Poštovani predsedniče, ministre, kolege poslanici, ovih dana na dnevnom redu Skupštine dolazi još jedan zakon iz Ministarstva pravde, a to je zakon u prekršajima.
Treba odmah reći da je rad na ovom zakonu započet u decembru mesecu 2011. godine, a da je iz razloga celishodnosti na predlog novog sastava Ministarstva pravde već u 2012. godini određen program javne rasprave o radnoj verziji Zakona o prekršajima.
Rezultat sprovedene javne rasprave je današnji Predlog zakona o prekršajima, nakon što je svaki predlog, sugestija i primedba prethodno razmotrena, pri čemu je veliki broj njih i uvažen i uvršćen u konačnu verziju zakona i time pokazan kurs današnjeg ministarstva, odnosno Vlade da će većinu pravnih predloga podsticati i prihvatiti, posebno one dobre projekte koji su u opštem interesu, ma od koga dolazili i kada dolazili.
Koliko smo informisani, početkom izrade zakona prevashodni zadatak je bio da se sačini radni tekst izmena i dopuna zakona, kojim će se obezbediti prisustvo okrivljenog u postupku, zatim izvršenje sudskih odluka i naplate novčanih kazni, odnosno potrebe da se prekršajni postupak učini jednostavnijim i pravičnijim za građane.
Dakle, prvobitna zamisao je bila da se izvrše izmene i dopune postojećeg Zakona o prekršajima, koji je donet 21. novembra 2005. godine i koji je trebao da se primenjuje od 1. januara 2007. godine, ali je uz dopune 2008. i 2009. godine počeo da se primenjuje tek nakon četiri godine.
U međuvremenu je zbog obimnosti izmena i metodologije postupaka, odnosno promene više od polovine članova osnovnog teksta izmenjeno i dopunjeno i odlučeno da se pristupi izradi novog zakona o prekršajima, a kao osnov za svoj rad radna grupa je imala ranije sačinjene predloge, predloge za izmenu postojećeg zakona od strane Komisije Višeg prekršajnog suda, kao i predloge velikog broja prekršajnih sudova i organa ovlašćenih za pokretanje prekršajnog postupka.
Na kraju je radna grupa usvojila novo zakonsko rešenje. Uvedeni su novi instituti, koji su svoju potvrdu dobili kroz ostvarivanje niza dobrih rezultata u većini evropskih zemalja.
U prvom redu da se primetiti da je zakonom regulisano rešavanje predmeta na ekonomičan i efikasan način, što je do sada predstavljalo veliki problem prekršajnog sudstva. Iznet je pravilan zaključak, da prekršajni postupak nije u stanju da u punom kapacitetu ostvari cilj zbog kojeg je ustanovljen, jer pred organe se pojavljuje veliki broj predmeta koji se iz godine u godinu uvećavaju, a nekoliko desetina hiljada prekršajnih predmeta godišnje zastareva.
U izveštaju Vrhovnog suda dati su veoma zabrinjavajući podaci, kojim su prekršajni sudovi u 2011. godini imali u radu preko milion predmeta, od kojih je 48% predmeta ostalo nerešeno. Ovako veliki broj nerešenih predmeta, i pored relativno uspešnog rada na novopridošlim predmetima, stvara ogromne probleme kako državi, prekršajnom sudstvu, tako i građanima.
Na sve ovo treba dodati podatak više nego niskog procenta uspešnog naplaćivanja novčanih kazni koji se u većim gradovima kreće između 15% ili najviše 30%, što se sve odražava na pomenutu efikasnost rada sudova i negativnog ekonomskog efekta na budžet Republike Srbije.
U odnosu na postojeći zakon uređene su sledeće važnije oblasti: rad u javnom interesu, čijim se preciziranjem stvaraju uslovi da i ova sankcija dobije što širu primenu, čime se poboljšava ukupna korist na strani počinioca i na strani države; prekršajna odgovornost pravnih lica, čime se sprečava praksa da pravna lica putem imena u svom statusu izbegavaju prekršajnu odgovornost ili obavezu plaćanja kazni; prebacivanje tereta dokazivanja na podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka i to putem odredbi da sud izvodi dokaze na predlog stranaka, a stranka je dužna da pribavi dokaze čije je izvođenje predložila. Ovo podrazumeva da stranka ima obavezu, ukoliko predloži saslušanje pojedinih svedoka, da njihovo prisustvo obezbedi na samom ročištu.
Postoje izuzetni slučajevi gde sud po službenoj dužnosti pribavlja dokaze u korist okrivljenog, ako nije u stanju da to sam učini ili je to opravdano iz razloga celishodnosti vođenja postupka, a sve u cilju zaštite osnovnog prava jednakosti pred sudom i zaštite prezunkcije nevinosti.
Uvođenjem ovakvog pravila, da je stranka dužna da pribavi dokaze za čije je izvođenje predložila, značajno se poboljšava procesna disciplina stranaka, s obzirom da je to u nesumnjivom interesu stranaka i njihovih tvrdnji.
Kao što smo ovih dana čuli, neuspešna dostava je jedan od ogromnih problema prekršajnog postupka i zbog toga je odredbama o dostavi poklonjena posebna pažnja sa ciljem što detaljnijeg uređivanja, a u cilju minimuma mogućnosti zloupotrebe, koja se najčešće ogleda u izbegavanju prijema i odugovlačenja postupka, odnosno izbegavanja prekršajne odgovornosti.
Posebno su naznačene vrste dostave - na kućne adrese, na radnom mestu, pa do dostavljanja odsutnom licu. Ovim predlogom pismena će se dostavljati poštom ili putem druge službe ovlašćene za dostavu, čime se uvodi konkurencija pošti i time ozbiljno radi na uspešnosti dostave, iako ne treba smetnuti činjenicu da je najefikasniji način dostave putem sudskih dostavljača.
Takođe, uvodi se i novi način dostave, a to je elektronskim putem, ako za to postoje tehnički uslovi.
Osim pomenute neuspešne dostave, postupak prinudne naplate takođe predstavlja ogroman problem prekršajnog suda, te se i ovim predlogom jačaju nadležnosti i proširuju odgovornosti u cilju naplate izrečenih kazni.
Dosadašnja praksa prekršajnih sudova ukazuje da se naplata novčanih kazni izvršava uglavnom tek pod pretnjom izvršenja kazni zatvora, a nakon sprovedenog postupka zamene neplaćene novčane kazne kaznom zatvora. Ovakav način rada prečesto dovodi do nastupanja zastarelosti izvršenja kazne, a kada se uspe u naplati kazne, dosuđeni troškovi postupka su ostali ne naplaćeni i tako padali na teret suda, iz razloga što se troškovi ne mogu zameniti kaznom zatvora. Sve ovo dovodi do toga da je zamena kazne postala redovno sredstvo prinudne naplate, bez ozbiljnijeg pokušaja stvarne prinudne naplate.
Ne treba zaboraviti činjenicu da, u vremenu sve lošijeg materijalnog položaja građana Srbije, mnogi se odlučuju na izdržavanje zatvorske kazne umesto plaćanja novčane kazne, što sve povećava troškove države, umesto uvećanja realnih prihoda.
Odredbama ovog predloga zakona po isteku roka za dobrovoljno plaćanje sud donosi rešenje o izvršenju u kojem određuje kako će se sprovesti izvršenje neplaćene novčane kazne, odnosno sudu se daje mogućnost izbora da u svakom konkretnom slučaju odluči, a uzimajući sve okolnosti u obzir, da li će neplaćenu novčanu kaznu naplatiti prinudnim putem ili je zameniti kaznom zatvora ili radom u javnom interesu.
Potpuno novi institut koji se uvodi ovim zakonom je prekršajni nalog, koji je našao široku i uspešnu primenu u zakonima u susednim zemljama EU, u kojima se proces pojednostavljuje u cilju blažih prekršaja. Počiniocima prekršaja daje se mogućnost izdavanja naloga da u slučaju plaćanja polovine izrečene kazne u roku za dobrovoljno plaćanje, ostvare značajnu uštedu, što sve doprinosi povećanju dobrovoljnog plaćanja kazni, a samim tim povećanju ukupnog prihoda za budžet.
Treba pomenuti zakonsko ustanovljenje dva jedinstvena registra, kao elektronske baze podataka o okrivljenim, izvršenim, prekršajnim sankcijama, jer do sada nismo imali precizniju i jedinstvenu evidenciju.
Osim ovih oblasti, istakao bih pojedine članove Zakona o prekršajima, pa tako član 22. Zakona reguliše institute stvarne i pravne zablude u skladu sa krivičnim zakonodavstvom, tako da neotklonjiva stvarna i pravna zabluda predstavljaju osnove za isključenje prekršajne odgovornosti.
Članom 28. predviđa se mogućnost kažnjavanja pravnog sledbenika pravnog lica u cilju sprečavanja izbegavanja odgovornosti prekršaja namernim gašenjem pravnog lica.
Članom 40. dopunjena je mogućnost plaćanja novčanih kazni u ratama do šest meseci, pod uslovom da su plaćeni troškovi postupka, čime je produžena mogućnost za još tri meseca.
Članom 44. zakona, po uzoru na krivično zakonodavstvo, predviđa se mogućnost oslobođenja od kazne ako učinilac posle izvršenog prekršaja, a pre nego što je saznao da je otkriven, otkloni posledice dela ili nadoknadi štetu učinjenu prekršajem.
Članom 60. uvodi se nova zaštitna mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, sa mogućnošću povremene hospitalizacije u ustanovi, čime se onemogućuje oslobađanje okrivljenog usled ovih okolnosti.
Uvažavajući da je veoma kratko vreme i da polako prilazimo kraju javne rasprave, mogu reći da su ovo samo neki od primera današnjeg dnevnog reda i Zakona o prekršajima koji u načelnoj raspravi nisu u potpunosti isticani i koji čine ovaj zakon kompletnim, u najvećoj meri usaglašeni sa stvarnošću i vremenu u kojem živimo, kao i neophodnom praksom, što sveukupno čini da ovaj zakon, kao i celokupni kurs Ministarstva pravde, bude ocenjen odličnom ocenom. Jedina mogućnost naše poslaničke grupe jeste da u Danu za glasanje jasno podržimo ovaj predlog zakona. Hvala.