Naravno, repliciram gospodinu Marinkoviću. Boldrik je meni uvek bio simpatičan, na to nemam posebne reakcije.
Dakle, u jednom delu ste govorili praveći referencu na moje obrazloženje o broju sindikata. Slažem se, sindikati treba da budu reprezentativni, ali onda to pravilo treba da važi svuda, pa da, recimo, nemaju monopol dva sindikata na mesta u PIO fondu, u Republičkom fondu, nego da to budu i drugi sindikati koji su vrlo ozbiljni. Recimo, Asocijacija slobodnih nezavisnih sindikata ili još neki koji taj uslov ispunjavaju. Ali, posledica, da upotrebim tu reč, ambicije mnogih vlasti u prošlosti da imaju svoje sindikate ili da jednog dana imaju svoje je dovela do toga da na taj način buja sindikalna scena i da se onda mnogo slabije štite prava radnika u sindikatima koji su vremenom svođeni na razne druge funkcije, gotovo nikada na ono što je prava funkcija sindikata. Ovo je posledica takvog ponašanja.
Vaše pitanje je bilo i – zašto sa pozicije „Železnica“? Zato što je to moguće uraditi u budžetu sa ovog mesta. „Srbijagas“ nema tu vrstu direktne državne dotacije, odnosno subvencije i tu nije moguće napraviti takvu uštedu. Nadam se da u javnosti nije sporno da je LDP godinama dosledno glasala protiv svakog budžeta i izdavanja svake garancije gubitašima, kakvi su bili „Srbijagas“, „Galenika“, „Železnice“, itd. Sećam se kraja prošle godine, poslednjih nekoliko sati zasedanja Skupštine smo proveli u raspravi čitajući finansijske izveštaje „Srbijagasa“. To za LDP nije bilo sporno, ali „Železnice“ su u odnosu na ovu poziciju koja postoji u budžetu prosto kao stvorene i kao pokazna vežba za to koliko u ovom trenutku sa ovakvim odnosima u vladajućoj koaliciji nema spremnosti za povlačenje takvih reformskih poteza. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković, replika. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Nije sporno. Naravno da se mi zalažemo da svi sindikati koji su relevantni učestvuju u socijalnom dijalogu. Ali, da bi se učestvovalo u radu Socijalno-ekonomskog saveta, u radu Upravnog odbora PIO fonda i Nacionalne službe za zapošljavanje, kao što moj uvaženi kolega jako dobro zna, sindikati i udruženja poslodavaca moraju biti reprezentativni.
Postoje jasne zakonske norme i odredbe i niko nema pravo da u taj proces uvede nekog drugog dok taj ne dokaže na osnovu zakona Odboru za reprezentativnost i resornom ministarstvu da ima tu reprezentativnost. Takav je zakon i u skladu sa tim moramo da se ponašamo. Ali, naravno, i treba i podržavam to da treba da razvijamo jednu praksu, kako da kažem, liberalne varijante socijalnog dijaloga i privlačenja svih u taj socijalni dijalog i više poslovnih asocijacija i više sindikalnih organizacija i centrala, pošto se i nalazimo u veoma teškoj ekonomskoj situaciji, tako da nam je taj opšti konsenzus jako potreban. Hvala.

Bojan Đurić, replika.

Gospodine Marinkoviću, ali hajde onda da otvorimo i to pitanje koliko su pravedna ta pravila. Vi govorite o procentu koji je 15%. To se traži od sindikata, a od političkih stranaka, neki cenzus od 5% ili mogućnost da se bude na nekim zajedničkim listama, pa da se i sa procentom koji je daleko ispod toga, dobije mogućnost da se predstavlja u parlamentu.
Na kraju imate danas situaciju da imate raspravu, odnosno neku vrstu pregovora oko budućeg rešenja Zakona o radu koji je jedan od najvažnijih zakona koji ovoj zemlji treba. Pogledajte ponašanje različitih sindikata u tom procesu. Mislim, da moraju da budu uključeni svi i da bez te vrste dogovora ili svesti o potrebi dogovora neće moći ni da se donese, ni da se sprovodi taj zakon, ali vi ćete videti da imate mnogo konstruktivnije, realnije ponašanje onih sindikata za koje vi kažete da nemaju dovoljnu reprezentativnost i potpuno blokirajuće ponašanje onih koji tu reprezentativnost imaju uglavnom oslonjeni na inerciju, na dugogodišnju praksu. To vam je kao to pitanje Saveza penzionera Srbije. Kada se ljudima ponudi alternativa oni se uglavnom opredele za onu koja je u njihovom interesu.
Naši radnici na žalost nikada u ovih 23 godine, da ne govorim o vremenu pre toga nisu do kraja dobili tu mogućnost da u odnosu na spremnost da se zaštite njihovi interesi u nekom normalnom širem kontekstu biraju sindikalnu organizaciju kojoj će pripadati. To je blokiralo mnoge procese u ovoj zemlji. To je blokiralo proces razvoja sindikalnog organizovanja u privatnom sektoru, to je potpuno deformisalo tržište, i to je sve počelo onog trenutka kad su radnici dovedeni ovde da viču – uhapsite Vlasija. Tog trenutka je prestala normalna borba za politička prava, ekonomsko-socijalna prava, sve drugo je bilo važnije i ovo o čemu danas govorimo je zapravo poslednji čin te katastrofe.

Hvala.
Proširili ste temu. Nema više smisla za replike.
Gospodine Jovanoviću, vi ste se bili prijavili po amandmanu.
Izvolite.

Gospodine ministre, naravno da nema potrebe da polemišemo oko toga da li u ovom predlogu budžeta vidimo potencijal za sprovođenje reformi u narednoj godini. Ali, na čemu se gradi vaša pretpostavka i uverenje da ćete vi u Vladi koja u ovoj godini i delom u prethodnoj, nije započela sa tim reformama. Naići na podršku da tako nešto uradite tokom 2014. godine. Prosto, to nije pitanje vaše volje. Ne mislim čak ni da je pitanje spremnosti same Vlade. Potreban je dogovor svih u ovom društvu oko rešavanja tako krupnih problema.
Mi nismo opsednuti javnim sektorom. Nikada nismo insistirali na reformi penzione politike zbog toga što imamo nešto protiv penzionera. Ovde smo baš, naprotiv branili pravo nekoga da pronađe posao u javnom sektoru insistirajući na povlačenju člana zakona koji uvodimo u zapošljavanje u javnom sektoru. Slažemo se da je loš. To nije sporno.
Postoje objektivni razlozi za nešto tako. Mislim da su oni prisutni u ovome delu javnog sektora koji praktično ne može da radi po komercijalnim uslovima, bez obzira da li govorimo o beogradskom javnom prevozu ili govorimo o nekoj fabrici lekova koji ispod cene mora da prodaje lekove da bi to fond mogao da plati. Konačno i o samom gasu. Zašto se tako puno razumevanja pojavljuje? Za očuvanje tih odnosa koji mogu biti promenjeni, ako se o tome otvoreno razgovara.
Vi ste krenuli u vrlo težak posao. Da li znate nekog ministra privrede, koji je bio uspešan, a da prethodno nije ostvario dogovor sa političarima i sa druge strane, recimo, sa sindikatom? Vodio sam pregovore o Zakonu o radu 2001. godine, i dogovorili smo se na kraju sa sindikatom. Znate šta će biti katastrofa? Ako Zakon o radu iz 2001. godine bude konkretniji nego ovaj danas.
Govorite o privatizaciji na jedan vrlo loš način. Generalizujete. Mi nismo imali pljačkašku privatizaciju. Mogu se složiti sa vama da je bilo grešaka u privatizaciji, ali sve ono što danas drži ovu zemlju je privatni sektor, koji je sebe izgradio na toj privatizaciji. Ne možemo tako da generalizujemo. To je loše.
Instrumenti vašeg rada kao ministra privrede, to je Fond za razvoj, to je SIEPA, to je Agencija za osiguranje depozita, to je Agencija za privatizaciju. Svi mi znamo brojne primere grešaka. To nije sporno. Hajde greške da otklonimo. Ali, vi ste uništili te institucije, odnosno one se osećaju takve. Kako ćemo da u narednoj godini da radimo na reformama, ako niko više u ovoj državi, pominjete licenciranje direktora javnih preduzeća. Čak i obavezu da dovrše neku školu, recimo. Slažem se sa tim da su tu potrebni profesionalci. Možda je i to put, neću da kažem da nije, o tome treba da se razgovara. Ali, neko ko toliko puno treba da uloži u sebe, da bi ušao u javno preduzeće u kojem mu je limitirana plata, u kojem su mu ruke vezane politikom, u kome nema elementarnog dogovora oko otklanjanja problema koji su tako krupni. Ne ide voz u Srbiji 15 kilometara na sat, što je to odlučio mašinovođa ili direktor Železnice. Mislim da je i ovaj direktor, kojeg stalo kritikujemo, da bi on vozio TŽV po Srbiji vrlo rado. Znači, tu su dublji problemi od onih koji su nam u ovom trenutku u fokusu.
Vi ste ministar privrede, u vašoj politici život mora biti najizraženiji. Zato kad govorite o ovome, nama nije potrebna ta vrsta saglasnosti, mi je imamo i bez Skupštine. Slažemo se na nekim drugim mestima, nema reformi, loše se radilo, ali gde je sad taj prostor u koji ćemo mi zajedno da uđemo kako bi došli do rešenja. To mi ne vidimo.
Vi ste ovde kao predstavnik Vlade, drugih nema, i zbog toga sada sa vama o tome razgovaramo. Da li hoćemo da dignemo našu mašinsku industriju? Pa, kako ćemo ako smo je uništili, poslove u ovoj zemlji ne može da dobije. Ko će praviti novi blok u Kostolcu? Ne mislim ništa loše o kineskoj građevinskoj industriji, ali Kostolac je napravio „Energoprojekt“, remont uradio „Feromont“ oni danas mogu samo da stanu iza bodljikave žice i da gledaju kineske radnike koji su tamo došli, koji prave novi blok termoelektrane uz obavezu da se tamo praktično premesti kineska tehnologija, da se rezervni delovi nabavljaju iz Kine. Znači, mi nemamo sada manevarski prostor za razvoj naše mašinske industrije.
Ako govorimo o agraru, on nam je uništen. On je uništen. U svakom segmentu. Znate li kolika je profitna stopa u agroindustriji? Praktično je sada više i nema. Dinarske kamate, 24% do 28%.
Danas smo čuli da ste govorili o garancijskom fondu pričaćemo o tome ovde, 12 milijardi, i o tome da ćemo izvršiti pritisak na banke valjda zajedno, ne mislim da će te vi to sami. Baš briga banke za bilo kog ministra, ali mi političari ako se dogovorimo i kažemo – želimo sada da utičemo na kamatnu politiku banaka. Kako ćemo kada je samo u poslednjih mesec dana bankarski sektor ostao bez milijardu evra. Bez milijardu, je li tako? Četiri kompanije su ga strovalile za milijardu, 920 miliona, pa sve ono što je u međuvremenu stiglo. Neto kapital ukupno tri milijarde i 500 miliona. Ko će spustiti te kamate? Neće se spustiti, otići će gore. U tim uslovima ćemo se mi sutra naći, hajde sad o tome da pričamo, dvanaest milijardi 120 miliona evra.
To je 20 ambicioznih kredita nekog srednjeg preduzeća. To je nedovoljno ali ne kažem da u startu treba odbaciti ono što imamo. Mi smo imali te pokušaje i nismo funkcionisali. Znači, moramo to da razradimo. Mi ne možemo biti faktor koji zajedno, znači, mi političari ne možemo biti faktor koji dodatno destabilizuje ovo društvo.
Nema plana, i to je suština Bojana Đurića i njegovog amandmana. Mi ovde ne vidimo plan, znači, ne samo to u ovom budžetu nema potencijala za reforme naredne godine. Nema plana koji će vama dati za pravo, a nama mogućnost da se sa vama složimo. Nema reformi u 2014. godini, ali ćemo u toj godini definisati viziju koja će se ostvariti 2015. godine. Kako? Imaćemo izbore, doći će neka druga Vlada, onda će Vlada da kaže nemojte da pitate to je radio Radulović, kao što vi kažete to je radio Dinkić, a Dinkić je pre toga bio na nekom drugom mestu, a pre njega je bio neko treći. To nikog više ne interesuje.
Lične karte. Svi znamo da je to haos, ali to je vaš problem, to ne može da bude i nacionalna tema. Završite to. Ja kao neko ko hoće da kupi od vas preduzeće u restrukturiranju, verujte mi da mi nijedna vaša lična karta nije potrebna. Sam ću angažovati kompaniju koja će proceniti i reći meni šta je ono što treba da platim. Oko toga ćemo se valjda složiti. Oni su vama važni da vi mene čujete, sebe u tom poslu i ta preduzeća kojima se bavite, ali to ne može da bude tema kojom se bavi čitavo društvo.
Dajte sada tu da vidimo gde postoji prostor da se dogovorimo jer su ovo pitanja koja prevazilaze ono uobičajene pozicije u kojoj smo mi u opoziciji pa treba da se radujemo slomu vaše politike. Ne vidim u tome korist makar za našu stranku. To znači da će sutra biti još veći haos od ovog koji je danas i da će još manje ljudi biti sposobno da razume tako komplikovanu politiku koju mi želimo da sprovedemo. Zašto je ona komplikovana? Zato što ćemo se zadužiti šest milijardi, imati deficit budžeta 7,1%, zato što su to signali jednog društva koji nije u stanju samo sebe da održi, jer smo pre deset godina otpisali dve trećini dugova, a sad smo na 65%.
Ovo su ozbiljna pitanja. Mislim da ona nisu samo na vas usmerena, ali da nam je potrebno, ne garancija – ja vam dajem reč, nego prosto gde vi vidite prostor da se to desi u narednoj godini. Kada? U januaru, februaru, martu? Kasno je. Do marta svi se bave Beogradom. Možda će biti republički izbori, pa nakon toga tri meseca dok se napravi Vlada i ode 2014. godina. Kad će se to desiti? Da smo svi stali iza tog dogovora i rekli - ko god je na vlasti ovo će raditi, to bi nešto značilo.

Reč ima ministar Radulović.

Činjenica jeste da se nalazimo u jako teškom stanju i da je ono posledica ne činjenja u poslednjih deset godina, ne preduzimanja reformi, ne brige o preduzećima kako u restrukturiranju, tako i u javnim preduzećima. To je sve došlo na naplatu u isto vreme. Znači, oko toga mislim da nema razloga da se sporimo po bilo kom osnovu.
Identifikovali smo nekoliko oblasti koje su ključne da bi se to stanje promenilo. Ne slažem se da lične karte nisu važne i mislim da su važne kupcima, da su finansijski izveštaji, odnosno bilansi koji su čisti važni za uspešnu privatizaciju svakom investitoru, svuda u svetu, pa ne vidim nijedan razlog zašto to ne bi bilo važno i u Srbiji.
Jako vam je važno da znate koje su vam obaveze, da znate šta može kasnije da vas sačeka, kako što verovatno i sami znate, jer bilo je dosta privatizacija u kojima su tek kasnije počele da se pojavljuju obaveze koje nigde nisu bile iskazane. Jako je bitno da imate čisto stanje.
Bitno je da konačno prekinemo sa neodgovornim ponašanjem i ovo je društvena tema, nije samo interna tema ministarstva, jer mislim da je izuzetno važna, pošto sledeći korak, odnosno isti takav pristup se primenjuje i na javna preduzeća, a mislim, posle i na sve državne ustanove. Jedan takav pristup mora svuda da važi.
Svaki državni organ bi trebalo da pravi neke analize, da ima neke programe, da zna sa čim raspolaže. Potrebno je da se izvrši popis imovine Republike Srbije, a godinama to nismo radili i u 2014. godini će morati to da se desi.
Problem oko privatizacije, ja tu ostajem pri svojim tvrdnjama, pošto jeste generalizacija, ali kada se govori o većini, onda mislim da je generalizacija primerena. Naravno, postoje primeri uspešnih privatizacija i naravno da je to znak, ako uradite stvari po dobrim pravilima transparentno, da od toga društvo ima benefit, jer ovo sve skupa treba da bude glas za privatizaciju, a ne protiv privatizacije, ali ne na osnovama na kojima smo radili, na osnovama kada nismo znali koja je vrednost imovine, gde smo sakrivali fer tržišnu vrednost, gde se građevinsko zemljište u velikom broju slučajeva bilo je sakriveno pravo korišćenja, procenjeno na nulu i tome slično.
To je nanelo veliku štetu u društvu. Posledica takve privatizacije je i da posle radnici u tim preduzećima izgube posao, zato što onaj ko je kupio, nije kupio zbog delatnosti preduzeće, nego je kupio zbog zemljišta. Da smo hteli da prodajemo zemljište, trebalo je tako i da uradimo.
Deo ove čitave analize koju radimo sa ličnim kartama jeste da odvojimo nešto što su investicione nekretnine od nečega što je osnovna delatnost, da bi ta privatizacija dala efekte koji nam trebaju.
Efekat koji nam treba nije punjenje budžeta, nego postavljanje sistema koji će dati privredni rast. Jedino privredni rast za sobom povlači i rast zapošljavanja i ukupni boljitak društva.
Odlaganje te obaveze i za nešto što mislim da je potpuno zdravo razumski, da utvrdimo šta imamo, koliko je to vredno, da bi posle toga izvršili privatizaciju onako kako to odgovara društvu, a cilj je privredni rast i zapošljavanje.
Bez ovog koraka ne može i mislim da to što to nismo radili u prethodnim godinama nas je jako mnogo koštalo.
U nekim oblastima reforme su napravljene i mislim da su budžeti nekih ministarstava, drugačiji od onih kakvi su bili do sada.
Činjenica je da u nekim drugim oblastima, recimo iz ovog amandmana koji ste podneli, odnosno vaša stranka, ukazuje i mislim da je ovaj amandman više poruka da unutar „Železnice“ restrukturiranje nije urađeno, da nemamo dobar sistem socijalne zaštite i da tim stvarima moramo da se bavimo. Taj deo podržava ali to mora da se radi integralno, ne može samo na jednom mestu, tako da mislim da je obaveza da se to desi u 2014. godini.
Da li će ova politika biti uspešna ili ne? Merićemo to 2014. godine, odnosno očekujem da ćemo rešiti pitanje restrukturiranja 153 preduzeća, da ćemo otići korak dalje, pošto tamo ima još 419 u privatizaciji, da ćemo rešiti jedan veliki problem koji imamo i sa budžetske strane, a da ne govorim o tome kako taj subvencionisani sistem generiše i nelikvidnost u privredi, generiše zatrovano tržište gde se posluje pod nejednakim uslovima i da će to napraviti veliki pomak. Naravno, to je prvi korak, odnosno to je jedan problem koji moramo da rešimo. Drugi su javna preduzeća, krenuli smo sa sređivanjem stanja i očekujem da ćemo taj problem napasti u 2014. godini.
Mislim da je bitna i poreska reforma, reforma socijalnog sistema, univerzalni sistem socijalne zaštite, a ovaj budžet to ne reflektuje, zato što ti koraci nisu napravljeni. Očekujem da ćemo ih napraviti u 2014. godini.
Oko dijaloga, pokrenuli smo neke teške teme, a verovatno svi znamo da je pitanje promena, teško pitanje u svakom društvu i da postoje veliki otpori kada godinama ne rešavate probleme i onda vas to dovede do situacije u kojoj smo danas.
Neke institucije smo informisali, odnosno reformišemo ih, one koje ne funkcionišu, dale su loše rezultate, ukidamo i mislim da je to uspostavljanje institucije sistema.
Institucija koju ste pomenuli, Agencija za privatizaciju je bila probušena institucija, koja nije samostalno donosila odluke, nego se sa političke strane probušeno, direktno po nalogu radilo. To više neće biti moguće i ministar takve stvari više neće raditi.
Znači, sama Agencija će morati da posluje, odnosno da radi u skladu sa zakonom, da donosi odluke u skladu sa zakonom, a posao ministarstva je nadzor nad tom agencijom.
Veliki broj problema, sve su došle na naplatu u isto vreme i administrativni kapaciteti i Vlade i cele države nisu veliki da bi mogli da savladaju sve probleme odjednom, ali moramo da krenemo po prioritetu. Prvi prioritet koji smo stavili su preduzeća u restrukturiranju, a nakon toga stižu i javna preduzeća i ovi ostali sistemi, a te teme ćemo otvoriti u 2014. godini.

Moram da podsetim sve učesnike i vas ministre i narodne poslanike da ovo nije rasprava u načelu. Ovo je rasprava u pojedinostima o konkretnim amandmanima.
Mi praktično sad vodimo raspravu u načelu, a proširili smo temu široko. Podsetiću vas, u obrazloženju Predloga amandmana, a predloženi amandman traži smanjenje subvencija koje su namenjene „Železnici“ Srbije i dotaciji Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a tako oslobođena sredstva se namenjuju dodatnom finansiranju Republičkog Fonda za zdravstveno osiguranje.
Prema tome možete zaključiti i sami da rasprava po ovom amandmanu je izašla iz teme sadržaja samog amandmana i ja vas molim da svoju raspravu usredsredite prema amandmanu.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, replika. Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.