Vreme za poslaničke grupe SNS i DS je potrošeno. Sledeći prijavljeni, u skladu sa ovim, je narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Gospodine ministre, u ova dva dana čuli smo mnogo politike, mnogo konkretnih primedbi na tekst zakona koji ima dobru nameru u koju mi kao poslanička grupa ne sumnjamo, ali čini nam se da ono što je gospođica Olgica Batić u svom uvodnom izlaganju rekla kao prvi ovlašćeni predstavnik ispred naše poslaničke grupe koji govori u Narodnoj skupštini, da su to otprilike smernice u kojima govore svi i čini nam se da je naša poslanička grupa dobro procenila kada je rekla da je problem koji je nasleđen u vašem ministarstvu, problem ne koji ste ni vi stvorili, ni vaši prethodnici, to je jedan decenijski problem koji je uslovljen razno-raznim faktorima zbog kojih postoji divlja gradnja koju, čini mi se, niko nije pomenuo, savremena Evropa ne poznaje.
Čak jedna presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u dvodecenijskom sporu između dva građanina u pogledu osporavanja divlje gradnje, u jednom svom delu kaže da moderna i civilizovana Evropa ne poznaje termin „divlja gradnja“. Zbog toga smo mi, između ostalog zbog toga i zbog milion drugih razloga, kao desničarska stranka od početka privrženi Evropi i evropskim vrednostima. Ali mi smo, kao i u svemu i u ovome u negativnom smislu na vrhu neke crne liste.
Naselje Kaluđerica, deo opštine Voždovac, je najveće divlje naselje, odnosno najveće stecište nelegalne gradnje na Balkanu. Slično je i sa Zemun poljem, slično je i sa nekim mondenskim mestima poput Dedinja, ili Kopaonika, ili Zlatibora. Za razliku od ovih sa plićim džepom koji su gradili nelegalno na ovim lokacijama, tamo su gradili neki drugi. Ali, kažem, pored nebrige države, loše pravne regulative, složenih pravnih procedura, korupcije, nebrige inspekcijskih službi, migracije stanovništva, socijalističke industrijalizacije, urušavanja začetka urbanizma kada su počeli da se javljaju u Srbiji, ratova, inflacija, turbo folk kulture, sve je to uticalo da mi danas imamo ovo što imamo u Srbiji.
Da li ovaj zakon, koji u mnogim odredbama na valjan način reguliše ovu materiju, može u potpunosti da izleči i da reši ovo stanje? Po nama, može delimično i čini nam se da sa prihvatanjem nekih korektnih amandmana, ovaj zakon u svojoj finalnoj verziji može u nekoj meri sprečiti dalju proizvodnju haosa, a ono što je po nama pravo rešenje nije ni rušenje.
Pored najavljenog zakona o planiranju i izgradnji, nama je potrebna sanacija. Imamo niz izgrađenih nelegalnih objekata koji nemaju vodovodnu mrežu, infrastrukturu, puteve, adekvatne priključke, legalne itd, ali sve to zahteva ogromna finansijska sredstva i zato neke velike efekte ovog zakona ne treba očekivati u nekom kratkom vremenskom periodu, jer je problem višedecenijski.
Sa druge strane, zakon o legalizaciji, pored projekta izvedenog stanja, uređivanja građevinskog zemljišta, plaćanja administrativnih taksi i svega ostalog što će ići na teret svih građana koji uđu u proces legalizacije, takođe nam ukazuje na to da će svaki građanin biti izložen velikim finansijskim troškovima, što je sasvim normalno, logično i očekivano, ali u vremenu u kome živimo danas u Srbiji verujem da će veliki deo građana podneti zahteve za legalizaciju, ali čini mi se da će na kraju malo njih ipak uspeti da legalizaciju privede kraju.
Međutim, ono što je dobro, što mi vama ne sporimo, vi ste se uhvatili u koštac sa velikim problemima, to je da se u ovaj proces ušlo. Verujem da ćemo u raspravi o pojedinostima uticati, sa našom argumentacijom, da prihvatite mnoge amandmane naše poslaničke grupe, da bismo nekako podvukli crtu sa tom divljom gradnjom i da bismo kao društvo u budućnosti počeli da pravimo jedan ambijent u kome će svaki građanin da se oseća zadovoljno, jer niko nije zadovoljan ako živi u nelegalnom naselju, u nekom ambijentu koji nije u urbanističkoj, estetskoj i skladnoj građevinskoj celini. Zbog toga se ljudi i dele, između ostalog, po naseljima u kojima žive, na one koji žive u urbanistički skladno uređenim delovima naselja ili na one koji žive u naseljima koja imaju pežorativni predznak.
Gospodine ministre, mi ćemo, kao opoziciona stranka, i ovom zakonu i svim budućim zakonima ove Vlade prilaziti bez imalo političke ostrašćenosti. Čini mi se da je naša poslanička grupa jedna od retkih poslaničkih grupa koja je pričala o ovom zakonu i svim prethodnim zakonima, a da nismo uopšte pomenuli politiku, ni ko je gde bio, ni ko je šta kada radio, ni ko je šta kome rekao. Mislimo da građane Srbije to više uopšte ne interesuje…
(Predsednik: Vreme.)
… završavam, da je građanima Srbije svega toga preko glave, da oni od nas očekuju konkretna rešenja, a mi ćemo ih u raspravi o pojedinostima i ponuditi. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Verica Kalanović ima reč.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, interesantno je bilo slušati prethodna dva dana ovo čeprkanje po prošlosti. I za nas je bio izazov da se u to uključimo, ali smo odoleli tome i kao URS smo odlučili da se bavimo, ne prošlošću, nego sadašnjošću, danas se živi, i budućnošću. Hajde da vidimo kako ćemo dalje.
Šta je sadašnjost u građevini? Ako pogledamo šta kaže i struka i statistika danas, stanje u građevini nije bilo nikad teže. Kad naši političari, a tu mislim i na političare iz URS, kao i iz Vlade i parlamenta, stanu pred građane, sa skrušenim licem kažu – situacija u Srbiji je teška, jedva da imamo neki privredni rast. Tačno. Jedva da smo u prvih šest meseci imali neki pozitivan privredni rast, iako smo imali sjajne rezultate u automobilskoj industriji i komponentašima. Zašto? Zato što je građevina bila taj končničar.
Pad u građevinskoj industriji je 40% u odnosu na prošlu godinu. U odnosu na prošlu godinu. Ne pričam o periodima pre 10, pre pet godina, pričam u odnosu na prošlu godinu.
Kad uđete u bilo koju drugu oblast, kad uđete u ono što zovemo zapošljavanje, nova radna mesta, nove investitore, svi kažu – u građevini je stanje jako loše, mnogo obilazimo šaltera, imamo jako veliku birokratiju, imamo okoštali sistem, moramo da ga menjamo. I, gospodine Iliću, vi i ja smo učestvovali u takvim razgovorima. Ti građevinci sa kojima smo se sretali, i kad kažem „ti“ mislim, u najpozitivnijem smislu, i strukovna udruženja i privatne firme i firme u restrukturiranju i sindikati i istaknuti pojedinci su nam rekli – znate, veliki su problemi u građevini, ali moramo da uđemo u sveobuhvatnu reformu i zakonskih propisa koje imamo jer nisu dobri, hajde da osnujemo podgrupu. Čini mi se da smo hteli da osnujemo neke podgrupe koje su se bavile zakonima.
Sa druge strane, dragi moji, slušamo danima o tome da su nam potrebne suštinske, temeljite, dubinske, bolne reforme. Mi iz URS kažemo – da, spremni smo za njih zbog toga što želimo modernu Srbiju. Pošto je stanje u građevini jako teško, veoma, veoma problematično danas, očekivali smo da će te suštinske reforme da krenu iz oblasti građevine, tamo odakle je najteže i vrlo smo, sa velikom radošću, dočekali da jesenje zasedanje počinje upravo sa suštinskim reformama iz oblasti građevine.
Naše razočarenje je bilo da smo kao prvi zakon dobili nešto što nije suština, što je kozmetika, što je ponovljeni zakon koji ima namere da reši legalizaciju u Srbiji.
Bez obzira kako ćete shvatiti moje reči, ministre Iliću, zakon je loš. Loš je zbog toga što ćemo na teritoriji Srbije imati različito sprovođenje zakona, zato što niste napravili reformu, zato što niste preuzeli odgovornost da kažete – zakon ima taj okvir, nije dogovorni, mora da se sprovodi jednako na teritoriji cele zemlje.
Zvali su me predsednici opština, oni koji su odgovorni i pitali me: „Verice, vi koji ste bili u svim opštinama u Srbiji po mnogo puta, šta nam predlažete? Sami u narednih šest meseci treba da donesemo pravilnik. Hoćemo li ići putem populizma i obuhvatiti jako veliki broj kategorija iz ovog nemuštog člana koji neće plaćati punu cenu, nego ćemo mi morati da ih dotiramo? Nemamo para za to. Ili ćemo ići putem da utvrdimo po pravilnim kriterijuma, ispravnim kriterijuma okvire, gde ćemo dati prave cene za naknadu građevinskog zemljišta?“ To je ona četvrta tačka, ministre, koju ste predvideli u postupku legalizacije.
Ako to bude tako, niti ćemo biti popularni, niti ćemo imati jeftinu legalizaciju. Naprotiv, imaćemo skupu legalizaciju i građani će negodovati. Hoćemo li da prebacimo i mi vruć krompir nekom drugom i da kažemo – hajde da to sve ugovorimo za 20 godina i da pustimo onima koji dolaze iza nas da rešavaju sve ove stvari? Ali, nemamo kreditne biroe. Kako da procenimo rizik? Kako ćemo da znamo kome da damo pet, kome deset, kome petnaest godina? Zbog toga smatram da ćemo imati zakon o legalizaciji koji će da se sprovodi u Subotici na jedan način, u Vranju na drugi, a u Tutinu i Novom Pazaru na treći. Takođe, da ćemo imati različite cene i da ćemo imati različite obuhvate, upravo zbog toga što nismo imali hrabrosti da kažemo - ovo je okvir, mi smo organizovana država, mi želimo da imamo standarde EU, mi želimo da postavimo okvire u kojima ćemo da se krećemo u postupku legalizacije.
Još jedna stvar na koju negoduju ljudi. Ako smo imali nelegalno izgrađene objekte, a imali smo, ako smo imali nelegalno izgrađene čitave zgrade, pa i naselja, zašto smo sada amnestirali one koji su ih gradili? Kažemo – fizička lica u određenim objektima plaćaju u procesu legalizacije za svoje stanove naknade za građevinsko zemljište. Nije li to duplo plaćanje? Platili su investitoru koji se obogatio na njihovim leđima, a sada plaćaju ako žele da budu legalizovani, da nasleđuju njihove stanove njihova deca, da upravo ponovo plaćaju naknade za građevinsko zemljište.
Na kraju jedno konkretno pitanje, ministre, za vas, upravo zbog toga što imamo nedefinisane stavove, nedefinisane zakone, nedefinisane kriterijume. Dok sam sedela ovde u poslaničkim klupama jedan od investitora mi je postavio pitanje za vas i zamolio me da ga prenesem. Radi se o investitoru iz Beograda. U prethodnom periodu kupio je zemljište, ima vlasnički list na koji je iskazan prigovor nekih od bivših vlasnika. Tužilac je odbacio njegov prigovor. U Gradskom sekretarijatu za građevinarstvo u Beogradu neće da mu izdaju lokacijsku dozvolu. Kažu – dok se ne reši sudski spor.
U drugim gradovima u Srbiji ne prihvataju ovakve stavove, nego izdaju lokacijske dozvole kako bi se krenulo u gradnju, zbog toga što kažu da svako ima pravo da tuži. Ako je tužba odbačena, zašto se ne bi izdala lokacijska dozvola? On se obratio drugostepenom organu, vama, gospodine Iliću, pre šest meseci. Nije dobio nikakav odgovor. Moli da danas date konkretan odgovor. Znate, ne radi se o običnom čoveku, radi se o nekom ko je spreman da uloži pet miliona evra. Hajde da kroz male primere, ako ne možemo kroz velike, pokrenemo građevinarstvo. Hvala vam.

Hvala.
Narodna poslanica Jelena Travar Miljević ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani ministre, poštovane kolege i koleginice, kada govorimo o naknadno pribavljenim građevinskim i upotrebnim dozvolama i kada govorimo o Zakonu o legalizaciji, koji ja lično smatram iznuđenim rešenjem, mislim da ovo nije najbolje moguće rešenje koje se moglo ponuditi građanima. Mada, koliko je jedan zakon dobar, zavisi od mogućnosti njegove direktne primene.
Ono na šta bih ja apelovala jeste da u buduće uskladimo i metodologiju i terminologiju prilikom pisanja zakona. U toku čitanja ovog zakona imam par nedoumica i negde se nadam da ću dobiti konkretne odgovore.
Kod člana 2. pod tačkom 1), odnosno uopšte u članu 2. definiše se za koje objekte se ne može naknadno izdavati građevinska dozvola. U okviru tog člana se utvrđuje da li je zemljište nepovoljno za gradnju. Moje pitanje glasi - kada neko donese prepis liste nepokretnosti, na osnovu čega će se to utvrditi? Da li na osnovu one kolone koja govori o vrsti zemljišta ili načinu korišćenja i katastarske klase?
Isto tako, imam pitanje u članu 8, gde se govori o komisiji koju obrazuje nadležni organ za izdavanje građevinskih dozvola. Da li se tu govori o komisiji za tehnički prijem ili je to neka druga komisija? Ako to nije komisija za tehnički prijem, kojim aktom ili čime će definisati ko tačno čini pomenutu komisiju?
Takođe, imam jednu neusaglašenost, odnosno primećujem neusaglašenost između člana 7. i člana 16. U članu 7. spominju se poslovni objekti, a onda u članu 16. proizvodni objekti. Ako je ikako moguće, volela bih da dobijem konkretnije obrazloženje večeras.
Ono što kod mene stvara posebnu zabrinutost, kao kod nekog ko dolazi iz seoske sredine, kao kod nekog ko dolazi iz opštine Žitište, u kojoj se 70% stanovništva bavi poljoprivredom, to je što nigde u zakonu ne spominjemo ekonomske objekte. Pronašla sam u obrazloženju da će podzakonskim aktom biti precizno navedeni objekti koji ne mogu biti predmet legalizacije - objekti na selu izgrađeni u vreme kada nije bilo potrebno pribavljanje građevinske dozvole itd. Svaki podzakonski akt koji treba biti donet, a nije definisan u okviru zakona, ne znam koliko je obavezujući.
Isto tako, kada govorimo o ekonomskim objektima, a imamo ih definisane i u važećem Zakonu o planiranju i izgradnji i u Pravilniku o opštim pravilima za parcelaciju, regulaciju i izgradnju, postavljam pitanje – šta ćemo ako neko dođe da legalizuje objekat, a nije sve u skladu sa Pravilnikom o sanitarnim uslovima za uzgoj i držanje živine, papkara? Kako će onda na lokalu reagovati ljudi?
Znate, pričamo o egzistenciji ljudi na selu. Pričamo o tome kako nam je svaki čovek na selu potreban, jer se sela gase. Ako to nismo već uradili u ovom zakonu, zaista ne znam kako ćemo dalje legalizovati ekonomske objekte. Čvrsto verujem da ljudi koji imaju ekonomske objekte zaslužuju priliku da objekat legalizuju, da ga sutra puste u promet, da možda ostvare određene beneficije ili finansijsku podršku, bilo od banaka ili države, da unaprede svoju proizvodnju, poslovanje i da stvorimo zaista bolje uslove na selu. Ali, negde želim da se nadam da će onaj krovni zakon, koji definiše oblast građevinarstva, posebnu pažnju posvetiti objektima koji se grade na selu, jer mislim da to negde zaslužujemo.
Isto tako, očekujem tu sveobuhvatnu reformu, jer podjednake probleme imamo i u selu i u gradu. Niko ne voli da se šeta od šaltera do šaltera. Za Srbiju je luksuz da gubi radna mesta, za Srbiju je luksuz da gubi vreme.
Jedan od najboljih primera u Srbiji kada su u pitanju investicije jeste upravo „Fijat“, koji je realizovan i zahvaljujući gospodinu Mlađanu Dinkiću. Ugovor je potpisan 2008. godine. Zamislite kada nama kao državi treba 279 dana da izdamo građevinsku dozvolu. Da li je to model da privlačimo investitore? Da li su sve ovo modeli da privlačimo investitore i zadržimo ljude na selu? Zaista mislim da nisu i apelujem da u sledećem zakonu i sledećim zakonskim rešenjima imamo sveobuhvatniji pristup. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Saša Milenić. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre i predstavnici Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, nad Zakonom o legalizaciji u raspravi u načelu govoriću samo o duhu zakona. To je zapravo ono na šta URS i imaju najozbiljniji prigovor. Taj prigovor je šef poslaničke grupe i predsednik URS gospodin Mlađan Dinkić formulisao u metaforičnoj oceni „cuker vaser“ ili ti šećerna vodica.
Nemate uopšte razloga da se ljutite na tu vrstu prigovora, jer je to najmanji prigovor vama lično gospodine ministre i resornom ministarstvu. To je prigovor koji u suštini govori o političkoj spremnosti i politici Vlade da političku odluku i volju stavi u koren princip odluke da se problem nelegalne gradnje u Srbiji prevaziđe i reši, a problem je ogroman. To je jedan od najvećih problema ovog društva iz kojeg zapravo govori zlo duh bezakonja kojem se jedan duh zakona sa „cuker vaser“ karakterom stvarno ne može na ozbiljan i prihvatljiv način suprotstaviti.
Govorili su i kolege LDP i kolege iz SPS na jedan sociološki način o ovoj temi, ukazujući da je reč o fenomenu ogromnih razmena i jako dubokog korena, da je to zapravo sociopatološka pojava od civilizacijskog značaja za naše društvo. Onda stvarno nije rešenje toga pitanja u nekoliko tehničkih mera, makar bile strukovne i administrativno korektne koje zaista mogu da odgovore na sledeću situaciju.
U postupku pridruživanja EU urbanistički građevinski standardi u Srbiji rastu, mi ih aktivno neprekidno podižemo u skladu sa civilizacijskim kretanjima u okruženju, a imamo oko sebe nasleđe građevinsko koje je supstandardno u odnosu na vreme svoga nastajanja, a kamoli u odnosu na podignutu letvicu i povišene standarde urbanizma i izgradnje. Šta raditi? Pa, nema tu mnogo prostora. Principijelna odluka ili ide ka sankcionisanju krivičnog dela ili ide ka nekritičkom povlađivanju učinjenog prestupa.
Principijelna odluka nad ovim pitanjem je teže nego nad bilo kojim drugim političkim pitanjima u Srbiji i ima dovoljno kapaciteta da obori Vladu koja bi odlučila da se sa ovim pitanjem principijelno pozabavi. Zato vama gospodine Iliću, tu nije ni ostavljeno mnogo prostora. Vi ste u stvari bili u poziciji da tragate za trećim članom u logičkom zakonu isključenja trećeg, da tražite srednje rešenje u nemogućnosti održavanja političkog, a ne resornog pristupa ovom pitanju. Jer, zaista to pomalo liči na onu poziciju Volterovog filozofa koji priznaje da je obavešten da jedna stranka misli da je kralj umro, da druga misli da je kralj živ, ali ima građanske hrabrosti da saopšti da on ne veruje ni u mišljenje prvih, ni u mišljenje drugih. Zaista, to je jedna pozicija koja je pomalo nemoguća.
Naši amandmani, ima ih deset, tehničkog su karaktera, proizašli iz uverenja da će većina zakon usvojiti. Ali, naše nezadovoljstvo ostaje trajno zbog nespremnosti da se pokaže principijelan pristup u odnosu na ovo pitanje, jer kakav je principijelan pristup. Vlada je formulisala princip nulte tolerancije u odnosu na kršenje zakona. Izvinite, ovo su sada krivična dela o čemu govorimo.
Vidim kako je parlament pun razumevanja, saosećanja za učinioce krivičnih dela prema zakonima Republike Srbije. Gde je sad princip nulte tolerancije? Iskreno da vam kažem meni ne raste adrenalin od pominjanja principa nulte tolerancije, ne podiže mi se entuzijazam od te formulacije možda samo kosa na glavi. Znam gospodine Iliću, poznajući vas dugo u politici da ste vi još manje čovek kojeg bi neko mogao optužiti da aktivno, rigidno zagovara princip nulte tolerancije. Ali, iskreno ako je to princip zašto ga sada na ovu temu izvrćemo u suštu suprotnost u princip apsolutne tolerancije.
To je sporno. Zapravo je ovim zakonom problem prebačen lokalnim samoupravama, ostavljena mala vrata za tzv. katastarsku legalizaciju, a u suštini dat odgovor Ustavnom sudu na koji se nije moglo ćutati na prigovore koji su doneti.
Koji su problemi lokalnim samoupravama ostavljeni. Pazite, tu nije reč o pojedinačnim objektima, reč je o čitavim supstandardnim nasiljima u kojima je jako teško, gotovo nemoguće obezbediti infrastrukturne i komunalne funkcije na nivo urbanizovanog i urbano korektnog dela grada. Ali, pošteno je da lokalne samouprave to rešavaju. To jeste njihova izvorna nadležnost, ali pozivam i vas gospodine ministre i Vladu Republike Srbije da i kroz ostale zakone na taj način osnažujemo lokalnu samoupravu, a o ovom pitanju da boljih prilika i jačih političkih snaga reforme.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Da li vi ministre želite reč? Izvolite.

Na kraju, želim da vam se zahvalim na jednoj raspravi koju smo imali dva dana, bilo je svega i svačega.
Mi smo hteli da napravimo jedan zakon koji je u ovoj situaciji moguć i da otklonimo ono što je Ustav, Ustavni sud Srbije stavio kao primedbu. Međutim, ovo se više koristilo i za kampanju, za raznorazne priče koje nemaju nikakve veze sa zakonom. Tu su se mnogi hvalili da su napravili čudesa, a u građevinarstvu nije ništa. Najviše su se hvalili oni koji su uništili građevinarstvo u nekim prethodnim periodima, koji nisu plaćali račune građevinarima. Ministarstvo koje vodim ne duguje nijedan dinar nijednoj građevinarskoj niti putarskoj firmi.
Ovde sam slušao diskusije ljudi koji duguju milijarde i otišli su, a nisu izmirili račune, ostao je dug, a dug je uništio mnoge firme. Ovde su govorili oni koji su privatizovali putarske firme i građevinske firme i predali ih u nadležnost, da ne kažem kriminalcima, ali nekim čudnim ljudima koji su ih potpuno upropastili. Sada neka narod sudi. Što je porastao rad u građevini 40% na crno, Verice Kalanović.