Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas se završava rasprava u načelu na temu ratifikacije Konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Negde je rasprava učesnika na ovu temu pokazala spremnost i saglasnost, manje više, svih poslanika da se ova konvencija usvoji i ratifikuje, ali to naravno nije dovoljno. Mi smo se saglasili da država mora da reaguje na počinjena nasilja, ali kao i sa drugim ljudskim pravima, sada sa tog deklarativnog stava nekako to treba sprovesti u delo.
Kada bi pitali građane Srbije da li su za borbu protiv nasilja, verujem da biste dobili uniforman odgovor da jesu, to je nekako opšte mesto i svi će se sa tim složiti. Ali, kada krenete u sprovođenje te borbe protiv nasilja, onda nailazite na pitanje svesti i odgovornosti ili neodgovornosti države prema ovom problemu. Ne očekujem ja od građana da vode borbu protiv nasilja. Nije to njihov posao, to je posao Vlade i to je posao države. U tom smislu, Vlada ne sme, i to ponavljam, Vlada ne sme da svoj deklarativan stav da je protiv nasilja i nasilnika demantuje skoro svakodnevno.
Vi ste, ministre, vlast, predstavnik ste izvršne vlasti i sada nema promišljanja da li ste sada za obračun sa nasilnicima ili niste, već u to mora odlučno da se krene. Nažalost, statistika pokazuje da je eskalacija nasilja u poslednjih godinu dana i više nego evidentna. Isto tako, ona pokazuje jednu neodlučnost države, za razliku od toga kako je jaka i gromoglasna odlučnost kada treba da se samo deklarativno govori o tome.
Znate, meni ovo lični na situacije kada priznamo neko pravo i svi se saglasimo da to pravo treba da se prizna, ali ne znamo kako da to pravo onda pronađe svoj put u svakodnevnom životu. Isto tako, ovde imamo situaciju da moramo da pronađemo put kako da država u ovom slučaju osigura da borba protiv nasilja nekako zaživi kao sistemska odluka države.
Gospodo, dok smo mi pričali u parlamentu o borbi protiv nasilja, mi ga još uvek nismo zaustavili. Ona traje i živi nezavisno od ovih naših poruka i nezavisno od naše deklarativne spremnosti da je osudimo. Samo za prethodna dva dana mediji su objavili da je pretučena jedna kondukterka u gradskom prevozu, jedan čovek je pokušao da siluje svoje dete, a jutros sam pročitala da je u Nišu jedan čovek pucao na neku ženu zato što je po njemu presporo vozila.
Dakle, nasilje i nasilnici još uvek nisu ustuknuli, ali zato imamo brojne slučajeve kada država jeste ustuknula. Nasilje je fenomen koji mora da se posmatra u širem kontekstu. Nasilnik u kući će izaći na ulicu pa će da vrši nasilje. Onda će da ode na posao, pa će i tamo da vrši nasilje. Nasilje, nažalost, rađa nasilje. Zato mora da se sagleda sva širina ovog problema.
Ako država pokaže slabost prema jednoj vrsti nasilja, tog trenutka će da ohrabri nasilnike u svim oblastima društvenog života. Država je zadnjih meseci pokazala slabost i, nažalost, poklekla pod pritiskom nasilnika. Gospodo, odmah da vam kažem, ne pratim fudbal, ali za mene je bila strašna činjenica kada sam čula da su neki navijači naterali fudbalere da skinu dresove, kada je neki nasilnik usred utakmice, odnosno navijač, ušao na teren i tražio fudbaleru da skine kapitensku traku. Poslednje što sam čula je da su polupani prozori na automobilima nekih fudbalera i ubačeni šamponi. Reakcija države, koliko ja znam, nije baš bila, odnosno nije bila adekvatna.
Interesantno je da su mediji ovom problemu prišli kroz rasprave o potrebi za šamponom, o vrstama šampona, svesno ili nesvesno, slučajno ili namerno, previđajući činjenicu da smo bili svedoci jednog psihičkog, a bogami i fizičkog nasilja i kao društvo ostali bez reakcije. Žao mi je, moram priznati, i što se u kampanje za političke izbore vratilo nasilničko ponašanje. Duboko sam verovala da je matrica prebijanja, fizičkog zlostavljanja i kidnapovanja političkih oponenata za nas prošlost. Devedesete su bile obeležene i represijom i torturom. Mislila sam da smo to vreme ostavili za nama. Tužno je što se te matrice ponašanja vraćaju na političku scenu Srbije, ali i opasno kada se uzme u obzir kontekst čitavog razvoja, odnosno nerazvoja Srbije u tom periodu. To je koncept koji ne sme da postane saveznik države, ne sme da postane saveznik državnih organa, ali ni vas kao Vlade.
Ovde moram da se osvrnem i na izlaganje moje koleginice iz SNS. Ne razumem šta znači – mi radimo, a vi koristite za dnevnopolitičke poene. Da biste radili, znate, onda ste morali da reagujete kada je pre nedelju dana jedna Ines fizički napadnuta samo zato što je nosila letke DS. To je nasilje nad ženama. To se dešava u trenutku dok je ova konvencija na dnevnom redu u parlamentu. Tu se pokazuju dela.
Takođe, moram da kažem i da je koleginica Jelena Mijatović koja je pokazala potresne slike žrtava porodičnog nasilja. Moram da vam kažem, te slike ne morate da pokazujete nama, DS će vam uvek biti saveznik za suštinsku borbu protiv nasilja ali vi prvo te slike morate da pokažete svom kolegi Ninoslavu Giriću i da njemu postavite pitanje da li su te žene na neki način izazvale nasilnika da izvrši tu vrstu nasilja.
Vratiću se sada na temu. Deca u školi takođe trpe nasilje. Ozbiljna analiza bi sigurno pokazala da deca nasilnici su bili ili su još uvek žrtve porodičnog nasilja. Nasilje je kao što vidite gospodo model ponašanja. To je svojevrstan vid borbe za opstanak ljudi koji imaju pomeren pristup stvarnosti. Zato glasanje za ratifikaciju konvencije ne sme da bude samo glas protiv nasilja. Glas nam je dovoljan, neće nas abolirati od daljeg razvoja nasilja u društvu jer smo mi zaboga rekli da se sa tim ne slažemo. Gospodo, to nažalost nije dovoljno i dešavanja u Srbiji nas svakodnevno na to podsećaju. Nasilje je problem, a mi kao država imamo problem i samo ozbiljna i akcija i reakcija koja će za posledicu imati suštinsko ne nasilju i ne nasilniku može dugoročno da dovede do boljitka celokupnog društva.
Nom Čomski je rekao – nije potreban argument protiv nasilja ali je potreban za nasilje. U tom smislu država mora otvoreno, bez kalkulacija, nevezano od dnevne političke dinamike da kaže ne, nasilje ne tolerišemo, nasilniku ne tolerišemo, on će da trpi sankcije i da zaista na kraju trpi te sankcije. Da li je lako? Da li nam otežava to što smo mi postkonfliktno društvo? Naravno da ne i sve to mi imamo u vidu kada pričamo o ovoj temi ali za pitanje nasilja, naročito nasilja koje se dešava u domu nema isprike, nema opravdanja. Bez izuzetka i bez obzira na okolnosti i učesnike u nasilju država svaki put mora jasno da pokaže da je jača od svakog nasilnika.
Ponavljam, poslanička grupa DS nesumnjivo podržava usvajanje i ove i Haške konvencije i ova dva međudržavna sporazuma. Apelujemo na izvršnu vlast da se što pre povuku rezerve koje su izrečene u pogledu Konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici ali vas podsećam da time nasilje neće biti zaustavljeno sve dok država i izvršna vlast, odnosno Vlada ne donesu suštinsku odluku da će ući u borbu sa ovim narastajućim problemima. U suprotnom nastavićemo da čitamo morbidne razrade mogućnosti kako sve možete da naudite svojim ukućanima.
Da neke stvari razjasnimo. Nasilje kuca na sva vrata. Naša deca takođe idu u školu. Naša deca žive sa decom koja su žrtve nasilja. Usvajaju modele ponašanja koji su prihvaćeni od strane okoline. Ne smemo da zaboravimo, mi smo ta okolina i Vlada je ta okolina i mediji stvaraju trendove te okoline. U skladu sa tim svako mora da preuzme svoj deo odgovornosti i da sa jedne strane osiguramo bezbrižno detinjstvo za našu decu, da omogućimo građanima ambijent sigurnosti, poverenja u organe države, a država mora da postane stub i najozbiljniji garant civilizacijskih osvojenih osnovnih ljudskih vrednosti. Hvala.
