Hvala, predsedavajuća.
Poštovane kolege narodni poslanici, današnja rasprava o predloženom zakonu, o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, nas je bukvalno udaljila od suštine predloženog zakonskog rešenja, prevashodno iz razloga što je provejavala uglavnom politička kampanja, politička borba za što vrednije političke poene, što je u svakom slučaju potpuno legitimno pravo svake političke organizacije, svakog poslaničkog kluba i svakog poslanika. Međutim, treba podsetiti da ovo nije ni prva ni poslednja rekonstrukcija, odnosno da nije ni prvi ni poslednji zakon kojim se menja ranije važeći Zakon o ministarstvima. To su činile upravo i one stranke koje danas u najvećoj meri kritikuju predloženo zakonsko rešenje i, da budemo iskreni, uglavnom ga kritikuju neosnovano.
Ono što bi trebalo da bude suštinsko, suštinsko je zašto je ova vlada sa dve stožerne stranke, SNS i SPS, prepoznala potrebu za, kako mi to danas pežorativno kažemo, rekonstrukcijom Vlade, odnosno donošenjem zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima.
Pre svega, kvalitet je u tome što se analizira u kontinuitetu rad Vlade, što se u toj analizi identifikuju sve one pojave na koje treba reagovati i kroz tu identifikaciju pronalaze najbolja rešenja, a ja ću podsetiti da je od samog početka SPS, zajedno sa SNS, participirala u smislu najvećeg stepena kvaliteta onoga što nam predstoji, a to je upravo rekonstrukcija o kojoj danas govorimo.
Mislim da je u toj analizi dosta toga utvrđeno kao dobro, ali ne možemo se složiti da je sve dobro, jer uvek, u odnosu na ono što je dobro, postoji i bolje. U konkretnom slučaju, postoje razlozi gde bi mi, kao poslanički klub SPS, mogli da iznesemo i određene sugestije, pre svega sugestije u odnosu na kvalitetna rešenja koja su već data u predloženom zakonskom rešenju, a to je, recimo, prva sugestija da se konačno od Ministarstva energetike odvoji ekologija, odnosno zaštita životne sredine. Zašto? Jednostavno, iz razloga što je upravo osnovno načelo i osnovni princip kojim se rukovodi vladajuća struktura, zajedno sa nama i sa SNS i ostalim koalicionim partnerima u Vladi, smatramo da je jako značajno da se taj princip tzv. istorodnog obavljanja poslova, poslova koji imaju bliskost, kako u pogledu specifičnosti tih poslova, tako i njihove specijalizacije, koncentrišu u odgovarajućim nadležnostima.
Naravno da se donekle dosta toga i postiglo u ovom predloženom zakonskom rešenju, ali ne sve. Ono što je veoma važno istaći jeste činjenica da kroz rekonstrukciju Vlade, kako u pogledu ciljeva koji se rekonstrukcijom postižu, prevashodno na način kako je to predloženo u predloženom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, gde imamo sada jedno podeljeno ministarstvo, gde imamo kvalitet u smislu da je u nadležnosti Ministarstva pravde vraćeno ono što je esencijalno za pravdu, što faktički kompletira upravo tu tzv. građansko-pravnu oblast ili građansku materiju, a vraćeni su stvarno-pravni odnosi, odnosno svojinska prava, to je ono što nas čini u svakom slučaju nečim što možemo posmatrati kvalitetnijim rešenjima u odnosu na ranija rešenja.
Naravno da će biti kritika i te kako mnogo, međutim danas je u ovim kritikama bilo mnogo hipokrizije. Konkretno, u odnosu na Ministarstvo pravde su date poprilične paušalne ocene, neosnovane kritike, populizam itd. Zaista tome nema mesta iz jednostavnog razloga, što su upravo oni kritizeri generatori najvećih problema u reformi pravosuđa. Oni kritizeri koji su danas ponovili papagajskom pričom stalno te iste kritike ne mogu da se vrate barem malo unazad, da li je amnezija ili ne, nisam siguran, pa da se prisete svojih grešaka, kada su bukvalno vršili eksperimente na živim ljudima, kada je odjednom 800 sudija prvo izbačeno iz pravosuđa, a onda nekim hudinijevskim metodom vraćeno, pa onda opet, zahvaljujući odluci Ustavnog suda, koji jedino što je mogao da učini je da verifikuje, zaista da se svi oni koji su kroz velike greške u proceduri reizbora ili nereizbora sudija morali biti vraćeni, doveli do štetnih posledica koje u najvećoj meri trpe građani Srbije.
Dakle, danas, kritikujući ovaj zakon kroz prizmu populizma, kroz prizmu prikupljanja političkih poena, ni u kom slučaju se ne može osporiti kvalitet zakonskog rešenja o kome mi danas raspravljamo.
Socijalistička partija Srbije će nesumnjivo i dalje istrajavati dosledno na onome što je započeto, a to je da pored programskih ciljeva i pored onoga što se danas normativno reguliše, a to je upravo uređenje organizacije i rada državnih organa, u konkretnom slučaju ministarstava, to je i onaj drugi faktor koji nije ni malo manje značajan, ni malo manje bitan, a to je izbor najboljih personalnih rešenja, jer odgovornost za ono što će se u buduće raditi moraju nositi najkompetetniji, najkvalitetniji i najstručniji kadrovi. U tom pravcu Vlada Republike Srbije preduzima sve i daje sve od sebe da se upravo takva personalna rešenja realizuju, odnosno da se takvi stručnjaci i pronađu. Uveren sam da će u krajnjem ishodu, kada budemo i znali taj personalan sastav, ova konstatacija biti potvrđena.
Na kraju bih želeo da istaknem da, pored onoga što je šef poslaničkog kluba SPS gospodin Branko Ružić rekao, mi moramo prevashodno danas da imamo u vidu da se danas jedno tehničko pitanje normativnog uređenja ministarstava mora afirmisati na najbolji mogući način, a najbolji mogući način jeste upravo činjenica da je Vlada Republike Srbije, SPS i SNS, došla do onoga do čega se upravo pojavljuju i potrebe, a te potrebe osećaju građani. Oni to od nas i zahtevaju, da imamo ministarstva preko kojih će svi poslovi moći biti odrađeni na najbolji i najkvalitetniji način i ono što je u nadležnosti tih ministarstva da bude racionalno, stručno i efikasno. Uveren sam da su ovi principi sada ispoštovani i zbog toga će poslanički klub SPS u danu za glasanje nesumnjivo podržati ovaj zakon. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Uvažena potpredsednice, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nema valjda boljeg dokaza za stav LDP da glasamo protiv ovog zakona, da budemo protiv ovakve rekonstrukcije generalno, od onog što se dešavalo tokom čitavog dana. Evo nekoliko primera.
Mislim da ćemo gospodine Selakoviću konačno moći da razgovaramo na primerima i o suštini onoga o čemu se radi. U proteklih sat vremena čuo sam od prvog potpredsednika Vlade i predsednika vaše stranke Aleksandra Vučića, da je trebalo praviti posebno ministarstvo ekologije, ali da se to u ovom trenutku nije desilo, ili da nije bilo snage za tako nešto.
Sada sam čuo od predstavnika Socijalističke partije Srbije, da je trebalo praviti ministarstvo ekologije, pitam vas, pitao bi i gospodina Vučića, on je u međuvremenu otišao, zbog toga pitam vas, kao ovlašćenog predstavnika Vlade - zašto nema posebnog ministarstva ekologije u Zakonu u ministarstvima, odnosno gde to nije političke snage da se tako nešto desi. Gde je ta adresa koju ne mogu da pobede ili prevaziđu dve stranke vladajuće koalicije? Sada ste ostali samo vi, da tako kažem, uz sitnije partnere, nema više URS-a, koji je sada izgovor? Da li je ta adresa recimo na Andrićevom vencu, ili je problem ime Milana Bačevića? Da li su to bili problemi o kojima se recimo juče govorilo na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke?
Da vam odmah na početku kažem – mene unutrašnji, lični i politički odnosi u Srpskoj naprednoj stranci ne zanimaju kao takvi, ali me vrlo zanima, ukoliko oni dovode do toga da Predlog zakona o ministarstvima bude neozbiljan, smešan, ovoliko površan.
Naravno gospodine Selakoviću, da mi nismo mislili ništa protiv tih ljudi koji su tehnički napisali ovaj zakon. Pored vas je gotovo čitavog dana sedeo gospodin Ćosić, on je sedeo u ovom parlamentu i u prošlim sazivima, radio zakone. Neke zakone smo sa njim popravljali, neki su bili dobri, neki su bili loši, ali nije problem, ili nije pitanje da li oni tehnički umeju da napišu zakon. Da li će napraviti obrazloženje ovog zakona, Zakona o ministarstvima ili bilo kog drugog zakona koje će imati nekakve rečenice. Samo kada nema političke odluke i političke volje iz ovog zakona, kada on ne izražava suštinsku volju da se reformiše država, da se reformiše način mišljenja u javnoj upravi, da se javna uprava smanji, da ona bude efikasnija, pa da vam ne izgleda opis nadležnosti svakog ministarstva sa po pet, šest, sedam paragrafa, kao da je država svemoćna, a zato što je svemoćna na papiru, zato je ovoliko neefikasna, nego da to bude moderna, savremena, liberalna, da tako kažem, makar u smislu nadležnosti evropska vlada, onda na kraju dobijamo ove besmislice koje je u prepodnevnom delu citirao gospodin Jovanović, ali bi mogao da ih citiram na još nekoliko mesta.
Kaže gospodin Vučić, to je možda jedna rečenica, nije gospodine Selakoviću, skoro čitavo obrazloženje je takvo. Evo, mogu i da vam pokažem, ima onaj deo obrazloženja našeg zakona koji govori o tome da li su uključivani javnost, ko je zainteresovan, itd. Pa vi kažete u ovom predlogu – ovaj zakon je sačinjen u saradnji sa predstavnicima zainteresovanih organa, a koja je ostvarena u postupku pripreme ovog zakona. Šta to znači, molim vas gospodine Selakoviću?
Koji su organi bili zainteresovani? Jesu ministarstva u Vladi bila zainteresovana, pa ste vi međusobno razgovarali i na kraju ste došli do zaključka da je najbolje da budu razdvojena Ministarstvo finansija i Ministarstvo ekonomije. Kada ste ovako napravili obrazloženje, izgleda kao da je Ministarstvo ekonomije i finansija, odnosno privrede i finansija sadašnje.
Znači, Mlađan Dinkić, predsednik URS, došao kod vas i kod drugih ministara i rekao – vidite stvarno mislim da nije efikasno da bude ovako organizovana Vlada i moje Ministarstvo i predlažem vam da razdvojite Ministarstvo finansija i Ministarstvo privrede, a da u istom trošku i mene izbacite iz Vlade.
Pošto niko od nas nije od juče, naravno da gospodin Dinkić to nije uradio, nego ste vi zbog toga što nijednu drugu promenu niste uspeli da uradite u Vladi, zbog toga što imate međusobna politička, a ja bih rekao politikantska ucenjivanja, došli dotle da napravite izmene za koje vi kažete da su manje-više tehničke, gospodin Stefanović sve vreme priča da one zapravo vode, ovo je uslov za suštinsku, dubinsku, najveću rekonstrukciju politike u istoriji, gospodin Đorđe Milićević, zamenik šefa poslaničke grupe SPS kaže da ovo nisu samo tehničke izmene i da one postavljaju jedan model za sve buduće vlade, tri minuta nakon njega gospodin Jovanović iz istog SPS kaže, da su ovo manje-više normativne promene i da one ne zadiru u suštinu. Zbog toga smo zabrinuti gospodine Selakoviću.
Zbog toga mislimo da Lazar Krstić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu koga je pre nekoliko sati, kao kandidata za ministra poljoprivrede predstavio gospodin Vučić, a nemaju ama baš nikakve šanse u ovakvoj organizaciji države. Zamislite, kako će izgledati Krstiću, ili bilo kom takvog profila, nekome ko dolazi iz takvog poslovnog, a pre toga obrazovnog ambijenta, kako će izgledati ovaj spisak nadležnosti Ministarstva finansija ili nekom drugom u Ministarstvu privrede? To nije država, to je levijata. To drži svaku poru naših života i pokušava da ih rekonstruiše. Zato ne mogu da pomognu ni ministri Margaret Tačer, ni ministri u Blerovoj Vladi, bez obzira koliko su oni bili uspešni u nekim drugim vremenima, u jednoj drugačijoj zemlji, u drugačijim epohama i bez obzira koliko su oni lično, profesionalno, politički makar neki od njih, na kraju neslavno završili i u tim sistemima u kojima su radili.
Zbog toga je bilo toliko bitno da kažete šta je sadržina te promene. Naravno da je problem ako ste 20 ili 25 godina vodili, kreirali ili makar tapšali i podržavali pogrešnu politiku. Naravno da niko od nas nije ludak i da neće ceniti ako danas kažete da ste u nečemu od toga pogrešili, ali gde je ona sposobnost da danas napravite korak dalje? Svi mi nešto u životu valjda učimo i čitamo. Toliko se priča o tim britanskim primerima, pa kada su tako katastrofalno izgubili laburisti krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih oni su shvatili isto ono što ste vi shvatili 2007. ili 2008. godine, da više tako nešto ne može pa su promenili politiku. Nisu narednih 20 godina pričali o tome kako su promenili politiku i odustali od nekih starih principa, nego su napravili još tri koraka napred u odnosu na ono što je Tačerova radila 13 ili 14 godina. To se očekuje i od vas. Toga ovde nema gospodine Selakoviću.
Nemojte ovde da pričamo o tome da li je demokratija ili autokratija kada postoje izbori sa više stranaka. Juče ste na glavnom odboru rekli da sada želite da nadoknadite sve ono što je propušteno u 25 godina loše politike. Prvo, naroda nije bilo 25 godina, postoji Vlada koja je radila od 2001. do kraja 2003. godine koja je bila vrlo reformska i prva probala da promeni čitav niz stvari, koja je imala jasan koncept.
Vaš premijer Dačić juče kaže - nije ni Zoran Đinđić govorio imena ministara deset dana pre. Prvo to nije tačno. Pitajte ovde gospodina Đelića kada je ovde prvi put govorio krajem 2000. i početkom 2001. godine, više nego deset dana ranije se znalo ko su ministri. Dobio je mandat 22. januara 2001. godine od predsednika Vlade, izašao je sa tog sastanka i rekao koliko će imati članova Vlada i šta su osnove njenog programa, 24. januara je odveo kandidate za ministre na pregled, a 25. je Srbija dobila reformsku Vladu. Kakva je sličnost između toga i onoga što vi radite gospodine Selakoviću?
Kada smo kod 25 godina, 20 godina od tih 25 godina smo imali uredno izbore desetina partija, višepartijski sistem i svi ti za koje danas kažete i za većinu sa pravom da su napravili katastrofalne greške, da su ulenjili društvo, da je nestala politička i svaka druga kondicija u društvu, da smo strašno zaostali tu pobeđivali na nekim izborima gospodine Selakoviću, ili su makar imali kakvu-takvu većinu skrpljenu kroz neku koaliciju u ovakvoj skupštini, pa su ipak zemlju doveli dotle.
Dakle, nije stvar u tome da li imate većinu i da li imate podršku, nego je stvar u tome za šta tu podršku želite da iskoristite i da li ćete napraviti sistem, ličnu popularnost, stranačku popularnost, da napravite sistem koji će raditi nezavisno od vas lično ili od neke sledeće vladajuće garniture ili to nećete učiniti. Ako to ne radite onda je ovo isto što i 2011, pre toga 2008, pre toga ne znam koja godina, bez obzira kako se naše, vaše ili bilo koje stranke u ovoj zemlji zovu. Zbog toga je neverovatno da danas ovde nema premijera. To je neverovatno. Nije ovo tehnički akt. Gospodin Vučić je bio ovde u jednom delu sednice, ali uglavnom je govorio o tome šta on lično misli, šta on lično želi. Da li vam ne smeta što se taj deo toliko razlikuje od onoga kako su vaše ostale partijske kolege pa i vi lično govorili u prepodnevnom delu sednice?
Kako će funkcionisati takva zemlja, kako će funkcionisati bez obzira na to kolika bude većina sledeće nedelje? Vi kažete u ovom predlogu zakona da u stvari da želite da grupišete poslove po sličnosti, a onda ste razdvojili dve najsličnije grupe poslova koje su vezane za Ministarstvo finansija i Ministarstvo privrede. Van te izmene nema ničega u ovom zakonu. Ima još nekih sitnih nadležnosti za vaše ministarstvo i nešto što će raditi Ministarstvo spoljnih poslova. Ne znam ni šta je do sada radio gospodin Mrkić, a ne mogu ni da zamislim šta će raditi u budućnosti.
Sami ste digli toliko visoko lestvicu. Vi mislite kada kažete da nije opozicija izvršila dovoljan pritisak i naterala vas da radite rekonstrukciju, nego ste to sami uradili, da ste pohvalili sebe. Ne, kad se rekonstrukcija ovako završi, vi ste uništili sebe, upropastili ste sebe, jer to znači da niste uspeli da sprovedete ni deo od onoga što ste želeli.
To su pitanja na koja vi ne možete da odgovorite, gospodine Selakoviću, u ovoj Skupštini i ovo nije moja lična opaska prema vama. Vi niste ni premijer, niste ni šef svoje stranke, niste neko ko je odlučivao kako će izgledati i ovaj zakon i rekonstrukcija Vlade na kraju.
Postavio sam vam neka pitanja. Probajte da na njih odgovorite. To će jedino imati smisla. Inače ćemo provesti još nedelje u raspravi oko toga jedne i druge potpredsednice SPS i SNS, jednog i drugog predsednika stranke, a sve to možete da rešite ili između sebe na Vladi, pošto ne možete da rešite, zbog toga je bilo, gospodine Selakoviću, bolje da smo išli na izbore sada nego to što ćemo na njih ići u decembru. To je ključni trošak za ovu zemlju. Pustite poverenje u anketama. Ključno poverenje je na berzi i tamo gde se kupuju naši državni papiri.
Poslednji put ste petogodišnje papire uspeli da prodate 7%, a pre desetak dana trogodišnje zapise malo više od trećine. To je najgori pokazatelj rada ove Vlade. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, s pažnjom sam ispratio izlaganje mog prethodnika i mogu da kažem da je i on sam bio nedosledan u nekim stvarima. Poštujem nešto što je on rekao i mogu da iznesem u svojstvu ministra pravde i državne uprave i nekoga ko je i stručno lice i vodi računa o funkcionisanju državne uprave i neko svoje mišljenje.
Ako imate neki problem, a taj problem prerasta u ozbiljan i veliki, onda morate da pratite i genezu tog problema, kao što to lekari rade kod bolesti, a bolest u sistemu srpske državne uprave počinje onoga trenutka kada je pre nešto više od decenije počela njena politička, bolje reći politikanska feudalizacija i njeno cepkanje u neprirodne celine, počelo natenane, polagano, a onda došlo do razmera do kojih je došlo.
Vi ste počeli pričom o nepostojanju ministarstva za zaštitu životne sredine. Zaista, i ono što je rekao prvi potpredsednik Vlade, ono što je rekao jedan broj narodnih poslanika ovde stoji, ali to nije jedini nedostatak važećeg Zakona o ministarstvima. Tih nedostataka ima više. Ali, kao čovek koji je iskusan u politici, koji je jedan od najsavesnijih narodnih poslanika, vi vrlo dobro znate da je nažalost u Srbiji poimanje Zakona o ministarstvima u prethodnih 23, 24 godine poimanje kao prevashodno par ekselans političkog pitanja.
U uporednoj praksi u nekim zemljama postoji Zakon o ministarstvima koji je na nivou Ustavnog zakona ili je čak broj i naziv svih ministarstava unet i u sam Ustav. Oni nisu mogli, niti mogu biti predmet političke trgovine prilikom formiranja novih vlada. Da li ovde postoje nedoslednosti u važećem zakonu? Postoje. Da li postoje u Predlogu zakona o izmenama i dopunama? Mislim da ne postoje i da se one otklanjaju. Da li je to dovoljno veliki korak da se taj problem prevaziđe? Složićemo se, nije. Da li je korak koji vodi ka tome? Jeste.
Evo vam ga očit primer. Pomenuli ste i sami da se pored razdvajanja finansija i privrede ovaj zakon tiče i preciziranja i dopune određenih nadležnosti iz delokruga Ministarstva pravde i državne uprave. Tako, recimo, nakon potpisivanja beogradskog sporazuma i prilikom prenošenja određenih nadležnosti sa nivoa savezne države na republički nivo, našlo se normativno regulisanje svojine, svojinsko pravnih odnosa i drugih stvarnih prava, prešlo je sa nivoa saveznog Ministarstva pravde na republičkom nivou na Ministarstvo finansija, po meni malo neprirodno. Sada ga vraćamo ovde. Kao što je, činjenično proverljivo, isti slučaj, nije tako prenošeno, ali je isti slučaj da se nije nalazilo tamo gde treba, recimo, nije se nalazila analiza efekata propisa, pa je tako analizu efekata propisa sprovodilo Ministarstvo finansija. Zašto? Zbog nekog programa Svetske banke koji je doveden u to ministarstvo.
U mnogim zemljama zapadnih demokratija, kada se uticaj Ministarstva pravde, kao što je svojevremeno bilo kod nas, i formalno svede na minimum, kada je u pitanju pravosuđe, Ministarstvo pravosuđa, odnosno pravde se transformiše u glavnog normativca u sistemu državne uprave. Prirodno je da negde ta nadležnost bude analiza efekata propisa, ne samo finansijska analiza nego sveobuhvatna, da bude u tom ministarstvu.
Ne možete mi reći da u ovoj Vladi postoji ministarstvo gde su kao kod nekog mitskog bića sakupljene različite nadležnosti, kao što je to recimo bilo ministarstvo, a onda dok mu samo kažete naziv – Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu ili Ministarstvo vera i dijaspore. Kakve to veze jedno sa drugim ima? Ali, to su sve bila ministarstva koja su postojala u Srbiji, zato što je takva bila vladajuća politička volja, kao i Ministarstvo poljoprivrede i trgovine.
Opet kažem, pogleda se geneza, pa se vidi kako su ministarstva nastajala i kako je to išlo. Kao ministar koji se bavi i organizacijom u čijem je delokrugu i organizacija i sistem funkcionisanja državne uprave, mislim da to nije dobro. Mislim da moramo da težimo ka tome da imamo jedan fiksni broj ministarstava, da to budu ministarstva sa delokruzima nadležnosti koji se neće menjati kako koja većina bude stupala na funkciju. Ali, za to je potreban jedan široki društveni konsenzus i jasna politička volja. Do nje nije lako doći. Ne možete posle dugogodišnje ili višedecenijske prakse da dođete u situaciju da preko noći to promenite.
Pozvali ste se na Vladu iz 2001. godine. Da je tada postojala ta politička volja da se tako nešto dobro uradi za celu državnu upravu, verovatno bi bilo urađeno, ali nije urađeno baš zato što je to izuzetno teško.
Pre 24 godine Ministarstvo pravde Srbije je imalo ukupno 80 zaposlenih. Danas ih ima 164. Garantujem da je pre 24 godine to ministarstvo imalo mnogo jači kadrovski potencijal nego što ga ima danas. Ja sam na čelu tog ministarstva. Sačekali su me ljudi koji su ispratili moju prethodnicu, a verovatno ispratili i njenog prethodnika. Naša javna uprava, globalno gledano, je u izuzetno teškom stanju, ali to je oboljenje koje ona vuče već dve decenije i rezultat mnogo čega. Svakako da će biti jedan od glavnih predmeta našeg interesovanja i rada u ovom budućem periodu, pa prema tome, i kroz izmene i dopune ili donošenje potpuno novog Zakona o ministarstvima.
Kao što sam rekao, zalažem se za to da imamo ministarstva čiji se delokrug neće menjati od vlade do vlade, da utemeljimo i njihov broj, da utemeljimo i njihove nadležnosti i da to bude nešto oko čega ćemo se svi usaglasiti, ali za to je potrebna jasna politička volja. Ne možete očekivati da se predlaže Skupštini zakon za koji znate da neće biti usvojen. Čemu to vodi?
Uzgred, kad kažem – bilo je kolizije, prozivali ste ljude iz jedne poslaničke grupe, iz jedne političke stranke, koji su iznosili oprečne stavove, da li neko ministarstvo treba da postoji ili ne. Jeste, citirali ste, ništa zlonamerno, jedan je rekao da treba, drugi rekao da ne treba.
Mislim da nam je to pravi put. Da li tome treba da težimo? Treba tome da težimo. Treba da težimo da nam postoje jasno definisane nadležnosti i nekada se tu kod nas, bez obzira da li je to bio, to moramo da priznamo, da li je to bio jednopartijski ili višepartijski sistem, ovakav ili onakav, u toj se oblasti znao neki red. Teško je opet dovesti to na pravi put.
Mislim da ovaj zakon može da bude usvojen. Da li je on savršen? Da li je najbolji? Nije najbolji, ali u ovom trenutku je ostvariv. Hajde da idemo korak po korak. Ovde smo definisali bolje nadležnosti tog ministarstva koje se sada razdvaja u dva ministarstva, zato se tu i pominje Ministarstvo pravde i državne uprave, jer su svojevremeno neke nadležnosti koje su tom ministarstvu pripadale prenete u druga, konkretno u Ministarstvo finansija. Sada su ovde vraćene, inače ne bi bilo razloga da se Ministarstvo pravde i državne uprave i pominje.
Profesor Samardžić je govorio o koncentrisanju javne uprave na jedno mesto i to se slažem. To Ministarstvo pravde koje se zvalo Ministarstvo pravde od početka devedesetih, ono je obavljalo poslove i iz delokruga ne samo pravde, već i uprave, državne uprave i lokalne samouprave. Nije mu ime to oslikvalo, ali su svi ti poslovi bili koncentrisani upravo tu. Neko bi rekao možda da regionalni razvoj treba da bude u privredi.
Postoje različiti modeli, kako bi možda trebalo da budu grupisani poslovi državne uprave koncentrisani u određenim ministarstvima, ali ovaj zakon je u Srbiji već 20 i više godina par ekselans političko pitanje i ono oko čega se postigne politička volja, to bude oslikano ovim ministarstvom. Možemo da vodimo raspravu da li je to dobro ili nije. Ja i stručno i lično mislim da to možda nije dobro, ali to se pokazalo u praksi srednjeevropskih i istočnoevropskih zemalja koje su prolazile kroz taj jedan period vaspostavljanja svog višestranačkog parlamentarnog sistema, kao nešto kroz šta su sve, manje-više, prolazile. Uveren sam da ćemo i mi brže proći u periodu pred nama kroz tu fazu i da ćemo uspostaviti jedan sistem gde će se znati stalnost institucija, stalnost nadležnosti, stalnost delokruga.
Prema tome, ne bih rekao da je ovaj zakon ni neozbiljan, ni smešan, ni politički površan, već predlog zakona o izmenama i dopunama jeste korak dalje ka uspostavljanju nekog boljeg sistema. Možete da kažete da ste očekivali više, možete da kažete da je moglo da bude bolje, ja sam uveren da će biti bolje. Toliko, zahvaljujem.

Hvala.
Gospodine Korać, vi ste hteli povredu Poslovnika, je li tako?
Izvolite.

Bez ikakve želje da uđem u polemiku, pošto ste pomenuli tu vladu iz 2001. godine, samo da nešto odbranim.
(Predsedavajuća: Samo bih vas zamolila da kažete koji član Poslovnika reklamirate.)
Član 127, dostojanstvo. Rekao je da nije bilo političke volje. Sasvim je korektno, nemam nameru da se svađam.
To što ste vi rekli je ispravno, ali to je u jednoj državi koja je dovršila svoj proces transformacije i predstavlja neku vrstu stabilne države. Vi ste se pozvali na jednu drugu državu koja je bila stabilna, ali to je bila jednopartijska država, sasvim fiksirana, imala je i dobre i loše strane. Ta vlada 2001. godine je morala da odlučuje o raznim stvarima. Vi često formirate ministarstvo da bi dovršilo neki posao koji je bio potreban u zemlji koja počinje stvarnu tranziciju. Primer, da li imate Ministarstvo informisanja? Da, ako imate da donesete Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, Zakon o radiodifuziji itd. Ministarstvo vera, većina evropskih zemalja ga nema, ali zato što ne menjaju zakon o verama, nego se male dopune vrše.
Evo, ja ću vam postaviti pitanje – ima li većina evropskih zemalja Ministarstvo za evropske integracije, zemalja koje su u EU? Formirate ministarstvo zato što je to jedan ozbiljan, ogroman posao koji država mora da obavi. Ministarstvo je nosilac tog posla. Samo pravim jednu primedbu. Kada vi govorite da se menjaju, tačno je da postoje političke nagodbe i da su postojala i nakaradna ministarstva i da su izmišljana ponekad ministarstva, da bi neko dobio svoju poziciju u vlasti, pa metni onda da bude ministar bez portfelja. Poenta je da su neka od tih ministarstava formirana zato što je bio ogroman posao koji su morali obaviti i to ministarstvo je imalo zadatak da ga obavi. Posle toga, kada je taj posao završen, zapravo ministarstvo više nije imalo razloga da postoji. Drugo je vaše ministarstvo, to je permanentno ministarstvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo odbrane, delokrug rada, način rada, to je nešto što se menja. Ali, prethodne vlade, pa i ta vlada u kojoj sam ja bio, ona je konstituisana tako zato što je neki posao morao biti obavljen.
Još jednom postavljam pitanje – imaju li evropske zemlje Ministarstvo za evropske integracije, ima li Nemačka, ima li Engleska? Može da ga ima, ali moralo bi da ima neko obrazloženje.

Gospodine Korać, dužnost mi je da vam kažem da ne možemo da repliciramo kada se javimo za povrede Poslovnika.
Ministar Selaković, izvolite.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, bez želje da protivurečim tome što ste rekli, postoji broj ministarstava koja su prisutna u svakoj višestranačkoj parlamentarnoj demokratiji. Upravo govorim o tome da su u prethodnom periodu poslovi iz delokruga tih ministarstava deljeni i pridodavani tamo gde im „prirodno“ nije bilo mesto. Ta vlada koju smo pomenuli i vi i ja je imala Ministarstvo za privatizaciju i nesporno je, u vlasničkoj transformaciji, u društvu u tranziciji, to je jedan posao kome je potrebno posvetiti veću pažnju. Možemo da vodimo polemiku o tome kako je ono radilo, da li je radilo dobro, da li je radilo loše, ono je negde formirano na uštrb jednog ministarstva koje, nažalost, više ne postoji, a nekada je postojalo, koje danas možda ne bi imalo čime da se bavi, a to je bilo Ministarstvo industrije, jer je decenijama pre toga u Srbiji postojalo Ministarstvo industrije.
Upravo sam o tome i govorio. Nisam govorio o poslovima koji se javljaju ad hok za jedan period. Imali smo Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, pa ga više nemamo. Imamo Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine. Govorio sam o tim ministarstvima gde su se, kao što sam malopre rekao, imali ste dijasporu i vere u jednom ministarstvu, imali ste ljudska, manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, opet u jednom ministarstvu. Zašto? Zato što je u tom trenutku postojala politička volja da se neki poslovi saberu na jedno mesto, gde ćete retko naći primer neke države da to postoji, kao što ste i rekli, Ministarstvo za evropske integracije. U potpunosti se slažem sa vama. Nemaju ga države koje su već dostigle taj stepen, nivo evropskih integracija, jer im to nije potrebno kao posebno ministarstvo, ali sam rekao da u onom trenutku, možemo da se složimo prateći istoriju našeg parlamentarizma, da pre 2001. godine niste imali slučaj Vlade u onih desetak godina, Vlade u kojoj je bilo 15, 16, 17 ili 18 stranaka. Možda jeste, možda nije, ne sećam se baš da je bio toliki broj. To je onda rezultiralo takvim nečim. Nije se to dogodilo, to razrođavanje srodnih delokruga, preko noći, išlo je to polako.
Kažem, nešto što je uređena država, čemu treba da težimo, ovaj zakon o izmenama i dopunama zakona jeste mali korak ka tome. Da li je to nešto epohalno, veliko? Nije, ali za nešto veće, nešto epohalnije, nešto bolje, potrebna je veća politička volja i širi konsenzus. Hvala.

Bojan Đurić, replika.