Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da ponovim nešto što je ovde bilo rečeno o ovom zakonu. On jeste korak napred u izvesnom smislu. On jeste bolji nego onaj koji smo do sada imali, ali nažalost to nije zakon za koji možemo reći da je ispunio sva naša očekivanja.
Pored odredbi o povećanju roka zastarelosti, za koju smatramo da je apsolutno besmislena, jer efikasnost pravosuđa mora biti stimulisana drugim merama a ne onim merama koje će zapravo prouzrokovati inertnost u prekršajnom pravosuđu. Znači, ta mera praktično liči na ono što je moja koleginica Milica Radović u uvodnoj raspravi rekla, na onu priču, izvinite što to pominjem, o aflatoksinu, gde kažemo da mi sada nemamo ugroženost aflatoksinom zato što smo povećali vrednost i granicu u kojoj je taj aflatoksin dopušten. Tako je i ovde. Mi ćemo navodno imati efikasno prekršajno pravosuđe ako produžimo rokove zastarelosti, pa će se onda inertno pravosuđe uklopiti u te rokove. Prosto, to nije tačno.
Da se sada ne bismo dalje upuštali u razloge, čuli smo vrlo kvalitetne diskusije o tome. Mi smo podneli amandman i mislim da ćemo do Dana za glasanje to raspraviti i mislim da će Vlada te amandmane uvažiti.
Hteo bih da skrenem pažnju na nešto čime bih ovu raspravu učinio zanimljivijom, na nešto što nije novina ovog zakona, što je bilo u važećem zakonodavstvu, a što mislimo da ako je već Vlada bila hrabra pa da izađe sa ovim zakonom, da je i to valjalo izmeniti, bez obzira što je to čak bilo i u onom važećem zakonu za koji je i moja poslanička grupa svojevremeno, 2005. godine, glasala. Ali, sa današnjeg aspekta, mislimo da su te odredbe anahrone i da ih je trebalo promeniti. Taj naš stav ću izneti vrlo jednostavno, na dva primera. Jedan primer su odredbe o maloletnicima, a drugi primer je primer vezan za izvršenje kazni.
Odredbe o maloletnicima vi niste menjali u vašem predlogu. Odredbe o odgovornosti, kad je reč o maloletnicima, ostaju iste kao i u važećem zakonu. A naše mišljenje je bilo, ili naše očekivanje, da ćete te odredbe promeniti. Zašto? Zato što važeće odredbe o maloletnicima, a tako i odredbe vašeg predloga, upućuju na to da kada dete učini prekršaj, ostvari prekršaj svojim radnjama i svojim aktivnostima, onda će roditelj, usvojitelj, staratelj ili hranitelj objektivno odgovarati za prekršaj koji je dete učinilo. Tako je pisalo i u važećem zakonu, manje-više, a tako vi predlažete i u novom zakonu o prekršajima.
Šta je tu problem? Tu je problem što ostajemo pri jednoj anahronoj normi, jednoj normi za koju slobodno mogu reći da nije u skladu sa savremenim shvatanjima u pravu i, na kraju krajeva, ne može se za nju reći da je civilizacijska tekovina, jer uvođenje objektivne odgovornosti u kaznenom pravu je nešto što svakako treba u modernom vremenu izbeći. Gde je tu objektivna odgovornost? Naime, za prekršaj se kažnjava lice koje prekršaj nije učinilo. Zašto? Zato što je to lice roditelj, staratelj ili usvojitelj lica maloletnog deteta ispod 14 godina starosti koje je prekršaj počinilo. To nije moguće u savremenom i civilizovanom svetu.
Ovu normu u važećem zakonu je trebalo ranije brisati, a pogotovo kad se donosi novi zakon. U razgovoru sa kolegama iz drugih političkih stranaka sam čuo za jednu ideju i mislim da se ona u osnovi može podržati – da tu ne treba da bude reč o objektivnoj odgovornosti roditelja za prekršaj koji je učinilo dete, nego tu možemo govoriti o odgovornosti zbog nevršenja nadzora. Ako mi kažete da je to ovde tako rečeno, ja ću vam lako dokazati da nije. Ovde stoji: "Kada je dete učinilo prekršaj zbog propuštanja dužnog nadzora", sad malo skraćujem, "za taj isti prekršaj kazniće se roditelj". To je objektivna odgovornost.
Da je pisalo nešto drugo, da je prekršaj nevršiti dužni nadzor i da će se on ostvariti, biće prekršaja, samim nevršenjem dužnog nadzora pa da za taj prekršaj odgovara roditelj, to je nešto sasvim drugo. Mi ovde brkamo odgovornost, recimo, materijalnu, roditelja, koja proističe iz delikta, jer iz delikta se stvara obligacija a to je jedna stvar. Ali, govoriti o objektivnoj odgovornosti za prekršaj koji nije učinjen od strane onog koji treba za taj prekršaj da odgovara, to nije civilizacijska norma. Mi smo očekivali da ćete ovo promeniti.
Hajmo, jedan veseo primer primer. Zamislite dete koje je staro 13 godina i osam meseci, recimo da je to dete bilo koga od nas roditelja. Da mi nećemo da mu damo pre za patike, a on da bi nam se osvetio obije naš porodični auto, auto koji pripada ocu, prođe tri puta kroz crveno svetlo i vrati ga nazad. Namerno o obijanju govorim, a ne o tome da je ukrao ključ, da je ukrao ključ onda je subjektivna odgovornost roditelja, vlasnika automobila koji ne čuva svoj auto. Znači, namerno govori o obijanju. Onda on kaže svom ocu – ajde sad ti tata, lepo 30 dana u zatvor, ili nek ti uzmu dozvolu, a sledeći put razmišljaj kada odbiješ da mi daš pare za patike koje sam ti tražio.
Zar mi hoćemo da takvo ponašanje stimulišemo odredbama našeg zakona? Naravno da ne. Onda znači, ovo nije moguće. Ovo je trebalo promeniti. Mi smo tražili brisanje kompletnog člana, da bi vas izazvali, da bi naterali ministarstvo kao predlagača da razmisli o adekvatnim rešenjima.
Imamo još jedan primer, i time završavam, dakle, to je pitanje izvršenja prekršajnih sankcija. Važeći zakon je predvideo da se može izvršiti pre pravosnažnosti odluke sankcija ukoliko dođe do ispunjenja odgovarajućih uslova. Tu stoji da je u pitanju situacija u kojoj okrivljeni ne može da dokaže svoj identitet ili nema prebivalište, ako odlazi u inostranstvo radi boravka, a postoji osnovana sumnja da će okrivljeni osujetiti izvršenje izrečene kazne. I drugi je osnov postojao, a to je ako okrivljeni je kažnjen za teži prekršaj iz oblasti javnog reda i mira, postoji sumnja da će ponoviti ili nastaviti s vršenjem prekršaja ili da će izbeći kaznu zatvora.
Naravno, vi ste ove osnove proširili u zakonu, da ne čitam sada, znate kako ste ih i u kom smeru proširili. Mi mislimo, da ni važeći osnovi nisu u skladu sa civilizacijskim tekovinama niti je to u skladu sa savremenom pravnom misli. Ne možete ići u kaznenom pravu na izvršenje odluke pre pravosnažnosti te odluke. To je nemoguće. Ako je reč o merama protiv osujećenja od izvršenja onda ste morali da osmislite takve mere, a ne da govorite o tome da će presuda biti izvršena pre njene pravosnažnosti. Znači, to je apsolutno nemoguće u savremenom pravno političkom smislu.
Dakle, to nije trebalo da činite. Mi vas pozivamo da u ove dve kategorije napravite iskorak, bilo tako što ćete usvojiti neke do ponuđenih amandmana, bilo tako što ćemo se dogovoriti da u najskorije vreme imamo izmene ovog zakona, u ovoj oblasti, da bi ovaj zakon uskladili sa savremenim civilizacijskim tekovinama. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Nikolić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine

ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pre nego što započnem svoju diskusiju o Zakonu o prekršajima, želeo bih da, a prema mojoj evidenciji ovo je dvadeseti zakon koji Ministarstvo pravosuđa i državne uprave donosi pred nas poslanike, da sadašnjem ministru čestitam na jubilarnom 20 zakonu.

Drago mi je što je ovde, i siguran sam da će i ovu najavljenu rekonstrukciju, naravno preživeti, imajući u vidu da je podigao veoma visoko lestvicu, da je tu lestvicu preskočio, ali se plašim da je postavio velike standarde i visoke za sve buduće ministre, i one koji budu obavljali posao koji je on za ovih godinu dana veoma uspešno uradio.

Ovaj Zakon o prekršajima predstavlja nastavak reforme pravosuđa, predstavlja pokušaj ovoga ministarstva i svih nas poslanika koji činimo vladajuću većinu, da ispravimo niz grešaka i promašaja koji su se desili u prethodnom periodu,

rekao bih naročito od 2008. do 2012. godine. U tom periodu, mislim da je manje zakonskih predloga dato za četiri godine, nego što je ovo ministarstvo dalo za godinu dana.

Bilo je tu prigovora, ministre, juče što ste meni jako nije dopalo kao čoveku iz struke, iz profesije, što je neko u nedostatku argumenata i nedostatku znanja i nedostatku čitanja ovog zakona, uzeo kao glavni argument koji vam je spočitavao, a to su godine koje imate. Godine su vaša prednost, ja se tu sa vama ne bih menjao, zato što mi ove godine lepo stoje, ali bih za znanje koje imate se menjao u svako doba. Vi ste veoma mlad čovek koji je dosta svog života posvetio nauci, koji je možda najlepše godine posvetio knjizi i znanju. Veoma sam zadovoljan, između ostalog, sa vašim ministarstvom i sa onim što ste za ovih godinu dana pred nas poslanike, zaista dali.

Takođe, prilikom donošenja, odnosno predlaganja bilo kog zakona znam da ste uvek upriličili javno slušanje, znam da ste konsultovali kako laičku javnost, tako i stručnu. Znam da je u izradi ovog zakona učestvovalo više profesora Pravnog fakulteta koji su svojim idejama, svojim znanjem pomogli da se ovaj zakon danas nađe pred nama. Znam da je i cenjeni državni sekretar doktor Danilo Nikolić veoma doprineo izradi ovog zakona, na čemu mu takođe čestitam, ali naravno da ste vi kapa tog ministarstva i naravno da je puno toga, odnosno pretežan deo zavisio od vas.

Gledajući zakon, Predlog zakona došao sam do zaključka koji su razlozi za donošenje ovog zakona. Tu treba pošteno reći da je u decembru 2011. godine započeta izrada ovoga zakona, odnosno Predloga ovoga zakona, da je to krenulo prethodno Ministarstvo pravde, međutim, "mnogo hteli, mnogo započeli", ništa od toga nije urađeno. Mislim da od kada vi vodite ovo ministarstvo, poradili u najvećem delu da prepoznate koji su problemi i shvatili ste da postoji zagušenje u prekršajnom postupku, da postoji zagušenje u prekršajnim sudovima, da postoji ogroman priliv predmeta, a da je manje od 50% efikasnost, odnosno da nastupa zastarelost predmeta upravo zbog ne rada, zbog ne efikasnosti, zbog lošeg načina pozivanja. Sve je to dovelo do toga da je efikasnost sudova veoma mala.

Takođe je frapantno ono što ste vi juče izneli, da je i izvršenje već izrečenih sankcija pravosnažno određenih i izvršnih isprava, odnosno presuda, od 14% do 30%, što znači da ako je polovina predmeta urađena, druga polovina je zastarela. Od te polovine je jedna trećina samo naplaćena, očigledno da je država imala samo štete od svega toga. Da smo vrlo mali iznos novca uspeli da ubacimo u budžet, a takođe osim kazne nisu plaćeni ni sudski troškovi, tako da su oni padali teret sudova, a u nekoj perspektivi, naravno, opet na budžet jer su to institucije koje se finansiraju iz budžeta.

Ovaj Zakon o prekršajima ima dva svoja dela. Ima materijalno pravni i ima prekršajni postupak, tako da se u jednom zakonu nalazi i materijalno pravo, odnosno sijaset prekršaja i instituta koji su veoma važni, a takođe i prekršajni postupak koji je veoma sličan i koji se oslanja na Zakonik o krivičnom postupku.

Pročitao bih šta je predmet ovog zakona. Naravno, ne zbog poslanika koji se smeju i kojima je ovde zabavno i koji kad kod neko od strane poslanika vlasti priča oni se zabavljaju. Ako tako bude obrnuto, ako mi nismo disciplinovani, uvek nas opomenete, pa vas molim da omogućite meni kao i ostalim kolegama narodnim poslanicima iz vladajućih stranaka da na jedna miran i dostojanstven način mogu da predstave ono zašta su ovde i zašta smo odlučili da pričamo o ovom zakonu.

Predmete ovog zakona je pojam prekršaja, uslovi za prekršajnu odgovornost, uslovi za propisivanje i primenu prekršajnih sankcija, sistem sankcija, prekršajni postupak, izdavanje prekršajnog naloga, postupak izvršenja odluke, registar sankcija i registar isplaćenih novčanih neplaćenih novčanih kazni i drugih novčanih iznosa. To je ono što sadrži čitav ovaj zakon.

Takođe, jedna novina koja do sada nije bila prisutna a na koju je sud u Strazburu veoma često upozoravao naše pravosuđe a to je zabrana novog suđenja u istoj stvari.

Naime, dešavalo se da i u krivičnom postupku budete kažnjeni i u prekršajnom postupku budete kažnjeni za isto delo, isti činjenični opis, sa istim učesnicima, tako da je neko ko je okrivljen u oba postupka plaćao i kaznu, ili dve novčane kazne ili je plaćao kaznu u prekršajnom postupku, a u krivičnom bio čak i osuđen na kaznu zatvora.

To je sada ovde potpuno decidno i potpuno jasno rečeno.

Znači, ako neko bude kažnjen u krivičnom postupku, naravno ne može u prekršajnom i obrnuto, ako je kažnjen u prekršajnom ne može biti i u krivičnom postupku procesuiran.

Dva instituta su uvedena ovim zakona na koje se ranije nije obraćala pažnja, a to je nužna odbrana i krajnja nužda.

Postupci pred prekršajnim sudom su se odvijali do sada po automatizmu, tako što ste bili skoro oglašeni krivim, bez nekog posebnog dokazivanja, a ako ste delovali u nužnoj odbrani ili krajnjoj nuždi, to apsolutno nije bilo ono o čemu je sud razmišljao, prosto je stvarno postojao zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, i opis činjenični iz tog zahteva je pripisivan u rešenja, a sada u presudu.

Jednostavno niste imali mogućnosti da dokažete da ste vi delovali u nužnoj odbrani, štiteći sebe od protivpravnog napada ili štiteći imovinu svoju ili nečiju delujući u krajnjoj nuždi.

Sada je i to predviđeno i nema prekršaja, ako je radnja propisana kao prekršaj učinjen u nužnoj odbrani, a takođe u slučaju prekoračenja nužne odbrane izriče se blaža kazna prema počiniocu, ili ako je učinjeno po naročito olakšavajućim okolnostima, učinilac se može osloboditi od kazne, što takođe važi i za krajnju nuždu, što stručna javnost, u svakom slučaju, pozdravlja i mislimo da je ovo novina koja će uneti mnogo pošteniji odnos suda prema okrivljenom.

Takođe, što se tiče subjekata odgovornosti, osim fizičkih lica i preduzetnika, koji su ranije bili predviđeni kao subjekti koji mogu odgovarati, prošireno je i na pravna lica i na odgovorno lice u pravnom licu, tako da je sada ta lepeza ljudi, odnosno pravnih lica koja mogu odgovarati mnogo šira nego što je do sada bila i sprečava se izbegavanje odgovornosti pravnih lica.

Takođe postoje prekršajne sankcije koje su predviđene ovim zakonom, pa je pod brojem 1) kazna, pod brojem 2) su kazneni poeni, pod 3) opomena, 4) zaštitne mere i 5) vaspitne mere.

Hteo bih da istaknem zato što su neki poslanici opozicije juče, plašeći javnost, naravno kao što to uvek čine, rekli da su novčane kazne ovim zakonom povećane.

Želim da demantujem i želim da to kažem zbog javnosti Srbije da novčane kazne nisu povećane niti će u perspektivi biti, mada ako izračunate inflaciju koja je bila za ove četiri godine od kako je prethodni zakon doneti i kazne tada evidentirane, moglo se za taj postotak povećati i kazna, međutim, mislim da je ministarstvo učinilo pravi potez, imajući u vidu i tešku ekonomsku situaciju, imajući u vidu da su i te tada predviđene kazne veoma drakonske i veoma teške, pogotovo kada imate ljude koji vrlo retko neko iz porodice prima platu, ili ako prima, ona je veoma mala, rekao bih čak i nedovoljna i za normalan život, a kamoli za plaćanje kazne.

Ono što je takođe izazvalo veliko interesovanje, kako stranaka koje su na vlasti i koje čine ovu Vladu, tako i opozicionih poslanika, tiče se zastarelosti. Ima argumenata i za i protiv. Do sada je zastarelost bila godinu dana, apsolutna je za dve godine, a efikasnost sudova naravno da nema nikakve veze sa zastarelošću postupka, ali je moje mišljenje da je dobro što smo povećali, odnosno što je predlog za zastarelost dve godine, a u apsolutnom smislu četiri godine, zbog toga što na ovaj način okrivljeni gube motiv da odugovlačeći postupak, da bežeći od kuće, sklanjajući se od dostavljača, od poštara koji zvoni i donosi im poštu ili beže sa radnog mesta, prosto ako znate da za četiri godine neće zastareti postupak koji se vodi protiv vas, učinićete da taj postupak bude završen što pre.

Pominjem i, da čak i u krivičnom postupku se dešava zastarelost čak i tamo gde je apsolutna zastarelost šest godina. Znate, ljudi su se u Srbiji izveštili, beže, sklanjaju se, znaju kad im neko najavi da će doći da donese poziv i tu je sada još jedan momenat koji je veoma bitan i to je o dostavljanju, ali radi se o prekršajnom postupku, o čemu ću kasnije da pričam. Kada se dostavlja i odraslom članu porodice, računa se da je to kao da je neko lično primio.

Postoje neki izuzeci od ove zastarelosti od dve godine. Ja ću to pročitati – izuzetno se od odredbe stava 1. ovog člana za prekršaj iz oblasti carinskog, spoljnotrgovinskog, deviznog poslovanja, javnih prihoda i finansija i rekao bih i javnih nabavki i mislim da je tu omaškom izostavljena i ova stavka, prometa roba i usluga životne sredine, sprečavanja korupcije i vazdušnog saobraćaja, može se posebnim zakonom propisati duži rok zastarelosti.

Znači, ovde je predviđen duži rok zastarelosti, po Zakonu o javnim nabavkama naravno to je tri godine a najviše se može produžiti do pet godina.

Takođe je rok za zastarelost izvršenja kazne i zaštitnih mera sa godinu povećan na dve ili ukupno četiri u apsolutnom smislu. Nakon četiri godine je nemoguće izvršiti kaznu. To je ono što je najmarkantnije u materijalno-pravnim odredbama ovoga zakona.

Takođe drugi deo ovog zakona jeste prekršajni postupak zapravo i osnovno u svemu ovome jeste da ono što nije predviđeno Zakonom o prekršajima biće primenjene analogne norme Zakonika o krivičnom postupku, tako da se ovaj Zakon o prekršajima naslanja na Zakonik o krivičnom postupku koji smo u međuvremenu doneli, modelirali, dopunili i mislim da će na taj način biti mnogo efikasnija primena i ovoga zakona.

Dostavljanje pismena je nešto što je takođe veoma markantno i juče smo od ministra čuli da i u Beogradu, i Novom Sadu i Nišu, uspešnost dostavljanja pismena samo 20%.

To znači da su u ovim gradovima, osim te veličine koja dozvoljava da se svako sakrije i da se skloni, dovedeni su u situaciju sami sudovi da ne mogu da funkcionišu onako kako je predviđeno ovim zakonom, učinićemo naravno izmenama ovog zakona, odnosno donošenjem ovog zakona da se dostavljanje izvrši na mnogo efikasniji način. To će se raditi naravno dostavljanjem na adresu stana, gde se može dostaviti i punoletnom licu koje se zatekne u stanu, može se dostaviti na radnom mestu, može se dostaviti putem elektronske pošte, obaveštenje se daje i na samom suđenju o narednom ročištu i to je sve ono što piše u Zakoniku o krivičnom postupku, što je ovde prepisano.

Jedna novina i nešto što do sada nije bilo jeste prekršajni nalog. Taj prekršajni nalog jeste veoma važan zato što se može izdati a samo tamo gde su novčane kazne u fiksnom iznosu daje se mogućnost okrivljenom da u roku od osam dana plati polovinu kazne i na taj način se oslobodi kompletne kazne, ili ukoliko smatra da nije počinio prekršaj za koji mu je izrečena novčana kazna u fiksnom iznosu, da to može pokrenuti pred sudom za prekšaje i dokazivati svoju nevinost.

Takođe, još jedan institut koji je uzet iz krivičnog zakonodavstva, a to je sporazum o priznavanju prekršaja, sporazum o nepriznavanju prekršaja možete rešiti čitav slučaj, izbeći troškove nepotrebne, izbeći da sud radi nešto što nije potrebno. Ukoliko ste svesni da ste počinili prekršaj, to ćete priznati u samom postupku.

O tome odlučuje sud koji će, naravno prihvatiti da se napravi takav sporazum i nekoliko novina, radi se o jedinstvenom registru, registru sankcija. Na taj način će se tačno znati ko je sankcionisan, koliko presuda ima, protiv koga, na taj način, će se moći da uzme i uverenje o tome da li je neko osuđivan u prekršajnom postupku ili nije.

Takođe, taj registar biće i za neplaćene novčane kazne i za druge novčane iznose i on se zove registar novčanih kazni. Sve ovo je veoma bitno da bi povećali efikasnost naplate, da bismo mogli da napunimo budžet onoliko koliko je planirano u ovoj godini rebalansom budžeta između ostalog.

Takođe, postoji posledice upisa u registar novčanih kazni, neće se dozvoliti kažnjenom licu izdavanje dozvole ili uverenja za čije su izdavanje nadležni organi uprave osim onih koja se odnose na lični status. Neće se dozvoliti povraćaj oduzetih ličnih i drugih dokumenata koja su oduzeta po osnovu člana 199. zakona tu se odnosi, naravno, na lična dokumenta, odnosno na pasoš i pod tri, registracija, odnosno promena registracije pravnog lica ili registracija preduzetničke delatnosti koja podrazumeva promenu u PIB

Ovo može biti i predmet ocene kod ustavnog suda, ali mislim da neće biti nikakvih problema, jer jedini način da nekoga naterate da plati jeste da ne može pred državnim organima da ispuni neke stvari i obaveze koje su mu potrebne.

Na kraju, hteo bih da postavim ministru jedno pitanje, a radi se o sudbini 150 sudija za prekršaje, koji su u onoj čuvenoj reformi za pravosuđe 2009. godine, nisu prošli reizbor. Oni su sada na ulici, dovijaju se, a mnogi od njih su čitavog života radili kao sudije za prekršaje, ne znaju drugo da rade, to im je profesija, školovali su se za to, vode neke postupke pred ustavnim sudom i prosto, nekoliko njih me je pitalo i zamolilo da, kada bude ministar pravde, gospodin Selaković u ovoj sali, da ga pitam, ukoliko je upoznat sa tim, ako nije, na to pitanje, može da mi odgovori i pismeno u roku od 15 dana.

Naravno, na kraju, poslanička grupa SNS će u danu za glasanje u potpunosti podržati ovaj zakonski predlog, uz određene amandmane koje ćemo verovatno prihvatiti, odnosno koje će ministarstvo prihvatiti i inkorporirati u ovaj zakon. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovane koleginice i kolege, siguran sam da postoji prostor za popravljanje ovog zakona.
Moram da kažem da u ovom zakonu ima i dobrih stvari. Na primer, dobro i rešeno pitanje iz stava 1. tačka 7. člana 181, gde je predviđeno da podatke o tome da li je pokrenut krivični postupak ili postupak za privredni prestup za delo koje obuhvata obeležje prekršaja koji je predmet zahteva. Znači, te podatke mora da sadrži zahtev za pokretanje prekršajnog postupak, koji se podnosi u pisanoj formi.
Mi smo do sada imali predviđeno u članu 213. važećeg zakona, da sudije odnosno služba, lice koje je u organu uprave, vodi prekršajni postupak. Rešenje će prekinuti postupak ako je za isto delo protiv okrivljenog pokrenut krivični postupak, kada prekid traje do donošenja pravosnažne sudske odluke u krivičnom postupku.
Mislim da je bolje ovo rešenje što je dato sada u predlogu zakona, ali isto tako moram da ukažem da od momenta kada sam na Odboru za pravosuđe Narodne skupštine, ovde u ovoj zgradi, 21. marta 2013. godine, na 22. sednici Odbora za pravosuđe, zatražio mišljenje u vezi mešanja javnih tužilaca u rad prekršajnih sudova kroz zahteve za zastajanje sa postupkom u predmetima u kojima je moguća i prekršajna i krivična odgovornost. Od tada do danas je prošlo četiri meseca.
Imamo situaciju sa konkretnim primerima, imam čak i fotokopije određenih materijalnih dokaza za tako nešto, dolazilo u situaciju da u neopravdanim slučajevima, traži se od sudija za prekršaje da ne rade svoj posao. Pišu se dopisi, iznose se neistine i traži se – nemojte vi da radite svoj posao zato što tužilac razmišlja godinu dana ili skoro godinu dana, da li će da pokrene krivični postupak. Onda pitamo, da li nam treba zastarelost, godinu, dve ili ovoliko, ili četiri? Ne, treba da omogućimo da svako radi svoj posao, da prekršajni sudovi budu lišeni određenih nekorektnih pritisaka.
Imam materijalne dokaze, osnovni sud, osnovno tužilaštvo piše – pokrenut krivični postupak, a krivični postupak u skraćenom postupku nije pokrenut dok nije podnet optužni akt. Neistina se dostavlja sudiji za prekršaje i traži se – nemojte da radite svoj posao. Ako se tako traži, onda je normalno da nam nije rok zastarelosti dovoljan ni godinu, ni dve, ni tri, ni četiri, hajde da bude 15 godina.
Ispred mene je primerak Krivični Zakonik Republike Srbije, gde se kaže da krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna. Šta to znači? Znači za zaprećenu kaznu od godinu dana, za dve godine možeš da tražiš gonjenje, a za zatvorsku kaznu od 60 dana, šest puta manje nego što je u Krivičnom zakonu, koliko se predlaže? Isto dve godine. To je šest puta manje, to bi bilo za četiri meseca, moglo bi da se preduzme krivično gonjenje ukoliko idemo prostom matematikom i prostom računicom. Mi predlažemo ne četiri meseca, mi predlažemo da ostane godinu dana za mogućnost za pokretanje krivičnog gonjenja, a da apsolutni rok bude dve godine.
Dovoljno je, ukoliko druge institucije ne utiču na rad prekršajnih sudova i omogući se da radi kako treba, uz druge izmene, odnosno koje su sada predložene novim predlogom zakona, u smislu dostavljanja i poboljšanja efikasnosti sudova, sasvim dovoljno.
U tom smislu, mislim da su se stekli svi uslovi da se prihvate podneti amandmani i da se onda kontroliše ko radi svoj posao, ko ne radi svoj posao, da se ne sakrivamo iza toga i da čekamo, ako bude ovaj predlog zakona nepromenjen, usvojen, opet će sudija za prekršaje, oni koji su nesavesni, da čekaju da prođe godinu, osam, devet, ili 10 meseci da se krene u postupak, a čekaće se tri godine i osam meseci, da ne preteramo, četiri godine. Ne, skratimo rokove i kontrolišimo i dajmo sankcije za ono što se ne radi.
U svakom slučaju, ovde koristim priliku da predstavnicima VSS, pred predstavnicima DVT, ponovim ono što sam rekao pre četiri godine na Odboru za pravosuđe, tada nisam hteo to da publikujem, tada nisam hteo sa time da izlazim u javnost, ali pošto pojava nije iskorenjena, evo i ovde na plenarnoj sednici ističem da ima flagrantnog kršenja važećih propisa.
Ja sam i gospodina ministra upoznao sa određenim dopisima pre tri, četiri, pet meseci. Nisam hteo da dam kopiju, sve računajući – hajde da pustimo da u redovnoj proceduri se to popravi. Nije se popravilo, evo sada na plenarnoj sednici kažem i imam materijalne dokaze.
U pogledu drugih stvari koje postoje u predlogu zakona, ima čitav niz stvari što treba još jednom dobro pročitati. Evo pozivam sada vas da vidimo, u članu 37. kaže se – kazna zatvora se ne može propisati u trajanju kraćim od jednog ni dužim od 60 dana. Odredba za sve erga omnes, da li je tako? Imamo novčanu kaznu u članu 41, novčanu kaznu za kažnjeno fizičko lice, preduzetnik ili odgovorno lice pravnom licu ne plati u celini ili delimično, sud može zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih 100 dinara odrediti jedan dan zatvora, s tim što kazna zatvora ne može trajati kraće od jedno ni duže od 90 dana. Šta važi? Šezdeset dana ili 90 dana? U članu 41. piše 90 dana.
Činjenica je da novčanu kaznu možemo da menjamo za 90 dana, a ako je pored novčane kazne kažnjenom licu bila izrečena kazna zatvora, zatvor kojim se zamenjuje naplaćena novčana kazna i izrečena kazna zatvora, znači sve đuture, može da traje do 60 dana. Zamena novčane 90 dana, a novčana i zatvor samo 60 dana.
Nisam siguran da je to odmereno kako treba. Postoje amandmani na to i očekujem, da upravo zato što smo se potrudili i mi iz naše poslaničke grupe smo, mislim 38 amandmana podneli, sa ciljem da popravimo od stavke, do stavke išli i pokušali da ispravimo sve logične greške.
Slažem se sa gospodinom Aligrudićem. U članu 72. ne može roditelj da odgovara za prekršaj kao da je sam učinio. Neadekvatno je poređenje, ali to bi ispalo da ukoliko imam opasnu stvar, ili imam u vlasništvu životinju, imam psa, gde propustim da nadzirem istog i pustim ga i kuca ujede nekoga. Pa, ne mogu ja da odgovaram za to da sam nekog ujeo. Ne, ja mogu da odgovaram za to što sam propustio nadzor i za to treba uvesti prekršajnu odgovornost, uz obavezu naknade imovinske štete, odnosno materijalne štete i neimovinske štete. U tom smislu dajte da popravimo i član 72.
Mnogo tu stvari ima što treba doterati i očekujem da upravo kada budemo razmatrali zakon u pojedinostima, mnogo je prostora za popravljanje. Ne može ni u kojoj situaciji da se onemogućava okrivljeni da razgleda spise i predložene dokaze, u pogledu člana 166. Dajte to da promenimo.
Posebna priča je sa maloletnicima. Ne samo to što smo sada od zaprećene kazne od 15 dana zatvora smo stigli na zaprećenu kaznu 30 dana maloletničkog zatvora. Ne mogu takve sankcije da izriču sudovi i sudije za prekršaje koji nisu prošli obuku. Trudimo se da budemo deo Evrope. Da li je ovde bio danas gospodin Štefan File? Da li treba da se pohvalimo danas, sutra, da nama kazne maloletničkog zatvora izriču lica koja nisu prošla obuku?
Drugo, mi imamo situaciju da policijski službenik prema maloletniku može da odredi meru zadržavanja. Pa, to može samo naredbom suda. To su neke stvari koje su eklatantni primeri da postoje određeni propusti zašta postoji dobra volja svih nas, naročito naše poslaničke grupe DS, da zajedno, sa svim ostalim narodnim poslanicima dođemo do rešenja, do zakonskog rešenja koje može da doprinese da se ne stidimo sutrašnjeg zakona o prekršajima i da taj zakon o prekršajima bude apsolutno primenljiv.
U tom smislu, ja vas još jednom pozivam da svaki, ali apsolutno svaki amandman koji smo podneli, ne samo mi iz poslaničke grupe DS, nego i svi drugi narodni poslanici, dobro proučimo. Ima prostora, ima vremena da popravimo ovaj zakon i da ga napravimo, da ga se ne stidimo. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Biljana Pantić Pilja. Izvolite.

Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, kolege poslanici, Predlog zakona o prekršajima koji je danas pred nama je generalno izuzetno dobar i važan zakon, koji je potrebno da bude donet, imajući u vidu izmene i nova zakonska rešenja u našem zakonodavstvu, kao i Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa, koju smo nedavno usvojili.

Sada važeći Zakon o prekršajima donet je 2005. godine, a počeo je da se primenjuje 2010. godine, sa izmenama i dopunama, jer tada su se desile brojne promene, a posebno je bitno da su Zakonom o uređenju sudova osnovani prekršajni sudovi i da prekršajni postupak više nije upravni postupak. Takođe, potrebno je usklađivanje sa Zakonikom o krivičnom postupku, Krivičnim zakonikom i Zakonom o izvršenju i obezbeđenju. Ovaj predlog zakona potreban je zbog svih navedenih promena i dešavanja, te se istim uvode novine i unapređuju se postojeća rešenja.

Osvrnuću se u izlaganju na najbitnije novine, iako su neke od mojih kolega to već spominjali. Kao prvo, smatram da je izuzetno bitno proširena prekršajna odgovornost pravnog lica. U članu 28. Predloga zakona je navedeno da prestankom postojanja pravnog lica u toku prekršajnog postupka ne prestaje odgovornost za prekršaj, u slučaju postojanja pravnog sledbenika, te da ukoliko je pravno lice prestalo da postoji nakon pravosnažnosti postupka, izrečena sankcija će se izvršiti prema pravnom sledbeniku.

Ovim predviđenim rešenjem prestaće se sa praksom pravnih lica da izmenom svojih opštih akata, npr. prestankom postojanja pravnog lica, potom osnivanja novog, a sve u cilju izbegavanja prekršajne odgovornosti.

Dalje, predloženim rešenjem predviđen je i rad u javnom interesu, kao alternativna sankcija. Porast kriminaliteta i opterećenost zatvorskih ustanova dovodi do još većeg opterećenja zatvora, pokazuje da kazne zatvora ne ostvaruju očekivane efekte.

Smatram da će se pozitivniji efekat ostvariti alternativnim sankcijama, u konkretnom slučaju, radom u javnom interesu, posebno, imajući u vidu da su to lakša prekršajna dela. Na ovaj način će se stvoriti kako ušteda u budžetu, tako i veća korist za okrivljenog. Dešavalo se da je okrivljenom jeftinije od novčane kazne da istu zameni zatvorom pa će se na ovaj način izbeći još veća prenaseljenost zatvora i ujedno će se ostvariti uštede u budžetu, koje neće biti male.

Osvrnuću se i na to da je neko od mojih kolega juče spomenuo da ovaj predlog izgleda kao da ga je pisalo Ministarstvo finansija imajući u vidu novčane kazne, odnosno njihovu visinu. Ne bih se složila sa ovom konstatacijom iz više razloga.

Prvo, postoji mogućnost alternativne sankcije u vidu rada u javnom interesu, kao drugo, prekršaji su lakša dela pa ne vidim potrebu da učinioci prekršaja budu lišeni mogućnosti da se kazne novčano, već da im se izrekne kazna zatvora. Takođe novčano kažnjavanje zbog nepoštovanja procesne discipline postoji, kako u parničnom tako i u krivičnom postupku.

Što se tiče rokova zastarelosti, kako relativne, tako i apsolutne zastarelosti, koji su duplirani ovim predlogom zakona, jasna mi je namera zakonodavca da se na ovaj način pokušava sprečiti da jedan broj predmeta zastari.

Međutim bojim se da na ovaj način se neće doprineti efikasnijem radu prekršajnih sudova, na ovaj način će se ušuškati, jer će imati vremena da završe predmete, a smisao prevencije će izgubiti značaj i dovešće u pitanje pravnu sigurnost jer će prekršajni postupak moći da traje čak četiri godine, koliko ni krivični postupak za neka lakša dela ne može da traje.

Mislim da će se veća efikasnost postići povećanjem broja prekršajnih sudija i sudijskih pomoćnika, kao i povećanjem kontrole rada prekršajnih sudova. Takođe mislim da će se efikasnijem radu doprineti izmena koje se odnose na dostavljanje, tako da ne vidim potrebu za povećanjem roka zastarelosti.

Smatram da svaki prekršajni postupak bez obzira na broj predmeta u radu postupajućeg sudije može da se završi za godinu dana i u praksi se dešavalo da prekršajni sudija za godinu dana zakaže samo jedno ročište, a drugi sudija redovno ispunjava svoje poslove i zakazuje na mesec dana, šalje pozive i postupak se završi za šest, sedam meseci. Tako da smatram da treba posebnu pažnju posvetiti sudijama, a da nisu rokovi u pitanju.

Predloženim zakonom se uvode izmene u vidu načela koja se tiču tereta dokazivanja. Do sada je bila praksa da se podnese zahtev za pokretanje postupka i da podnosilac zahteva smatra da je obavio posao, te se tokom prekršajnog postupka ponašao pasivno i sve radnje dokazivanja je obavljao sud. Na ovaj način podnosioci zahteva će postati aktivniji u postupku i sami će predlagati dokaze i trudiće se da dokažu činjenice iz zahteva za pokretanje postupka.

Odredbe koje se odnose na dostavljanje koje sam već spomenula su doživele inovaciju uvođenjem mogućnosti elektronskog dostavljanja i smatram da će to u mnogome doprineti efikasnijem radu prekršajnih sudova, pošto se dostavljanje do sada pokazalo kao veliki problem.

Najznačajnija novina koju donosi ovaj predlog zakona je prekršajni nalog, koji postoji u mnogim zemljama regiona. Do sada se prekršajni postupak mogao pokrenuti samo zahtevom, a novina zakonskim rešenjem je da postupak može da se pokrene i prekršajnim nalogom. Ovim nalogom se daje mogućnost za veću naplatu novčane kazne i ujedno je isplativije za učinioca prekršaja, jer ukoliko se plati polovina sume u roku od osam dana, druga polovina kazne se otpisuje. Smatram da je ova mogućnost data za veću efikasnost, kako naplate, tako i toga da će prekršajni postupak na taj način manje voditi i da će se rasteretiti prekršajni sudovi.

Postupak prinudne naplate do sada nije davao velike rezultate jer je postojala pretnja ukoliko se ne naplati novčana kazna, da će ista biti zamenjena kaznom zatvora. Jedan broj učinilaca prekršaja se odlučivao za zamenu kazne zatvora, pa je to dovodilo do toga da izvršenje kazne zastari, jer su zatvori prenatrpani i nikada ne bi bili pozvani na odsluženje kazne. Postupak prinudne naplate je uređen u skladu sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju i doprineće većoj naplativosti izrečenih novčanih kazni i smanjiće zloupotrebu da iste zastare.

Što se tiče uvođenja dva jedinstvena registra elektronske baze podataka, smatram da je ovo odlično rešenje kojim će se centralizovati baza podataka. Takođe, osvrnuću se na to da je danas na dnevnom redu izbor sudija koji je napadan od strane nekih poslanika i smatram da ne stoje primedbe. Oni koji su sprovodili reformu 2009. godine, koji su je tako sproveli da mislim da u narednih pet godina nijedno Ministarstvo pravde ne može da ispravi šta je urađeno.

Posebno smatram da nije fer, u najmanju ruku prema sudijama koje nisu reizabrane, njih šest i koje su vraćene Odlukom Ustavnog suda da im stavljate da su članovi nekih stranaka. Dovoljno je to što niste primenili određene kriterijume kada ste vršili reizbor tih sudija i što ste ih ostavili da sačekaju da ih Ustavni sud vrati na svoja radna mesta. Imajući u vidu ova zakonska rešenja koja su pred nama, Predlog zakona o prekršajima smatram da doprinosi daljoj reformi pravosuđa, koju s uspehom sprovodi naše Ministarstvo pravde i lokalne samouprave. Pozivam sve kolege da glasaju u danu za glasanje. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre i uvaženi predstavnici Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, poslanici DSS su danas u argumentovanim raspravama, diskusijama istakli sve ono što smatramo da nije dobro u predloženom Zakonu o prekršajima, naravno i dali svoju saglasnost sa nekim rešenjima koja su ovde predložena, ali ćemo detaljnije o tome govoriti u raspravi u pojedinostima. Iskoristiću nekoliko minuta koje ima naša poslanička grupa da govori, pre svega, o predlogu kandidata koji se prvi put biraju za sudije.
Bez namere da komentarišem kandidate, njihova imena, biografije, prosek sa kojim su završili studije, želim pre svega da govorim o principu koji je korišćen prilikom utvrđivanja ovog predloga. To ću pokušati isključivo na osnovu činjenica da uradim. Srbija ima Zakon o sudijama, za koji je barem poslanička grupa DSS, kada je usvajan u ovom parlamentu, govorila da nije dobar. Izneli smo niz kritika i predloga da se taj zakon popravi. One nisu uvažene. Da je dobar zakon, ne bi ni vi predložili izmene i dopune ovog zakona. Ali, kakav god da je, mora se poštovati i mora se primenjivati. Taj zakon je propisao konkretna merila i kriterijume za izbor sudija.
Srbija, takođe, ima i Zakon o Pravosudnoj akademiji, koji smo takođe pred gospođom Malović pokušali da popravimo, izneli koje probleme sadrži. To se ispostavilo da smo bili u pravu.
Nažalost, ovaj zakon o Pravosudnoj akademiji nije leks specialis, već je leks posterior, pošto je godinu dana nakon Zakona o sudijama usvojen u ovom parlamentu. Dozvolićete mi, to je moje mišljenje, ne mora da znači da sam u pravu i ne moramo oko toga da se složimo da je upravo Zakon o Pravosudnoj akademiji očigledno u suprotnosti sa Zakonom o sudijama, bar u onim odredbama koje se odnose na izbor sudija.
Podsećam vas, mislim da javnost to zna, a siguran sam i vi, da je pred Ustavnim sudom pokrenuto pet inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti upravo odredaba koje se odnose na izbor sudija i kojima se polaznicima akademije daje prednost u odnosu na ostale kandidate.
Ono što je strašna činjenica jeste da Ustavni sud ćuti. Ustavni sud ćuti o našem predlogu za ocenu ustavnosti Statuta Vojvodine. Ustavni sud ćuti o uredbama Vlade koje su donete na osnovu sporazuma, kako je to rečeno, između dva grada, Beograda i Prištine, a na kraju se ispostavilo dve, nažalost, nezavisne države. Ustavni sud ćuti o Briselskom sporazumu. Isuviše je glasna ta tišina koja dopire iz Ustavnog suda vezana i za ovaj slučaj.
Visoki savet sudstva, a tu su i predstavnici ovog tela odlučivali, Narodnoj skupštini je predložio kandidate za izbor na sudijsku funkciju, 14 kandidata koji su ostvarili uslov na osnovu završene Pravosudne akademije, a 15 ljudi je izabrano. Naknadno je izabran, odnosno predložen još jedan kandidat.
Znamo da se Vrhovni kasacioni sud na opštoj sednici suprotstavio ovakvom predlogu. Znam da njihovo mišljenje ne obavezuje ni Visoki savet sudstva, ni ovaj dom, ali mislim da je ustavni garant nezavisnosti sudova i sudija na taj način propustio da 447 kandidata jednako oceni kroz postupak primene jednakih kriterijuma.
Visoki savet sudstva je primenio Zakon o sudijama tek onda kada je, da kažem, ponestalo kandidata koji su iz redova redovnih polaznika Pravosudne akademije.
Kako je rekla predsednik Komisije za izbor sudija, Komisija je u skladu sa Zakonom o sudijama uradila rangiranje kandidata, uzimajući u obzir dužinu studiranja, uspeh na fakultetu i ocenu rada. Prema toj rang listi, pet polaznika Pravosudne akademije bi se našlo među prvih 15 kandidata i to nije sporno.
Neprijatno zvuči činjenica da sudija Vrhovnog kasacionog suda govori jedno na opštoj sednici, a nešto sasvim drugo na sednici Visokog saveta sudstva. Ono što je osporavao na ovom prvom organu, glasao je protiv toga na sednici Visokog saveta sudstva.
Ono što je takođe problem, da li je rešenje za ovakvu situaciju da se novi Zakon o sudijama prilagodi Zakonu o pravosudnoj akademiji. Time se neće izbeći diskriminacija kandidata. Mislim da će se ta diskriminacija još više produbiti. Znamo, gospodine ministre, da Evropska komisija pokušava da Pravosudnu akademiju ugradi kao ustavnu kategoriju u najviši pravni akt Republike Srbije. Zaista cenim vašu otvorenost i iskrenost koju ste izneli na jučerašnjoj sednici, kada ste rekli da novi set pravosudnih zakona nije raspravljan u ovoj sali zato što Evropska komisija treba da da mišljenje o njima. Ne mogu da verujem da Evropsku komisiju interesuje da li će u Svrljigu postojati osnovni sud ili da li će sudska jedinica biti u Guči, već da je problem da li će postojati sud u Kosovskoj Mitrovici, Štrpcu i u nekim drugim srpskim opštinama na Kosovu i Metohiji.
Možda je i ovo prilika da pokažemo da smo država, da nismo livada i da je ovo poslednji put da se na ovakav način biraju ljudi koji treba časno i pošteno da obavljaju svoj posao kao sudije u narednim godinama i u narednim decenijama. Prethodna praksa je pokazala da je bilo mnogo lutanja, mnogo pogrešnih rešenja. Krajnje je vreme da se ovome stane na put. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mujo Muković.