Želim da podržim ovaj amandman koleginice Mojović, ali takođe i da pohvalim ministarstvo koje imalo dovoljno sluha i razumevanja da sve apele nas koji smo upozoravali da ustanove kulture ne mogu da budu kao i svi drugi budžetski korisnici, koje je to razumelo i koje je ustanove kulture izuzelo iz ove obaveze.
Zašto je to važno? Koleginica je to već obrazlagala. Potpuno razumem tendenciju ministarstva da se sva sredstva koja se tiču budžetskih korisnika slivaju u budžet, jer je bilo previše odlivanja i previše malo kontrole nad tim sredstvima. Sada je to jako dobra tendencija da se ta sredstva objedinjuju, a zatim daju budžetskim korisnicima.
Međutim, ustanove kulture ne mogu da budu u tom zajedničkom košu zato što kultura nije samo trošak za državu. Kultura mora biti i investicija, ali i isto tako jedna industrija koja je sposobna da zarađuje sama za sebe. Zato je važno u ovoj državi motivisati ustanove kulture da one budu te koje će, pored sredstava koje im država, donatori ili neko drugi daje, biti u prilici da same zarađuju povećanjem kvaliteta svojih programa, većom sopstvenom aktivnošću, prilagođavanjem programa nekada potrebama publike u izvesnoj meri ili načinu na koji se prezentuje, tu pre svega mislim na muzeje, i na taj način obezbediti sopstvene prihode koji će služiti za dalji razvoj i te ustanove i kulture uopšte, kako država ne bi bila jedina koja ima obavezu da se o kulturi brine.
Samo želim da apelujem na ustanove kulture da je ovo dobar momenat i dobra prilika da ta sopstvena sredstva koriste u većoj meri, odnosno da ih u većoj meri proizvode. Ima zaista mnogo ustanova kulture i tu mogu da kažem da mislim na neke lokalne ustanove kulture, ali ima i nacionalnih koje su loši primeri, koji se jednostavno oslanjaju na to da su im plate sigurne, da su im izdvajanja iz budžeta sigurna koja je u izvesnoj meri mala, ali za njih ponekad dovoljna.
Sigurno da je odličan primer Beogradska filharmonija koja ima rasprodate karte za čitavu sezonu ili više, koja ima aktuelne programe, koja prilazi publici, koja osvaja publiku, koja stvara buduću publiku i koja samim tim obezbeđuje velika sredstva za sopstveno izdržavanje. To je jako dobar primer i nekim nacionalnim ustanovama, ali isto tako i ustanovama na lokalu koje su jako često uspavane u jednoj potpunoj neaktivnosti. Takvi su često muzeji na lokalu. Ima ih samo nekoliko koji su izuzeci i primeri, ali mnogi nisu takvi. U mom gradu postoji muzej koji je imao 40 godina jednu istu postavku, koji se nije potrudio da tu postavku obnovi, čak i onda kada je dobio izvesna sredstva to nije na adekvatan način iskoristio. To su loši primeri i današnja deca ne mogu da gledaju postavke koje su gledale njihove bake. To je poruka kulturi.
Ovo je dobar amandman, ovo je dobra prilika da se podsetimo da kultura može da zarađuje, a ne samo da bude trošak.