Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn.

Poštovane dame i gospodo, samo jednu rečenicu vezano za Vranje i kulturu. S obzirom na multietičnost te opštine, s obzirom na zaista dobre odnose ljudi koji žive u toj opštini, mislim da je od izuzetnog velikog značaja da ministar uradi ovako kako je rekao, jer zaista podsticanjem takvih aktivnosti na jugu Srbije, u Vranju, zaista pokrećemo Srbiju u pravcu multietičnosti i Evrope o kojoj govorimo. Hvala.

Na član 5. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici dr Nenad Popović i prof. dr Ružica Igić.
Reč ima dr Nenad Popović.

Gospodine predsedniče, molim vas da moje vreme, ako prođu ova dva minuta, koristite kao vreme ovlašćenog predstavnika. Hvala.
Gospodine ministre, dao sam amandman na član broj 5. gde se budžet za navodnjavanje smanjuje za jednu polovinu. Ranije je bilo predviđeno 500 miliona, a sada se taj iznos smanjuje na 250 miliona dinara. Naravno, znamo da nema para, znamo da je teško. Moja primedba oko ovog amandmana jeste da je, kao ministar ekonomije, u vašem najvećem interesu, u interesu vašeg ministarstva, naravno i Ministarstva poljoprivrede, bilo da ova cifra za navodnjavanje ostane ista. Ovo je ono što pokreće celu poljoprivredu, a daću vam nekoliko primera.
Imamo najmanja izdvajanja u Evropi za revitalizaciju sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje. U principu, to je jedan od glavnih prioriteta u celoj Evropi. Ako uzmemo samo podatak da od poljoprivrede u Srbiji, direktno i indirektno, živi preko milion ljudi, odnosno u poljoprivredu je direktno i indirektno uključeno preko milion ljudi, onda taj značaj postaje još veći.
Učešće poljoprivrede u BDP je veliko. Siguran sam da je ovo jedna stvar na kojoj ste trebali da insistirate sa kolegama. Imamo procentualno najmanji udeo zemljišta koji se navodnjava u Evropi. Danas imamo kanalsku mrežu, koja je praktično neupotrebljiva, takođe imamo geografske i vodene resurse koji idu u korist ovom procesu. Međutim, godinama, desetina godina, se ovaj problem zapostavlja.
U Srbiji se navodnjava svega 1,5% ukupnog obradivog zemljišta. Pri čemu se koristi samo šestina instaliranog sistema za navodnjavanje. Odvodnjavanje, koje je potrebno, pogotovo u ovim mesecima, u proleće i leto, se još manje koristi.
Daću samo neke podatke. Mi navodnjavamo svega 1,5% od ukupno obradive površine, dok Mađarska navodnjava četiri puta više, Hrvatska pet puta više, Rumunija čak osam puta više. Naravno, znamo da su investicije u ovom segmentu neophodne. Sigurno da bi iskorištavanje sistema kanala Dunav-Tisa-Dunav, vodotokova Dunava, Save, Tise, Morave i drugih većih i manjih reka predstavljalo primarni prioritet u državnim ulaganjima u infrastrukturu, ako bi bilo mnogo para. Sada ih nema i moramo bar delimično.
Mislim da onaj potencijal koji se pravi u ovoj diverzifikaciji spoljne trgovine, a konkretno spomenuću ovaj odličan potencijal u saradnji sa Arapima, što se tiče poljoprivrede, ovo je nešto što oni očekuje od nas, da vide makar male korake. Lično sam uvek za to da se za ovakve stvar, pošto su ovo krupni infrastrukturni projekti, ovi projekti, traže posebna kreditna sredstva, jer ovo bez velikih sredstava, bez velikih kreditnih sredstava ne može da se uradi.
U svetu se od ukupno 1,5 milijarde hektara obradivog zemljišta, daću jedan mali primer, navodnjava 250 miliona hektara ili u procentima 17% površina. Znači, 17% površina u svetu, od ukupno obradivih površina, se navodnjava. Ali interesantno je da se na ovih 17% koji se navodnjavaju u svetu proizvodi 40% ukupne proizvodnje hrane u svetu – 40%. U Srbiji bi moglo da se navodnjava oko 1,5 milion hektara poljoprivrednih površina.
Naravno, setićemo se, razgovarali smo o tome u ovoj Skupštini i 2012. godine, kada smo imali ogromne štete od suše. Štete su procenjene na oko jednu milijardu evra. Realno, ta šteta je bila i veća, ako uzmemo u obzir evropske proseke prinosa, da smo imali sisteme navodnjavanja. Uzeću u obzir i klimatske promene koje se dešavaju. Ovo će zaista biti za bilo koju drugu vladu u budućnosti jedan od najvećih izazova. Možda je to segment gde možemo očekivati, kao što je bila ideja sa Arapima, javno-privatno partnerstvo. To je možda i najbolji model, kako bi se naš potencijal koji postoji iskoristio zajedno sa privatnim kapitalom, koji bi od toga imao srednjoročno-dugoročni interes. Naravno, sa malim investicijama koje bi možda mogla i država u naredne dve-tri godine da uradi, mislim da bismo mogli sa vrlo malim investicijama da navodnjavamo blizu 100 hiljada hektara obradivog zemljišta. Zašto? Zato što već postoji kanal Dunav-Tisa-Dunav i on obuhvata 960 kilometara kanalske mreže i kada bi imao 22.000 kilometara dopunske kanalske mreže koja se može povezati sa glavnim kanalom, tada je jasno da samo sa 100 metara navodnjavanja oko tog kanala mi možemo da dobijemo pomenutu površinu od oko 100 hiljada hektara i tada bi mogli da se imaju i dve žetve.
Cilj izgradnje kanala Dunav-Tisa-Dunav je bio da odvodi suvišne vode sa milion hektara zemljišta i da navodnjava oko 500.000 hektara. Naravno, osim toga, na ovom zemljištu koje bi se navodnjavalo, a žao mi je što su se ove investicije smanjile dva puta, naravno ne bi mogli sa ovim, ali makar bi se pokrenuo proces delimično, moguće je takođe u budućnosti uvođenje visoko-prinosnih intenzivnih industrijskih kultura, kao što su povrće i voće, koje prihode sa istih površina povećavaju i do pet puta. Naravno, to bi pomoglo i pojeftinjenju stočne hrane i samim tim dovelo bi do konkurentnijeg stočarstva i agraoindustrija bi postala međunarodno konkurentnija.
Želim da dodam da teško da će, bez obzira na bilo koji budžet koji se bude donosio, ova tema biti ključna. Predlažem vam da u budžetu 2014. godine već, koji dolazi uskoro, ostalo je još tri meseca – jul, avgust, septembar, oktobar, već se priprema budžet, možda treba razmisliti o nekom potpuno novom pristupu budžeta 2014. godine, baš za ovo navodnjavanje. Možda su potrebna dodatna kreditna sredstva.
Još jednom ću ponoviti, mi iz DSS se zalažemo za ovu diversifikaciju spoljno-trgovinskih odnosa i potpuno podržavamo ovaj ugovor sa Emiratima, to smo već nekoliko puta govorili. Mislimo da je taj model javnog privatnog partnerstva ili ustupanje zemljišta na dugi niz godina ili delimično i prodaja, da je to taj koncept prehrambenih kapaciteta, da je to taj koncept koji je idealan i mislim da treba stvarno uložiti svu snagu tokom leta i jeseni da se ovaj ugovor ostvari. Nama dolazi uskoro i 1. januar 2014. godine, govorim o poljoprivredi, i doći će do skoro potpune liberalizacije uvoza poljoprivrednih proizvoda i ponovo će se na tržištu pojaviti još veća konkurencija našim poljoprivrednim i prehrambenim proizvođačima.
Razgovarali smo i nekoliko puta smo predlagali, pošto u SSP postoji mogućnost da se odloži delimična primena ovog modela, ukoliko, citiraću: "postoji konkretna šteta za državu koja to potpisuje". Nekoliko puta smo govorili i bile su indicije da će Vlada pokrenuti ovaj postupak. Mi i dalje tvrdimo da bi to bilo najbolje ili optimalno rešenje u ovom trenutku za našu poljoprivredu, da se ova primena odloži do daljnjeg.
Oko milion ljudi koji su uključeni u poljoprivredu, takođe dodatnim ulaganjem u poljoprivredu, mi moramo da podignemo nivo prerade kako bi najjača grana koja danas izvozi i koja je od svih grana najzdravija, mogla da podigne nivo prerade u poljoprivredi, odnosno u prehrambenoj proizvodnji, da bi ti proizvodi imali još veću dodatnu vrednost za proizvođače. Kad izvozimo samo sirovine, naravno da je dohodak i da su profiti mnogo manji za naše poljoprivredne i prehrambene proizvođače i mislimo da bi, kao što se to nekada radilo sa velikim privrednim sistemima kao što su bili "Geneks", "Ineks" i "Progres", treba razmisliti o nekom modelu koji bi usitnjenim malim proizvođačima pomogao u koncentrisanju moći i potencijala, kako bi bili konkurentni, naravno klasterski ili na neki drugi način, u izvoznim operacijama.
Govorili smo prošli put o Islandu. Island se sa svojim ribolovom, odnosno sa svojim eksportom ribe, skoro 80% izvoza ide u EU, osetio je takođe tu opasnost od jednog strateškog partnera i u poslednjih pet godina su pokrenuli velike strateške projekte u ribolovstvu sa Kinom. Mislim da orijentacija sa Kinom, čak i u poljoprivredi bi, pored Arapskih Emirata, bio jedan od vaših ciljeva za 2014. godinu. Proći će brzo ova tri, četiri meseca i mi ćemo ovde diskutovati o budžetu za 2014. godinu i mislim da je sada momenat da se ove horizontalne veze, koje imate za zemljama koje su potencijalni investitori, veliki investitori, koji cene poljoprivredni potencijal koji imamo i koji imaju, danas sredstva koja su potrebna za ulaganje u poljoprivrednu infrastrukturu, da je to sada pravi momenat i predlažem vam da iskoristite ova tri, četiri meseca za uspostavljanje najdublje moguće saradnje, još jače i još veće, kako bi neki prvi projekti mogli da se realizuju u sledećoj godini. Hvala.

Ministar Dinkić, izvolite.

Mislim da ste apsolutno u pravu, ali nekako osećam potrebu da podelim sa vama, narodnim poslanicima, nešto što smatram najvećim problemom Srbije u poslednjih desetak godina, a to je neverovatno loša organizacija u sprovođenju infrastrukturnih projekata.
Tačno je da smo 250 miliona dinara smanjili u razdelu, vezano upravo za vode, za navodnjavanje za ovu godinu. Imaju dve stvari, zato što takođe smo dodali 400 miliona dolara kredita iz Razvojnog fonda Abu Dabija, od čega treba pola da ide za ovo, mnogostruko više od ovoga što smo umanjili, a s druge strane, imajući u vidu činjenicu da, recimo, Ministarstvo poljoprivrede ima ugovorenih kredita za oko 100 miliona dolara iz 2007. godine, od kojih još nije povučeno 13,5 miliona dolara za navodnjavanje, neka je 13,5 miliona dolara oko milijardu i po dinara, mi smo sada skinuli 250 miliona. Dakle, šest puta više para od ovoga što je skinuto stoji na raspolaganju odavno, od 2007. godine.
Tačno je da je ovaj kredit povučen, ali nije 100%, sa 80%. To nije loše povlačenje, ali koliko dugo? Svega 100 miliona dolara za investicije u navodnjavanje je povlačeno. Dakle, od 2007. do 2013. godine, što znači šest godina. Za šest godina povučeno je svega 80% od 100 miliona dolara, odnosno 80 miliona dolara. Mi sada treba da dobijemo 200 miliona dolara i da damo još sopstveno učešće, nekih dvadesetak posto. Dakle, imaćemo na raspolaganju, odmah nakon ovog leta, 240 miliona dolara novih para za navodnjavanje, a imamo iskustvo da je prethodnih sedam godina potrošeno svega 80 miliona dolara iz kredita. Šta to govori? Možda ću reći nešto što se nekima neće svideti, ali pokazalo se, da li je to razlog ili nešto drugo, samo govorim o faktima, ali u Vojvodini su prvi kanali urađeni još za vreme Marije Terezije. Zatim je za vreme bivše Jugoslavije taj kanal Dunav-Tisa-Dunav unapređen i napravljen. Svi drugi veliki projekti, od Đerdapa do termoelektrana, su takođe rađeni u to doba. Onaj bivši put Bratstva i jedinstva itd, i to je tada urađeno. Ispada da je višestranački sistem u Srbiji katastrofalan po infrastrukturne projekte. Da li je to tačno, ja ne znam, ali samo kažem da se to događa.
Imamo sada "Srbijavode", "Vojvodinavode" i "Beogradvode", koje treba da se dogovore ko tu šta radi. Imamo "Srbijavode" i imamo Direkciju za vode. Mi smo jedva dobili projekte da bi konkurisali kod Vlade Abu Dabija. Čekali smo mesecima i mesecima - dajte nam ljudi projekte. Hoće ljudi da daju pare, treba nam za navodnjavanje, da bi upravo to što vi, gospodine Popoviću, ispravno kažete, navodnjavali i imali mnogostruko veće prinose po hektaru, nego što ih imamo sada. Skroz ste sve u pravu i ja to sve znam. Kao ministar finansija garantujem da ću pare obezbediti, ali šta će biti kasnije i da li će nam trebati jedna godina, dve godine ili sto godina da te pare realizujemo, to zavisi od organizacije sprovođenja infrastrukturnog projekta, gde je samo jedan od tih navodnjavanje. Generalno, to važi za sve infrastrukturne projekte. Tu Srbija mora da podvuče crtu, po meni, i da kaže – ovo do sada nije bilo dobro, hajde da vidimo kako da to sprovedemo.
Abu Dabi nam kaže – evo vam novac, neka rade sve srpske firme. Dakle, uopšte ne uslovljavaju. Kažu - vi sami raspisujte tendere, dogovorite se, a mi vam dajemo novac da bi pomogli vašem narodu. Oni su uradili svoj deo posla. Nama je već javno rečeno da je taj ugovor pred potpisivanjem, da su oni odobrili. Čekali su, a mi smo do juna kompletirali poslednju dokumentaciju, iako smo već znali maltene zimus da oni hoće da nam pomognu za ove projekte. Prošla nam je cela ova građevinska sezona na tome. Kako će to dalje da ide, videćemo. Ja bih voleo da čujem i predloge poslanika kako rešiti pitanje implementacije infrastrukturnih projekata. Zašto kažem višestranački sistem? Možda to nema veze. Postoje višestranački sistemi i u Zapadnoj Evropi, pa oni realizuju projekte. Neću da kažem da je višestranački sistem kriv, ali činjenica je da tu nešto ne valja i da ima previše tih komponenti u realizaciji projekata.
Nas su pitali ljudi iz Emirata - šta će vama toliko institucija u lancu? Pitaju nas – zar nije dovoljno da vlada sa vladom potpiše ugovor, kao što ćemo uraditi međudržavni sporazum? Oni nam daju novac i Ministarstvo finansija je time završilo posao. Onda imate nadležno ministarstvo koje sprovodi i da ima tu neka jedna komanda da se to sve uradi efikasno i da se zna da će ko kasni biti kažnjen i smenjuje se. Znači, prosto neverovatno. To je naša najveća rak rana.
Već sam rekao da imamo čak 3,3 milijardi evra nepovučenih povoljnih kreditnih sredstava za infrastrukturne projekte. Vlada Abu Dabija, videćemo kolika će biti kamatna stopa, ali oni razmišljaju da to bude 0,5% godišnje. To nema nigde. Znači, 0,5% godišnje na 20 ili 30 godina, to je stvarno nešto što ne možete dobiti
nigde u svetu. Sve do 3% ili 3,5% posto fiksno godišnje, na neki način, u ovim uslovima visokih kamatnih stopa u svetu, dođe kao polupoklon. Nije poklon jer mora da se vrati, ali ljudi žele da nam pomognu. Mislim da mora da se pokrene ta društvena svest. Neću nikoga da osuđujem ovde. Šta je bilo ranije, bilo je, ali treba da vidimo kako u budućnosti da efikasnije sprovodimo projekte, jer nije ni malo lako voditi finansije ove zemlje.
Vaš poslanički klub je bio aktivan ovog jutra. Ja nisam na neke stvari odgovarao, pa možda da i to pomenem. Vezano za javni dug, ono što je startni trošak za državu je neka glavnica duga ove godine koja je bila 3,5 milijardi evra i 800 miliona evra za kamate. To je ono što ste pročitali, kada ove cifre preračunate u evrima. Dakle, to je nešto što smo mi dočekali kao nešto što je prosto dato iz prethodnog perioda. Problem je u tome što na te glavnice dospeva sve veća i veća kamata i taj trošak kamata se uvećao četiri puta u poslednjih četiri-pet godina. Došli smo u situaciju da i za budžet sledeće godine, kada bi teorijski deficit bio nula, što je nemoguće, ne može biti nula jer znate i sami kakvi su nam prihodi a kolike su potrebe za rashodima, nas opet čeka u sledećoj godini taj strartni trošak oko 4,5 milijardi evra za glavnicu i za kamate, bez deficita. Kada kažem bez deficita nisam potpuno tačno rekao, jer jedan deo koji ide za kamate ulazi i u deficit.
Problem naše zemlje je što nam ogroman trošak kamata koji raste jede sve ono što bi trebalo produktivno ulagati. Ako ne platite kamatu proglašavaju vas da ste zemlja koja je nesposobna da servisira svoje obaveze. Naravno, to mi nikada niti ćemo dopustiti niti smemo dopustiti. Priznajem da je neverovatno teško planirati budžet i ove godine, a u sledećoj godini će to biti još teže. Makar kada uspemo da dobijemo ove povoljne kredite za infrastrukturu, tu mora da se napravi potpuno novi model organizacije. Mislim da će to biti zapravo ključna tema naših razgovora oko rekonstrukcije Vlade. Dakle, definitivno ne može više ovako. Ako bi se ovako dalje nastavilo, onda naša Vlada preuzima odgovornost i krivicu i za ono za šta nije kriva.
Poslanik Đurić je bio u pravu kada je rekao za one stvari oko "Puteva Srbije". Pitao sam u međuvremenu da vidim od kada su ti dugovi o kojima se govori. Dobio sam zaista poražavajući odgovor da su ugovori sa nekim preduzećima, kojima se danas duguje, zaključeni još 1992. godine. Jedanaest puta su aneksirani. Da, 1992. godine, dobro čujete. Ni ja nisam taj podatak znao. Zahvaljujem poslaniku jer me je isprovocirao da pitam o čemu se tu radi. Naravno, putarske firme nisu krive, one rade posao, ali jesu krivi "Putevi Srbije" ukoliko to rade. Apsolutno mislim da tako više ne može.
Hvala svim poslanicima što ukazuju na probleme. Mislim da je najgore kada se ćuti o problemima i vezano za infrastrukturne projekte i vezano za ova preduzeća koja bi trebalo da održavaju puteve. Moram da kažem da smo mi u decembru mesecu imali sastanak i sa "Putevima Srbije" i sa bankama da bi pokušali da rešimo dug putara jednom za svagda. Želeo sam prošle godine to da rešimo. Tada je iz bilansa koji su nama prezentirani proizlazilo da sa nekih pet milijardi dinara mi rešavamo kompletan dug. Mi smo to platili i razdužili državu za neke docnje iz prethodnog perioda. Onda iskače sada ovog leta još milijardu i trista miliona republičkog nivoa. Pitam - od kada je to? Pa od istog tog perioda kada smo tada pričali, samo nam neko to nije prezentirao i rekao. Tu moraju da se stave sankcije. Ko god traži sankcije za upravu "Puteva Srbije" apsolutno ima moju podršku i ja ću sam to učiniti. Da ne govorim o ovoj ujdurmi oko obračuna PDV i odbijanja da se to radi sedam-osam godina i od prethodnog Ministarstva finansija koje je to tolerisalo.
Dakle, ovde ne može da se radi da se svima dopadnemo, ni ja, niti bilo ko hoće dobro ovoj zemlji. Mislim da je uloga i opozicije i stranaka vladajuće koalicije da stvari nazovemo pravim imenom, ono što valja da se nastavi, a ono što ne valja da odstranimo. Ako to ne odstranimo sada, opoziciju ubuduće, ako jednoga dana bude na vlasti, dočekaće isti problem. Šta smo time uradili? Ništa. Nije pitanje opozicije i vlasti ovde, pitanje je građana, ovih poljoprivrednika. Ne mogu poljoprivredni da naprave primarnu mrežu kanala za navodnjavanje. I sekundarnu i primarnu treba zapravo da uradi država, a samo poljoprivrednici da daju novac da se prikače i na kanale i na prenosnu mrežu.
Dakle, jedno veliko spremanje oko organizacije infrastrukturnih projekata je potrebno u Srbiji, ali za sve infrastrukturne projekte. Nisu u pitanju samo putevi, u pitanju su i putevi i železnica i energetika i navodnjavanje, znači, sve što treba da se radi infrastrukturno i tamo gde, zaista s ponosom kažemo, bolji inženjerski kadar, bolju tehničku inteligenciju nego mnoge druge zemlje na svetu. To je tačno. Kako je moguće da sa takvom inteligencijom, sa takvim kadrom, mi imamo ovo što sada imamo?
Imao sam sastanak i sa ambasadorom Azerbejdžana. Ova njihova kompanija "Azvirt", koja radi deonicu od Ljiga do Čačka, odlično radi svoj posao. Dobro rade. Nije do sada javnost imala prilike da vidi, oni su krenuli da rade krajem prošle godine, ali jako kvalitetno rade. To je zajedničko ulaganje između jedne nemačke kompanije i Azerbejdžana. Kompletna nemačka tehnologija je na radovima u Srbiji i uglavnom rade srpski radnici i srpska preduzeća. Dakle, skoro 75% radova rade naša preduzeća. Zaista, to je za svaku pohvalu.
Međutim, oni mi kažu juče, zaista se ne razumem u to – vi imate potpuno drugačiji standard asfalta u odnosu na sve druge ozbiljne zemlje, gde uključuju sami sebe, Azerbejdžan. Ne govorimo mi sada ovde o Nemačkoj, pričamo o Azerbejdžanu, pričamo o drugim zemljama. Mi možemo da uradimo ovo mnogo bolje, sa tri sloja koji moraju biti različiti, a vi tražite od nas da uradimo lošije, sa dva sloja neka, i to potpuno ista. Ne znam tačno o čemu se tu radi, nisam stručnjak niti za asfaltiranje niti za građevinu, ali jeste sramota da kada uđete u Srbiju primetite vidno loš kvalitet asfalta u odnosu na bilo koju zemlju iz koje ste došli, a koja se graniči sa Srbijom.
Zalažem se za to – dajte da se ti standardi promene. Apelovaću na moje kolege, kada govorimo o rekonstrukciji Vlade, hajde da podvučemo crtu. Bolje pre nego kasnije. Hvala vama iz opozicije što ukazujete na to. To i jeste vaša uloga.

Reč ima gospodin Dragomir Karić.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, drage kolege, drago mi je da ste odlučili u Vladi i pozivam premijera, sve potpredsednike, ministre da se uvećaju sredstva u budžetu za Kancelariju za Kosovo i Metohiju, skromno, sa 170 miliona dinara, ako se ima u vidu da je to za izgradnju kuća za povratnike, socijalne slučajeve itd. To je opet dobro i nadam se da ćete nastaviti tu praksu još bolje.
Moje pitanje i pitanje mog dragog kolege Bojana Jakovljevića je sledeće. Na Kosovu i Metohiji postoji jedno srpsko narodno pozorište koje egzistira u stravično teškim uslovima. Da li postoji ikakva mogućnost, gospodine ministre, da se tom srpskom narodnom pozorištu na Kosovu i Metohiji odrede određena sredstva da se ta sala koju sam posetio sa narodnim poslanicima prošlog meseca, na poziv Kancelarije za Kosovo i Metohiju, malo opremi i renovira? Ako ne mogu oni da se osposobe, u krajnjem slučaju, kada naši umetnici idu, da mogu da idu i da gostuju u tim pozorištima.
Druga stvar, to su sve tamo većinom entuzijasti i primaju plate oni koji su profesionalci i rade. Međutim, smatram da bi trebalo jedan skroman, vrlo skroman iznos dodeliti im, pronaći u budžetu ta sredstva da bi mogli da egzistiraju, jer bez kulture tamo Srbi nemaju šta da traže, to je osnova. Unapred se zahvaljujem i verujem da ćete vi iznaći u okviru mogućnosti, to su, verujte mi, vrlo, vrlo skromna sredstva. Hvala vam.

Po Poslovniku, gospodine Veselinoviću. Izvolite.

U raspravi u načelu i danas kada govorimo u pojedinostima, naime, član 106. Poslovnika reklamiram – da govornik može da govori samo o tački koja je na dnevnom redu. Dakle, ne smatram da svaki govornik ne može da interpretira pojedinu temu na malo širi i sebi primeren način, ali smatram da ministar Dinkić, kao mnogo puta do sada, koristi skupštinsku govornicu da priča o svemu i svačemu, a najmanje o onome što je na dnevnom redu.
Naime, on je, kao što znate, od 54 ili 55 minuta kada je govorio u uvodnom izlaganju o rebalansu budžeta, samo četiri minuta je govorio o rebalansu budžeta. Danas je rasprava u pojedinostima i on je govorio malopre o debljini asfalta. Ne vidim temu niti amandman koji ima veze sa tim. Ako izmerite vreme prekjuče koje je bilo predviđeno za poslanike i koliko je govorio ministar, možete da vidite da je ministar govorio više od poslanika.
Postoji određena mera koja nije zapisana u Poslovniku, a to je mera dobrog ukusa. Dakle, ako pre toga poslanik govori tri minuta, a ministar govori 15 minuta mimo teme, ovde danas nije na dnevnom redu rekonstrukcija Vlade i nema potrebe da se dokazujete bilo kome, niti su izbori tako skoro, gospodine Dinkiću, makar iz vaše koalicije tako kažu. Mislim da bi bilo dobro da čujete poslanike kako obrazlažu svoje amandmane, da pokušate neki da prihvatite jer, koliko mi se čini, niste ni jedan na Vladi prihvatili, možda biste danas mogli makar neki od njih da prihvatite. Hvala.