Gospodine Veselinoviću, prosto ne mogu da odolim da vam ne odgovorim.
Godine 2008, kada je kriza počela u Evropi, znate šta su uradili u Nemačkoj? Promenili su zakon o radu, promenili su ga još ranije. Znate li šta su još uradili? Imali su otpuštanja, preuredili su svoj državni sektor, smanjivali su plate. Vidimo šta se desilo u Portugalu, vidimo šta se desilo u Grčkoj, vidimo šta se desilo u Irskoj. To se sve desilo. Kod nas se to nije desilo zato što smo imali luft, ne zato što je neko ko je bio na vlasti bio izuzetno dobar. Ne, nego zato što smo imali luft.
Imali smo slobodu da se zadužujemo, jer smo bili na relativno niskoj stopi zaduživanja, jer smo išli iz jedne tranzicije jer nam je otpisana većina dugova i prosto mi smo imali prostora, tj. vi ste imali prostora, gde ste mogli da trčite unaokolo četiri godine, radite šta god i da i dalje ne morate da preduzmete neke teške mere koje je Evropa preduzela.
Onda ne možete da očekujete da će situacija ako radite različite stvari u Evropi, biti ista kao i situacija kod nas, nakon što se ta kriza u Evropi završila. Dakle, to je situacija u kojoj se mi nalazimo.
Znači, mi sada moramo da radimo ono što je ostatak Evrope radio 2008. godine, kada je video da je čitav svet otišao u recesiju, a mi smo to koristili kao svoju razvojnu šansu. Svetska ekonomska kriza je naša velika razvojna šansa bila.
Dakle, budući da smo u toj situaciji sada, ja od toga neću bežati, niti bežim.
Gospodinu Dinkiću, mom prethodniku je trebalo, od kada je Vlada osnovana do maja, osam meseci, godinu dana, ne znam koliko je, da shvati i da krene da mu se znoje dlanovi kao što se meni danas znoje, šta je potrebno da se uradi da bismo sprečili ono najgore.
Dakle, mi sada pričamo o nekoj prodaji nasledstva, pričamo o novim zaduživanjima, pričamo o povećanju prihoda, odnosno novom zapošljavanju, onoj analogiji sa domaćinstvom. Nije stvar izbora. Mi moramo da uradimo sve. Mi smo dovedeni u situaciju gde moramo da uradimo sve to. Nema izbora.
Dakle, ja nisam došao ovde sa iluzijom da postanem popularan i da budem popularan. Ja znam i predlagati smanjenje plata, povećanje poreza nije nešto što bilo ko radi, ni neko ko pretenduje da bude političar, a kamoli političari, a ova vlada stoji iza ovih mera.
To radimo zato što je to nužno, zato što je to jedino moguće, iz razloga što smo se našli u situaciji gde ništa drugo nije moguće, jer mi nemamo prostora manevarskog koji bi nam omogućio da se drugačije ponašamo.
Tražićemo jeftinije zajmove i to što radimo to je ogroman deo vremena potrošen od strane čitave Vlade, disproporcionalno veliki deo vremena potrošen od strane čitave Vlade, na privlačenje stranih investicija, nalaženje jeftinijih zajmova, itd. To je ispravno, zato što je potrebno, zato što je neizbežno. Radimo na tome i radićemo na tome.
Investicije koje nama trebaju su investicije poput „Fijata“, kao što je bila ova investicija koja će za sobom povući mnogo toga, koja će pokrenuti čitavu ekonomiju, odnosno određene grane koje odredimo kao prioritetne ili koje smo odredili kao prioritetne.
Dakle, ne trebaju nam samo, ono što kada pričamo, nemojte da se igramo ciframa. Ako neko dođe i napravi braunfild investiciju, odnosno kupi neku privatnu firmu, mi to brojimo i to je dobro za naš platni bilans kao direktnu investiciju. To nisu nova radna mesta.
Dakle, situacija u kojoj se mi sada nalazimo i ova čitava diskusija, situacija u kojoj se nalazimo ja ne mislim da je adekvatna situacija za diskusiju oko toga ko je šta obećao, ko je šta uradio, a mislim da je situacija takva da mi moramo da se fokusiramo i da sprovedemo stvari, koje smo rekli da ćemo sprovesti.
Znači, mi moramo da uradimo puno toga, previše toga da bismo se raspravljali oko toga da li je to moglo da bude urađeno ranije i kako je moguće i da li je kriva ova vlada u poslednjih 100 dana, ili je kriva ova vlada u poslednjih godinu i podana, ili smo svi krivi u poslednjih pet godina. Znači, ne.
Mi smo ovde usvojili prošle nedelje set zakona koji omogućavaju ovaj budžet. Ove nedelje moramo da usvojimo ovaj budžet. Moramo da se trudimo da nađemo jeftine izvore finansiranja koje podrazumevaju da ćemo se odgovorno ponašati i raditi stvari koje nismo radili ranije, kao prvo i osnovno da rešimo, na što odgovorni i socijalno odgovorni način, pitanje preduzeća u restrukturiranju.
Nemam problem da priznam u budžetu da će nam za to možda trebati novac, da će možda trebati otpremnine za te radnike. Nadam se da neće i mi ćemo raditi na tome da to bude što manji broj radnika, ali isto tako mislim da bi bilo epohalno neodgovorno da to ili sakrijemo ili time izgubimo sav kredibilitet, ili da jednostavno sedimo skrštenih ruku, sedimo na sopstvenim rukama i pustimo da nas ta neodgovornost, odnosno to zato što možda hoćemo da dobijemo lokalne izbore na jednom mestu ili na drugom mestu.
Ne govorim o ovim sada koji se dešavaju, ili hoćemo da dobijemo ne znam ni ja šta da nas spreče da se suočimo sa sopstvenom realnošću.
Nije bitno ko nas je uvalio. Bitno je da se izvučemo. Zato apelujem da se diskusija vrati na temu. Pričali smo o nečemu što je vrlo validno, pričali smo o tome koje su alternative, to je 621, ali nije ovih 621 o kojima ste imali prilike da pričate s ministrom privrede.
To jeste to, koji su meto kojima možemo da stabilizujemo putanju javnog duga i na koji način ćemo to uraditi i šta je ispravno, da li je ispravno obavezati se, ili se ne obavezati na tako nešto, to su legitimna pitanja. Možemo da imamo različita mišljenja. Ostalo je politikantstvo. Hvala.
