. Ne možete reći da nema para. Para ima, samo treba da postoji dobra volja da bi se problem rešio.
Vi ste odbili ovaj amandman, ali ja nemam nameru da stanem. I dalje ću da insistiram i da pričam o ovome zato što ti ljudi, u pređašnjem javljanju sam rekao, roditelji koji čuvaju decu koja boluju od retkih bolesti, gospodine Mlađane Dinkiću, vi ste aktivnim barem na Tviteru, za razliku od mnogih vaših kolega, na Tviteru su se ti ljudi, ti roditelji koji se bore za živote svoje dece registrovali kao "nevidljivi ljudi". Registrovali su se tako i zovu se tako na Tviteru zato što ih ne vidite. Dajte da pokušamo da ih vidimo svi, dajte da pokušamo da izlečimo tu decu, a ne da kažemo – nema para. Nema para za ovo, nema para za ono, a ima za svakakve stvari koje nisu potrebne.
Najvažnije državi Srbiji je da obezbedi lečenje svojih građana. Neću stati. Uvek ću se boriti kroz poslanički klub DS da ukažem na ovo. Kada kažete – ne može se rešiti problem, problem se može rešiti, samo ne postoji dobra volja. Da postoji dobra volja, ove tri devojčice koje čekaju na transplantaciju srca bi malim sredstvima bi mogle da se reše.
Kada postoji dobra volja, kao pre deset godina u Republici Srbiji, problem je bio transplantacija koštane srži za našu decu, tada se našlo rešenje, pa smo u Padovi napravili državni ugovor sa bolnicom u Padovi, pa su naša deca imala beneficiranu cenu po kojoj su slata za transplantaciju koštane srži i taj program je živeo deset godina. Zašto niko od tih naučnika u tim ministarstvima vašim i u tom Republičkom fondu ne sedne u avion i ode u Padovu, ne ode u Cirih, ne ode u London, napravi neki dogovor sa nekom od bolnica, da decu koju moramo da šaljemo za transplantaciju srca, to ne uradimo?
Ponavljam i završavam, potrebna je samo dobra volja. Nemojte se izvlačiti da nema para. Na stavkama u vašem budžetu vašeg ministarstva našao sam sredstva koja bi rešila sve ove probleme. Hvala vam puno.

Hvala.
Samo sam dužan da vam dam jednu informaciju, baš u ovom pravcu. Podržavam, naravno, u punoj meri sve ovo što radi čitava Narodna skupština i svi ljudi koji se zalažu za ovo. Danas su ljudi iz mog kabineta razgovarali u Sekretarijatu za zakonodavstvo i sa nadležnim državnim sekretarom iz ministarstva tražimo najbolji zakonski okvir da ovo sistematski rešimo. Mislim da ćemo uskoro, vrlo brzo imati jedno kvalitetno rešenje. Naravno, pozvaću i vas da učestvujete u tome, pošto mi je važno da to bude što ozbiljnije urađeno.
Gospodine Dinkiću, izvolite.

Kada govorimo o volji, hajde, dajte nam informaciju, pa da vidimo da li je u pitanju volja ili novac. Koliko novca je potrebno da bi se bukvalno sva deca u Srbiji, u jednoj godini, koja imaju retku bolest i koja treba da idu na te komplikovane operacije u inostranstvu, da bi bukvalno imali za sve, ne samo za jednoga, za drugoga, za petog, za nekoga ko eventualno ima agresivniji pristup i u medijima poznaje neke novinare, pa se o njegovoj nesreći čuje? Zaista, ovde nema parcijalnog pristupa. Ovde ili mora da se reši za sve jednako, i za ono dete koje nikada ne može da dođe njegov roditelj do nekog novinara pa da se javnosti skrene pažnja na problem.
Vi ste predsednik Odbora. Molim vas, dajte mi tačan podatak, koliko tačno novca treba za rešavanje kompletnog problema lečenja svih ljudi u Srbiji, ne samo dece, koji imaju retku bolest i koji moraju, kako se kaže – retka bolest, vašim žargonom, ne znam da li je to tačan izraz, koliko bi to Srbija trebalo da izdvoji godišnje za sve, u svim gradovima, u svim opštinama, od najmanjeg sela do grada? Molim vas za taj podatak.

Replika, gospodin Milisavljević.

Pretpostavljam da ste očekivali da ćete da me zbunite sa ovim vašim pitanjem. Ne bih bio neozbiljan da sedim i da pričam ovde. Pričam u ime Udruženja roditelja dece koja boluju od retkih bolesti. Rekao sam da sam član Organizacionog odbora Nacionalnog kongresa koji će pričati o retkim bolestima, da tu decu učinimo vidljivom. Ako niste pročitali moje amandmane na vaše neke stavke u vašem budžetu, potrebno je četiri miliona evra na godišnjem nivou da rešimo problem lečenja dece od retkih bolesti.
Druga stvar, koju me niste pitali, a to je - kako rešiti plaćanje transplantacije srca u Evropi? Kažem vam, operacija male Tijane u Hjustonu od milion i nešto evra nije realna cena. To je neka tržišna cena kojom su Amerikanci gledali da iskoriste problem te male devojčice. Cena se kreće od 80.000 do 100.000 evra za transplantaciju srca. Ako napravite međudržavni ugovor sa državom između dva ministarstva, ako napravite ugovor između dve bolnice, ta cena će biti znatno niža.
Ono što je važnije, zamislite roditelje koji dobiju dijagnozu svog deteta da će dete da umre, da oni moraju da traže novac i da moraju da traže kliniku. To mora država da radi. Pozdravljam napore i predsednika Skupštine. Mislim da se apsolutno od početka barem nas dvojica po tome razumemo. Znači, potrebna je samo dobra volja. Kada postoji dobra volja, možemo da rešimo problem. To nije nepremostiv problem. To je samo želja da skrenemo pažnju – ma šta to mene briga, to nije moje dete. To su naša deca.
Dao sam cifre za retke bolesti. Omogućite četiri miliona iz vašeg ministarstva, tačno sam vam stavio stavke, prebacite ih Ministarstvu zdravlja u Fond za retke bolesti. Za transplantaciju srca sam vam isto rekao koliko košta. Hvala.

Ministar Dinkić ima reč.

Nemojte da aplaudirate jer ovo nije tema za aplauze, ovo je ozbiljna tema.
Ponavljam još jednom. Nemojte da se bavite politikom na ovoj temi, to sam vam rekao i u raspravi u načelu. Kažite mi tačno, kao predsednik odbora, kao doktor, koliko ljudi ima koji imaju ovakav problem u Srbiji, ne samo deca, deca su nam svakako najvažnija, ali svi ljudi koji bi mogli eventualno da se spasu ovim operacijama i da vidimo koliko to onda košta.
Ako je za malu Tijanu, koju ste pomenuli, trebalo milion evra ili nešto malo više, da li ima tih ljudi desetine, stotine ili hiljade ili desetine hiljada? Koliko je takvih ljudi u Srbiji? Ako se radi o hiljadu ljudi, to je milijardu evra godišnje. Treba da znamo da li se radi o volji ili se radi o ovome.
Pošto to očito prevazilazi vaše mogućnosti, lično, neka sednu ljudi koji se bave strukom, neka izračunaju koliki bi fond to trebalo da iznosi. Ovde, kada je bolest u pitanju, ne sme biti zaista nikakve diskriminacije, privilegija. Ili to mogu svi naši građani da imaju kao mogućnost, ako im se to desi, ili zaista, iako je jako teško pitanje, zašto da imaju samo neki a drugi da nemaju. Hajde da vidimo koliko to zaista košta.
Srećan bih bio kada bi to koštalo samo četiri miliona evra. Nema razloga da skidate sa jednog, drugog, trećeg razdela, odmah bi to izdvojili, toliko imamo, makar iz tekuće rezerve. Na žalost, siguran sam da to ne rešava problem. Siguran sam u to.

Po Poslovniku, gospodin Đurić.

Član 107. Poslovnika. Ovo je uvek osetljiva tema, slažem se sa tim. Prihvatam sve primedbe koje nekad postoje, da se ova tema zloupotrebljava. Nisam to primetio u dosadašnjem delu ove rasprave, ali rečena je jedna stvar za koju mislim da povređuje dostojanstvo Narodne skupštine i da je treba izbegavati.
Verujem da gospodin Milisavljević to nije namerno uradio, ali mislim da ne treba govoriti na način da je cena intervencije u Americi bila posledica nečije želje da zloupotrebi tešku situaciju ili da na tome zaradi. Ima hiljadu faktora koji su određivali koja je cena i jedan od njih je, između ostalog, i to što se godinama čeka. To su problemi srpske unutrašnje organizacije zdravstvenog sistema. Duboko verujem, znajući neku od te dece, da oni ne bi ni došli u tako tešku zdravstvenu situaciju, a onda i situaciju da to toliko košta da se ovde neko godinama time ozbiljnije bavio.
Mislim da ništa nećemo postići time što na rešavanje ovog problema gledamo na taj način da smatramo da neko na tome zarađuje ili ne zarađuje. Rizici su bili ogromni. To je bila jedina ustanova u tom trenutku koja je bila spremna da ponudi tu vrstu intervencije i zbog toga to toliko košta. Ne postoji nikakva zavera i ne postoji, čini mi se, ambicija nikoga da na tome tržišno zarađuje, kako vi kažete, a i da postoji, mislim da je veća korist da je intervencija izvršena, nego ta primedba za koju zaista ne razumem čemu bi služila. Ako to otvorite, onda će na svako od tih pitanja biti otvoreno ponovo pitanje koliko to košta i da li to neko zloupotrebljava ili previše naplaćuje. Mislim da to nije put za rešavanje ovog problema.

Ne želeći da budem advokat doktora Milisavljevića, tumačio sam da on nije nameravao da kaže ništa uvredljivo, već je samo hteo da kaže da je ta cena možda mogla da bude niža i da se Republika više angažovala. Tako sam tumačio njegove reči. Zbog toga smatram da nije učinjeno ništa što bi povredilo dostojanstvo Narodne skupštine. Naravno, ako vi insistirate, možemo se o tome izjasniti. Ne. Hvala.
Gospodin Milisavljević. Izvolite.