Gospodine ministre, meni je zaista žao ako ste me pogrešno shvatili, ako sam vas povredio opaskom da ćete biti zapamćeni kao bivši ministar prosvete zbog ovoga. To ne želim, nego samo kažem i upozoravam vas na moguće implikacije toga ako vam se to desi. Vi ste ipak predložili ove izmene zakona i taj potpis ostaje za istoriju.
Sama činjenica da kada ste predlagali nastavak studija sa 48 bodova, taj zakon, odnosno te izmene nisu ušle u hitnu proceduru, nego su otišle u redovnu, a kada se dodalo ovo za policijsku akademiju, gle čuda, odmah je došlo do hitnog postupka i to pokazuje ko stoji iza ovoga. Žao mi što ste vi ovde da branite nešto što očigledno nije vaša ideja, što nema tu dojučerašnjeg šefa BIA, sada ministra odbrane, ali priznajte da bi to bilo još apsurdnije da ministar odbrane brani izmene Zakona o obrazovanju. To je dokaz da ovome nije mesto u ovom zakonu. To je dokaz da neko na mala vrata, sa maskom ovih 48 bodova pokušava za buduće penzionisane pripadnike BIA ili sadašnje aktivne pripadnike BIA da obezbedi akademski status bez akademskih zvanja i onoga što zakon propisuje.
Čini mi se da je to suština ovih izmena, a svakako da bi to trebalo da bude javna škola. Ona je tajna zato što je na nejavnom mestu u zgradi u koju niko ne može da uđe. Sve ovo o čemu su kolege pričale je jasno da ne može da se nalazi u ovakvom zakonu. Otuda je bilo moje dobronamerno upozorenje vama.

Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta, replika.

Gospodine ministre, pozvao sam se na to i apsolutno želim da vam kažem da nisam imao ideju da je to upućeno vama. Hteo sam da podcrtam činjenicu da će vam se to pripisati bez obzira što iz onoga što ste insistirali, da se 48 bodova i broj rokova uvrsti po hitnom postupku, govori mi da ste spremni na ozbiljno promišljanje i promenu sistema obrazovanja.
Podmetnuto vam je nešto na šta ste vi ukazali, hvala vam što ste pročitali te članove zakona, koji zapravo kaže da je izmenu zakona trebalo da predloži Ministarstvo unutrašnjih poslova ili Ministarstvo odbrane. Vi prosto niste pravo ministarstvo za ove promene.
Drugo, rekli ste da je pitanje bodova bilo pitanje ne upisa, nego nastavka studija. Za ovu instituciju nema nastavka studija, jer ona tek počinje. Prema tome, ona se po dva osnova ne nalazi na pravom mestu i vi niste pravi predlagač u okviru svega ovoga. To sam samo hteo da objasnim. Sa nestrpljenjem čekam da se vratimo na temu, a koja je zapravo upis studenata.

Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, neću mnogo pričati o predloženom amandmanu, mada sam bila u dilemu i u po prvom i po drugom amandmanu da se javim. Međutim, zanimljivo je da je u Srbiji sve što jeste tajno, mi volimo da bude javno.
Činjenica je da je ovde mnogo rasprave oko jedne posebne službe koja je zaista u državi potrebna. Potrebno je da bude visokostručna, dobro obrazovana, da bi mogla, kako reče koleginica, ono čega smo svi svesni, da bude spremna da odgovori izazovima koje savremeno društvo u ovom domenu stavlja pred svaku državu.
Pre svega, baš zato što jesmo mali narod i mala država, i prošli smo šta smo prošli, i svesni smo gde je sve i ko je sve zatajio, pa imamo posledice koje kao društvo imamo – raspad, tranziciju i sve ostalo. Znači, visokoobrazovna služba koja može da parira je nužna malom narodu i maloj državi zato što su oni najčešće plen nekih većih i tuđih interesa. Nema ništa sporno u tome da to bude upravo neko ko će se obrazovati ovako, na ovaj način, u okviru ove institucije i, naravno, od odgovarajućih respektabilnih kadrova koji mogu da pruže znanja i iskustva iz te oblasti.
Najbolje funkcionišu tajne službe u onim državama koje su nevidljive. Mislim da je Izrael jedan od najboljih primera za to i MOSAD. Jedan mali narod, malobrojni, šest miliona i nešto stanovnika, ima jednu od najmoćnijih službi na svetu, u nju beskrajno ulaže, zato što su svesni da će tako da se sačuvaju. Tako čuvaju i državu i moć i uticaj i sve svoje resurse. To je jedini način. Toga smo svesni. Mislim da je to nešto o čemu sad više razgovaramo onako iz domena svojih ličnih emocija.
Ono što sam komentarisala i pre dva dana o ovome, a to je percepcija mene kao građanina i zaista se nadam da će ovakvo institucionalizovanje ovog obrazovanja uvesti ozbiljne profesionalce u ovaj posao i što ih budemo manje znali, manje se njima bavili, to će značiti da su oni zaista profesionalci i dobro rade svoj posao, a mi ćemo tada biti verovatno sigurniji i bezbedniji, jer to je cilj postojanja ovoga. Da li u ovom ili u nekom drugom zakonu, to je nešto o čemu možemo da polemišemo, ali je to potrebno.
Ono što ja lično smatram i želim kao građanin da kažem je da se zaista nadam da će uspostavljanjem ovoga, a svi će znati o čemu govorim, smanjiti se potreba za ogromnim brojem doušnika ili, kako bi rekao jedan naš aforističar, Srbi imaju strast za davanjem bezbedonosnih informacija, a koje smo svi svesni da postoje.
Danas je tu neko pomenuo pijenje kafe u BIA itd, nikada nisam popila kafu tamo i da neko ide po listinge i ostalo, da tu ružnu mentalitetsku crtu negde zanemarimo, koja postoji kod određenog broja ljudi, jer mislim, a svi smo dugo u politici, imamo razna iskustva, da je ta ružna dimenzija ovu službu dovela u jedan ružan fokus svih nas i dovela do mnogo žučnih i ružnih komentara i da upravo ta grupacija jeste doprinela ozbiljnom rastočenju društva, koristeći razne benefite, jer nisu oni plaćeni, oni su neke druge usluge tražili, usluge za usluge, da bi davali falš informacije, uglavnom falš informacije. To je poseban profil ljudi i mogu da vam daju samo pogrešnu informaciju.
Dakle, u ime toga da Srbija zaista zaslužuje jedan visoki profesionalizam u ovom domenu. Mislim da mi treba da podržimo upravo ova dva člana koja su, jeste, uvođenje na ovakva ili onakva vrata u zakonodavstvo i zakonodavnu praksu i jeste transparentno izloženo javnosti Srbije šta će se događati.
Naravno, o tome koji će rezultati biti, budućnost će reći, a o tome kolika je to ušteda, pa mislim da smo mnogo više para potrošili i mnogo više novca se troši na besmislene agencije za koje ni ne znamo šta rade i koliko troše, a moraće se postaviti to pitanje, pa da ne pričamo o ekonomskim ambasadorima koji skupo koštaju ovu državu, a efekti su ravni vrlo niskim ciframa. Time treba da se bavimo ozbiljnije, a ovih 30 studenata, a mislim i sledeće godine 30, Srbiji će opravdati ono za šta postoje. Zaista to očekujemo. Što manje budemo o njima znali, to ćemo znati da su njihovi posao i njihova uloga bolji i opravdani u potpunosti.

Hvala.
Na član 1. amandman je podnela narodna poslanica Milica Vojić Marković.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Hvala.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, stvarno sam vrlo strpljivo čekala prvi deo naše današnje sednice da govorim o amandmanu na član broj 1, zato što smo se nekako bavili svim drugim, a najmanje smo se bavili onim što piše u zakonu. Vrlo pažljivo sam pratila odakle su kretali neki narodni poslanici, dokle su dolazili, do Ozne i 30-ih godina. Stvarno sad moram da se bavim ovim što jeste.
Da bismo konačno došli do zakona, moram da prokomentarišem ono što je više ljudi prokomentarisalo, a to je da su ove izmene i dopune zakona praktično dvočlane, kako bih rekla, imaju dva dela, potpuno nezavisna jedno od drugog i ministar je više puta govorio upravo o ovom delu koji je vrlo važan i zbog koga su ove izmene i dopune navodno i pravljene, a to je da se broj poena koji je potreban za upis u novu akademsku godinu spusti sa 50 na 48 i drugi deo, da se broj rokova za polaganje ispita poveća sa pet, koliko je bilo u prethodnim izmenama i dopunama, na šest, koliko se sada predlaže. To je, što se nas tiče, vrlo prihvatljivo. To je jedan deo zakona.
Drugi deo zakona, potpuno nakalemljen na ovo i na ovu preku potrebu da ove izmene i dopune po hitnom postupku razmatramo, taj deo se nekako provlači i nekako je u senci. Tek se danas otvara jedna malo šira slika svega toga i iza toga da je potrebno da izađemo u susret studentima, prođe i nešto što nema nikakve veze sa tim studentima i o čemu narodni poslanici danas govore.
Taj drugi deo se odnosi na to čuveno formiranje akademije strukovnih studija za nacionalnu bezbednost. Što se nas tiče, ima puno stvari o kojima treba da govorimo. Prva stvar koja je potpuno nejasna, ako se u ovom članu 1. isključivo kao nadzorni organ, neko ko kontroliše rad ove akademije, pojavljuje MUP, zašto ga onda Ministarstvo prosvete predlaže, ako nisu deo jedinstvenog sistema, ako zapravo obrazovni sistem nije jedinstveni sistem? Ne vidim zašto je onda potrebno da ga predloži ministar prosvete? Otkud u ovom zakonu, ako ne treba ni da ga nadzire?
Potpuno je smešno očekivati da ministar prosvete na jedan način predlaže zakon, a onda nema nikakve veze sa tim delom obrazovanja na koji se odnosi ovaj zakon.
Drugo, danas pominjasmo da su neki vladali uredbama i istina je, ali moramo da kažemo da je i ova škola koja postoji od aprila meseca formirana uredbom ove Vlade. I ona je nekom uredbom formirana. Ali, ono što nedostaje i svima nama to ovde nedostaje, jeste javna rasprava, da se otvorila pre toga i da se kaže da li je ona nama potrebna, koliko je to nama kadrova iz oblasti nacionalne bezbednosti potrebno, kako to projektujemo, šta ćemo da radimo sa onima, recimo, ove godine ćemo ih upisati 30, pa hoćemo li sledeće godine da zatvorimo školu? Nećemo, nego ćemo imati novih 30 ili ne znam koliko. Biće ih jako mnogo.
Pri tom, zaboravljamo da Fakultet za bezbednost već školuje nekih 2.200 studenata koji su i te kako u oblasti bezbednosti kompetentni. Verovatno su mnogo kompetentniji. Uporno gledam kako se ovde odvija diskusija i nekako se stalno govori – ovi ljudi će ovom akademijom imati potrebnu struku, oni će dobiti potrebna znanja. Fakultet će mu dati mnogo veća znanja, a u vreme vrlo visoke tehnologije, i te kako je potrebna ta vrsta znanja, te vrste kompetencija. Ne razumem da su potrebna tako niska znanja za tako vrlo važnu oblast kao što je nacionalna bezbednost.
Onda ta dodatna znanja koja jesu specifična, jer je oblast specifična, ona se daju na neki drugi način, nekim studijskim programima koji se stavljaju na taj fakultet ili na neki drugi fakultet kao što je pravni fakultet ili na Kriminalističko-policijsku akademiju takođe možete takav jedan deo da stavite, jer već postoji i ona je specifična. Na kraju krajeva, i Teološki fakultet je specifičan, a ipak je deo Beogradskog univerziteta. Ne možemo da kažemo, svaki fakultet je vrlo specifičan za sebe, ali imaju nešto zajedničko što čini jedan zajednički sistem.
To je neka naša ideja da je mnogo bolje da u okviru Fakulteta bezbednosti formiramo podgrupu - studijski program koji će se baviti ovim. Iz jednostavnog razloga, prvo, visoko obrazovanje, koje je itekako važno, a drugo, mnogo je jeftinije. Ove godine će se dati devet miliona, sledeće 35, one tamo 36, kad pogledamo to, mi koji promovišemo štednju, koji govorimo o racionalnosti nečega, onda moramo da imamo u vidu itekako važnu činjenicu da će to da košta. Koga će da košta? Građane Srbije će da košta.
Što se DSS tiče, mi nismo ti koji žele da se više građanima ruka u džep zavlači. Govorim o tome da je studentima potrebno, zbog ekonomske situacije izaći u susret i pomoći im da prevaziđu ove probleme koji su nastali, da upišu akademsku godinu sa 48 poena, ali ne govorimo o tome da li će njihovi roditelji moći ove godine da ih školuju ako su recimo, profesori lekari ili nekog drugog zanimanja kojima je oporezovan dohodak 20%, pa još moraju da plate PDV na kompjutere, na hranu, na sve ostalo. Znate, mi s jedne strane činimo uslugu, s druge strane ne činimo uslugu nego im onemogućavamo i ono što je dovoljno teško bilo za njihove roditelje.
Ono što je suština ovog amandmana, o čemu zaista treba da govorimo. Upravni nadzor na rad ove škole ne može da vrši samo Ministarstvo unutrašnjih poslova i nadležni državni organ, kako vi ovde kažete, za poslove nacionalne bezbednosti. Za nas bi možda moglo da se kaže da može da vrši samo Ministarstvo prosvete, a da dobije, recimo, saradnju tog nekog drugog ministarstva. To drugo ministarstvo ne može da vodi proces obrazovanja u ovoj zemlji, ma kako on bio specifičan. Najbolji dokaz da sam u pravu je to, što vi ministre prosvete predlažete ovaj zakon, a ne ministar unutrašnjih poslova, ili vojni ministar.
Mislim da je ovo možda pokušaj da se ta mistifikacija koja se pravi oko ove škole, ta mistifikacija koja se pravi od specifičnih zanimanja za ovo ili za ono, molim vas pogledajte, pročitajte desetak knjiga koje su napisali neki naši bivši čelnici tajnih službi. Imate gomilu stvari, gomilu podataka, ne treba vam uopšte ništa da išta kopate po tome, sve vam je na dlanu. Drugo, čitajte naše novine, imajte policijske dnevne novine koje vam vrlo jasno daju pregled svega toga. Mislim, ne treba mistifikovati tako nešto. To je naravno vrlo specifično, vrlo odgovorno, vrlo važno, ali sa druge strane mistifikacija tipa, niko neće znati gde se nalazi škola, koje programe uči i ostalo, ne stoji. Ne stoji zaista.
Mislim da je ista stvar i kod statusa onih koji će predavati u ovoj školi. Ne mogu da budu mimo zakona. Ne mogu. Taj zakon je isti za sve. Znači, sada ja da poželim da predajem na Filozofskom fakultetu, jako dobro poznajem filozofiju, možda bih mogla da predajem. Ne mogu, zakon me koči, moram da imam i neke akademske titule, osim toga što jako želim i što sam dobra u tome, kažu. Ne može mimo zakona. Mogu to da rade oni koji rade, koji su zaposleni u organu državne uprave nadležnom za poslove bezbednosti, ali da ispunjavaju Zakonom obrazovanja neke druge uslove. To je moje mišljenje o tome. Te neke vrste uskih, specifičnih stvari kao što su, metode ili slične stvari, da ne licitiram, mogu da predaju i ljudi zaposleni u organu državne uprave, ali stručni za to. To je moje mišljenje, skromno doduše, nisam kompetentna rekli bi neki. Hvala.

Hvala.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela narodna poslanica Donka Banović.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

ovo je amandman koji se odnosi na isti član 1. još uvek smo kod prvog člana. To je amandman na stav 8. i u suštini od predstavlja celinu sa prethodnim amandmanom, odnosno sa amandmanom na stav 7. Moja koleginica je govorila o tom sedmom stavu. Neke stvari ću ponoviti.
Naime, predlagač nam predlaže da Vlada, a na predlog organa državne uprave, nadležnog za unutrašnje poslove nacionalne bezbednosti, odnosno poslove odbrane, bliže određuje uslove i načine ostvarivanja studijskih programa.
Dakle, predlažemo da Vlada bliže određuje uslove i način, ali da to bude na predlog ministarstva nadležnog za visoko obrazovanje i nauku, odnosno na predlog Ministarstva obrazovanja, s tim što nismo izostavili ove državne organe za koje tvrdite da su kompetentniji od vas, da bliže uredite. Samo govorim o uslovima i načinu ostvarivanja, ne i o sadržajima tih predmeta. Pre nego što vi predložite način i uslove da pribavite mišljenje od tih drugih nadležnih organa, da se ne preskače ministarstvo koje je ipak u ovoj zemlji još uvek zaduženo za obrazovanje svih, pa i za obrazovanje ovih kadrova.
Drugim amandmanom koji je celina, opet pokušavamo da osnažimo Ministarstvo obrazovanja u ovoj oblasti, a to je da upravni nadzor vrši nadležnost ministarstvo za visoko obrazovanje i nauku, zato što u budućnosti ovo ministarstvo možda bude drugačije struktuirano.
Nije mi jasno ili niste dovoljno dobro razmislili o ovome, zbog čega ste ovo odbili? Hvala.

Hvala.      
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 2. amandmane u istovetnom tekstu, podneli su zajedno narodni poslanici Dušan Obradović, Ivan Jovanović, Ljiljana Lučić, mr Božidar Đelić, Ljuban Panić i Maja Videnović i narodna poslanica Donka Banović, sa ispravkom.
Reč ima narodni poslanik Dušan Obradović.