Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nisam govorila o bukvarima, zato što sam govorila o mom amandmanu. U mom amandmanu nema bukvara, nego samo rokovi kao mogućnost od četiri do šest. Kada budem prešla na bukvare, pričaću o bukvarima. Za sada ću se zadržati na amandmanu.
Kada mi govorite o tome šta su humani odnosi, zahvaljujem se, potrudiću se da pronađemo te pedagogije iz šezdesetih godina, pošto su tada tako to zvali, istina je, ali mislim da nisam kompetentna kao vi, naravno, jer vi ste doktor nauka, a ja sam samo jedan pedagog.
Naravno da je Bolonja fleksibilan proces koji menja ono što se pojavi kao problem, ali mi nigde ne konstatujemo šta nam je problem. Mi se zato i zalažemo da ovde otvorimo priču šta je problem. Zašto ne prelazimo famoznih 50 poena? Zašto nikako da ih dostignemo? Zašto studenti ne mogu da nam dostignu znanje koje treba da imaju? Zašto ne stižemo do šezdeset, a kamoli da pedeset famoznih pređemo? To je ono za šta se mi zalažemo.
Mi vrlo precizno govorimo o svom amandmanu i, naravno, tražimo da se o tome, kao o fleksibilnom procesu, ovde razgovara, da se konstatuju problemi, da taj fleksibilan proces, kako vi kažete, ne bi svaki put u septembru bio ovde pred poslanicima, da idemo korak napred, korak nazad. Ako to podrazumevate pod fleksibilnošću, da glasate čas jedno, čas drugo, čas suprotno, onda ste fleksibilni. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima Marko Atlagić, replika. Izvolite.

Izvinjavam se, zaista je ovo degutantno više da govorim, ali bauk profesori nisu problem ove skupštine. Brkamo pojmove. To je problem ministarstva i inspekcija. Ljudi, mi smo ovde zakonodavno telo. Zakonodavac je rekao da jedan profesor može vršiti nastavu na jednom fakultetu, ali ima na deset. Nije to stvar ove skupštine, već ministarstva i inspekcije. Brkate, koleginice, babe i žabe. Za godinu dana vas nisam čuo da ste vaspitanje ikad spomenuli, a čini mi se da ste po vokaciji prosvetni radnik.
Izvinite i hvala. Ne želim se više javljati.

Hvala.
Reč ima Milica Vojić Marković. Izvolite.

Hvala, gospodo predsedavajuća.
Ovo stvarno postaje smešno. Bauk profesore nisam pomenula ja, nego vi. Ja sam se držala onog što piše u mom amandmanu. Bauk profesori ne stoje u mom amandmanu i ja ih nisam mogla pominjati. Vi ste ih pomenuli. Nemojte od mene da tražite da ja procenjujem čija je potreba da rešava problem bauk profesora. Vi ste ih pomenuli, vi ih i rešavajte.
Drugo, to što vi niste čuli, izgleda da ste malo zaboravili. Vraćam vas na onaj 25. jun, kada smo govorili o onom setu zakona. Upravo su amandmani DSS bili da se dodaje vaspitanje svuda i upravo sam ja u načelu govorila o tome, ali vi ste zaboravili. Izgleda da ste fleksibilni. Hvala vam.

Hvala.
Molim vas da završavamo sa replikama. Imamo još prijavljenih po amandmanu.
Sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Problemi o kojima smo pričali i u nedostatku Zakona o visokom obrazovanju i praktični problemi u primeni Bolonjske deklaracije idu u suprotnost sa predloženim amandmanom. Da ne bude ovo da je sada nova priča naše poslaničke grupe, mi smo i prošle godine tražili da ostane šest ispitnih rokova.
Pomenuću da je, recimo, predsednik Nacionalnog veća za visoko obrazovanje u Hrvatskoj izjavio, čini mi se, prošle godine da je Bolonja u Hrvatskoj doživela totalni fijasko, da studenti duže studiraju i nastavnici su zatrpani birokratijom zbog bodova, mobilnost nije značajno povećana itd. Takve procene se mogu čuti i kod nas, posebno u vreme studentskih protesta, ali se mogu čuti i neke druge procene.
Ono što sam rekao u načelnoj raspravi, čini mi se, da treba ponoviti da ti validni podaci obrazovne statistike nama nedostaju da bismo mogli da u potpunosti analitički, precizno i jasno kažemo koje visokoškolske ustanove primenjuju „Bolonju“ na način na koji je to zamišljeno, a koje ne rade u duhu namere i ministarstva i celokupnog obrazovnog sistema.
Naravno da imamo čak i fakultete, pravne fakultete, kod kojih varira i broj predmeta, onda kvalitet udžbenika, način organizacije nastave, broj učenika u grupama na vežbama, kolokvijumima itd. Onda imate da jedan fakultet ima odličnu prolaznost sa nekim predmetom, a drugi fakultet na tom istom predmetu zavisno od organizacije rada fakulteta, od kvaliteta udžbenika, kvaliteta nastave, saradnje studenata i profesora, da ima totalno različite rezultate. Ako se, recimo, pogledaju neke analize onda ćemo videti i razliku od fakulteta do fakulteta koji se bave različitim oblicima obrazovanja. Recimo, Tehnološko-metalurški fakultet ima skoro 100% prolaznost na svojim ispitima. Arhitektonski izvanredan procenat prolaznosti, preko 97%. Elektrotehnički fakultet, iz treće u četvrtu godinu, skoro 92%. Saobraćajni 78%, Ekonomski 77%, govorim o fakultetima u Beogradu, ali, recimo, Fakultet veterinarske medicine ima prolaznost negde oko 5%, Tehnički fakultet u Boru 18%, Pravoslavna bogoslovija 23%, Farmaceutski fakultet 26%, Filološki 30% itd.
Šta mi možemo na osnovu ovoga da zaključimo? Da taj potencijal naših studenata koji je izvanredan varira, odnosno uspeh studiranja zavisi od fakulteta do fakulteta. Izvinite molim vas, između 5% i 97% prolaznosti velika je razlika. Ko sada tu treba da odigra glavnu ulogu po nama? Pa, ministarstvo. To je ono što smo pričali i prethodnom ministru i to je ono što sada vama kažemo i to je ono što ćemo vas podsećati ako za neko vreme budemo imali loše rezultate kao što sada imamo i ovako veliki stepen disproporcija. Zbog toga što nije urađeno na svim fakultetima to što treba da se uradi mi još ne možemo uz to dati fakultetima da oni sami odlučuju da li će biti četiri ispitna roka ili šest ispitnih rokova. Kada im date takva ovlašćenja, veći broj fakulteta će reći – pa, zašto ne četiri ispitna roka, posebno državni fakulteti, gde studenti mogu da se finansiraju iz budžeta. Onda mi nismo izašli u susret onome ko treba da bude u centru obrazovnog sistema, studentu, već smo mu znatno odmogli.
Naučno-prosvetni savet, to je neko pomenuo, i to treba iskontrolisati. Imate iste udžbenike koji su iz istog predmeta na različitim fakultetima, a razlika između sadržine udžbenika je kao nebo i zemlja, ogromna. Napisali profesori koji predaju jedan te isti predmet, jedan je napisao jasno i razumljivo, tečno sa primerima, a drugi, kažu studenti, čitaju i ne razumeju šta piše. Ko tu interveniše? Niko. Ko plaća cenu? Student.
Završio sam Pravni fakultet, samo jednom smo bili u srednjoj školi, u sudu. Celo odeljenje danas ponavlja sve što se dešavalo u sudnici, to nismo zaboravili, upijali smo. Zamislite završite Pravni fakultet i ne vidite sud kako izgleda iznutra, govorim naravno o funkcionalnoj pismenosti. Dakle, od zavođenja predmeta, kretanja predmeta, dobijanja predmeta u rad, izvođenja dokaza, donošenja presuda, pravni lekovi itd. Ima studenata koji su završili Pravni fakultet a nisu znali šta je organ uprave, a od mesta stanovanja do fakulteta prođu pored 10 organa uprave, jer je udžbenik iz te oblasti nejasno napisan i nerazumljiv, a nisu imali priliku da odu u organ uprave.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Neven Cvetićanin.

Vrlo kratko ću.
Pošto je tema i predmet ovog amandmana koji su podnele kolege iz DSS broj ispitnih rokova, smatrao sam da treba da se kaže precizno i racionalno o ispitnim rokovima sledeće. Uobičajeni broj ispitnih rokova u univerzitetski najrazvijenijim zemljama i uopšte u najrazvijenijim zemljama sveta je od dva do četiri. Dakle, precizira se ne manje od dva, ne više od četiri. Mi smo imali dobru nameru onim predlogom zakona koji je glasan da to uvedemo, pa čak i da se toga držimo onim što je glasano pre godinu dana. Nažalost, ovo je stanje nužde, ovo je stanje pravne nužde i u tom stanju pravne nužde kako bi se obezbedilo studentima da polože neke ispite kako bi mogli da upišu godinu, nije dobro da budemo dvosmisleni u bilo kojem smislu. Znači, da bude ne manje od ovoliko, a ne više od ovoliko, jer se to može zloupotrebiti i potrebno je da se fiksno kaže na koliko ispitnih rokova oni najviše mogu da računaju.
Dozvolite mi da kažem jednu stvar. Kada je reč o studentskim zahtevima povodom ispitnih rokova, to se svih nas tiče i to je tema, postoje dve vrste studenata. Jedna vrsta je vrsta dobrih studenata, naprednih koji traže više ispitnih rokova da bi ubrzano studirali i koji mogu da izađu na ispite bez da im je neko gradivo ispredavano. Tima svaka čast, međutim, problem je sa drugom vrstom studenata koji izlaze na ispite kao što se izlazi u grad, opušteno i nespremno. Kao što se izlazi na lutriju pa recimo izađu u februaru, pa ponovo izađu u aprilu, pa izađu u junu, a da nisu u međuvremenu učili.
Suštinski problem sa ispitnim rokovima što je predmet ovog amandmana jeste da ćemo kad-tad morati da razdvojimo žito od kukolja. Dakle, da onim studentima koji su neodgovorni i koji izlaze na ispite da bi se kockali pošaljemo poruku da imaju toliko i toliko ispitnih rokova, uglavnom na početku semestra i na kraju semestra. Vi kada date ispitni rok u sred semestra trpi nastava, studenti sede kući i spremaju ispite a ne idu na nastavu. Ovo je problematika ispitnih rokova egzaktna gde ćemo kad-tad morati da razdvojimo žito od kukolja, a ne da dalje mazimo i pazimo studente koji kradu ne samo naše vreme ovde u Skupštini, ne samo vreme profesora, već prvenstveno svoje vreme.
Dakle, Srbija nema vremena za čekanje i ovo ćemo morati kad-tad da fiksiramo i zato je u ovom momentu u stanju nužde bolje da to fiksiramo precizno nego da ostavimo fleksibilno, pa da opet dozvolimo rasprave i tako se nagađamo već pet godina. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta.