Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih u nekoj varijanti možda i podržao ovaj amandman. Mi koji učestvujemo u proizvodnji robe, od kojih se realno puni budžet, trebalo bi da pozdravimo svaku uštedu koju ponudi neko od poslanika, neko od predlagača.
Stoga, ja ne bih imao nikakvu sumnju da se ovaj amandman podrži, s obzirom da je nova „celoba“ i da mi koji proizvodimo robu izdvajamo srazmerno svojoj ekonomskoj snazi novac za zajedničke potrebe, jer ne može svako sebe da čuva, svako sebe da leči, svako sebe da školuje. Stoga, mi izdvajamo novac i biramo ljude koji će se starati o tim javnim poslovima, a oni angažuju samo neophodan broj ljudi da bi se ti javni poslovi sproveli.
Problem je nastao kada je taj neophodan broj prerastao u tri puta veći broj zaposlenih u javnom sektoru, tako da se pribeglo uzimanju nesrazmerno ekonomskoj snazi, već prekomernom uzimanju iz realnog sektora i zato smo došli gde smo došli. Da bi se namirio onaj drugi deo iz javnog sektora, ne samo da se uzimalo preko mere, nije se uzimalo srazmerno ekonomskoj snazi, već više, a onda kada više nismo mogli da zaradimo koliko su oni mogli da potroše, onda su rekli - baš nas boli briga, ako ne možete da zaradite koliko mi možemo da potrošimo, mi ćemo vas onda zadužiti. Upravo se to desilo.
Ne samo da je problem što se to desilo, već sada najviše prigovora imamo od onih koji su omogućili da se zaposli prekobrojni broj ljudi u javnom sektoru i da se uzima nesrazmerno ekonomskoj snazi, odnosno da se uzima više i da se uzima i ono što nismo zaradili. Stoga bih podržao svaki amandman, s tim da je predlagač morao predvideti uštedu i Direkciji za robne rezerve. Trebalo je članom 1. obuhvati i taj deo. Recimo, mogao je predvideti neku uštedu od četiri miliona evra, tačno koliko je lider njihove stranke dobio pšenice iz robnih rezervi.
Dakle, ja iz ovog budžeta nemam ništa. Nekoliko dana slušam primedbe na račun ovog budžeta kako on ne valja. Ja od 740.000 zaposlenih nemam nijednog, ni kao pojedinac, ni kao stranka. U javnom sektoru nemam ni portira. Ali, predlagači amandmana i predlagači raznih ušteda su trebali biti malo samokritični, pa reći – naš lider je dobio od budžetskog korisnika pšenice za pozajmicu iz robnih rezervi u toku ove godine 21 milion kilograma, što vredi četiri miliona evra. To se desilo pred žetvu. Puštanjem te pšenice u trgovinu seljacima je snižena cena za pet dinara. Sa 23 dinara i 84 pare došlo se do 15 dinara, a u žetvi je najmanje pšenica trebala biti 20 dinara, da nije puštena ona količina krajem maja, a bila je 21.000 tona, odnosno 21 milion kilograma.
Rušenjem cene seljaci su izgubili negde oko 100 miliona evra ili 20.000 traktora „Fergusona“. Zato bih ja podržao ovaj amandman da se time predvidela ušteda, makar za onu dužničku dobit koja je u julu mesecu bila negde oko 130 miliona dinara. Lako je o trošku sirotinje koja puni budžet piti vino od 5.000 evra, što je 500 penzija moje majke. Lako je biti izdašan tuđim novcem, lako je biti biznismen i lako je od javnih poslova praviti privatne biznise. Zato bih ja podržao ovaj amandman da je predvideo takvu vrstu ušteda, a ovako ne mogu. Hvala.
