Ja to nisam video i ne mogu da komentarišem. Molim vas da zatvorimo krug replika.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Zahvaljujem se poštovani predsedavajući i uvaženi ministre da se konačno vratimo temi dnevnog reda i zakonu o kome raspravljamo. Radi javnosti, da odmah lociramo koja su to dva cilja koja su predloženim zakonom postignuta. Prvi cilj je ne sumnjivo poštovanje odluke Ustavnog suda.
Molim vas predsedavajući da se malo utišaju poslanici, ako može. Hvala.
Dakle, prvi cilj koji je postignut predloženim zakonom, jeste poštovanje odluke Ustavnog suda, jer je to na kraju krajeva i obaveza, s obzirom na obavezujuće dejstvo odluke Ustavnog suda.
Drugi cilj jeste uvaženi ministre da se polako uvodi red u jedan urbanistički haos. Generatori tog urbanističkog haosa sigurno nisu od juče, već znatno pre. Kako su generisani? Generisani su sistemski, a i u praktičnom smislu reči, tako što je i ono što je sistemski bilo rešeno i uređeno je praktično bilo veoma loše primenjivano kroz razno razne vrste zloupotreba, čije posledice i dan danas osećamo.
Kada govorimo o zakonu, ono što je dobro i što građani trebaju da prepoznaju kao dobro jeste da smo sada na jedinice lokalne samouprave odnosno lokalnih samouprava prebacili teret vođenja postupaka legalizacije i to postupaka koji podrazumevaju naknadno izdavanje građevinskih i upotrebnih dozvola. Zašto je to dobro? Iz dva razloga.
Prvi razlog je što jedinice lokalne samouprave moraju da vode računa prevashodno o svom budžetu, jer na teret budžeta idu kompletni troškovi legalizacije u onom delu u kome se angažuju određene komisije i službe. Međutim, tu bih vas zamolio gospodine ministre, da obratite jednu posebnu pažnju, jer poslanička grupa SPS je predložila 30 amandmana gde se fokusirala uglavnom na neke probleme za koje poslanička grupa SPS smatra da su ostali otvoreni i nakon podnošenja Predloga ovog zakona. Koji su to problemi?
Imao u jednoj odredbi predloženog zakona definiciju ili normu da nadležni organ koji sprovodi legalizaciju je dužan da obrazuje komisiju. Nadležnost te komisije jeste da izvrši ocenu i da nalaz i mišljenje da li je objekat koji je predmet legalizacije upotrebljiv, sa stanovišta onoga što se od podnosioca zahteva traži.
Sada tu dolazimo u situaciju ko je u sastavu te komisije. Naravno da to moraju da budu stručni ljudi sa visokim stručnim referencama. Ali, u toj situaciji se njima prebacuje veliki teret odgovornosti gospodine ministre. Zašto? Zato što projekat izvedenog objekta nije jedini dovoljni dokaz da je objekat upotrebljiv. Ono što ste vi juče sami identifikovali zajedno sa nama kao problem jeste da se posebna pažnja mora posvetiti i onome što podrazumeva stabilnost objekta kroz postojanje konstruktivnog elaborata i protiv požarnog elaborata. Ova dva elaborata bi morala da budu sastavni deo dokumentacije uz zahtev koji se podnosi za legalizaciju. Zašto? Zbog čega bi neko iz komisije preuzeo na sebe teret odgovornosti da konstatuje i u nalazu i mišljenju kaže da je nešto stabilno ako nije?
Pre dve godine na Zlatiboru, gospodine ministre, desila se jedna tragedija, srećom bez žrtava, a to je da je apartmanski kompleks od ne malo, 20 apartmana odmah nakon izgradnje, a pre tehničkog prijema urušen. Zašto? Zbog toga što je gradnja izvršena protivno pravilima gradnje, protivno zakonu, bez adekvatne armature, a možete zamisliti i da je ploča bez pravilno ugrađene armature, zbog čega je došlo do urušavanja i ogromne štete. Protiv vinovnika, konkretno izvođača radova i nadzornog organa pokrenut je krivični postupak i on je procesuiran.
Da nam se to ne bi dešavalo i da ne bi sada komisija imala tu vrstu tereta odgovornosti, moje uverenje i uverenje poslaničke grupe SPS je da se to može izbeći upravo ovim predloženim amandmanom, da se ova dva elaborata koji ukazuju da li objekat trpi određene negativne seizmičke uticaje, negativne gravitacione uticaje, da li je kvalitet materijala adekvatno ugrađen ili ne, da li je kvalitet materijala adekvatan ili ne, u svakom slučaju, mora da bude sadržan u tome.
Normalno, to iziskuje velike troškove na koje ste vi i ukazali. Ko će da snosi teret tih troškova, jedinica lokalne samouprave i njen budžet? Teško, zbog toga što su to veliki troškovi. Da li to treba da snosi podnosilac zahteva kao vlasnik objekta koji je nelegalizovan? Pa, i za većinu njih su to veliki troškovi. Potrebno je pronaći način kako će se to uzorkovanje, ako mora da se sprovede uzorkovanje pojeftiniti, a da se ovaj postupak završi na jedini mogući način pravično i zakonito.
I dalje u tekstu zakona moraju biti sadržane, naročito u projektu izvedenog objekta, upravo ove ocene na koje sam ukazao, a koje ukazuju na stabilnost objekta i konstruktivna rešenja, jer će se desiti tragična posledica na koju sam već ukazao.
Ono što mi se čini da nije bilo dovoljno dorečeno u zakonu jeste pojedina terminologija. Pominje se termin – objekti niskogradnje i za njih se izdaje jednim rešenjem građevinska i upotrebna dozvola, a potreban je poseban projekat za takve objekte. Zamolio bih vas da tu učinimo jedno preciziranje, jer objekti niskogradnje su i putevi i tuneli i podzemna infrastruktura. I te kako dobro znamo da za te objekte ovaj zakon ne predviđa izdavanje građevinske i upotrebne dozvole. Onda treba precizirati naziv i reći da su to objekti niskogradnje koji nisu objekti opšte namene. Onda nemamo problem u pogledu mogućnosti sprovođenja postupka legalizacije na zakonit način.
Dalje, ono što je ovde više puta kroz amandmane ukazivano, a na šta ću i ja ukazati, jeste jedna kontradikcija u samom zakonu u pogledu rokova, kao prekluzivnih rokova, a znamo da su to rokovi koji podrazumevaju nemogućnost daljeg vođenja postupka ako blagovremeno nije podnet ili zahtev ili dokumentacija ili bilo šta što je naloženo od nadležnih organa, tako da se ovde pojavljuju dva roka koji jedan drugog isključuju - rok od godinu dana, i to kao rok koji počinje od dobijanja obaveštenja o mogućnosti legalizacije i drugi je rok od šest meseci. Ta dva roka jedan drugog isključuju i ta dva roka smo mi definisali tako što smo amandmanom predvideli da nadležni organ može da naloži podnosiocu zahteva i kraći rok od godinu dana, ali nikako ne duži od godinu dana, zbog hitnosti sprovođenja legalizacije. Nama je načelo i osnovni princip u ovom legalizacionom postupku efikasnost, brzina i zakonitost.
Da dođemo sad do onog kapitalnog što stvara predrasude i zabune kod građana, a to je rušenje objekata. Rušenje objekata, gospodine ministre, nesumnjivo mora kao sankcija, kao kaznena posledica, da usledi odmah nakon početka izvođenja radova. Tada ih treba rušiti, a ne kada se objekat završi. Kada se objekat završi, ulazimo u druge posledice, i to posledice koje podrazumevaju naknadu štete.
Drugi problem je šta ćemo u situacijama kada imamo stambene objekte koji će takođe biti podvedeni pod odredbe ovog zakona, gde imamo jedan stan koji je legalizovan, a ostali nisu legalizovani. Ko će to da sruši, taj stambeni objekat i sa kojim pravom, sa kojim pravnim osnovama? Apsolutno ne. Šta ćemo za savesne sticaoce stanova u stambenim ili više stambenih objekata koji su na legalan način došli do tih stanova, ušli u posed istih, isplatili kupoprodajnu cenu, a objekat je kriminalno izgrađen, stanovi više puta prodavani? Da li taj stan može da se ruši a da bude oštećen onaj ko je savestan sticalac tog stana? Apsolutno ne.
Prema tome, građani treba da znaju i da se ne stvaraju predrasude oko rušenja objekata na način kako se to od pojedinih kritizera ovog zakona nagoveštava, neće se rušiti objekti shodno odredbama ovog zakona, već tek nakon donošenja Zakona o planiranju i izgradnji, kojem treba da posvetimo izuzetno veliku pažnju.
Ono što mi se na kraju čini jako važnim da se istakne jeste činjenica da je u zakonu potrebno posebno propisati, pored rokova koji su dati kao rokovi za izjavljivanje žalbi ili prigovora, izjavljivanje pravnog leka, kome se ti prigovori, odnosno pravni lekovi izjavljuju. To nije, da budemo iskreni, dobro definisano u zakonu. Mi smo amandmanom pokušali da u procesno-pravnom smislu to ispravimo, jer poslanička grupa SPS i te kako značajnu pažnju posvećuje upravo tim formalnim delovima, kako bi zakon bio što jasniji, što precizniji i kako ne bi izazvao bilo kakvu mogućnost različitog tumačenja, naročito od onih koji će ga primenjivati, a to su u konkretnom slučaju nadležni organi jedinica lokalne samouprave.
Zbog toga smo amandmanom tražili i smatram da ćete vi taj amandman sigurno prihvatiti, da se precizira ko su drugostepeni organi, u kojim slučajevima mogu da postupaju, kada to može da učini AP Vojvodina, kada to može da učini Grad Beograd itd.
U svakom slučaju, poslanička grupa SPS, kako su to moje uvažene kolege Suzana Spasojević i Milisav Petronijević rekli, nesumnjivo će podržati ovaj zakon i bićemo još zadovoljniji ukoliko se amandmani koji su krajnje dobronamerni i krajnje korisni prihvate. Hvala.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, imajući u vidu potrebu da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem pauzu i sa radom nastavljamo u 14,00 časova.
Prvi govornik posle pauze je Aleksandar Pejčić. Hvala.
(Posle pauze.)

Gospodo poslanici, ministar je sprečen da dođe pre 15,00 časova.
Da bi dobili u vremenu, dajem vam izbor da govore oni poslanici koji ne uslovljavaju prisustvo ministra. To je moj predlog. Ako ima takvih poslanika prisutnih koji žele da govore i ne uslovljavaju prisutnost, onda da nastavimo rad, pa kada iscrpimo te govornike, ako u međuvremenu ne stigne ministar, napravićemo pauzu dok ne dođe ministar.
Imamo jednog govornika. Molim vas da se prijavite. Gospođa Ljubica Mrdaković Todorović ima reč.

Poštovani predsedavajući, čuli smo u više navrata da se legalizacija u Srbiji sprovodi od 1997. godine sa sporadičnim rezultatima uglavnom zbog porast izvršne vlasti dugo vremena, budući da je od 700.000 podnetih zahteva za legalizaciju objekata u Republici Srbiji do sada rešeno samo 15% na žalost.
Svedoci smo takođe da je jedan od gorućih problema imovinsko-pravne sfere u Republici Srbiji veliki broj izgrađenih objekata koji su građani mimo zakonom propisane procedure, odnosno bez izdavanja građevinske i upotrebne dozvole.
Takozvana divlja gradnja dovodi do prilično kontuznih situacija na terenu, počev od toga da se tolerancijom divlje gradnje od strane države kod građana stvara utisak da su svi jednaki pred zakonom, ali da zakon nije jednak pred svima, odnosno da većina mora da pribavlja sve potrebne dozvole za gradnju, a da je ne mali broj pojedinaca pošteđen te obaveze, pa do toga da je zbog statusa nelegalno podignutog objekta cena istog znatno manja od tržišne cene pa do toga da infrastrukturni problemi, kao što su priključak na elektroenergetsku mrežu, na gasnu, na vodovodnu mrežu često rezultirali samovoljom pojedinaca i opet nelegalnim priključenjem na iste, što dalje vodi procesuiranju od strane nadležnih državnih organa. Time se nepotrebno opterećuje i pravosudni i upravni sistem ove države, a poreski obveznici su dužni da plaćaju nepotrebne troškove nastale zbog nečije nemarnosti, greške ili pak inata.
Iako je bilo više pokušaja u prethodnom periodu da se ovaj problem reši i da se napokon izađe iz sive zone desetina i stotina hiljada nelegalno sagrađenih objekata postojeća zakonska rešenja nisu dala očekivane rezultate i dosadašnji učinak u postupku legalizacije je bio veoma slab.
Na drugoj strani nesređeni odnosi oko pribavljanja građevinskih i upotrebnih dozvola, kao i naknadno legalizovanje već izgrađenih objekata neprestano generišu imovinske i upravne sporove i time nepotrebno opterećuju pravosudni sistem države, dok je tržište nekretnina prilično hendikepirano time što objekti iz divlje gradnje ne mogu da dostignu punu tržišnu cenu već se najčešće prodaju u bescenje opet na štetu građana koji su svojim radom pokušavali da sebi i svojoj porodici obezbede krov nad glavom.
Sada ću se revijalno osvrnuti na pojedine članove ovog zakona. Članom 12. ovog zakona pooštreni su uslovi za legalizaciju jer se uz zahtev koji je podnet do 11. marta 2010. godine traži i projekat izvedenog objekta, a ne elaborat kao što je to bilo u prethodnom zakonu. Članom 13. definisan je minimum projektne dokumentacije za legalizaciju koji je i detaljniji i strožiji nego što je to bilo predviđeno prethodnim rešenjima. Članom 14. uvođenjem kriterijuma površine do i preko 300 m2 uvodi razliku između objekata koji su građeni zbog elementarnih životnih potreba i objekata koji su građeni zbog sticanja imovinske koristi.
Članom 19. definisana je obaveza nadležnog ministarstva da bliže propiše uslove za objekte iz člana 3. ovog zakona i sigurno je da će podzakonskim aktima ovog zakona tj. pravilnicima biti definisan rok u kom ministarstvo to treba da učini. Članom 31. definisana je obaveza lokalne samouprave da omogući odgovarajuće uslove i način plaćanja. Celo poglavlje četiri – rušenje je takođe predmet ovog zakona. Naime, uz napomenu da ne deluje preventivno oštrina kazne već izvesnost njene primene i odredbe Zakona o rušenju bespravno podignutih objekata moraju biti primenjene kako bi pojedine represivne mere se reflektovale preventivno na većinu građana čime se stiču uslovi da se napokon uvede red u materiju divlje i legalne gradnje.
Članom 34. omogućeno je priključenje nelegalnih objekata na komunalnu infrastrukturu, do donošenja rešenja o prihvatanju ili odbijanju zahteva za legalizacijom objekta. Ukoliko je rešenje organa negativno, odnosno objekat se ne može legalizovati, doneto rešenje se dostavlja organizaciji koja je izvršila infrastrukturni priključak i on se zatim nakon toga ukida.
Nadam se da će ovaj zakon početi da reguliše ovu problematičnu materiju i probleme koje smo do sada imali, tako da će SNS u Danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Hvala.
Do dolaska ministra, lista je sledeća: narodni poslanik Miroljub Stojčić, Zoran Bojanić, Vera Paunović i Srđan Miković.
Reč ima narodni poslanik Miroljub Stojčić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi predstavniče Vlade Republike Srbije, kolege narodni poslanici, kao što su istakle moje kolege iz SPS, mi ćemo podržati ovaj zakon, pre svega iz razloga što ovaj zakon ima i sociološki karakter, što će stvoriti uslove pre svega onim našim građanima koji su iz moranja za stanovanje i život izgradili ove objekte.
Pred nama je zakon koji kroz sedam oblasti i 40 članova definiše uslove, postupak i način legalizacije objekata, odnosno delova objekata izgrađenih bez građevinske dozvole. U prvom delu jasno je definisano i to bez alternative na koje objekte se ovaj zakon ne odnosi i za koje se objekte ne može izdati građevinska i upotrebna dozvola. Ovim bi se članovima zakona znatno olakšao rad nadležnih republičkih i lokalnih organa koji će raditi na legalizaciji objekata, tako da nema dileme oko ispunjavanja ovih uslova.
Jasno je definisano da za objekte koji su izgrađeni na zemljištu nepovoljnom za građenje, izgrađeni od materijala koji ne obezbeđuju trajnost objekta, kao i njegovu sigurnost, izgrađeni na površinama javne namene, izgrađeni u prvom stepenu zaštite prirodnih i kulturnih dobara, izgrađeni u zaštitnim zonama itd, neće moći da se naknadno izda građevinska dozvola. To je dobro što definiše ovaj zakon, sve pojedinosti vezane za one objekte za koje se neće izdavati građevinska dozvola.
U delu zakona gde se govori o uslovima, načinu i postupcima legalizacije objekta, svakako da treba istaći posebno član 5. koji definiše da će se građevinska odnosno upotrebna dozvola izdati za one objekte koji nemaju odobrenje za izgradnju do 11. septembra 2009. godine i za koje je podnet zahtev za naknadno izdavanje građevinske odnosno upotrebne dozvole do 11. marta 2010. godine.
Takođe, ovde treba istaći da kada nadležni organ utvrdi da objekat ispunjava propisane uslove, građevinska i upotrebna dozvola se može izdati jednim rešenjem, što je novina u našoj administraciji koja se bavi plansko-urbanističkim i imovinskim poslovima.
Ovim zakonom se definiše i efikasnost organa koji je nadležan za izdavanje građevinske dozvole, s obzirom da je u obavezi da u roku od osam dana izda građevinsku dozvolu od prijema mišljenja i izveštaja komisije o ispunjenosti uslova o korišćenju objekata, što ocenjujem kao dobro.
Jasno se definiše šta treba da sadrži zahtev za legalizaciju i šta projekat objekta za potrebe legalizacije takođe treba da sadrži. To je definisano kroz pet, odnosno 15 pozicija koje podnosilac zahteva treba da ispuni. Lično smatram da je projektni zadatak propisan od strane podnosioca zahteva ovde suvišan, obzirom da imamo već izvedeno stanje i da već imamo objekat koji postoji na terenu.
Nažalost, s obzirom da imamo i nelegalizovane objekte komunalne infrastrukture, podzemnih, linijskih, infrastrukturnih objekata, nelegalizovane objekte niskogradnje, ovim zakonom je definisano šta zahtev za legalizaciju i ovih objekata treba da sadrži i stvara mogućnost da i njih legalizujemo, a ima ih i te kako na prostoru Republike Srbije.
Ono što je takođe veoma važno i treba posebno istaći je da pravosnažno rešenje koje izda nadležni organ podnosiocu zahteva da bespravno izgrađeni objekat ispunjava propisane uslove predstavlja pravni osnov za upis prava svojine u javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima, što je i cilj i suština donošenja ovog zakona. Jer, konačno, podnosilac zahteva postaje vlasnik objekta i upravlja njime.
U delu zakona se definiše i način utvrđivanja i visina naknade za uređivanje građevinskog zemljišta. Lično mislim da je dobro što se članom 27. i 28. daju nadležnosti da jedinice lokalne samouprave propisuju merilo za obračun visine naknade za uređivanje građevinskog zemljišta. Sa tog nivoa, jedinice lokalne samouprave mogu da propišu određene neophodnosti i umanjenja za svoje građane, što se tiče ovih naknada, a sve sa ciljem da se legalizuje što veći broj objekata. Ovim zakonom je definisano da se naknada za uređivanje može plaćati u jednakim ratama, čak do 20 godina.
Sve ovo nameće potrebu da se pošalje poruka još danas svim lokalnim samoupravama da odmah krenu sa izradom opšteg akta kojim će urediti merila za određivanje visine naknade, odnosno da ne čekaju krajnji rok od šest meseci i donošenje ovog zakona i da će ovo biti veoma ozbiljan prihod lokalnih zajednica, i što se tiče prihoda od legalizacije i što se tiče prihoda od poreza na imovinu i kasnijih naknada za plaćanje na konto ovih objekata.
U četvrtoj oblasti je definisano rušenje objekata koji su izgrađeni do 11. 09. 2009. godine i za one zahteve koji su podneti do 11. 03. 2010. godine, kao i za objekte koji su građeni posle 11. 09. 2009. godine. Za ove prve rušenje se neće vršiti do pravosnažno okončanog postupka i to je dobro, dok će za ove druge, posle 11. 09, kako piše u zakonu, građevinski inspektor doneti rešenje bez odlaganja o rušenju ako utvrdi da je objekat građen i završen bez građevinske dozvole posle 11. 09. 2009. godine.
Gospodine ministre, odnosno predstavnici Vlade, mislim da takođe ovim vlasnicima treba omogućiti legalizaciju i da treba da prihvatite ove amandmane koji su usmereni i dati od strane poslanika SPS. Na taj bi način izjednačili sve vlasnike svih objekata koji su nelegalno izgrađeni.
Pre nego što završim, želim samo da istaknem da je ovde više puta spominjana uloga lokalne samouprave, u jednom negativnom kontekstu. Lično smatram, pošto sam dugo radio u lokalnoj samoupravi, da je lokalna samouprava samo jedan od faktora koji je vezan za ovu problematiku. Mogu da vam kažem da je u Vranju služba organizovala da može za dva dana da izda građevinsku dozvolu, ukoliko se pribave sve saglasnosti. Međutim, taj put do pribavljanja saglasnosti, od EPS-a, od preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem, gasifikacijom, toplifikacijom, a ne daj bože da vam za objekat preporuče da gradite trafo-stanicu, itd, itd, da ne govorim o javnim preduzećima, tu se pravi jedna vremenska distanca o kojoj je govorio i kolega Dinkić.
Prilikom izrade novog zakona, koji je zaista neminovan, što se tiče planiranja i izgradnje, tu treba biti veoma obazriv i jasno propisati sve elemente koji su u vezi sa postupkom vađenja građevinske dozvole.
Obzirom da sam vezan vremenom, efekata što se tiče ovog zakona ima više i to u pozitivnom smislu, te iz tog razloga pozivam sve poslanike da zaista prihvatimo ovaj zakon i da se u Danu za glasanje izjasnimo za njega. Hvala vam.

Hvala i vama.
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić.

Hvala  predsedavajući.
Poštovane koleginice i kolege, u novijoj istoriji, kada kažem - novijoj istoriji, mislim na period od 2003. pa do danas, Skupština Republike Srbije razmatrala je Predlog zakona o legalizaciji objekata pet puta. Ovo pitanje je rešavano Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, iz 2006. godine, 2009. godine, te dopunom zakona iz 2011. godine, kao i Pravilnikom iz te iste godine.
Rešenjem Ustavnog suda od 3. marta 2011. godine, povodom podnetih inicijativa građana, pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti odredbi članova od 185. od 200. Zakona o planiranju i izgradnji, te je sud utvrdio da pomenute odredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom. Upravo to je i bio razlog da se pristupi novom Predlogu zakona o legalizaciji objekata koji bi bio usklađen sa Ustavom.
Mogu reći da smo mi svetski prvaci ili da nam je nacionalni sport raznorazni načini doziđivanja i nadgrađivanja, zastakljivanja terasa, balkona, lođa i tako dalje. No, to nije samo problem u Srbiji, problem legalizacije bespravno podignutih objekata nije samo naš izum. Sve reperkusije loše urađenih zakona vuku još korene iz bivše SFRJ i sve bivše republike SFRJ imaju slične probleme. Proučavajući ovu materiju dolazi se do saznanja da niko nije mnogo odmakao i da svi imaju manje ili više isti problem kao i mi.
Pratio sam nekakva zakonska rešenja u Republici Sloveniji. Republika Slovenija, kao i sve republike bivše Jugoslavije, još 1968. godinu je uzela kao neki reper. Znači, to je uradila bivša Jugoslavija, da sve one građevine koje su do 1968. godine podignute, dobile su status legalnih, a nakon toga sve što se radilo bilo je nelegalno. Takođe, oni su svojim zakonima iz 1978. godine i 1993. godine o planiranju bliže odredili način i put rešenja ovog pitanja. Nažalost, ni oni do dana današnjeg ne znaju tačan broj nelegalnih objekata u Sloveniji, iako je Vlada 2012. godine pokušala nekakvom uredbom da bliže odredi načine legalizacije. To je u javnosti dosta loše sačekano. Tako da i kod njih barataju samo podacima da se godišnje pokrene sedam do osam hiljada postupaka za rušenje ili za pokretanje prekršajnih i krivičnih odgovornosti onih koji su prekršili zakon, ali ni oni nisu mnogo dalje pobegli od ovog problema, kao i mi.
Takođe, u Hrvatskoj je 2011. godine donet Zakon o postupanju sa nezakonito izgrađenim zgradama, gde se u mnogome nalaze rešenja koja su predložena i u ovom našem Predlogu zakona, s tim što su oni, kada se radi o stambenim objektima, o kućama, stanovima, dali nekakvu granicu od 400 kvadrata, to je kod nas 300 kvadrata, i što je kod njih mnogo više administriranja i mnogo više taksi nego kod nas.
Na kraju ovog osvrta o istoriji rešavanja problema legalizacije, pomenuo bih da je svojevremeno italijanski Senat doneo odluku u proglasio opštu legalizaciju bespravno podignutih objekata.
Prema predlogu zakona koji se nalazi pred nama, legalizacija bespravno podignutih objekata vršiće se pod istim uslovima koji važe i za redovno dobijanje građevinske dozvole, a to jeste jedna od primedbi na koje je ukazao Ustavni sud. Takođe, predlog zakona definiše i rokove za podnošenje zahteva i precizira da se legalizacija odnosi samo na one subjekte koji su zahteve za legalizaciju podneli do 11. marta 2010. godine, a nepokretnosti izgradili do 11. septembra 2009. godine, što nam govori da nema novog prijavnog roka.
Novina je da je za legalizaciju potreban projekat izvedenog stanja objekta i sva prateća dokumentacija. Kada je u pitanju plaćanje obaveznih taksi, a to je uvek bio argument koji je maksimalno korišćen u priči o legalizaciji, zakon ne predviđa nikakvo umanjenje oslobađanja, ali su date preporuke lokalnim samoupravama da za pojedine kategorije obveznika odobre određene projekte i produže rokove plaćanja. Ovde se pre svega misli na lica koja su tom nelegalnom izgradnjom rešavala stambene probleme, ili nemaju drugu nekretninu, stan, kuću, vikendicu, ili su putem samodoprinosa uređivali komunalnu infrastrukturu.
Na kraju, da ne dužim, treba istaći da je podneto preko 700.000 hiljada, to je većinu od nas pomelo u izlaganjima, zahteva za legalizaciju, da je rešeno svega oko 15% i da se procenjuje da u Republici Srbiji ima oko milion i 300 hiljada nelegalnih objekata. Mislimo da ni ovaj predlog zakona neće rešiti 100% stanje nelegitimnih i nelegalnih objekata, ali moramo da se pomerimo sa mrtve tačke. Hvala.

Hvala i vama.
Reč ima narodni poslanik Vera Paunović. Izvolite.