Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 119, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 62 od ukupno prisutnih 181 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.
Pošto smo se izjasnili o predlozima za stavljanje na dnevni red sednice akata po hitnom postupku, predlozima za dopunu dnevnog reda i predlogu za spajanje rasprave na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.
Molim da se izjasnimo.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 121, protiv – jedan, uzdržanih – nema, nije glasalo 54 od ukupno prisutnih 176 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila dnevni red Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini, u celini.
Molim službu da pripremi prečišćeni tekst dnevnog reda.
D n e v n i r e d
1. Predlog zakona o legalizaciji objekata;
2. Predlog zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti;
3. Predlog zakona o izvozu i uvozu robe dvostruke namene;
4. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini;
5. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije;
6. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o saradnji u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija;
7. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Kraljevine Maroko o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja;
8. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o osnivanju Mešovite komisije za trgovinu, ekonomsku i naučno-tehničku saradnju;
9. Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja;
10. Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici;
11. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Kanade o socijalnoj sigurnosti;
12. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Velikog Vojvodstva Luksemburg o socijalnoj sigurnosti;
13. Predlog odluke o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda;
14. Predlog odluke o izboru predsednika Upravnog suda;
15. Predlog odluke o izboru predsednika Privrednog apelacionog suda;
16. Predlog odluke o izboru predsednika Višeg prekršajnog suda;
17. Predlog odluke o izboru predsednika Apelacionog suda u Beogradu;
18. Predlog odluke o izboru predsednika Apelacionog suda u Nišu;
19. Predlog odluke o izboru predsednika Apelacionog suda u Kragujevcu;
20. Predlog odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju;
21. Predlog odluke o izmeni Odluke o broju i izboru potpredsednika Narodne skupštine;
22. Predlog odluke o izmenama Odluke o utvrđivanju sastava stalnih delegacija Narodne skupštine Republike Srbije u međunarodnim parlamentarnim institucijama;
23. Predlog odluke o izmenama Odluke o izboru članova i zamenika članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije;
24. Predlog odluke o izmenama Odluke o izboru članova i zamenika članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije;
25. Predlog odluke o izmeni Odluke o utvrđivanju sastava stalnih delegacija Narodne skupštine Republike Srbije u međunarodnim parlamentarnim institucijama.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu sednice.
Prva tačka dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O LEGALIZACIJI OBJEKATA
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaje Odbora za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Da li neko predlaže produženo vreme? (Ne)
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine otvaram načelni pretres o Predlogu zakona o legalizaciji objekata.
Da li predstavnik predlagača, mr Velimir Ilić, ministar građevinarstva i urbanizma želi reč? (Da)
Izvolite.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je danas, kao prva tačka dnevnog reda, zakon o legalizaciji.
Zamolio bih vas za malo pažnje, ako želite da saslušate, neću dugo.
Vi znate da je Zakon o legalizaciji koji je usvojen 2009. godine, Ustavni sud Republike Srbije, po svim tačkama stavio van snage. Zakon o legalizaciji je stavljen van snage i dat je rok od šest meseci da se ta odluka objavi i naravno da se izađe sa novim predlogom zakona.
Ustavni sud je dao i svoje primedbe, šta to mora da se otkloni i kako da se uđe u tok ustavnih, naravno odredbi koje se moraju poštovati. Prema tome, novi zakon o legalizaciji koji je predložen je kompletno otpoštovao sve ono što je Ustavni sud tražio, tako da mi uopšte i nismo imali nekog posebnog izbora, jer je ono što je od nas traženo, vraćeno da se stavi u okvire zakona.
Mnogi građani Srbije mešaju dva zakona, jedan zakon je upis u katastar nepokretnosti koji smo nedavno usvojili i koji je važeći zakon, a ovo je zakon o legalizaciji objekata koji ulaze u redovan proces legalizacije. Ustavni sud nije želeo da se u zakonu nalaze raznorazne olakšice, već da zakon bude maltene kao i redovna procedura dobijanja građevinske dozvole i izmirivanja obaveza koje su po tim osnovama trebale da se izmire. Ovih dana mnogi građani, gradonačelnici su se javljali, ali sigurno nisu pročitali zakon, jer daje se mogućnost lokalnim vlastima da oni određene olakšice mogu kroz pravilnik koji će dobiti, primenjivati.
Tako da, ovo je zakon koji ispunjava ustavne odredbe, a lokalnoj vlasti se vraćaju ingerencije da ona može korigovati određene obaveze koje će se ispunjavati u procesu legalizacije. Lokalne vlasti imaju pravo da donose svoje pravilnike koje će poštovati, imaju pravo da daju olakšice, imaju pravo da oslobode određene strukture građana za koje smatraju da je neophodno da se oslobode, kao što su invalidi, samohrane majke, imaju pravo da oslobode socijalno najugroženije određenih dažbina i isto tako imaju pravo za one građane koji su sopstvenim sredstvima izgradili određene infrastrukturne objekte, da ih oslobode određenih obaveza, ali mi kroz zakon to ne možemo činiti, zakon je jedinstven za sve, ali lokalnoj vlasti se daje mogućnost da to može da uradi.
Vi znate da je divlja gradnja krivično delo i da divlje izgrađeni objekti sada koji se rade su predmet krivičnog dela onoga ko vrši, izvodi radove. Moramo jednom shvatiti da ne može više da ide divlja gradnja i moramo shvatiti i opomenuti pojedine službe u gradovima širom Srbije da upisuju u katastar nepokretnosti po zakonu koji smo doneli i da tu nema nikakvih smetnji, dok se ovaj zakon ne usvoji. Kada stupi na snagu može se i legalizovati u redovnom procesu legalizacije.
Vi znate da je upis u katastar nepokretnosti poseban zakon koji dozvoljava objekte privatne kuće do 300 kvadrata, vikendice do 200 kvadrata i poslovni prostor do 100 kvadrata, sve ostalo mora ići u regularan proces legalizacije i sve ono što nije predmet trgovine, izrade za tržište, može se upisati, a sve što ide u proces trgovine, prometa, mora se legalizovati na regularan način po zakonu koji je danas pred vama.
Naravno, svi javni objekti, objekti javnih okupljanja moraju se legalizovati u redovnom procesu, jer se mora otpoštovati i protivpožarna zaštita i određene mere evakuacionih izlaza i sve ono što zakon nalaže.
Vi znate da je stavljen van snage i zakon o planiranju i izgradnji, koji je isto usvojen 2009. godine i on je sada u javnoj raspravi, veoma brzo, posle 30 dana te rasprave, doći će ovde u parlament pred vas i o njemu ćemo razgovarati, tako da kroz ovaj zakon o redovnom postupku legalizacije nemamo nekih silnih mogućnosti da nešto menjamo, jer Ustavni sud je jasno i glasno definisao određene pozicije koje se mogu raditi i kako se mogu raditi, da ne bi došlo do diskriminacije i to je ovde i napisano.
Mi imamo danas jedan problem. Šta raditi sa objektima koji su izgrađeni u međuvremenu, te su njihovi graditelji postali predmet krivičnog dela? Šta uraditi sa objektima koji su u međuvremenu izgrađeni? O tome možemo sigurno razgovarati, jer imamo jedan vakum kada su objekti građeni i kada su određeni građani, koji su to radili, pravili krivična dela. Ali, šta sada raditi sa tim objektima koji su tako izgrađeni?
Zamolio bih vas da kroz ovu raspravu danas se baziramo na sam zakon, da vidimo šta možemo da uradimo, kako i da ovo shvatite veoma ozbiljno, jer ima mnogo objekata. Oko 720 predmeta koji čekaju proces legalizacije, a jednostavno nije moglo da se uradi, jer mesecima je taj zakon bio protivustavan i van funkcije.
Ne bih želeo sada da od nečega što je izuzetno važno za mnoge građane Srbije pravimo neke političke promocije, da politiziramo, da pričamo. Znači, ovaj zakon je usklađen sa Ustavom Republike Srbije i on je to što smo maksimalno mogli da izvučemo. Nije moglo ništa tu da se radi. Mi znamo da je teška situacija. Znamo da su se u prethodnim zakonima davale određene povlastice, međutim Ustavni sud je to stavio van snage i rekao da to ne može. Faktički, ovaj zakon je isti kao i redovan proces gradnje i obaveze su identične. Sve ono što ćete imati u zakonu o planiranju i izgradnji imate i ovde, samo što se retroaktivno to radi za objekte koji su urađeni. Posebno se odnosi na objekte koji su predmet javnih okupljanja. To su sportske hale, tržni centri, razno-razni privredni objekti u kojima radi veći broj ljudi itd.
Mnogi objekti od tih i objekti koji dnevno okupljaju preko 10.000 građana nemaju ni upotrebnu dozvolu, nikakve papire i to godinama tako funkcioniše. Međutim, moramo to uvesti u red.
Vi znate da mi ulazimo i sada smo na pregovorima oko ulaska u EU. Vi znate da postoji Jedinstven katastar Evrope, da se moramo uklopiti u to i moramo otpoštovati norme koje postoje.
Moguće da i naš Ustav nije idealan, ali dok je takav moramo da ga poštujemo. Ovaj zakon je ispoštovao Ustav, jer to nam je i obaveza, bez obzira što će mnogi od vas imati primedbe i tražiti neka nova rešenja, ali ne možemo kršiti Ustav, bez obzira da li smatramo da neke tačke Ustava treba menjati. Ulaskom u EU možda treba kasnije doneti neki drugačiji moderniji ustav, a dok je ovaj moramo ga poštovati i on je za nas merodavan.
Prema tome, ja vas molim da kroz jednu ozbiljnu raspravu razgovaramo i što možemo da popravimo da popravimo, ako nešto možemo, ako nađemo mogućnost, ali mogućnosti su veoma male, jer, ponavljam, opet ćemo izaći iz ustavnih okvira i opet ćemo imati probleme da će Ustavni sud reagovati i ponovo poništiti zakon.
Prema tome, gospodo narodni poslanici, ja vam se zahvaljujem na pažnji i molio bih da vaša rasprava bude skoncentrisana na zakon, a naravno što budem mogao, ja ću odgovoriti na vaša pitanja koja će biti postavljena što se tiče zakona. Hvala vam puno.

Hvala.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, ovim predlogom zakona o legalizaciji objekata se obezbeđuje pribavljanje, odnosno naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekte, odnosno delove objekta koji su izgrađeni bez građevinske dozvole, odnosno koji se koriste bez upotrebne dozvole.
Investitori, odnosno vlasnici tih bespravno izgrađenih objekata, pribavljanjem građevinske, odnosno pribavljanjem upotrebne dozvole, znatno bi uvećali tržišnu vrednost tih svojih objekata, a posredno se time otvaraju mogućnosti i za ostvarenje drugih ciljeva, čime bi se u svakom slučaju doprinelo ekonomskom razvoju.
Uspostavljanjem prava svojine na objektima i to po sprovedenom, odnosno okončanom postupku legalizacije, pruža se mogućnost vlasnicima takvih objekata u smislu da mogu da obezbede odgovarajuće kredite, da izvrše energetsku sanaciju objekata itd.
Predlagač, naime, polazeći od ovog predloga zakona, kaže da je od njega pošao, imajući u vidu pre svega rezultate prethodne analize navedenih zakonskih odredaba, mogao je decidno da nam kaže i kojih, odnosno zakona kojima se uređuje legalizacija objekata, kao i već ono što je spomenuto, odluke Ustavnog suda, koji je cenio ustavnost pojedinih odredaba Zakona o planiranju i izgradnji, a koje se odnose na legalizaciju objekata. Mislim da je to bilo dovoljno da se zaključi da je sada potrebno odmah i u što kraćem roku napisati predlog zakona kojim će se urediti tzv. legalizacija objekata, odnosno naknadno izdavanje građevinskih, odnosno upotrebnih dozvola i to za one objekte koji su navedeni u predlogu zakona u onom roku, odnosno do 11. septembra 2009. godine.
Pored ostalog, ovakvim jednim rešenjem takođe se navodi da se time stvaraju uslovi za dovođenje u legalne tokove bespravno izgrađenih objekata, ali predlagač nigde racionalno nije objasnio po kom to osnovu i iz kojih to razloga to treba da važi samo za one objekte koji su izgrađeni do 11. septembra 2009. godine, pa je ovlašćeni predlagač ovom prilikom i sam napomenuo da u tom smislu postoji jedan pravni vakum. Ja ću se sa njim složiti, pa, naravno. Gotovo da posle tog perioda apsolutno u zemlji Srbiji nije izgrađen nijedan nelegalni objekat.
Objašnjenje da predlog koji se odnosi na uspostavljanje jednog novog roka za legalizaciju i to za objekte izgrađene nakon navedenog datuma ne može biti prihvaćen iz jednog jednostavnog razloga, jer ako ćemo se pozivati na odredbe Ustavnog suda, onda moram da napomenem da bi upravo ovakva odredba bila direktna, odnosno suprotna stavu Ustavnog suda i to izraženom u obrazloženju njegove odluke kojim se proglašavaju neustavnim sve one odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, a koje se odnose na legalizaciju objekta, s obzirom da se mora imati u vidu ono što ste sami napomenuli, a to je da je krivičnim zakonodavstvom bespravna gradnja utvrđena upravo kao posebno krivično delo.
Ne znam da li se pod pomenutom analizom bilo koji predlagač, ne mislim samo na vas, podrazumeva nekakvu samokritiku kao neki relikt prošlosti nekog prethodnog sistema, u kom je jednostavno svako mogao da radi šta hoće, ali ukoliko je spreman da se samokritikuje ili da revidira svoj stav, onda bi mu bilo sve oprošteno.
Takođe, ovde predlagač u ovakvom predlogu zakona započinje konstataciju da je u Republici Srbiji bilo više pokušaju da se objekti izgrade suprotno zakoni i gde je god to moguće da se oni sada vrate u nekakve zakonske okvire i da je sve počelo 1997. godine. Mislim da je počelo i mnogo ranije, ali od 1997. godine krenuli su samo da se gomilaju problemi, pa kada već govorimo o toj 1997. godini, moram da napomenem da je zakon o posebnim uslovima za izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole za određene objekte predstavljao taj početni korak.
Naveli ste da je svaki sledeći zakon bivao sve liberalniji u odnosu na svoj prethodni, ali, i pored svih onih pogodnosti koje su zapravo bile predviđene Zakonom o planiranju i izgradnji, to nije dalo očekivani efekat, odnosno, kao što ste i sami naveli, preko 700 zahteva za legalizaciju danas postoji. Rešeno je samo oko 15%. Ovo je izgleda posledica činjenice što, eto, vi tad niste bili u mogućnosti da predložite jedno ovakvo zakonsko rešenje, koje lično smatrate dobrim.
Ukoliko mislite da sam zlonamerna, moram da vas ispravim i da odmah kažem da se tu jako varate. Vi ste naveli da se u fazi izradi ovakvog predloga pristupljeno po ozbiljnim i temeljnim pripremama za izradu ovog nacrta zakona. Sve sugestije koje su dostavljene do momenta donošenja odluke Ustavnog suda, a kojom se upravo odredbe o konverziji zemljišta kod legalizacije objekata na osnovu Zakona o planiranju i izgradnji stavljene van snage, uzete u razmatranje. Sprovedene su javne rasprave i to u periodu od 24. maja do 12. juna 2013. godine, gde je i ona javna rasprava, tj. okrugli sto koji je održan u Sava centru trebao da predstavlja bar tu neku krunu započetog posla. Javna rasprava organizovana je u saradnji sa stalnim konferencijama opština i gradova. Zamisliste, prisustvovalo je 200 učesnika.
Naravno da su, pored predstavnika opština i gradova koji i treba da budu pozvani, bili pozvani predstavnici Agencije za borbu protiv korupcije, što je takođe pohvalno, predstavnici Inženjerske komore Srbije, predstavnici Republičkog javnog pravobranilaštva, Republička direkcija za imovinu Republike Srbije, ali ono što je interesantno jeste da tim javnim raspravama nisu prisustvovali i nisu se njima odazvali, kao što su, recimo, pravni stručnjaci sa fakulteta i instituta.
Istovremeno, nacrt ovog zakona je objavljen na sajtu Ministarstva. Uzete su u obzir i sugestije koje su pristigle elektronskim putem. Prihvaćene su sugestije Ministarstva pravde i državne uprave koje se odnose na usklađivanje kaznenih odredbi. Iz jednog ovakvog predloga zakona sa donetim Zakonom o prekršajima, predlagač sada napominje da je u odnosu na nacrt zakona koji je bio na javnoj raspravi, tekst zakona dopunjen i odredbama kojima je kasnije preciziran predlog legalizacije. Šta će vama onda uopšte javnost? Zašto toliko pozivate na te javne rasprave ako ćete kasnije nešto menjati i nekim odredbama nešto dopunjavati?
Odredbe o kojima govori predlagač po njemu će se precizirati podzakonskim aktom u kome će biti navedeni objekti koji ne mogu biti predmet legalizacije. Ne znam zašto imamo neku večitu potrebu da sve ono što ne umemo ili ne znamo da rešimo jednim predlogom zakona moramo da rešavamo nekakvim budućim podzakonskim aktima? To je postao očigledno manir u našoj zemlji.
Takođe, napominje se da će tokom primene ovog zakona Ministarstvo preuzeti sve što je potrebno da bi se ostvarilo ono što se donošenjem ovog zakona i namerava. To jeste dobro. To je odlično i to na kraju krajeva i jeste zadatak predlagača, zapravo Ministarstva na čijem čelu se nalazi, ali ujedno moram primetiti da je to tlo za ispitivanje uspešnosti odnosno neuspešnosti primene zakona ukoliko on bude usvojen, odnosno njegove primenjivosti i neprimenjivosti.
Jedinicama lokalne samouprave, privrednim društvima, organizacijama i građanima će se pružiti neophodna stručna pomoć i protiv toga nemam ništa protiv. Ministarstvo će odmah po stupanju na snagu ovog zakona pripremiti i doneti podzakonski akt kojim će bliže urediti pojedina pitanja iz oblasti ovog zakona. Opet vidimo tu ljubav prema donošenju podzakonskih akata.
Zbog ovakvog stanja, mislim da možete da očekujete jedan sveopšti pravni cirkus koji će biti kasnije upotpunjen organizovanjem javnih rasprava i radionica u upravnim okruzima u Srbiji, a sve u cilju nekakve pravilne i dosledne primene zakona. Mislim da je ovo jedan potpuno pogrešan redosled koraka. Takođe navodite da u skladu sa zahtevima i zakonskim ovlašćenjima da će Ministarstvo po zahtevima zainteresovanih lica davati mišljenje o primeni pojedinih odredbi samog zakona. Trebali ste da napomenete da je davanje mišljenja Ministarstva o bilo kom pitanju iz nadležnosti Ministarstva tek tako neobavezujuće, zapravo potpuno je neobavezujuće mišljenje Ministarstva po bilo kom pitanju kao pravna kategorija.
Takođe, predlagač je u ovom predlogu zakona dao i neke interesantne izjave, a neke se međusobno isključuju. Tako je nadležni ministar rekao – građani ne moraju da legalizuju svoje objekte, već je dovoljan samo upis u katastar nepokretnosti. Ukoliko ste vlasnik nekog objekta 30 godina i ukoliko se niko nije žalio, dovoljno je da se upišete u katastar. Ovo je izjava ministra Ilića koja je emitovana na prvom programu RTS. Zato imamo i sledeću izjavu sa kojom se donekle mogu složiti. Građani većaju i to je ono što ste spomenuli u svom načelnom izlaganju, mešaju Zakon o upisu u katastar nepokretnosti koji je Skupština Srbije već usvojila i Zakon o legalizaciji koji treba da usvoji, znamo da će biti usvojen, legalizacija skupa i zahteva brojnu dokumentaciju a da upis u katastar košta 100 evra i da nema nikakvih dodatnih troškova nakon čega možete objekte da stavljate pod hipoteku, možete da prenesete na svoju decu, da se taj objekat doživotno vodi na vas, a da se posle vaše smrti vodi na vaše potomke i to je potpuno dovoljno da legalno funkcionišete, osim što se tako upisani objekti neće moći prodavati.
Protiv ovoga ne bih imala ništa protiv, ali moram da vam postavim jedno pitanje. Kažete u ovakvoj jednoj izjavi da se takvi objekti neće moći prodavati. Ukoliko se ti objekti neće moći prodavati, kako će onda recimo banka koja je stavila hipoteku u tom slučaju da uradi, šta ukoliko dođe u situaciju da tu hipoteku aktivira? To pitanje ostaje nejasno.
Ima još dosta vaših izjava ovde, ali moraću da vas citiram i da predočim javnosti jednu od najzanimljivijih. Ona glasi – Protiv urbanista koji odbiju upis objekta u katastar, preduzeće se odgovarajuće mere pošto postoje urbanisti koji neće da daju dozvolu i neće da rade svoj posao.
Ministre, čisto za ubuduće, upis objekata u javna dokumenta vrši RGZ, ne vrše ga nikakvi urbanisti. Samo radi preciziranja. Neću spominjati još izjava koje je ministar Ilić davao o ovom predlogu zakona, ali složiću se sa sledećom izjavom – neće Evropa sa nama više da razgovara dok sve objekte ne upišemo u katastar. Tu ste potpuno u pravu. Neće, naravno, da razgovara sa nama. Da li će da razgovara sa nama kada bi Evropa videla ovaj predlog zakona koji je danas u proceduri?
Moram da vas pitam kada ste pripremali ovaj predlog zakona, da li ste vršili nekakvu uporedno pravnu analizu, da li ste pogledali zakon koji ovu materiju uređuje u Hrvatskoj, kao skorašnji primer zemlje koja je postala članica EU? Da li ste pogledali zakon Crne Gore, imate zakon Republike Srpske, imate zakon Federacije BiH i sva ta rešenja čini mi se da su mnogo bolja od ovih koja mi danas imamo pred sobom.
Ovde za trenutak moram da se vratim u prošlost jer, naravno, niste vi krivi zbog svega ovoga što danas postoji i nije ovaj problem počeo 1997. godine, počeo je mnogo ranije. Nije sporna činjenica da nasleđe i dalje egzistira u svom prikrivenom obliku, a taj prikriveni oblik se ispoljava kroz uništavanje svih onih tragova i učinjenih pravnih nedela u proteklih gotovo pet decenija na našem prostoru u oblasti planiranja i izgradnje i zato nam stvarnost i jeste ovakva kakva je. Upravo aboliranjem kršenja svih tih zakonskih propisa, kroz nerad inspekcijskih službi, kroz nedonošenje prostornih planova, kroz neuspele pokušaje legalizacije, došli smo zapravo danas u situaciju da mi moramo lažno da se predstavljamo EU sa tvrdnjom da su zapravo svi nelegalno izgrađeni objekti izgrađeni legalno, ali uz jednu činičnu konstataciju koja stoji u ovakvom predlogu zakona – da za stabilnost tih objekata država ne odgovara.
U prilog ovim navedenim činjenicama ide i konstatacija da zapravo ovim zakonom započinje peti talas legalizacije izgrađenih objekata u Srbiji. Prvi talas je krenuo 1997. godine, kada je donet poseban zakon, upravo u cilju legalizacije bespravne gradnje koji je, istini za volju, možda čak bio najbliži tom nekom procesu jednog organizovanog otpočinjanja ispravljanja tog neželjenog trenda. Zakon o posebnim uslovima za izdavanje građevinske odnosno upotrebne dozvole za određene objekte uređivao je posebne uslove za izdavanje građevinske dozvole za objekte odnosno za delove objekta izgrađene bez odobrenja na područjima koja su urbanističkim planom predviđena za izgradnju, upravo za objekte te vrste i za objekte te namene i određivao je status objekata izgrađenih bez odobrenja na područjima koje urbanistički plan nije predviđao ili pak na područjima za koje uopšte nije postojao urbanistički plan.
Iako je Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine strogo određivao da je divlja odnosno nelegalna gradnja krivično delo za koje je bila predviđena kazna zatvora, opet je zapravo produžen rok za legalizaciju jer je taj zakon u svojim odredbama uvrstio i postupak legalizovanja objekata podignutih bez dozvole. Stručna javnost je još tada, prilikom rasprave o samom Zakonu o planiranju i izgradnji, kritikovala i ukazivala na sve one probleme koje će jedna takva legalizacija doneti. Nažalost, stručna javnost nije mnogo pogrešila.
Dalje imate Bečku deklaraciju iz oktobra 2004. godine koja uvodi i definiše termin neformalnih naselja, a sve u cilju zajedničke saglasnosti o akcijama koje se imaju preuzeti. Pod jedan, prvo je regulisanje i unapređenje neformalnih naselja na jedan održivi način, a pod dva, da se spreči sva buduća bespravna gradnja. Istom tom deklaracijom definisane su brojne stvari, ali ja ih ovde neću posebno navoditi. Recimo, da je nedostatak prostora rangiran kao jedan od sedam najvećih problema sadašnjeg sveta.
Ta neformalna gradnja naravno da u svom jednom dugoročnom smislu trajno menja, trajno uništava prostor i direktno smanjuje buduće razvojne mogućnosti. Ona se javlja u svoja dva pravna lika. Prvo, u situaciji kada građevinsku dozvolu uopšte nije moguće dobiti i drugo, kada je tu građevinsku dozvolu moguće dobiti, ali investitor građevinsku dozvolu nije tražio.
Naravno, problemi datiraju mnogo godina unazad. Možemo govoriti o tome, možemo krenuti zapravo od sredine osamdesetih godina kada je bespravna gradnja prvo bila lokalizovana u perifernim gradskim zonama gde su objekti građeni na preparcelisanim građevinskim zemljama, ali su ih vlasnici naravno u jednom lutrativnom cilju prodavali kao građevinske parcele, kome bi se isplatilo da koristi poljoprivredno zemljište i to, zamislite, u svrhu poljoprivredne proizvodnje. Zakon navodno nije dozvoljavao takve transakcije, ali su jednostavno vlasti žmurile kao uvek i nisu kažnjavale vlasnike uopšte zbog jedne protivzakonite konverzije poljoprivrednog zemljišta u građevinsko zemljište.
Zatim, imamo jedno onako potpuno bespravno divljanje i u centralnim gradskim blokovima, takođe osamdesetih godina, gde se poprimaju vidljive razmere, gde se zauzimaju tavanski prostori, gde se zauzimaju ravni krovovi, gde se zauzimaju dvorišta, trotoari, ulice, svega apsolutno čega vam u ovom momentu može pasti na pamet. I tada je zapravo izvršena jedna završna faza potpune dekonstrukcije urbanog prostora, jer je uvedena takozvana privremena dozvola, na osnovu koje je graditelj mogao da gradi neki manji, da adaptira postojeći ili da dograđuje postojeći objekat u slučaju uklapanja u budući regulacioni plan, taj objekat je mogao biti legalizovan, u slučaju ne uklapanja, on se nije mogao legalizovati, ali bi graditelj, odnosno vlasnik u slučaju eksproprijacije bio obeštećen za vrednost tog objekta.
U isto vreme, usvojen je i zakon o nadziđivanju stambenih zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove i istovremeno, gotovo paralelno sa donošenjem tog zakona otpočela je masovna zloupotreba i jednog i drugog instituta. Tada je već bilo izvesno da sa nikakvim privremenim dozvolama neće ti objekti biti rušeni, bez obzira na to koliko je investitor probio neke parametre i za privremene dozvole, npr. indeks izgrađenosti ili spratnost objekta ili urbanističke standarde koji su godinama uvažavani kao civilizacijsko merilo i koji i dan danas u uređenim zemljama predstavljaju i treba da predstavljaju civilizacijsko merilo.
Naravno da su ovakve dozvole potpuno nezakonite, dobijane posredstvom korumptivnih radnji, apsolutnom vlasti na svim nivoima vladajuće partijske nomenklature, to se podrazumeva, na tako pogodnom tlu razume se da su bile korumpirane sve službe, da je kriminalizacija države doživljavala svoj pun jek. Izdavale su se svakojake privremene dozvole i naravno da je sve funkcionisalo pro principu „koliko para, toliko i kvadrata“. Nažalost, mislim da se to zadržalo i do današnjeg dana.
Budući da nemam još puno vremena, moram da kažem da jedno od bitnijih, suštinskih promašaja u rešavanju ovog navedenog problema o kome danas raspravljamo, a to je proces legalizacije, desio se upravo u postupku poništavanja urbanističke norme koja se formalizuje u podzakonskim aktima i što traje do današnjeg dana. Dobar primer za ovakvu jednu tvrdnju ovog što sam napred navela možete videti u Odluci o privremenim pravilima i uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju i upotrebnu dozvolu za objekte izgrađene, odnosno rekonstruisane bez građevinske dozvole do 13. maja 2003. godine, a na osnovu koje se vrši legalizacija bespravno izgrađenih objekata.
Ono što je zabrinjavajuće jeste činjenica da se tzv. postupak legalizacije objekata ovim predlogom zakona, za koji ja smatram da se još uvek da korigovati amandmanima koji su podneti od strane gotovo svih poslaničkih grupa, ipak prividno šalju nekakvi pozitivni signali EU. Moramo biti svesni da tih pozitivnih signala, niti se oni mogu u ovom momentu kvalifikovati kao pozitivni, ne može biti sve dok se u formi jednog dobrog zakonskog rešenja, a još uvek ima vremena, još uvek nije kasno da ono postane dobro, ne implementiraju one prave, odnosno istinske evropske vrednosti.
Te vrednosti već postoje u različitim dokumentima i ne treba ih nikako ignorisati, a to ste učinili u ovom predlogu zakona u izjavi o usklađenosti sa propisima EU.
Još nešto, ministre, pojam legalizacije izgrađenih objekata, bez obzira da li su ti objekti sa ili bez građevinske, odnosno sa ili bez upotrebne dozvole, dakle, pojam legalizacije izgrađenih objekata u pravnoj regulativi EU ne postoji. Mislim da ste upravo tu činjenicu trebali da imate na umu kada ste krenuli sa izradom nacrta ovakvog predloga zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoltan Pek.

Hvala.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, probaću da iznesem stavove i mišljenja poslaničke grupe SVM po pitanju Predloga zakona o legalizaciji objekata.
Kao što znamo da je u primeni Zakon o planiranju i izgradnji, u kojem je bio poseban deo izdvojen za legalizaciju, a u međuvremenu Ustavni sud Srbije je stavio van snage ili proglasio neustavnim ovaj deo zakona, pošto je smatrao da je to diskriminacija prema građanima koji su ranije legalizovali svoje objekte kad su gradili, tu su u stvari, oni građani koji su tada ispoštovali naše zakone.
Zbog ove situacije što nemamo zakonski okvir za legalizaciju bespravno sagrađenih objekata, moramo razmotriti ovaj zakon i to po hitnom postupku.
U poslednjem periodu od tri godine, kao što smo čuli, oko 500 hiljada zahteva je predato za legalizaciju od milion i trista hiljada nelegalizovanih objekata. Znači, preostalo je oko 700 hiljada objekata koji nisu do sada predali zahteve za legalizaciju. Postavlja se pitanje da li će vlasnici ovih objekata dobiti dozvolu za izgradnju ili upotrebnu dozvolu? Po ovom zakonu koji je pred nama, nažalost, ne i njihovi objekti moraju da se ruše.
O predatih zahteva odrađeno je oko 20%. Moram još istaći da od predatih zahteva samo 10% ima tzv. svu dokumentaciju koju treba da imaju za legalizaciju svojih objekata. Trebamo istaći da, nažalost, građani nemaju dovoljno para da bi odradili ceo postupak legalizacije.
Što se samog zakona ili Predloga zakona tiče, o ovom zakonu je održana javna rasprava i na ovoj javnoj raspravi čelnici gradova i opština, lokalnih samouprava nisu imali neke znatnije primedbe. Pošto znamo da se opštinama i gradovima ovim zakonom vraća sloboda oko utvrđivanja naknade za uređenje građevinskog zemljišta, visinu naknade će oni da odluče po svojim odlukama u roku od šest meseci nakon stupanja ovog zakona. Mislim da oni koji su ozbiljniji i prate naš posao, oni će to da odrade u roku od dva, tri meseca pre nego što se donese budžet za sledeću godinu, da bi ove prihode planirali za njihove budžete u 2014. godini.
Nadam se da će čelnici lokalnih samouprava kod donošenja svojih odluka o visini naknade i o načinu plaćanja izvući pouku iz donete odluke Ustavnog suda. Posle ću da iznesem o čemu je reč.
Kakav će efekat doneti ovaj zakon, to će vreme da pokaže. Nažalost, u praksi, kao što vidimo, neće biti baš velikog odziva od strane građana za samu legalizaciju. Ko neće da prodaje svoj objekat, kuću ili zgradu, taj ga neće legalizovati, samo će da upiše u katastar nepokretnosti. Građani moraju podneti svoje zahteve u katastar gde im je objekat u toj opštini i moraju da ispune one obaveze za koje je predviđeno koja dokumenta treba da dostave.
Moraju da angažuju geodetu da bi napravo skicu celog objekta, da bi sastavio zapisnik, uviđaj i specifikaciju. Naravno treba i dostaviti dokaz o svojini.
Kao što sam rekao, nažalost, 90% od predatih zahteva nije kompletna dokumentacija. Kod samog upisa u katastar usko grlo je kod lokalne urbaniste, od kojeg treba nabaviti dokaz da objekat nije izgrađen na površini javne namene ili uz kulturnog ili prirodnog dobra. Ovaj dokument je besplatan i radnik iz katastra treba po službenoj dužnosti da traži od urbaniste. Rok za dostavu ovog dokumenta je oko 15 dana, ali nažalost, u praksi kao što znamo to su mesec dana ili možda nekoliko meseci. Znači, usko grlo su sad momentalno lokalni urbanisti.
Što se tiče posla i same organizacije katastra na terenu, dolazim iz opštine Senta koja ima 23.000 stanovnika i u katastru momentalno rade četiri čoveka. Pre desetak godina bilo ih je oko 10 radnika i to je bio otprilike optimalan broj radnika za ovaj posao kao što je Senta. Sada ne znam u drugim gradovima naše zemlje kakva je prilika, ali tvrdim da ova četiri čoveka teško mogu da odrade fizički ovaj obim posla. Moramo naznačiti da građani koji upišu svoj objekat u katastar moraju da plaćaju porez na imovinu. Sa upisom u katastar dobijamo samo pravo vlasništva, a na osnovu prava u vlasništva moramo da plaćamo porez.
Ovde je bilo reči o hipoteci i o kreditima. Suština je u tome da hipoteka se može staviti samo na legalno izgrađen objekat. Ne može na nelegalno izgrađeni objekat koji nema još naknadno izdatu građevinsku dozvolu ili upotrebnu dozvolu i on i dalje ostaje zvanično nelegalan.
Pošto sam radio kao bankar 20 godina, znam kakav je stav bankara za ovu temu. Nelegalni kvadrati neće moći da se kupuju na kredit. Ne možemo garantovati njima kupovinu neke druge nekretnine. Bez obzira da li je upisan u katastar ili ne, hipoteka se ne može staviti na ovakav objekat.
Građani treba da znaju da svaki stambeni kredit koji se daje u našoj zemlji mora da se osigura kod Nacionalne korporacije. Država je većinski vlasnik Nacionalne korporacije i država mora prvo da prizna hipoteku, a posle će bankari da odrade svoj deo posla. Koje banke će da prihvate ovu hipoteku je znak pitanje, pošto ako dužnik ne plaća svoj kredit onda korporacija 75% tog kredita plaća banci. Nažalost, preostalih 25% je tzv. gubitak ili trošak banke. Zato banke neće da prihvate postavljanje hipoteke za nelegalne objekte.
U ovom predlogu zakona trebamo da znamo da građani moraju još dodatna dva dokumenta da dostave. Jedan je projekat izvedenog stanja, a drugi je dokaz o plaćenoj naknadi za uređenje građevinskog zemljišta. Za prvi dokument moraju da angažuju geodeta da odradi svoj posao, da sačini skicu objekta, da napravi jedan zapisnik o ugođaju i specifikaciju. To će ih sigurno koštati, ali to nisu toliko velike pare. Nažalost, od dokumenata koji su predati za legalizaciju najviše nedostaje ova skica, ovaj posao koji treba da odradi geodet.
Mislim da će najviše primedbi biti u ovom predlogu zakona na čl. 21. i 22, naročito na član 21, pošto mislim da je veliki problem loše formulisan tekst ovog člana, pošto nema precizne odredbe. Na primer u članu 21, gde se navodi da organ nadležan za legalizaciju je dužan da od podnosioca zahteva zatraži da se dostavi dokumentacija u roku koji ne može biti duži od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona. Šta će to značiti u praksi? Ako zakon stupa na snagu 20. oktobra ove godine, onda građani imaju pravo da podnesu svoje zahteve do 20. oktobra sledeće godine. Ako će nadležni organ obavestiti građanina krajem septembra sledeće godine, šta će biti onda? Građani neće imati dovoljno vremena da skupe svoju dokumentaciju. Siguran sam da ko je pisao ovaj tekst zakona da je ovaj rok od godinu dana hteo da da nadležnim organima, ali nažalost ovde nije dosta precizno odrađen ovaj deo ovog teksta i sa ovom lošom formulacijom tako ispada da je dat rok građanima, a institucijama ostaje na volju kada će da odrade svoj posao.
Ima i male kolizije između čl 22. i 27, pošto u članu 22, piše da podnosioci zahteva koji dobijaju pismeno obaveštenje imaju šest meseci od dana prijema obaveštenja da pošalju svoju dokumentaciju koja nedostaje. Sada se postavlja pitanje – građani i privreda ne znaju koji im je rok, da li im je rok šest meseci ili godinu dana, šest meseci posle dobijanja obaveštenja ili godinu dana nakon stupanja zakona na snagu.
Poslanička grupa SVM je podnela jedan amandman u vezi člana 21. pisali smo ovaj amandman da bi ovu koliziju između dva člana nekako ispravili. U našem amandmanu videćete da smo dali rok za institucije u koje vreme treba da dostave obaveštenje građanima, ali o tome ćemo kasnije govoriti.
Što se tiče same naknade za građevinsko zemljište, ovde imamo nekoliko primedbi. Pošto je u zakonu napisano da plaćanje ove naknade mogu građani da odrade jednokratno ili u ratama i to najviše do 20 godina, problem je u tome što nije precizno napisano ili određeno da li je jednokratno plaćanje ili na rate i koliko godina. Ko će to da odredi? Na samim opštinama je to da odrede, da li će na godinu dana, dve ili 10 ili 20 godina da plaćaju građani na rate.
Ovde treba da kažemo, kao što smo čuli, da je Ustavni sud doneo rešenje da je legalizacija neustavna pošto je jedan deo građana bio stavljen u neravnopravan položaj, a sada se postavlja pitanje – da li se sa ovom naknadom to isto ponavlja?
Znači, ako ponovo dajemo priliku da neki građani plaćaju ove naknade na rate, na kredit, a oni koji su legalizovali svoje objekte odjednom su to morali da plate. Znači, ovde će biti dosta problema u praksi i nadam se da neće ponovo ići parnice na Ustavni sud.
Kod određivanja naknada opštinama nije precizno odrađeno, ili rešeno koje smernice da uzimaju kod određivanje visine naknade. Onda će ispasti to da će svaka opština drugačije tumačiti zakon i ove naknade će od opštine do opštine biti drugačije. Drugi nivo će biti naknada, ili visina naknada.
Što se tiče samog rušenja objekata, u ovom zakonu ili u predlogu zakona, eksplicitno se reguliše rušenje u dve situacije. Ako je zahtev za legalizaciju podnet do 11. marta 2010. godine i ovaj zahtev se odbio, onda se ruši objekat, ili ako je objekat izgrađen posle stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, znači, nakon 11. septembra 2009. godine, isto se taj objekat ruši. Ostaje nam nejasno šta je sa onim objektima za koje još nije predat zahtev? Oni su izgrađeni pre stupanja na snagu zakona o planiranju i izgradnji, ali nije im predat zahtev. Da li se uzima isti princip kao i za objekte koji su izgrađeni posle 11. septembra 2009. godine, znači automatsko rušenje? Ali, to bi trebalo u zakonu da se decidno napiše, bar mi tako mislimo.
Poslanička grupa SVM misli da treba doneti zakon koji reguliše ovu oblast, legalizaciju objekata u našoj zemlji, ali moramo doneti takav zakon koji će precizno formulisati, ili decidno napisati šta raditi, ili šta treba tačno raditi, koje su obaveze, rokovi za institucije koje sprovode legalizaciju, kakav je način plaćanja i, kao što sam rekao, šta će biti sa onim objektima za koje nisu predati zahtevi, a izgrađeni su, da se ne bi rušili ti objekti.
Poslanička grupa SVM u danu za glasanje će glasati protiv Zakona o legalizaciji objekata. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milovan Marković.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, zakon o kome danas imamo prilike da se izjasnimo je iz grupe jako važnih zakona, jer njegova implementacija se dotiče, ili pokušava da reši jedan problem koji se akumulira u Srbiji, u našem društvu već godinama i svi problemi koji su vezani za bespravno ili nelegalno izgrađene objekte datiraju do duboko u prošlost i ovo je samo pokušaj da se postojeće stanje u jednom delu reši kada je u pitanju legalizacija bespravno izgrađenih objekata.
Mogu da kažem da je bolje da imamo neki zakon po kome se može raditi legalizacija nelegalno izgrađenih objekata, nego da ga nemamo. Ovaj predlog zakona ima mnogo manjkavosti i nedorečenosti. Nadam se da će predlagač zakona kroz podzakonske akte i kroz ovlašćenja ministra, koja su definisana članom 19, preciznije definisati neke nedoumice ili neke nejasnoće, koje su date u predlogu ovog zakona.
Poslanička grupa ZZS podržava donošenje ovakvog zakona. Još jednom da naglasim, bolje je da rešimo i deo problema koji postoje, nego da se ne suočavamo sa takvim problemom, ali je suštinsko pitanje da li možemo do kraja rešiti ovu problematiku, a koja treba da rezultira jednom preciznom evidencijom o vlasništvu nad nepokretnostima i pravima nad njima. Zašto je, nisam potpuno razumeo ministra, u obrazloženju zakona, nemoguće dati novi rok za objekte izgrađene pre 11. septembra 2009. godine, kada je stupio važeći Zakon o planiranju i izgradnji, koji je tretirao i ovu problematiku, vezano za legalizaciju? Rečeno je u obrazloženju da posle odluke Ustavnog suda nije moguće drugačije definisati novi rok, bez da budu obuhvaćeni i oni koji su gradili posle stupanja na snagu važećeg zakona, što bi bilo krivično delo.
Ne mislim da problem imaju samo oni koji su bespravno gradili, čineći time krivično delo posle 11. septembra 2009. godine. Problem imaju i oni građani koji očigledno nisu imali dovoljno motiva, ni želje, ni potrebe da u roku koji je bio ostavljen posle stupanja na snagu prethodnog zakona, a to je bio mart 2010. godine, da podnesu zahtev za legalizaciju po prethodnom zakonu, kako god da je on kasnije odlukom Ustavnog suda proglašen neustavnim.
Ne vidim da će ovaj zakon u potpunosti izjednačiti prava onih koji su bespravno gradili i onih koji su poštovali redovnu proceduru, a naročito neće izjednačiti poziciju građana koji nisu podneli zahtev u ranije predviđenom roku, a njih približno ima polovina u odnosu na neke procene o ukupnom broju nelegalnih objekata. Podnetih zahteva je 700.000 i 700.000 ima nelegalnih objekata, po procenama i podacima kojima raspolažemo. Ne mislim da će neko u državi Srbiji imati nameru ni politički, ni kroz upravno postupanje, da pristupi rušenju ovih 700.000 objekata koji su evidentno sagrađeni u nelegalnoj proceduri, a nisu podneli zahtev i nemaju prema trenutnom stanju nikakvu šansu da pristupe legalizaciji svojih objekata.
Oni koji su podneli zahtev, a u postupku legalizacije, ili zakasne, ili se ispostavi da na osnovu potpune dokumentacije ne mogu pristupiti legalizaciji, dobiće urgentno rešenje o rušenju i na rešenje građevinske inspekcije o rušenju takvih objekata nadležni će morati, ili tako bi bar trebali, da pristupe izvršenju realizacije rešenja ovih objekata. Nemojte da u nedostatku sredstava, dovoljno gradimo, pribegnemo rušenju zato što je ono jeftinije, jednostavnije. Siguran sam da se to neće dogoditi, ali moramo pronaći način da do kraja dovedemo ovo pitanje, vezano za jednu preciznu evidenciju o nepokretnostima, odnosno da ustanovimo katastar nepokretnosti, i to ne samo zbog povećanja prihoda u lokalnim budžetima, ne samo zbog pravne sigurnosti u prometu nekretnina, nego zbog svega što jednoj dobro uređenoj državi potrebno kada je tema ova materija.
Mišljenja smo da odredba zakona koja tretira i izdavanje upotrebne dozvole za objekte, koji su pre 11. septembra 2009. godine, građene u redovnoj proceduri sa građevinskom dozvolom, nema nikakav smisao, jer je moguće da zahtev za izdavanje upotrebne dozvole u redovnoj proceduri, po važećem Zakonu o planiranju i izgradnji, podnesu svi oni koji su gradili i pre 11. septembra 2009. godine.
Moguće da je podnet veliki broj zahteva za izdavanje upotrebne dozvole po prethodnom zakonu, pošto su oni u proceduri, sada ovaj zakon koji je neka vrsta leks specijalisa, jer tretira samo zahteve koji su već kod nadležnih organa i praktično okončanjem svih tih postupaka ovaj zakon će, ne prestati da važi, nego neće imati više nikakav smisao. Očekujem da će novi zakon o planiranju i izgradnji, kako je ministar najavio, da će se pristupiti donošenju takvog zakona, sveobuhvatno tretirati ovu materiju na način da prosto imamo neke naznake kako će država pristupiti konačnom završetku posla.
Nije ni malo jednostavno, ali ne možemo to u beskonačnost odlagati. Ovde je pomenuto, a i to je činjenica, da je 1997. godine donet prvi zakon i svaka sledeća Vlada i svaki sledeći ministar je pokušavao da reši ovaj problem, ali možda smo za korak bliže, ali samo za korak bliže, da ćemo smanjiti broj nelegalnih objekata i onih koji nisu ušli u proceduru legalizacije, ali nismo ni za pola koraka bliže konačnom rešenju i razrešenju ovog problema.
U zakonskom predlogu je kod više stambenih objekata naznačeno da se plaćanje nadoknade za uređenje građevinskog zemljišta vrši sukcesivno. Ne mislimo da je dobro da to bude obavezujuće. Dobro je da stoji da se to može raditi sukcesivno. Jako je važno ovo o čemu sada govorim, zato što zakonski predlog, kako je definisano, ne daje mogućnost da investitor koji je podneo zahtev za legalizacije višestambenog objekta u celini plati za ceo objekat nadoknadu za građevinsko zemljište, nego je imperativno definisano da to moraju sukcesivno raditi vlasnici pojedinih delova takvog stambenog objekta.
Ostavljen rok za plaćanje naknade, kako je definisano, prepušten je lokalnim samouprava i pretpostavljam da će i drugi rokovi biti prilika da se lokalne samouprave takmiče, na neki način, pod znacima navoda, po efikasnosti, da pokažu da imaju brigu za brzim rešavanjem ovog problema i da ponude svojim građanima na efikasan način da dovedu do kraja sve procedure za legalizaciju, mada, iskreno verujem da, pošto legalizacija, po ovom predlogu zakona, neće malo koštati, na kraju, kao što je ministar rekao, to je usklađivanje sa onim što je Ustavni sud stavio kao primedbu neustavnosti na prethodni zakon, tako da je moguće da će pojedini podnosioci zahteva odustati od postupka legalizacije. Uz to zakonska mogućnost za upis prava svojine na osnovu donetog Zakona obezbeđuje tim građanima jednu vrstu, jedan korak ka ulasku u neku legalizaciju, ne sa pravom prometa takvih nekretnina, ali kao što je ministar rekao više puta, da će to dati građanima neku sigurnost, da imaju upisano pravo svojine sa pravom nasleđivanja i svim ostalim pravima koja iz toga proizilaze, osim prava na promet i na prenos prava svojine po ovom osnovu. Nisam siguran da je to dobar motiv za one koji imaju objekte i treba da plate nadoknadu i sve troškove za legalizaciju da pristupe legalizaciji, kada ona nije obavezujuća.
To pitanje, da zakon nije definisao obaveznost legalizacije, je suštinsko pitanje – zbog čega smo neefikasni na polju rešavanja ovog problema, problema legalizacije bespravno izgrađenih objekata? Prosto ne vidim ni jedan razlog da se ne pristupi na taj način rešavanju ovog problema, jer ako postojeći Zakon o planiranju i izgradnji, a nadam se i svaki sledeći, pitanje bespravne gradnje, odnosno započetka gradnje bez odobrenja za gradnju ili građevinske dozvole, tretira kao krivično delo, ne vidim zašto bismo onda odlagali da bespravno izgrađene objekte i obaveze investitora ili sadašnjih vlasnika tih bespravno izgrađenih objekata obavežemo da pristupe legalizaciji pod zakonskim uslovima koje država propiše.
Naravno da je primarni cilj, uz sve ono što se navodi u obrazloženju zakona, pravna sigurnost, sigurnost u prometu nekretnina, da je primarni cilj precizna evidencija o svojinskim pravima na teritoriji cele Republike po pitanju svih nepokretnosti, svih objekata koji danas defakto postoje, ali koji nisu uneti u katastar nepokretnosti i jeste da građani i oni koji pristupe legalizaciji i uknjiže, kako mi to kažemo, svoje objekte, mogu da pristupe njihovoj sanaciji radi energetske efikasnosti, da ih stavljaju u promet, da ih koriste za hipoteke, da ih prodaju po većim cenama, sve to jeste motiv, ali on je nedovoljan da imamo daleko viši, da ne kažem stoprocentni pristup svakog vlasnika nelegalno izgrađenog objekta za njegovu legalizaciju, sa jedne strane, a sa druge strane još jednom podvlačim, interes države je da ima tu evidenciju, vlasničku evidenciju na teritoriji cele Republike, potpuno ažurnu, koja odgovara faktičnom stanju na terenu ili na parcelama, na zemljištu, tamo gde se nalaze objekti.
Jako je važno da podzakonski akt koji, koliko sam informisan kao član Odbora za planiranje i izgradnju, je pripremljen, bude precizan, sveobuhvatan i da edukacija nadležnih organa, pre svega mislim na lokalne samouprave tamo gde su, pretpostavljajući da Ministarstvo i nadležni organi u pokrajini imaju veće stručne kapacite, da odmah pristupe ovom postupku legalizacije po novom zakonu, ali lokalne samouprave i male opštine će sasvim sigurno imati mnogo pitanja i potrebe za edukacijom koju treba da organizuje Ministarstvo, da bi se ovom postupku pristupilo na što efikasniji i kvalitetniji način.
Rekao bih da je ostalo nedorečeno, jedino u članu 19. kod ovlašćenja ministra stoji da će preciznije propisati izradu i posebnih projekata za neke objekte. Logično je da se misli na javne objekte i na objekte sa više stambenih jedinica. Ako danas imate jedan objekat koji je javnog karaktera, objekat velike površine, koji se koristi za bilo koje namene, gde dolazi veliki broj ljudi, govorim o bezbednosnom karakteru takvog objekta o kome nema nikakve evidencije o načinu gradnje, moguće je da i investitor iz tog vremena nije više dostupan, bilo da je fizičko ili pravno lice, iz objektivnih razloga, da se ne zna ni ko je bio odgovorni inženjer, ni da li je projekat, ako je rađen, a rađen je ako se radi o ozbiljnim objektima, da li je prošao reviziju, da li je data saglasnost na takav projekat, da li je izvedeni objekat u skladu sa statičkim proračunom, govorimo najbanalnijim stvarima, koji je urađen u tom projektu, i sada treba neko sa punom odgovornošću, neki licencirani projektant, da uradi projekat izvedenog stanja na osnovu koga će taj objekat konačno dobiti upotrebnu dozvolu i samim tim postati, sa potpisom i rešenjem nadležnog organa, bezbedan za korišćenje i za upotrebu.
Nije ni malo nevažno i nije ni malo jednostavno takav objekat proglasiti na osnovu projekta izvedenog stanja, ukoliko ne postoji ta dokumentacija, dati upotrebnu dozvolu, mada sam siguran da će, oni koji se bave ovom problematikom, imati to sve u vidu.
Ne bih voleo da to bude po nekoj našoj praksi - može ovako, a može i onako. To su jako osetljivi poslovi, tako da mislim da nam predstoji još puno posla, ne samo za implementaciju i sprovođenje ovog zakona kako bi on dao svoje konačne efekte zbog kojih ga i donosimo, nego i zbog obuhvatanja svih onih vlasnika objekata koji su gradili do 11. septembra 2009. godine bez građevinske dozvole i bez odobrenja za gradnju. Najmanje brinem o onima koje je ministar pomenuo, koji su bespravno gradili, bez odobrenja i dozvole, a posle stupanja na snagu prethodnog Zakona o planiranju i izgradnji. To jeste problem koji moramo da evidentiramo i da damo neko rešenje, ali ako je posle 11. septembra 2009. godine građenje bez građevinske dozvole krivično delo i za izvođača i za investitora, ne znam zašto bi to krivično delo, ako smo ga već takvim kroz zakon definisali, imalo neki poseban tretman u odnosu na bilo koju drugu vrstu krivičnog dela kada su u pitanju njegovi počinioci.
Verujem da će implementacija ovog zakona pokazati spremnost svih nadležnih organa u lokalnoj samoupravi, pokrajini i na nivou Republike da se ozbiljno pristupi razrešavanju ovog problema. Zato još jednom naglašavam, naravno, uz naše nastojanje da amandmani koje smo podneli budu prihvaćeni, jer u nekim tehničkim delovima sasvim sigurno poboljšavaju ovaj zakon, da ćemo podržati donošenje ovog zakona i da će građani koji su podneli zahtev i koji su u postupku legalizacije imati razloga da, u skladu sa ovim zakonom, dopune svoju dokumentaciju, pristupe legalizaciji i upišu svoje nepokretnosti u javnu evidenciju. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Andrić. Izvolite.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, u vreme kada se u zemljama EU odlučuje o tome da li je potrebno legalizovati istopolne brakove, dok je u mnogim državama EU ovo pitanje već rešeno, naravno, pozitivno ili negativno, dok smo svedoci da ova vlada nije sposobna da obezbedi ostvarenje osnovnih ljudskih prava zagarantovanih Ustavom pojedincima i zabranjuje tzv. „Paradu ponosa“, mi ovde raspravljamo o Zakonu o legalizaciji objekata. Ovaj zakon, nažalost, potreban je samo u Srbiji, s obzirom da bespravna gradnja kao pojam u uređenim državama ne postoji.
Poslanička grupa LSV smatra da ovaj zakon ima niz manjkavosti, na šta smo mi i ukazali podnošenjem amandmana, podneli smo četiri amandmana na ovaj zakon, ali sve manjkavosti ovog zakona ne ogledaju se samo u tome. Pre svega, krenuo bih kroz analizu pojedinih članova zakona za koje smatramo da nisu dorečeni i da stvarno stvaraju niz nejasnoća koje će dovesti do problema prilikom tumačenja i upotrebe ovog zakona kada ga budete usvojili.
U članu 3. navodi se za koje objekte ne može naknadno da se izda građevinska dozvola, pa se tu naglašava da ova dozvola ne može da se izda ukoliko su objekti izgrađeni na zemljištima koja su nepovoljna za gradnju, ukoliko objekti nisu izgrađeni od materijala koji je zadovoljavajućeg kvaliteta ili ukoliko trajnost ovog materijala nije zadovoljavajuća. Ono što ste propustili da navedete u ovom članu jeste – ko uopšte utvrđuje takav status zemljišta, ko utvrđuje kvalitet materijala i ko utvrđuje trajnost materijala?
U istom ovom članom navodite nadalje da ne može naknadno da se izda građevinska dozvola ni za objekte koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani u pogledu namene i spratnosti objekta, protivno uslovima propisani planskim dokumentom ili odredbama Pravilnika o opštim pravilima za parcelaciju, regulaciju i izgradnju. Smatram da ukoliko je objekat izgrađen u skladu sa planskim dokumentom, on onda i nije nelegalan. Moramo da ukažemo na činjenicu da najveći broj bespravnih graditelja i legalizuje objekte upravo iz razloga što odstupaju od planskih dokumenata. Ovo je posebno slučaj upravo kada se radi o spratnosti objekta. Koliko shvatam, ova odredba se odnosi samo na objekte koji nemaju potrebne dozvole, a građeni su u skladu sa planskom dokumentacijom.
Nadalje, u članu 5. u stavu 1. ne rešava se problem bespravnih objekata izgrađenih ili rekonstruisanih posle 11.09.2009. godine, a ovih objekata, svi smo toga svesni, ima poprilično. Postavljamo pitanje – da li će to, po ko zna koji put, biti regulisano nekim novim po ko zna koji put donetim zakonom o legalizaciji, ili kako će se već taj zakon zvati, pošto u obrazloženju zakona na strani sedam sudbina tih nelegalnih objekata ostaje nejasna?
U članu 6. navodite da organ nadležan za izdavanje građevinske dozvole utvrđuje da li objekat ispunjava propisane uslove za građenje i korišćenje. Smatram da je ovo neophodno preciznije definisati i da ste to morali da učinite, pošto propisani uslovi za građenje i korišćenje zaista predstavljaju nešto što je vrlo bitno. Ovakva formulacija koja je ovako široko postavljena daje više nego velike mogućnosti za kreativnosti nadležnog organa u pravcu tumačenja ovih uslova, a preterana kreativnost po pravilu vodi u selektivnu primenu zakona i daje mogućnost različitih vrsta zloupotreba. Da budem precizniji, otvara mogućnost korupcije.
Takođe, smatramo da bi možda bilo praktično da ste u odredbama člana 15. zahtevali, pored projektnog zadatka, osnova karakterističnih preseka, objekata, tehničkog izveštaja itd, što već navodite, i prilaganje fotografija sa svih strana, pošto jedino na taj način mogu da se uporede priloženi dokumenti sa izgrađenim objektom na terenu, pored već ovih propisanih grafičkih priloga.
Ono što takođe ostaje nejasno, jeste zašto se posebna vrsta projekta izvedenog objekta za potrebe legalizacije izrađuje za porodične stambene objekte do 300 metara kvadratnih bruto razvijene građevinske površine, kako to navodite u članu 14, pa razrađujete u čl. 15. i 16. zakona, a ne izrađuje se za porodične stambene objekte preko 300 metara kvadratnih bruto razvijene građevinske površine, nego samo za stambene objekte bruto razvijene građevinske površine preko 300 metara, dok se porodični objekti izostavljaju? Zašto se izostavljaju ovi porodični stambeni objekti preko 300 metara kvadratnih? Sasvim je jasno da porodični stambeni objekti mogu biti i preko 300 metara kvadratnih bruto razvijene građevinske površine. Ostaje pitanje koga to želite da lišite zadovoljstva da izradi posebnu vrstu projekta izvedenog objekta za potrebe legalizacije?
Takođe, u članu 31. propisujete dužnost lokalne samouprave da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona donese opšti akt kojim će bliže urediti merila za određivanje visine naknade, uslove pod kojima se može ostvariti pravo na umanjenje naknade, kao i uslove i način plaćanja naknade. Ovo pitanje je za nas posebno značajno. Pošto se lokalnim samouprava ostavlja ovako dugačak rok, to znači da dok se ne donese ovaj opšti akt legalizacija i ne može da se sprovede. Samim tim, mi poslanici LSV postavljamo pitanje – zašto se onda ovaj zakon donosi po hitnom postupku? Za hitan postupak nije bilo nikakvog razloga, ukoliko se lokalnim samouprava ostavlja ovako dugačak rok za donošenje ovog opšteg akta.
Takođe, kao i u svakom zakonu koji reguliše određena prava i obaveze, postoje i kaznene odredbe. Ono što je interesantno jeste da nigde nema kaznenih odredbi za građevinske inspektore. Postavljam pitanje – ko donosi rešenja? Donose ih građevinski inspektori. Ko je najveći krivac za bespravnu gradnju? Ko nije postupao u slučajevima bespravne gradnje? Nisu postupali upravno građevinski inspektori. Zašto onda nisu propisane kazne za njihovo nepostupanje?
Naposletku, po mom mišljenju, najsporniji član ovog zakona jeste član 38, iz više razloga. Pre svega iz razloga što direktno utiče na prava pojedinaca koja su već ostvarena. U ovom članu se navodi da postupci za legalizaciju započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona, po zahtevima koji su podneti do 11. marta 2010. godine, a koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, treba da se okončaju po odredbama ovog zakona. Naime, od 11.03.2010. godine građani su postupali po već podnetim zahtevima, a po onome što su im naložili organi koji su po ovim zahtevima postupali. Prilagali su dokumentaciju, dostavljali su je.
Postojao je veliki broj predmeta. Mnogi od tih postupaka nisu okončani. Najčešće to nije krivica onih koji su ove zahteve podnosili. Tehnička dokumentacija koja se traži po novom zakonu ne razlikuje se mnogo od dokumentacija koja je predavana po prethodnom zakonu ali svakako njena dorada predstavlja za investitore i za građane dodatne troškove. Smatramo da je racionalno da se dokumentacija predata u skladu sa starim zakonom prihvati kao kompletirana i reši po odredbama starog zakona, osim ukoliko podnosilac zahteva ne odluči drugačije, što smo mi predložili i amandmanom na ovaj član. Oni dokumenti koji se predaju nakon usvajanja ovog zakona i zahtevi koji se predaju nakon usvajanja ovog zakona, logično je da se rešavaju po odredbama ovog zakona.
Smatramo da niko ne treba da trpi mimo svoje krivice to što administracija, državna administracija nije na adekvatan način radila svoj posao, a to je da pribavlja nove dokumente koji su slični sa već pribavljenim dokumentima i da zbog toga ima troškove.
Na kraju bih rekao da LSV jeste svakako stava da legalizacija objekata u Srbiji mora da se napokon sprovede do kraja i da se okonča. Ono što je svakako poražavajuće jeste činjenica da kroz legalizaciju treba amnestirati nečija krivična dela na koje se nije blagovremeno reagovalo.
U Republici Srbiji legalizacija traje već 20 godina, rezultati su negativni. Imamo što je apsurdno više nelegalnih objekata sada nego kada je ova problematika počela da se stavlja u zakonske okvire. Nesprovođenjem postupka legalizacije na adekvatan način oštećeni su kako i država tako i oni građani koji su postupali po zakonu i ispunjavali svoje obaveze. Smatramo da treba pojednostaviti i pojeftiniti proceduru za legalizaciju i uknjižbu legalnog objekta i obezbediti sprovođenje zakona ali takođe smatramo da treba oštro sankcionisati one koji zakone krše. Ako želimo da živimo u uređenoj državi ovo je svakako početak koji iako je zakasneo Republici Srbiji treba.
Naposletku želim da kažem da će poslanici LSV doneti odluku da li će ovaj zakon podržati, a što će umnogome zavisiti od toga da li će biti usvojeni amandmani koje smo na ovaj zakon podneli. Hvala.