Dame i gospodo narodni poslanici, pročitao sam ovaj amandman i, naravno, ne mogu da ga podržim. Posebno su problematične ove naknadne građevinske dozvole. Isti predlagač ovih amandmana je govorio o lokalnim kabadahijama u nekom prethodnom amandmanu. Pa, kad smo kod lokalnih kabadahija, moram da pitam ministra šta je sa tim naknadnim građevinskim dozvolama koje su izdate za objekte čija je gradnja započeta nelegalno, ali su pokriveni po onom sistemu – nije bitno ko šta gradi, već ko se koliko ugradi?
Šta je sa objektima od 50.000 kvadratnih metara koji dobijaju naknadne građevinske dozvole, koji su poslovno stambeni i grade se u centru Inđije, bez plaćenih komunalija, bez građevinske dozvole, sa zapisnicima građevinske inspekcije, jedno desetak, gde su obimni radovi započeti, a da investitor nije imao nikakvu dozvolu? Onda se lokalna administracija ugradila, pa se ta naknadna dozvola koja se ovde spominje u ovom amandmanu odjednom našla. Gle čuda, za izgradnju ovoga niko nije odgovarao.
Pošto investitor nije imao dovoljno prostora, znate li šta su uradili? Uzurpirali su komšijsku parcelu. Kažu – čovek stao na svoju među i znate šta su uradili? Živog su ga do pasa buldožerom zatrpali. Onda, kada su ga otkopali, on otišao u sud da traži privremenu meru. Onda je predsednik suda, sastavni deo lokalne kabadahijske družine, pošto je čovek imao mali akumulator za motor i da mu ga ne ukradu nosio ga je sa sobom, to proglasio bombom i po hitnom postupku ga poslali u Sremsku Mitrovicu i odmah presudili šest meseci, da ovaj može da nastavi gradnju. Niko ovu gradnju nije zaustavio.
Otvaranje ovog centra, kroz dve-tri gocine, otvorili su predsednik pokrajinske Vlade i predsednik opštine Inđija, koji je sada tamo neki sekretar. Objekat je dobio naknadu građevinsku dozvolu, ali pre dobijanja upotrebne dozvole opština je kupila u ovom objektu prostora za pet miliona evra, a da objekat nije imao upotrebnu dozvolu, po 2.300 evra kvadrat. Onda je predsednik opštine kupio u Beču za 1.300 evra kvadrat, pa se ispostavilo da u Inđiji, u objektu koji je naknadno dobio građevinsku dozvolu, opština plaća prostor dva puta skuplje nego predsednik opštine u Beču. Šta je sa tim dozvolama? Možda je malo smešno. Samo da vas podsetim da u Crnoj Gori, ma šta mislili o toj državi nesređenoj, naša je još više bila nesređena, brat bivšeg predsednika SRJ je odgovarao zato što je u Zavali gradio, a on je kao funkcioner morao znati da se gradi i osuđen je, koliko se meni čini, na pet godina.
Pitam vas – ko će za ove naknadne građevinske dozvole da odgovara? Objekti su građeni nelegalno, građevinske inspekcije su bile tu, komšija bio živ zatrpan, posle odrobijao jedno šest meseci, objekat je otvoren, kupljeno je za pet miliona evra prostora po cenama koje su duple, čak su veće nego beogradske. I gle čuda, na vrhu ovog dela stambenog, penthaus ima predsednik opštine od 250 kvadrata.
Stoga vas pitam, pošto ovde pominju one naknadne građevinske dozvole – ko će jednom da odgovara, s obzirom da za sve što se tamo gradi nadležna je pokrajina? Naravno, pošto su oni to gradili, nikakva žalba ni komšije ni za nelegalnu gradnju, ništa ne može da prođe, sve se to odbija. Naknadne građevinske dozvole i te kako mogu da se pribave, bez obzira što je gradnja bila nelegalna, u toku same gradnje to se pribavilo. Ali, gle čuda, predsednik opštine se odjednom našao u penthausu od 250 kvadrata, a njegov komšija je direktor Direkcije za izgradnju. Gotovo neverovatna stvar.
Zato je moje pitanje opravdano. Nije bitno koliko je šta i ko izgradio, već na koji način i koliko se ta kabadahijska administracija za te naknadne građevinske dozvole ugradila, s obzirom da u toj opštini seljaci odgovaraju za građenje kotobanje, za kopanje septičke jame, za dizanje ograde, za garaže, gde sklanjaju mehanizaciju,pišu im se pišu krivične prijave, itd, a za objekte od 50.000 kvadratnih metara niko ne odgovara. S obzirom, da je došlo do promene vlasti, narod opravdano od nas očekuje da se ovo sankcioniše i na odgovarajući način kazni. Hvala.

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Neđo Jovanović.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Olgica Batić.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 24. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović, Radmila Gerov i Kenan Hajdarević.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Judita Popović.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, stekla sam utisak tokom današnje rasprave da mi od šume više ne vidimo drvo. Ovde, čini mi se, da više nikome nije bitno da razjasnimo neke činjenice koje su od izuzetnog značaja za građane ove države, a to su činjenice koje se odnose na pribavljanje građevinske i upotrebne dozvole. Zaboravlja se smisao tih dozvola. Zašto se te dozvole traže, zašto su te dozvole potrebne prilikom gradnje i prilikom preuzimanja objekta za redovnu upotrebu?
Zato meni ceo taj postupak donošenja ovog zakona više liči na onu narodnu „Videla žaba kako se konj potkiva, pa digla i ona nogu“. Dakle, vidi se kako se radi u svet legalizacija, pa hajde i mi da donesemo neki zakon, pa će to tako nekako da postoji, pa ćemo možda da ga primenjujemo, a možda i nećemo.
Upravo tako i ovaj amandman poslanika LDP na ovaj član 24. pokušava na neki način da promeni taj stav Vlade prema ovom zakonu, malo bar da ga uozbilje. Ali, očigledno, nismo uspeli i očigledno da će zakon u ovoj formi u kojoj je već sada i da uđe među narod i, u stvari, da proizvodi sve one najgore posledice o kojima smo već danas govorili.

Poštovani narodi poslanici, pre nego što nastavimo rad dozvolite mi da u vaše i svoje ime pozdravim maturante srednje Ekonomsko-trgovinske škole sa Kosova i Metohije koji trenutno prate deo današnje sednice sa galerije Velike sale. Molim vas, da aplauzom pozdravimo prisutne.
Reč ima ministar Velimir Ilić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma pažljivo sam slušao vaša izlaganja i bilo ke kritika na neke članove zakona ali kao što ste videli, vi iskritikujete, a na kraju to bude doterano nekim amandmanom. Ljudi su nadležni za to gledali, vagali i prihvatali ono što je bilo najprihvatljivije i najbolje da bi zakon bio što bolji, uspešniji. Tako da neke kritike koje su bile iznesene ne stoje, jer kasnije se to popravilo. Naravno, neko se ljuti što je jedna partija, što je drugo. Mi smo bili partijski nepristrasni u ovom smislu i prihvatali smo amandmane koji su najviše odgovarali da se nešto popravi i dovede u red.
Bilo je ovde mnogih pitanja, kada važi, šta važi, kako važi. Zna se sve i propisano je kad važi, ali da biste se legalizovali morate da donesete da ste potpisali ugovor sa lokalnom vlašću, da ste to regulisali i sredili. Međutim, ministarstvo ne vodi i nema nadležnost i to se od nas tražilo da potpisujemo za određene sredine, već se to ostavlja lokalnim upravama da one same regulišu. To su gradovi i opštine tražili. Ustavni sud je rekao da je to njihova nadležnost.
Znači, ne možemo mi zakonski da propišemo da bude isto u Beograd, na Dedinju i u Lebanu ili Surdulici, ili Kuršumliji. Znači, to nije isto. Lokalna uprava ima tu slobodu da to propiše, odredi, da uslove, može da sklopi, može da dofinansira, može da prihvati neke izvedene radove, a može da odbije, zavisi od njenih mogućnosti, njenog budžeta. Ako loše bude radila na prvim izborima birači će je kazniti. Ako dobro radi, neće biti kažnjen.
Čuli smo i narodnog poslanika koji je postavio niz pitanja za neke objekte. Izričito sam bio protiv toga da se prenesu nadležnosti Vlade Republike Srbije bilo kome. Vlada Srbije je Vlada Republike Srbije. Ne može ministar da prenese nekome nadležnost i da se događa ovo što se sada događalo u Inđiji. Da bude opštinska vlast prvostepeni organ, pokrajinska drugostepeni i da se sve tu završi. Zašta služi Vlada? Zašta služi ministar? Zašta služi republička inspekcija? Nema nadležnost. Sad se događa da može da se radi šta se hoće i kako se hoće.
Ponavljam, bilo je problema. Nemojte sad meni pričati šta se sve događalo, ja to najbolje znam. Nema jedne partije koja kod mene nije urgirala da se da, da se uradi, da se nešto dobije. Nemojte sada da počnem da vam ovde nabrajam. Nema jednog ministra koji nije nešto zvao, urgirao. Ne trpim te urgencije i nisam ih ni davao, ali ako imamo trenutno 700 gradilišta na objektima niskogradnje, pa tehnički ne možemo da propratimo da li svaki ima dokumentaciju jer fizički deset inspektora, koliko je predviđeno zakonski za Republiku Srbiju, ne mogu da budu danas na 700 mesta. Ali, je logično da niko ne počne da gradi, kao što je bilo pre tri godine auto-put bez ijednog papira, da se raskopa pola sela i on kaže – hvala lepo, videćemo kasnije šta će biti.
Tako je bilo. Ja to zaustavljam koliko god mogu i gde god stignem. Ali, otpor je veliki. Prošli put sam nabrajao i mostovi i nadvožnjaci i stotine hektara zemlje u srcu Beograda u centru se uzurpiralo bez ijednog papira i radilo i gradilo.
Kada sam juče gledao, juče sam o tome ovde govorio, da je na tim objektima kubik betona bio 500 evra, a u Srbiji je najskuplji beton 100 evra. Sada ja to ne mogu da verujem da je to neko potpisao, naručio i platio. Voleo bih da mi neko objasni otkud to da je 500 evra kubik betona i kako se došlo do te cene i da li će neko za to da odgovara?
Zato treba ući u jedinične cene pojedinih objekata i videti kakve su te cene. Otkud cifra na kraju stotine miliona evra? Kako je moguće objekat koji je pogođen po ugovoru regularnom za 38 miliona evra da u okončanoj situaciji bude 108 miliona evra, bez ijednog aneksa? Da li neko odgovora? Da li postoji nadzorni organ, da li postoje ovi, da li postoje neki direktori, itd?
Pokrenuo sam određene radnje, o tome sam govorio. Dali smo i prijave i zapisnike i sve, niko ne reaguje. Zašto? Videćemo. Prema tome, da li je moguće svi smo kritikovali ovde katastar ne valja, zakon ne valja, ništa ne valja. A da li je moguće da jedan čovek u toku jednog dana 2012. godine u Beogradu na opštini Voždovac upiše 980 objekata, ko zna sve čijih Republike Srbije, Direkcije za imovinu Republike Srbije na vlasništvo grada Beograda. Ljudi nisu ni znali da im je vlasnik grad Beograd i sada su došli, hvataju se za glavu, ne znaju šta da rade. A u Vojvodini 44.000 takvih.
Ljudi, to nije jedna mala priča i zato smo dali nalog nadležnim službama da se to sve preispita. Zamislite čovek koji je živeo van zemlje došao i u dvorištu gde je živeo u Bulevaru, vidi zgradu. Ne za pet dana, za par godina. Jedan od vaših kolega profesora iz Čikaga, došao je sa suprugom i posle nekoliko godina odsustva konstatovao da je neko na licitaciji prodao njegovu zgradu, gde je on bio vlasnik, nije se pojavljivao, nije ni video, stara kuća porušena, bio veliki plac i završen posao.
Prema tome, ima mnogo problema i zato vas molim da svi zajednički pomognemo te probleme i razrešimo, a ne samo da kritikujemo. Nemojte, svi su učestvovali, ovde slušam i neke partije, itd, stranke odnosno. Kada biste vi ušli u imovinu njihovih nekih tamo funkcionera, pa kada biste videli neke fabrike koje su bile giganti u ovoj državi, pa ne samo na pašnjaku, neke fabrike gigant, koje se bave proizvodnjom. Kada bi čovek sada pitao nekog – izvini, a ti si kupi fabriku koja je bila gigant u Jugoslaviji velikoj. Otkud to? Kako? A, ti si uzeo iz robnih rezervi to sve, pa si uložio sirovine koje si uzeo iz robnih rezervi, kao garant kod banke, pa podigao kredit, pa okrenuo ovo, pa uradio ono, pa napravio ovo i na kraju kupio najvećeg giganta u državi. Sada dođeš da mi pričaš ovde bajke.
Prema tome, svega ima. Da se potrudimo da toga bude što manje i da više nema toga, ako je moguće. Tačno je gospođo što ste vi iznosili lokalne lidere. Lokalni lideri su u pojedinim sredinama bili čudo. Ne ovaj sad što vi pričate, vi kritikujete došlog gradonačelnika. A kada bi mi analizirali onog prethodnog, imali bi da pišemo romane, jeli tako? Ovaj je tek došao, videćemo kako će da radi. Nemoj odmah da ga kritikujemo.
Ali, onaj prethodni je bio čudo. Nisam mogao tamo da funkcionišem kao ministar, jer tamo je bilo sve zatvoreno, tamo sam ja došao sa premijerom tadašnjim, da nešto raščistimo. On nam je ostavio poruku, da je mnogo zauzet i sprečen i da ne može premijera Srpske vlade, tada je bio Vojislav Koštunica i mene da primi, jer ima velike obaveze. Pazite, dolaze premijer i ministar u grad, gradonačelnik nema vremena da primi premijera, jer ima velike obaveze tog dana i odsutan je iz grada, a poseta najavljena danima. Ali, sve smo to preživeli. Ne dao Bog da se tako ponovi, da to popravimo, da ne dođe do toga.
Popravlja se situacija, osećam to. Mnogo je bolje nego što je nekad bilo. Ja sam bio gradonačelnik u ono najcrnje vreme, pre rata, kad je to bilo mnogo teško i kada se svašta događalo, ali sada se popravlja. Podržimo to. Dobro, ne može ni jedan zakon da bude idealan, to je sigurno, ali nešto mora da bude bar malo bolje. Neki ustavni sud je rekao da ono ne valja i traži da se ispravi.
Nisam pisao Ustav i ne kažem da je on idealan, jer Ustav koji smo doneli je bio kompromis političkih raznih opcija u Srbiji, da bi bio usvojen. Mnoge stvari su tu ubačene koje danas u jedan moderan evropski zakon ne mogu da se uklope. Ali šta ćemo? Možda ćemo nekad uspeti da ga promenimo, dovedemo u red, uskladimo, pa će to biti tako, ali da danas imamo probleme, imamo još uvek.
Nedavno sam doživeo najveću nepravdu koja postoji od gospodina o kome je jedan poslanik govorio. Neko me je utrpao za neki spor u Beogradu, oslobodi vas sud. Pokrene se postupak u Novom Sadu, nemam pojam otkud tamo, kako to, ni po kakvoj osnovi, ali sud tuži neko Novosađanin koji nema pojma sa tim.
Mi dođemo tamo, a to se sve završi i zamislite, neki dan slušam bruku, neki tamo ubio navode nekih jedanaest, da vam ne pričam tu priču, treba da se plati odšteta familijama, za 11 ljudi, a to je pola od onoga što sam ja dobio u Novom Sadu, što sam šutnuo fasciklu bez ikakvog fizičkog kontakta sa osobom.
Takva mi je sudbina kad sam u Novom Sadu, a u Beogradu sve okej, ali tamo u Novom Sadu nije u redu.
Zato se borimo da bude isto i u Novom Sadu, u Nišu, Kragujevcu, Beogradu, a ne sada, da bude i u Zaječaru, da bude red, ali ne može sve odjednom.
Neću više da dužim. Mislim da ste vrlo korektno, a i mi smo bili korektni, jer sve što je bilo dobro, prihvatili smo. Bilo je još dobrih amandmana i izvinjavam se DSS, ali njihovi amandmani su bili sliči, a ja nisam kriv što su naši stručnjaci predvideli da je ovaj za nijansu bolji, pogodniji itd.
I da je PUPS amandman bio nešto bolje definisao, neke stvari, itd.
Shvatite, meni je drago da su dva amandmana Bojana Kostreša prihvaćena, a ja bar ne bih urgirao za to, ali stručnjaci su rekli tako. Tu nemam nekih, jer vi ste meni svi isti, i nemojte misliti da sam nečiji prihvatio, a nečiji nisam hteo. Nemam ništa protiv ako je ekipa na čelu sa prof. Veselinovićem i gospodinom Senićem napravila neko dobro rešenje, jer mi smo to prihvatili i mi ćemo ovde voditi raspravu, polemiku. Ako ste dali nešto što je dobro za ovu državu, nesporno je da to kažemo, dobro je, bolje malo od ovoga, ali ne treba sada i onaj da se ljuti, i njegov je bio dobar, ali je ovaj za nijansu bolji.
Ja vas pozdravljam i vidimo se posle pauze. Ako nešto nisam odgovorio, vi me podsetite.

Napravićemo pauzu, a posle pauze je prva Judita Popović, pa Aleksandar Senić.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 87. stav 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, ako bude bilo potrebe, imajući u vidu potrebu da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem pauzu i sa radom nastavljamo u 15.05 časova.
Hvala lepo.

Replika je trajala tri minuta, pa ću vam tri minuta odbiti od vremena poslaničke grupe.
Na član 24. amandman je podnela narodni poslanik Katarina Rakić.
Vlada i Odbor za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Katarina Rakić.

Sada je baš čudno, kako je moj kolega rekao, ja sa skromnim znanjem iz ove oblasti, podnesem četiri amandmana na tekst ovog predloga zakona i da mi sva četiri amandmana budu usvojena, a da je prethodni zakon pisao, pretpostavljam, trust mozgova, pa ga je Ustavni sud oborio. To nije nešto što će pomoći građanima Srbije, te neću ovu temu raspravljati na ovakav način.
Što se tiče amandmana koji sam podnela na član 24, on se odnosi na deo koji kaže da je podnosiocu zahteva u roku od 60 dana potrebno da se dostavi obaveštenje da uredi međusobne odnose sa direkcijom, odnosno organom koji uređuje građevinsko zemljište. Lično smatram da je rok od 60 dana dug i da dodatno odugovlači već i onako dugotrojan i mukotrpan posao oko legalizacije, te sam ovim amandmanom, koji je usvojen, predložila da se taj rok smanji na 30 dana.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević, po amandmanu.

Poštovani gospodine predsedavajući, drago mi je da vas vidim na tom mestu i ne vidim potrebu da mediji spekulišu da li treba tu da sedite ili ne. Tu treba da sedite i to mi je posebno drago. Kada vi kažete tema, rekao sam nemojte da štrajkujete glađu ako vam se priviđa restoran „Tema“ svakoga trenutka.
Dakle, ne znam kakav je trust mozgova pisao zakon, ali ako hoćemo efikasnu upravu, razumem da u žaru petogodišnjice i proslave, što 30 dana, što niste ako hoćete efikasnu upravu, skratili rok na sedam dana. Možda bi to Vlada prihvatila. Znate, ako krenete u raspravu po amandmanu koji je prihvaćen sa teorijom kao u crtanom filmu, kada se sukobljavaju Duško Dugouško i onaj džin od boksera, pa mu on kaže ovde mi je dozvoljeno to, to i onda sve to uradi, e da znate da ja to neću da uradim, ja ću da radim nešto drugo. To onda degradira ovaj parlament i vas kao podnosioca amandmana.
Nemojte vi mnogo da se osvrćete na nas i na naše pravničko znanje ili neznanje. Videli smo vaše pravničko znanje. Hoćete li sada da vam citiram koliko ste zakona doneli, pa ih onda u roku od 15 meseci promenili? Hvala.