Hvala.
Gospodin Krkobabić. Izvolite.

Gospodine predsedniče, uvaženi članovi Vlade, poštovani narodni poslanici, hajde malo da prekinemo ovu divnu kamernu atmosferu.
Gospodo ministri, gospodo budući ministri, pažljivo sam gledao juče vaša lica, a gledam ih i danas. Nemojte se ljutiti, ali ne vidim nešto mnogo optimizma, ali ni živahnosti. Molio bih vas da građanima Srbije uputimo jedan osmeh, jer vi ste deo pobedničke ekipe, pobedničke ekipe za koju će glasati skupštinska većina levo od mene a desno od vas.
Nemojte mnogo obraćati pažnju na levu stranu, ili moju desnu. To je opozicija i njihov glas, evo već vidim osmeh kod Krstića, neće vas učiniti ministrima. Oni vam neće dati ni hladne vode, udeliće vam šarmantan osmeh.
Ono što me čudi svih ovih dana je upornost, trošenje vremena, trošenje energije vladajuće većine da stekne naklonost opozicije. Biću precizan, dr Vojislav Koštunica tri-četiri dana unazad reče – u srpskom parlamentu imamo suštinsku i imamo formalnu opoziciju. On se neće ljutiti, ja ću to dopuniti, imamo i omiljenu konstruktivnu opoziciju. Ovo je poseban izum srpskog parlamenta. Gospodo iz vladajuće većine, izgleda da imamo manir da se upravo udvaramo omiljenoj konstruktivnoj opoziciji.
Danas sam čuo gospodina Mijatovića, sjajno izlaganje, izuzetno. Ukazao je na bitna pitanja, a nisam čuo odgovore ni premijera ni vice premijera. Zato sam juče čuo brilijantne odgovore na pitanja koja su stigla iz redova konstruktivne i omiljene opozicije.
Gospodo ministri, vi polažete račun za rad ovom parlamentu, ovoj skupštinskoj većini i građanima Srbije. Kada opozicija ne bude opozicija, kada bude vlast, siguran sam da će neki novi ministri tu sedeti, ili se ja možda varam, ili možda nisam dobro upućen, ili postoje neka buduća koaliciona, lukrativna očekivanja.
Da se vratimo na ekspoze. Dobar, jasan, konkretan i nadam se da ćemo ga ostvariti.
Ono što bih posebno istakao, a tiče se budućih ministara ekonomije i finansija. Proteklih dana imao sam susrete sa predstavnicima najjačih sindikalnih centrala u Srbiji: samostalnog sindikata gospodina Orbovića, sindikata Nezavisnost gospodina Čanka i Konfederacije slobodnih sindikata.
Molim vas da me pažljivo saslušate. Ti sastanci su definisali neke konkretne stavove koji su veoma bitni za veliki broj zaposlenih. Govorim ih uprošćeno. To su da nema viška zaposlenih u Srbiji, nego manjka posla, da je jeftinije zadržati postojeće radno mesto nego otvarati novo. Investicije da, ali investicije koje predstavljaju dopunu ili se uklapaju u novu ekonomsku politiku ove vlade. Ono posebno, što je isticao gospodin Mijatović, socijalni dijalog i zahtev da svako stečeno pravo, tiče se radnika i penzionera, ne sme biti ukinuto, jer, poštovani prijatelji, jednom ukinuto pravo više nikada nećemo vratiti.
Spremni smo da sa novim ministrima tokom narednih dana nastavimo razgovore na ovu temu. Šta znači nema viška zaposlenih? U Srbiji i onako ima malo zaposlenih. Kada bilo koji ministar, kada bilo koji direktor javnog preduzeća dođe i kaže – da, genijalno sam smislio, imam četiri, pet, šest veoma dobro plaćenih knjigovođa koji me savetuju, smanjiću troškove tako što ću otpustiti ljude, daćemo im otpremnine. Onda se pitamo – gde ćemo ih to otpremiti i kako ćemo ih opremiti? Hoćemo li im dati 200 evra po godini? Dvadeset godina radnog staža, šest hiljada evra i opremimo jednog srpskog radnika. Slažem se da on može da se opremi i da liči na pojedine narodne poslanike. Dovoljno mu je šest hiljada evra da liči na njih, ali mu nije dovoljno da živi.
Svaki predlog koji polazi od toga da imamo viška ljudi, da treba otpustiti ljude mora da se razmotri na jedan drugačiji način. Da, predložite, gospodo, novi posao, pronađite novi posao, uposlite ljude, dajte novu viziju, dajte novu ekonomsku politiku, politiku ekonomskog progresa. Ne trebaju nam prazne floskule, priče o reformama. To je prazna stvar. Poziv na reforme u Srbiji je uvek bio poziv na neku novu igrariju. Mladi, veseli momci su se igrali sa nama od 90-ih do danas. Ogroman broj pametnih, umnih ljudi uspeli su da ubede da nisu sposobni da urade ništa, a mi danas imamo – šta? Eksperte, dobro plaćene knjigovođe, nazovi stručnjake i praznu kasu. Na vama je da se ta kasa napuni, ali da se napuni na način da se otvore nova radna mesta.
Kada govorimo o investicijama, tu imam neka različita gledanja na to. Često se spominje paušalno i proizvoljno, PUPS kaže Monetarnom fondu ne. To sjajno zvuči, volim da pojedini poslanici iz ove konstruktivne opozicije ponavljaju, jer oni su naš 13 poslanik. Mnogo su glasniji od ovih naših poslanika. Ne, nismo mi rekli ne Međunarodnom monetarnom fondu, nismo rekli ne Svetskoj banci. Reći ćemo im - da, ali samo ako vaš koncept, gospodo, se uklapa u koncept Vlade Republike Srbije. Onako kako to kaže gospodin Orban u Mađarskoj, a Mađarska je u EU.
Možemo li mi da budemo uspešni? Naravno da možemo. Tri ključne reči buduće srpske politike moraju biti – odgovornost, rezultat i hrabrost. Počinjemo od hrabrosti. Juče je naš premijer ispoljio izuzetnu dozu hrabrosti. Bilo je lepo biti opozicija. Bacio im je rukavicu u lice, izazvao ih je na duel, a umesto toga oni su napustili salu. Nisu imali argumente, nisu imali hrabrosti.
Drago mi je, on zna da sam ja njegov oštar kritičar, pošto sam učestvovao u kampanji zajedno sa njim i Draganom Markovićem, što smo špartali po Srbiji i što ćemo ispuniti obećanja koja smo rekli. To je ta doza hrabrosti.
Odgovornost, ovde se radi o izvođenju odgovornosti do vrha i ovu rekonstrukciju Vlade vidim kao izvođenje odgovornosti do vrha.
Što se tiče rezultata, gospodin Vučić tu prednjači. Rezultat, rezultat, rezultat. Slažem se, to je jedino merilo.
Da iskoristim priliku, kao skroman, tih i neprimetan čovek, da kažem da vodim jedan veliki sistem od 15 hiljada ljudi i da je taj sistem, poštovana gospodo, za prvih šest meseci, po bilansima koji su predati, ostvario neto dobit tri puta veću u odnosu na onu od prošle godine. Sa pet i po miliona evra na 16 miliona evra. Neki se čude, kažu – kako je moguće ostvariti takvu dobit? Naravno, to je vizura gubitnika, vizura onih koji su uništavali srpsku privredu. Neću da upotrebim neku krupniju reč, ali svi vrlo dobro znamo kakva su i kolika lukrativna očekivanja takvih ljudi.
Ovaj sistem, gospodo ministri, bićete upoznati sa rezultatom, ove godine, gospodine Krstiću, ostvariće 40 miliona dolara neto dobiti. Petnaest hiljada ljudi ima platu, dobija deo dobiti, 13 platu. Četrdeset miliona dolara je peti deo novca koji nam nudi Svetska banka. Oni nam nude 200 miliona. Gledao sam prilog na televiziji i bio sam malo zastiđen. Čovek koji predstavlja Svetsku banku sedeo je i tako superiorno obećavao ako naša poštovana Vlada ispuni to, to i to, daće nam 200 miliona dolara. Obećavam 40. Duško Bajatović, ako ga ne budete ljutili dodatno, možda i više i još trojica i imaćete tih 200 miliona dolara. Dajte aplauz.
Govorim o optimizmu koji nam je potreban. Govorim o potrebi da kulturu poniženja, koja vlada u srpskom društvu, zamenimo kulturom nade, da imamo ljude koji imaju viziju, koji mogu da pokrenu.
Ono što je bitno i što ne mogu danas da izostavim, a tiče se najstarijih, milion i 700 hiljada penzionera me danas gleda, subota je, završila „Žikina šarenica“, nema fudbala, divno vreme da im se kažu neke ključne stari. Bez brige gospodo, nije svejedno ko vlada dok vlada ova Vlada, vaše penzije će biti sigurne. Uradili ste sve što ste imali da uradite, platili ste sve što ste imali da platite i to unapred i odrekli ste se svega što ste imali da se odreknete. Čekajte svoje penzije. One moraju biti redovne, moraju biti sigurne. Znam da ste prihvatili moj stav da je bitno da one prate rast zarada u javnom sektoru. Za razumnog čoveka to je dovoljno. Oni ne traže da im penzije skaču ne znam koliko, ali traže elementarno dostojanstvo. To je ono što je bitna poruka za njih.
Poruka za zaposlene u javnom sektoru je jasna, a to je – zahtevi premijeru i zamenika premijera. Zaposleni hoće socijalni dijalog. Taj socijalni dijalog je preduslov da krenemo napred. Samo stvaralačkom energijom tih ljudi, to je najjači resurs, gospodo ministri, ljudski resurs je najjači resurs koji Srbija ima i vi ste deo tog resursa. Time možemo da pokrenemo srpsku privredu.
Investicije, vraćamo se na njih, interesantno, grinfild, okej, krećemo sa ledine. Da li je bilo kakve investicije? Ne. Samo one koji se uklapaju u vaš koncept nove ekonomske politike.
Čuo sam juče neke interesantne stvari koje su me i malo zabrinule. Da li srpski radnik koji ima 50 godina i radi u nekoj fabrici treba da zna engleski jezik? Ja sam za to da u Srbiji je poželjno da znaš srpski jezik. Da li je to dodatni uslov? Da li je to vid neke diskriminacije? Da, gospodo strani investitori, dobro ste došli. Uđite, unesite kapital u koncept koji smo mi definisali. Garantujemo vam povrat dobiti, ali poštujte elementarne stvari koje vladaju u državi Srbiji. Da li ćemo platiti srpskog radnika tako malo da nam se proizvodnja isplati? Da li srpski radnik tako malo vredi? To su pitanja o kojima valja razgovarati na Socijalno-ekonomskom savetu. To su ključna pitanja i ja se ponovo na njih vraćam. Ako ta pitanja ne rešimo i ako ne postignemo konsenzus poslodavaca zaposlenih, nećemo moći da ostvarimo neke stvari.
Ono što je veoma bitno za nas, kao partiju koja se zalaže za socijalno ugrožene, za one koji su u penziji, za one koji će biti u penziji, za one koji su bez posla, jeste da vide izlaz na kraju tunela. Oni to moraju praktično da osete. Kada govorimo o uštedama, shvatam da se stvari banalizuju. Banalizuje se stezanje kaiša. Naravno, razumni smo ljudi, uštede – tamo gde je to moguće. Tamo gde nije – ne.
Mi danas, gospodo, moramo ovde, kao skupštinska većina, da se opredelimo koji je naš koncept – koncept razvoja ili koncept ušteda na teret socijalno ugroženih. To je bitna podale, bitna odrednica koja je za nas važna.
Što se tiče budućih članova Vlade, vi zaslužujete šansu. Zahvaljujem vam na hrabrosti da u ovom momentu uđete u Vladu Srbije. Odgovorni ste, stručni ljudi. Na vama je da pokažete da li ćete biti nejaki Uroši srpske političke scene 21. veka ili retki talenti. Verujem da ste vi ovo drugo i da zajedno, kao jedan tim, u narednom periodu možete da izvedete Srbiju na pravi put.
Što se tiče poslaničke grupe PUPS, podržaćemo ovu Vladu, to je tako normalno da uradimo. Stajaćemo iza vaših poteza i to braniti pred građanima Srbije.
Još jednom vas molim, poštujte vladajuću većinu, poštujte ove poslanike SNS, poštujte poslanike SPS, PUPS, SDPS, poslanike SPO koji su omogućili i usvajanje zakona, JS. To nije teško. Nije teško, korisno je. Naklonost konstruktivnog omiljenog dela opozicije možete da tražite u večernjim satima na nekim ugodnijim beogradskim mestima. Pustite ih neka rade svoj posao. Konstruktivna, omiljena opozicija će to uraditi i ubeđen sam da će umeti da se uradi.
Naravno, pred nama i pred vama su izazovi. Da li će biti izbora? U ime poslaničke grupe PUPS imam obavezu da kažem i to – mi ih se ne bojimo. Zbog čega bi se bojao neko ko ima čestitu i čistu ideju. Spremni smo za njih, spremni smo uvek i u svako doba, i ja u javnom preduzeću i poslanička grupa PUPS i u ministarstvima, da ustupimo mesto nekom ko misli da je bolji, poželjniji i konstruktivniji. Vama, gospodo ministri, želim uspešan rad. Živeli.

Reč ima Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo, poštovani prijatelji, narodni poslanici, pokušaću da odgovorim na više stvari koje je izneo gospodin Krkobabić i verovatno se neće uklopiti u sliku sveopšteg slaganja unutar vladajuće koalicije.
Naime, veoma poštujem posao koji obavlja Milan Krkobabić, imamo još samo dva javna preduzeća koja, rekao bih, na uspešan način obavljaju svoj posao. U jednom je direktor nestranačka ličnost, u jednom je direktor iz SNS, a sve ostalo bismo i te kako mogli da analiziramo rad.
Ne mogu da razumem i veoma cenim optimizam gospodina Krkobabića i to veoma poštuju i građani Republike Srbije i birači u Srbiji. Ja prosto nisam takav tip. Kada govorimo o 200 miliona i kako je lako doći do 200 miliona evra, moram samo da vam kažem da to može nekoliko javnih preduzeća. Može možda EMS i može Pošta i još jedno, pa da ukupno skupimo 200 miliona, ali to ne može „Srbijagas“, jer „Srbijagas“ je već dužan 200 miliona evra, a nije u plusu 200 miliona evra. Tako da, mi treba da govorimo narodu ono što je istina, možemo da volimo ili ne volimo i to nema veze sa jednom ili drugom partijom. To ima veze sa tim u kakvoj zemlji živimo, šta smo radili prethodnih godina i koliko ćemo iskreno i otvoreno da govorimo o našim građanima.
Drugo, oko engleskog jezika. Rekli ste kako će radnici u nekoj fabrici u Srbiji morati da govore engleski jezik. Ako me pitate, ne bih imao ništa protiv da svuda u Srbiji postoji kurs engleskog jezika i ne samo engleskog, već i drugih jezika. Svakoga dana ja učim i radim na dva jezika i nemam problem sa tim i ne stidim se da to kažem. Možete da pitate čak i premijera koliko sam u jednom stranom jeziku napredovao od ulaska u Vladu do danas, a engleski, razume se, govorim od malena, ne od danas.
Ovde nije bilo reči o fabrici, ovde je bilo reči o Etihadu i o JAT, gde su sve procedure na engleskom jeziku, gde sve što treba da obavljate, od servisera do svega ostalog, morate da obavljate uz znanje engleskog jezika. Kako mislite da radite u modernoj svetskoj avio kompaniji bez znanja engleskog jezika? Ako vi mislite da ćemo se dodvoriti ljudima zato što mali broj ljudi u Srbiji govori engleski jezik, ne, ja mislim da treba da im se dodvorimo na taj način što će više ljudi da nauči engleski jezik, i ne samo engleski, već i ruski i nemački i francuski i mnogo druge jezike.
Znate li da deca u Holandiji danas, njihovi roditelji, to je ono za šta me neretko optužuju ovi iz „omiljene opozicije“, kako vi govorite, samo ćemo doći do toga kome smo omiljena opozicija, zato što stalno spominjem protestantsku etiku, oni svojoj deci dovode kineske dadilje, da bi govorili kineski, zato što gledaju u budućnost, zato što razmišljaju gde je budućnost, zato što hoće da govore jedan od najznačajnijih svetskih jezika.
Da li toga treba da se stidimo? Da li treba da podilazimo onome što je najlakše građanima Srbije? Vi ste super, nemojte da se usavršavate, nemojte da učite ništa, nemojte da napredujete nigde. Ja u tome da učestvujem neću, iako znam da to što vi kažete ljudi vole da čuju mnogo više nego ovo o čemu ja govorim.
Što se tiče priče o naklonosti omiljene opozicije, možda ste u pravu da se mi svi zajedno na veoma pristojan i ljubazan način odnosimo prema svima u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali to je naša obaveza. Ali, ako ste hteli da kažete kakav je njihov odnos prema nama, ja sa njima ne sedim ni u ujutru ni uveče, ni po kafićima, ni u „Fraćiju“, ni na Tašmajdanu, niti u Vladi, niti bilo gde drugo, osim kada imamo nekakvu profesionalnu obavezu ili neki veliki posao i taj posao ne krijemo od građana Srbije, već to pokažemo javnosti. Nikada im se ne udvaram i nikada ni sa kim od njih ne dogovaram kako treba da izgleda tok sednice, što se uostalom i vidi.
Što se tiče lukrativno komercijalnih razloga i takvog sklapanja koalicije u budućnosti, naslušao sam se sveopštih optužbi i znam kome je bilo upućeno. Nije moglo da bude nikom drugom upućeno sem SNS. Kada o tome govorite, želim građanima da kažem – pa, vi ste danas sa njima u koaliciji, ne treba da čekate budućnost pa da proveravate to ili ne. Vi ste sa njima danas i već dugo vremena u koaliciji, a ne ja, ne SNS. Ko boga vas molim, nemojte se služiti tim sitnim trikovima, po jedan sekundi da kao prođe nešto, a da se u stvari ne čuje. Kako smo mu mi to rekli, a u stvari se nije čulo? Od sada ću da odgovaram na sve. Odgovaraću na sve te besmislene trikove, na sve te gluposti koje moram da čitam po novinama i da gledam po televizijama svaki dan, kako tamo Ružića u fudbalu i Karadžića u fudbalu ruši SNS i Vučić, a zna se, pošto nemaju dokaze i ne mogu da kažu, nego zna se ko je taj. Tako se i ovde zna ko je. Šta se zna? Ja vam kažem – ne zna se. Ne znate sa kim ćemo da idemo u koaliciju i kako ćemo da idemo. Možda nam neće biti potreban niko. Možda će nam biti potreban. Možda ćemo vas da molimo ponovo. Samo nemojte da govorite u naše ime, pogotovo ako se vi već uveliko nalazite u toj poziciji. To je jedina moja molba. Inače, svako poštovanje za vaš rad, za ono u šta ste uneli veliku energiju i za ono što ste uneli veliki optimizam u preduzeće koje vodite.
Na kraju, što se tiče dva koncepta, za koja ste rekli da je pitanje izbora Vlade, da li će to biti koncept ušteda na račun socijalno ugroženih ili će to biti razvojna Vlada, uveren sam da to mora da bude Vlada koja će da štedi, ali ne na račun socijalno ugroženih, već na račun onih koji imaju pre svega najviše, ali ćemo svi morati da štedimo i Vlada koja će da doprinese smanjenju nivoa nezaposlenosti i koja će da doprinese ubrzanom i neprestanom razvoju Srbije.
Izvinite što sam ovo rekao, ali to je prosto zato što kada svaki dan slušate primedbe na svoj račun, koje veze sa istinom nemaju, svako vam po nešto kaže, ubaci po jednu ili dve rečenice, a njima iz tog dela opozicije uopšte nisam ni želeo da odgovaram na takav način. Nisam čak želeo ni na najteže uvrede da odgovaram. Nijednog trenutka im se nisam dodvoravao. Nikome se nisam dodvoravao, osim što poštujem kada ljudi izađu sa idejama, a ne uvredama, osim što, izvinite, poštujem ako vidim da neko zna ko je stvarno neki Mendelson, a neko pojma nema pa priča svašta. Takav odnos pravim u svojoj glavi. Ljude koje znaju, ljude koji nešto pročitaju u životu moram da poštujem.
Samo vas molim da pokušamo da narodu ne predstavimo da su stvari lake. Stvari su mnogo teže nego što izgledaju i ovi ljudi, posebno iz Ministarstva finansija i privrede, ali i svi ostali, moraće uz vašu pomoć i uz vašu podršku da zavrnu rukave i da naprave bolje mesto za život u ovoj zemlji, a da će to biti jednostavno i da ćemo to moći da uradimo time što ćemo da kažemo – živelo naše neradništvo, živelo to da za dva meseca rada u bilo kojoj sferi možemo da živimo 12 meseci udobno, a ako nam se to ne sviđa, onda ćemo da blokiramo sve što stignemo i kako stignemo, staćemo ispred Vlade, pa nećemo da mrdnemo. To uradite odmah, smenite nas sve, to je najlakše.
Na kraju, što se penzionera tiče, moji roditelji su penzioneri i veoma poštujem vaš stav i brigu za penzionere. Isto tako, i stranka koju vodim voli penzionere i mislim da ima veći broj glasača kod penzionera nego vi ili bilo kod drugi. Dakle, prosto želimo da brinemo o penzionerima, ali ne mislim da je briga o penzionerima u tome što ćemo svi polako, lagano ili sigurno da umiremo, već je briga za penzionere ako pokrenemo Srbiju i ako oni mogu da žive bolje i ako uspemo da napravimo takve uslove. Siguran sam da se i vi sa tim slažete, gospodine Krkobabiću. Uveren sam da ćemo mi sa vama naći uvek mnogo lakše zajednički jezik, samo da vi pokažete malo ili jednako poštovanja koliko mi pokazujemo prema vama. Hvala najlepše.

Po Poslovniku reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Uvaženi predsedniče, član 106. Poslovnika. Dopustili ste gospodinu Krkobabiću da, obavijen izmaglicom ne znam čega, ovde 20 minuta vređa čitavu Narodnu skupštinu. Prvo je deset puta izvređao postojeće članove Vlade i buduće članove Vlade, da bi ih na kraju pohvalio, a onda je počeo da optužuje opoziciju da se sprema da uđe u nekakve lukrativne poslove. Pošto se gospodin Krkobabić hvali da je ostvario profit od 400% u Poštama Srbije, onda verujem da mu je samo ta lukrativnost na pameti, ali mislim da ova rasprava mora da bude ozbiljnija. Ne mislim, gospodine Vučiću, da je mislio na DS kada je govorio o nečemu što u svojoj glavi doživljava kao konstruktivnu opoziciju, mislim da je mislio na LDP i da se uplašio da više neće moći onako kako je moglo do sada.
Niste vi, gospodin Krkobabiću, predstavnik milion i sedamsto hiljada penzionera. Možda ste predstavnik sto hiljada penzionera, ali u ovoj zemlji ima još milion i šesto hiljada penzionera. Možete da pričate 240 minuta, ali postoji jedno jednostavno pitanje. Dana 30. juna 2012. godine je istekao rok za raspisivanje konkursa za direktora Javnog preduzeća PTT Pošta Srbije. Da li je taj konkurs raspisan i da li nije raspisan zbog toga što vi imate 12 poslanika u Narodnoj skupštini i, između ostalog, izbor nove vlade zavisi od vas? To je jedino važno pitanje u ovom momentu.

Reč ima narodni poslani Milan Krkobabić, replika. Izvolite.

Gospodine Vučiću, vi i ja smo uvek iskreno i otvoreno razgovarali, i kada nije bilo razgovora sa nekim drugim ljudima, ali zadnjih pomisli nije bilo. Uvek je bilo otvoreno, direktno, jasno i ne postoje tu neke ključne ili bitne razlike. Moguće je da kod mene postoji neka doza optimizma koja je malo veća. Ja to nastojim da prenesem na skupštinsku većinu i na Vladu, jer verujem da se stvari menjaju na bolje. Poštujem vaše napore i ciljeve, naravno. Ono nisam istakao slučajno – rezultat, rezultat i rezultat.
Retko repliciram, gotovo nikad. Tačno je da je konkurs za direktora javnih preduzeća, za Bajatovića i mene raspisan po starom zakonu i da smo mi potpuno imenovani u skladu sa zakonom. Gospodin Vučić i gospodin Dačić znaju da je moja ostavka uvek kod njih na stolu. Oni su me imenovali i mogu da me razreše svakog momenta, figurativno govorim, i to se podrazumeva. Pojasniću. Kada smo razgovarali oko koncepcije da Poštanska štedionica preuzme Agrobanku, gospodin Dačić zna moj stav o tome i zna kakav je zaključak bio.
Ne postoji ni jedan razlog, da ako u ovoj zemlji ima neko bolji, ako neko ko može da napravi bolji rezultat, što se mene tiče biće mi veliko zadovoljstvo da mu odmah ustupim mesto direktora Poštanske štedionice.

Hvala lepo. Dva minuta 25 sekundi, nažalost moram da vam oduzmem reč, ne mogu da vam dozvolim, već ste dva i po minuta govorili. Po Poslovniku za vas je vreme dva minuta, kao i za svakog drugog poslanika u ovoj Narodnoj skupštini.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Ovde ipak postoji neki zakon u ovoj zemlji, koji ne zavisi od tumačenja gospodina Krkobabića.
Dakle, ne može baš svako ko smatra da je bolji, a ima mnogo boljih od gospodina Krkobabića i u samim Poštama Srbije, da postanu direktori, zbog toga što nije raspisan konkurs. Razumem da ljudi nisu divljaci, ne mogu baš da upadaju i da obijaju kancelariju gospodina Krkobabića, nego pretpostavljam da žele da se jave na konkurs. Konkursa nema. Nije bilo moguće raspisivanje nikakvog konkursa po starom zakonu, pošto je Zakon o javnim preduzećima tako precizno napisan, i uz pomoć amandmana LDP, da je bilo obavezno raspisati do 30. juna 2013. godine, konkurs apsolutno u svim javnim preduzećima na koje se primenjuje taj zakon.
Ali, da ostavimo po strani tu jednu vrstu forme, gospodine Krkobabiću. Imam problem s tim što vi tvrdite da ćete raditi nešto što je direktno suprotno ekspozeu i programu Vlade za koju ćete glasati.
Kaže premijer Dačić, „socijalnu politiku treba izbaciti iz javnih preduzeća jer je jedini cilj privrednog društva profit“. Vi kažete – nema viška radnika, ima manjka posla. Meni to ne deluje kao politika koja je ostvariva u isto vreme. I nemojte se brinuti zbog tog engleskog, da malo čitate taj besmisleni list koji se zove „Glas osiguranika fonda PIO“, videli bi da tamo ima i dobrih stvari.
Tamo recimo, naše penzionere uče korišćenje kompjuterskih programa. Smatram da je to vrlo dobro. I kad već građani ove zemlje troše novac na izdavanje takvog lista bilo bi dobro da i vi ponekad nešto pročitate iz tih novina.