Izvinjavam se, ne znam kako je došlo do isključenja mikrofona.

Hoću da kažem, sedeli smo Drašković, pokojni Đinđić, ko god hoćete i svi smo imali dosijee. U takvom smo sistemu živeli. Mi smo bili glavni neprijatelji naroda, praćeni smo. Profesor Mićunović je govorio o sebi. Njega prate od 1948. godine. Otvarana su nam pisma, praćeni smo, prisluškivani. Stavljani su nam mikrofoni pod kafanski sto kad se nađemo, da bi snimali razgovore koje vodimo u kafanama itd.
Mi imamo to gorko iskustvo. To je rađeno devedesetih i, nažalost, rađeno je u mom ličnom slučaju, jedne grupe nas, sa nažalost demokratskim obrazloženjem, koje zakon demokratski dozvoljava i sa potpisom sudije 2004. godine. Dozvolite mi da onda imam osetljivost u odnosu na ovu temu, iako sam sedeo u Institutu za bezbednost na sastancima, upoznao te ljude, ne te ljude koji prate i prisluškuju, oni su valjda bežali od mene ili mi se izvinjavali, još uvek neki sede tamo, ti isti koji su to nama radili, nego se radi o tome da ne vidimo potrebu da se napravi ovo.
Još jednom, amandman treba prihvatiti, treba razdvojiti. Juče sam slušao govor jednog državnika. Interesovalo me je, pošto je to od ekonomskog značaja za ceo svet, pa i Srbiju, šta se dešava u Americi oko tog mogućeg kolapsa, odnosno prestanka rada administracije. Onda je on, predsednik Obama, rekao u jednom trenutku da se glasa, da znaju svi oni glasači, građani, ko je kako glasao. To je jedan argument koji važi i za nas ovde.
Sad to stoji na sajtu. Mogu vam reći, naši građani, kada me pitaju kako je ko glasao, kažem – idi na sajt i pogledaj. Tačno je zabeleženo kako je ko glasao, da se zna. Ne mislim ja da oni koji će glasati za osnivanje ovoga, da će neku veliku istorijsku… Pa, ne, ali ipak da se zna ko nešto podržava ili ne. Ovako ste nas stavili u jednu grupu. Ja koji hoću da glasam da se studentima omogući ove godine, pa da menjamo nešto u sistemu rada na univerzitetima od iduće godine ili za godinu, dve, da dižemo taj nivo do tih famoznih 60 ESPB bodova, da vidimo ko je za šta glasao.
Ovako se neće znati ko je za šta glasao. Ispašće da ja glasam za osnivanje ovoga. Ja tu ne vidim neku potrebu. Mi nemamo trenutno direktora BIA. Niko se time ne bavi. Ako se već postavlja pitanje bezbednosti nekih ljudi, zašto nemamo direktora? Imamo ministra unutrašnjih poslova, i treba da imamo. Imamo ministra odbrane. Zašto nemamo direktora BIA? Nikakvo obrazloženje, sem da se nekome ne dopadaju kandidati. Nisu moji kandidati, nego njegovi.
To pitanje se ne postavlja, ali odjednom dolazi jedan predlog koji je polufantomski iz te institucije da oni traže u stvari da se osnuje jedna viša škola koja je isključivo nešto što je u njenoj zgradi, za njene službenike. To odudara na neki način od ideje univerziteta.
Beogradski univerzitet ima jednu tradiciju koju su mnogi zaboravili. Nadam se da su je usvojili drugi univerziteti u zemlji. Ne znam da li znate, po tradiciji u istoriji Beogradskog univerziteta sva su predavanja otvorena, ne vežbe, kapacitet ne dozvoljava. Recite svakom mladom čoveku da može da dođe u učionicu, da kaže profesoru, po tradiciji Beogradskog univerziteta, da bi se školovalo što više ljudi, da nauče nešto – profesore, ja mogu da prisustvujem vašem času. Da li može neko da prisustvuje ovome? Vi ćete reći – tajno, ne može. To isto malo odudara od koncepta obrazovanja da je ono javno.
Sada nam je upravo ovde pledoaje bio da je to nešto tajno, da ne treba da se zna. Promenile su se i službe bezbednosti.
Evo, za kraj da vam samo kažem, ne znam da li znate, ali i naša zemlja i druge zemlje, naša služba bezbednosti ima svoje predstavnike u ambasadama u zemljama gde imamo diplomatsko-konzularna predstavništva. Znači, može u Skoplju da se ušeta jedan čovek da kaže u našu ambasadu - ja bih da razgovaram sa predstavnikom službi bezbednosti Srbije. Postoji takav čovek. Kada govorimo o velikim obaveštajnim službama, mi ne znamo da li je to jedini čovek. Naravno da nije jedini, da ima još neki koga mi ne znamo. Naša služba nadam se da zna, ali postoji čovek.
U svim ambasadama možete otići i razgovarati. Ako to nije tajno, ko je predstavnik službe u diplomatskom predstavništvu? Onda imamo neku malu mistifikaciju i ovde nam je održano neko predavanje. Moram da kažem da sam nestručan onda izgleda za psihologiju, ovde ima i kolega i koleginica mojih u sali, ne znam kakve su to psihologije praćenja? Izvinite, ja u nauci za to nisam čuo.
Neko se valjda zakitio rečju psihologija, ali da se ljudi prate i da treba znati taj posao, to uvažavam. Time se ne bavim, niti me interesuje. Ne znam šta je psihologija praćenja? Kakve su to krupne reči?
Još jedno pitanje. Ko će to predaje, psiholog ili službenik državne bezbednosti? Čemu ovo kićenje krupnim rečima itd? Znate, ima onaj srpski izraz za zaseniti prostotu. Ne vidim zašto to radite. To su kursevi, potrebni kursevi. To je trebalo tako uraditi, a ne osnivati višu školu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Božidar Đelić. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, pa evo o čemu mi danas raspravljamo. Da neko slučajno uključi televizor i pitate građane naše zemlje o čemu oni danas pričaju, teško ko bi mogao da pogodi da pričamo o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. To nije zbog nas nego zbog odluke Vlade da umesto da uradi ono što je rekla da će uraditi, doduše izuzetno trapavo, nećemo sada o tome kako ste uspeli da probijete sve rokove, pa onda kada ste ušli u proceduru da ne znate kako da ubacite ovaj zakon na pravi način i, evo nas, danas treba da ozakonimo nešto što se u velikoj meri već odigralo na našim fakultetima i da se mogu upisati studenti sa manjim brojem bodova. Ne, mi danas raspravljamo o temi kojoj danas nije došlo vreme niti je mesto da se sada o tome raspravlja.
Danas raspravljamo pre svega o pitanju jedne akademije koja želi jedan element našeg društva da osnuje. To smo u načelu već rekli. To je sve već apsurdno zato što, po odluci Vlade, 20. aprila ove godine ta institucija je već formirana. Ovde je već nipodaštavanje ovog parlamenta.
Nemojte nam reći da je sve u redu, jer da je sve u redu danas ne bi tražili podršku parlamenta da „ozakonite“ ono što je moralo, danas to priznajete, da se napravi zakonom, a ne odlukom Vlade. To je već prvi problem.
Prvi problem je to što vidimo da se jedan veoma bitan element naše države ne ponaša onako kako očekuje da se ponašaju svi građani naše zemlje.
Gde je bio problem da se prvo napravi javna rasprava, pa da zakon dođe u parlament, pa da onda vidimo koji su argumenti za i protiv i da se onda formira zakonski jedna nova institucija? Kome se toliko žurilo i zašto da sebi napravi nazovi obrazovni spomenik? Čemu to? Čemu tolika žurba? Šta je to toliko trebalo da se brzo uradi u aprilu, maju mesecu što nije moglo da sačeka oktobar ove godine? Niko nam nije dao odgovor na to pitanje.
Ministre, nisam siguran da ste baš kvalifikovani da mi ga date, jer je jasno da je naliv pero u ovome delu zakona držao neko drugi, kao što neko drugi drži naliv pero i za amandmane koji ulaze ovde. Jednostavno, to nije u redu.
Ne može niko da kaže da ne treba da bude bilo kakve bojazni niti ikakvih pitanja, jer nismo mi zemlja gde tajna služba nije bila zloupotrebljena. Nismo mi zemlja koja je živela u mirnijem delu sveta ili Evrope poslednjih nekoliko decenija.
Mislim da je profesor Mićunović sve nas podsetio da problemi sa tajnom službom naše zemlje nisu od juče. Ako hoćete možemo da govorimo o njihovom osnivanju. Uvek je bio pritisak da se politizuju, ali od kraja komunizma, preko raspada Jugoslavije bivše, pa sve do političkih obračuna posle petooktobarskih promena, imamo ozbiljan problem sa tajnim službama.
U ovom domu imamo ljude koji su direktno bili predmet interesovanja ne zbog njihovih suvrsnih aktivnosti te službe, nego samo zbog njihovog drugačijeg političkog mišljenja. To nije slučaj u mnogim drugim parlamentima Evrope. Čak bih rekao, nažalost, mi smo jedan veliki izuzetak u ovom momentu.
Gospodine predsedavajući, poštovani ministre i oni koji su predložili ovu promenu, mislim da je uputno da prihvatite amandman DS, da se oko ovako bitnog pitanja sprovede jedna temeljita rasprava, jer je očigledno da mi danas nemamo prave odgovore na veoma validna, mirna i normalna pitanja.
Postaviću nekoliko pitanja i izložiti nekoliko nedoumica. Prvo pitanje je oko prave potrebe da se formira jedna ovakva institucija. Ako mislite da one institucije koje su bile izvor za regrutovanje unutar BIA i ostatka našeg bezbednosnog sistema, onda bi verovatno trebalo početi sa njima i reći šta je to loše, zašto oni nisu u stanju da izvrše zadatak.
Znamo da je u poslednjih nekoliko godina kada je na javnom otvorenom konkursu bilo regrutovano, ako se ne varam, 120 mladih, mladića i devojaka, i da je među onima koji su ušli u redove BIA bio i đak generacije Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Da li je to loše? Mislimo da je to dobro. Oni koji znaju ovu materiju, znaju veoma dobro da je sve više izazova gde je potrebna jedna velika doza analize gde je potrebno imati veoma široka znanja.
Argumenti koje smo danas čuli da je potrebno da imamo ljude koji će ih učiti unutar institucije specifičnim tehnikama su, strah me je, promašili temu.
Evo da vas pitam jednu veoma jednostavnu stvar. Bivši načelnik VBA nam je rekao jutros da treba da ljudi iz BIA obuče one koji žele da rade u BIA oko nekih veoma specifičnih stvari tajnih i nekim tehnikama za koje ne bi bilo uputno da neko drugi zna. Šta onda ako neki polaznik ne bude primljen u BIA? Zar nije to bezbednosni rizik? Izlazi nam mladi čovek na ulicu sa tajnama BIA i želi da ih proda, ne te tajne, nego svoje znanje. Kome? Privatnim obaveštajcima, tuđim službama? Kome će tako stečeno iskustvo biti od koristi? Čini mi se da će biti od koristi onima koji ne treba da imaju ta saznanja.
Još jedna stvar oko obrazovanja. Ko može nas ubediti, ako želimo otvoren konkurs i jedan normalan postupak za regrutovanje u BIA, da će oni koji dolaze iz drugih institucija biti stvarno smatrani na isti način kao oni koji su završili ovu školu, oni koji su već unutra, onima koji već predaju ljudi koji rade u BIA? Kako se mogu oni koji dolaze sa drugih fakulteta boriti na isti način na tom, nazovi, otvorenom konkursu? Time se krši ravnopravnost.
Poštovani narodni poslanici, tačno je da je bitno da raspravimo o ovoj temi, ali ne na ovakav način, kao kukavičije jaje koje je podmetnuto u jednom zakonu za koji svi želimo da glasamo zato što želimo da omogućimo našim studentima da idu.
Ministre, želim da nam odgovorite na jedno pitanje – da li će ovi koji budu predavali u BIA imati duplu platu? I još nešto, bili ste u raskoraku sa ministrom finansija. On je rekao da će se ono što je juče predloženo na Vladi primeniti na profesore, a vi ste rekli da neće, pa nam kažite da li će profesori imati manje plate ili ne? Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vesna Rakonjac. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, drage kolege, potpuno shvatam strah pojedinih narodnih poslanika koji su imali jako loše iskustvo u ranijem periodu. Mislim da konačno taj period trebamo da stavimo iza nas i da se okrenemo budućnosti i da pogledamo čašu koja ipak počinje da bude do pola puna, a ne do pola prazna. Što se radi o ovoj, da kažemo, visoko strukovnoj školi pri jednoj agenciji, odnosno bezbednosnoj agenciji, smatram da je preko potrebna iz prostog razloga – tehnologija napreduje.
Jako je ružno dezavuisati mlade ljude koji žele da napreduju i u svom znanju, na ovakav način, i da časno i pošteno služe svojoj državi, da ih na ovakav način dezavuišemo i da buduće studente nazivamo sreskim špijunima, Aleksom Žunjićem i drugim pogrdnim nazivima.
Slušajući od jutros ovu raspravu, stekla sam utisak, kada kažete da je ovo jedno kukavičije jaje, da se radi o formiranju tajne policijske formacije od 3.000 ljudi a ne o jednoj visokostručnoj ustanovi, školskoj ustanovi koja će pripadati obrazovnom sistemu Srbije i primati samo 30 studenata godišnje, što je mnogo manje od proste reprodukcije kadra za potrebe ovih službi. Ne radi se o sreskim špijunima, radi se o ljudima koji će se baviti i tehnološkim kriminalom, i sajber kriminalom, i mnogim drugim vrstama kriminala koji će omogućiti bolju bezbednost i našoj deci i od internet kriminala i svih naših građana, pa i poslanika opozicije.
Još jednu drugu stvar želim da vam kažem. Jako je ružno, ponovo se pozivam na ona pogrdna imena i na izrečene reči o raznim diplomama sa nazivima Alekse Žunjića, zarad onih ljudi čija se imena nalaze na spomen ploči kada uđete u BIA, zarad njihovih porodica, tražim javno izvinjenje. Oni su položili svoj život za ovu državu, a vi ih dezavuišete na ovakav način. Hvala.

Hvala.
Pročitaću vam redosled kojim će narodni poslanici dobijati reč: Marijan Rističević, Maja Videnović, Suzana Grubješić, Zoran Ostojić, Radoslav Milovanović, Borislav Stefanović, Miljenko Dereta i Mirko Čikiriz.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam svakako za akademiju za nacionalnu bezbednost. Ova zemlja mora imati kvalitetne bezbednosne službe, da bi čuvali institucije, a pri tome da budu dovoljno obučeni da ne krše osnovna ljudska prava. Izgleda da su neki navikli da službene tajne budu javne a da javne nabavke budu tajne. U ovoj državi se sve okrenulo, pa iz te obrnute prakse proističu i neka mišljenja da nama ne treba akademija za nacionalnu bezbednost.
Ovde je mnogo toga rečeno lošeg o našoj službi. Ja mogu iz svog iskustva iz 90-ih reći da je u toj službi svakako bilo zloupotreba, posebno po pitanju opozicionih prvaka, ali je takođe bilo i opozicionih prvaka koji su radili za službu. Dovoljno je da podsetim na ono umetničko ime – Sokrat, i ovde će sve iskusnije kolege znati o kome se radi i kako je neko iz opozicionih redova denucirao sopstvene drugove i kolege. Ja nemam ništa protiv da se ti dosijei otvore, čak naprotiv, gospodin Čikiriz svakako treba da zna da u trenutku kada su oni tražili da se to stavi na dnevni red, ja sam za to glasao, ali mnogi od nas koji smo se borili 90-ih godina, 2000. godine su okrenuli stvar, navodno u našu korist, nisu glasali za to. Interesantno je takođe da neki znaju šta u tim dosijeima piše, pa se bojim da su i oni imali odgovarajuću konekciju sa tim službama, navodno zlim, 90-ih godina.
Ovde je govoreno i o nekoj jedinici za specijalne operacije koja je po zlu poznata i tu ćemo se složiti. Ali, moramo priznati, mi, koji smo 90-ih godina bili opozicija, 2000. godine okrenuli stvar, moramo priznati svoje greške. Moramo priznati da su postojale reklame ispred vladinih institucija – Terorizam je bolest, pozovite doktora, JSO. Ta reklama je bila sve do početka 2003. godine na bilbordima ispred samog MUP-a, koji je valja neka vladina institucija. Mi moramo priznati da je to bio i naš propust, što se takva jedna služba održala od 2003. godine i ja sa svoje strane, s obzirom da sam tada pripadao vladajućoj većini, tu grešku priznajem i delim zajedno sa drugima, jer nisam u dovoljnoj meri kritikovao kao poslanik takvu pojavu koju sam viđao duž bulevara, kada sam dolazio u Narodnu skupštinu.
Moram da kažem i sledeće - ne daj bože da naša služba ima Gvantanamu i ne daj bože da naša služba iz bezbednosnih razloga u praksi sprovodi ono što je naučila na svojim fakultetima i akademijama za bezbednost, a tu mislim na neke zemlje u inostranstvu. Ja se ponosim time što nemamo takav slučaj zloupotreba službi bezbednosti i takav slučaj kršenja elementarnih ljudskih prava. Zato sam ponosan na naše službe, bez obzira na sve manjkavosti koje su one imale, što nisu uradile, niti sada čine, ono što čine neke službe visoko demokratskih zemalja. Dakle, mislim da ćemo se oko toga složiti, da mi takvih prekršaja, takvih koordiniranih prekršaja, zloupotreba po pitanju ljudskih prava, u ovoj državi nismo imali, bez obzira da li se radi o vojnoj ili civilnoj službi bezbednosti.
Zato mislim da nam ova akademija za nacionalnu bezbednost treba i za taj drugi segment, da se obuče dokle im je granica, dokle mogu da rade u interesu nacionalne bezbednosti, u zaštiti institucija, u preventivnoj zaštiti bezbednosti građana, u zaštiti od terorizma, itd. Tu im treba dobra obuka, dobri predavači, ali takođe im trebaju i predavači u oblasti ljudskih prava, da spreče svaku moguću zloupotrebu, koje je bilo, ne samo 90-ih, već i kasnije.
Takođe se slažem da je Stanko Subotić Cane trebao biti predmet onih koji se obučavaju na ovakvim akademijama, ali nisam se ja vozio njegovim avionom.
Po pitanju bezbednosti, bilo bi zanimljivo šta taj čovek ima da kaže po pitanju gradnje fabrike cigareta u Kragujevcu do koje nije došlo, ali to je bila zajednička ideja.
Bilo bi po pitanju bezbednosti, obuka budućih kadrova na akademiji za bezbednost otvoriti pitanje tog Fonda za razvoj demokratije, da su sredstva po njegovim navodima, koje svakako treba proveriti to dobro proveriti dva puta više nego kod drugih ljudi, da li su ta sredstva završavala kod određene stranke koja je dugo bila vladajuća. Samim tim to narušava pitanje bezbednosti zemlje. Ukoliko se određena lica prevoze njegovim avionom, to takođe dodatno može, a ne mora urušiti bezbednost. Bojim se da oni, a među nama možda takvih nema, ali u nekim sazivima ih je bilo, koji su obučavani u Budimpešti i na Svetom Stefanu od nekih drugih službi kako se treba baviti procenom bezbednosti, kako to treba činiti, tako su dobro obučeni, da su praktičnu nastavu imali u motelu „Šarić“. Ako treba, ovde ima kolega koji su svakako kao i ja sam bili iznenađeni tih dvehiljaditih godina da nam se tako nešto moglo desiti, da neko ode u motel „Šarić“ i uradi ono što je urađeno.
Pošto čovek nije tu, neću spominjati ime, ali se bojim da u poslednje vreme, akademija nije bila potrebna i da su neki stekli zaključak da je dovoljno biti na Svetom Stefanu, da je dovoljno otići na kurs u Mađarsku, da je dovoljno potrčati u prvu stranu ambasadu i dati sve podatke dobrovoljno, čak i bez novca, ogovarati jedni druge i na takav način, govoreći jedni o drugima, urušavati autoritet institucija, samim tim i bezbednost zemlje.
Dakle, mislim da ta vremena treba da budu iza nas, da treba da imamo akademiju za nacionalnu bezbednost, da nam ona svakako treba, da po pitanju juga Srbije, da po pitanju KiM, da će to biti veliki bezbednosni izazovi, da treba inovirati i predavače i da ih treba prilagoditi novoj bezbednosnoj situaciji u našoj zemlji koja preti da ubuduće, s obzirom na dešavanja u svetu, s obzirom na dešavanja na KiM, s obzirom obuku koja se vrši u Bosni i Hercegovini, s obzirom na razne grupe koje se obučavaju na teritoriji bivše SFRJ, mislim da i predavači, s i ta akademija mora da se prilagodi novo nastalim uslovima, da se što više okane praćenja političkih protivnika, a da još više još jače radi po pitanju bezbednosti zemlje na neki novi način, a da pri tome, podvlačim peti put, ne krši ljudska prava ni jednog čoveka, a posebno političkih protivnika. Hvala.

Neću vam, gospodine Milivojeviću, dati pravo na repliku. Niste direktno pomenuti.
Zaista ne mogu da pamtim sve diskusije, nisam bila u sali, tako da ne mogu da vam dam pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Suzana Grubješić. Izvolite.

Zahvaljujem gospođo potpredsednice.
Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, moram odmah da se ogradim da zaista nisam stručna za poslove bezbednosti, ali sam slušala i impresionirana sam znanjem pojedinih mojih kolega koliko su obavešteni i koliko znaju šta piše, ne samo šta piše, ne ulazim, o BIA, nego do detalja sve poslove koje ta agencija obavlja.
Vidim da je izvesno da će se akademija za nacionalnu bezbednost formirati, ali ako se već ta akademija uvodi u prosvetni sistem Srbije, moje pitanje je – zašto onda Ministarstvo nema upravni nadzor nad tom institucijom.? Po kojoj logici taj posao ne pripada Ministarstvu prosvete? Jer, upravni nadzor nad medicinskim fakultetima nemaju ni bolnice niti Ministarstvo zdravlja, već Ministarstvo prosvete, pa bi Ministarstvo prosvete zaista trebalo pred ovom naučnom institucijom da ima makar upravni nadzor, jer to jeste obrazovanje za poslove bezbednosti, ali ipak obrazovanje.
Šta ovo može da ima za posledicu? To da nastavu na akademiji izvode lica koja nemaju akademsko zvanje, jer se ne precizira koji su to stručni, aplikativno stručni predmeti i onda se postavlja pitanje, odnosno postoji opasnost da se zbog toga neki predmeti koji spadaju u naučne preimenuju u stručne ili u aplikativne. To se već dešavalo. Imamo primer, to vi ministre sigurno znate, sa filoloških fakulteta, gde su zapošljavali lektore koji nemaju zvanje magistra ili doktora nauka za predmete veštine, ali kada im zafali nastavnik onda odjednom to postaju, recimo, za sintaksu ili za prevođenje, odjednom to više nisu naučni predmeti, nego predmeti veština. Tako da ta opasnost postoji i za ovu akademiju, da se neki predmeti koji su stručni ili naučni prebace u predmete veština. Jasno mi je da doktor nauka ne mora da predaje predmet bacanja noža, ali neku borbenu taktiku, očekivalo bi se da predavač ima neko akademsko zvanje.
Zato, ja mislim da u nekom podzakonskom aktu, pošto već danas nije moguće, raspravljamo o amandmanima, bi trebalo da nađete rešenje da Komisija za akreditaciju ili Nacionalni savet za visoko obrazovanje treba da odobravaju spisak predmeta veština, da je to nešto što je minimum da bi ova nova akademska ustanova zaživela u našem prosvetnom sistemu. Hvala.