Gospodine ministre, malo čas ste govorili o tome da je bilo prevelikog zapošljavanja, pa verovatno i u kulturi. Ja moram da skrenem pažnju da zbog zakona o kojima smo više puta govorili, vezano za maksimalni broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi, da je najveći broj lokalnih samouprava, upravo poštujući ovaj zakon, otpustio najveći broj ljudi iz kulture.
Kada sam 2001. godine došla u Skupštinu grada Beograda, ja sam zatekla 1.600 zaposlenih u kulturi Beograda. Tada je bilo 29 institucija. Danas ih ima 36 a imaju manje od 1.200 stalno zaposlenih. Po Zakonu o kulturi, a nadali smo se da će to biti i opredeljenje ove države, pa i ove vlasti, najveći broj ljudi će biti angažovan po ugovorima. I da vam kažem, stvarno ne znam odakle vam taj podatak od 17 hiljada, ali, nije to vaš problem, nije to naš problem, nisu ti ljudi iz kulture koji primaju platu po 15, 20, 25 hiljada, znate li koliko ima prvak jednog od najvećeg pozorišta u Beogradu – 65 hiljada, veći problem su javna preduzeća. Zaustavite taj trend, rekla bih taj megatrend zapošljavanja savetnika i savetnica po ministarstvima, po raznim agencijama, po raznim javnim službama, itd. Nije vama problem kultura.
To kako govorite i odnosite se prema kulturi, čuli smo malo pre i od prethodnog diskutanta, jer je na neki način potcenjujemo, pružamo narodu razlog da kaže – ma, pusti ove iz kulture, samo hoće neke pare, samo se nešto žale, stalno su nešto nezadovoljni, ništa ne rade.
Odavno nisam čula nijednog predstavnika vlasti da je makar kao frazu izgovorio ono – mi smo ponosni na naš uspeh u kulturi i sportu, kako se uvek kaže. Imamo razloga, imamo uspeha, ali izgleda da više ponosa nemamo, bar u vlasti.