Zaista ne vidim zašto ovaj amandman pravi bilo kakav spor? Rekli smo da je Ustavni sud u novembru mesecu doneo određenu meru sa odloženim dejstvom. Danas zasedamo i u subotu smo zasedali da bi stigli pre tog vremenskog roka da završimo ovaj predlog izmene Zakona. Mi predlažemo samo da se produži i oroči. Znači, mi dajemo Vladi prostora još nekih mesec i po dana da se oroči vreme i da znamo u kom roku će to da se završi. Zbog čega?
Prošle godine, tokom leta, donesen je Akcioni plan, koji je podrazumevao da ćemo do juna ove godine završiti taj postupak. Sada to vreme pomeramo i mi samo tražimo i dajemo vam šansu da imate neki mesec i po dana više. Potpuno je irelevantno šta se dešavalo u istoriji privatizacije u odnosu na to što mi želimo da omogućimo.
Danas smo slušali ovde kako se prvo prodaju ona preduzeća koja su kvalitetna, ali kako mislimo drugačije da bude. Kažite kako mislite da se ova preduzeća koja se budu restrukturirala ili se završi restrukturiranje, koja ćete preduzeća prvo prodati? Da li ona koja imaju kupca, ili ona koja nemaju kupca? Znači, to je tržišna ekonomija. Ukoliko mislite da će neko doći da kupi preduzeće koje nema šansu da se oporavi, a to se neće desiti.
S druge strane, rekli ste da ne postoji nijedan primer da je u neko preduzeće javno investirano, da je podignut kapacitet i da se danas nalazi na tržištu i da može da bude dobijen veći novac. Rekao sam vam u hodniku, hoću da čuje i javnost i kolege poslanici, u jednoj vrlo primerenoj diskusiji. Telekom je preduzeće koje je prodato 1997. godine. Upravo Vlada u kojoj je Demokratska stranka bila većina je kupila taj isti broj akcija i vratila ga u Fond Javnog preduzeća „Telekoma“, koje danas pripada Srbiji, da bi se prodalo sada po višoj ceni. Nije samo „Fijat“. Ima niz, veliki broj dobrih privatizacija, kao što je potpuno istinito da ima i onih koji su veoma loši.
Međutim, šta je problem? Problem je što mi danas poredimo vremena devedesetih i osamdesetih sa drugom decenijom 21. veka. To je suština. Zbog toga je danas trebao da bude ministar privrede ovde. On je čovek koji treba da nam odgovori da li on misli da je model funkcionisanja preduzeća u društvenoj imovini devedesetih i osamdesetih godina primeren i da li je bilo moguće da broj tih radnika opstane u tim preduzećima u situaciji u kojoj se zemlja sa 20 i nešto miliona svela na nekih sedam miliona? Taj isti „Jumko“ je mogao da šije, ne samo za srpsku vojsku, nego celu vojsku Jugoslavije, koja je bila šest puta veća. Nije se dešavalo.
Smatramo da naprosto nije sve stvar negativne kritike. Znači, hoćemo da razgovaramo. Imamo sigurno šta da ponudimo. Imamo puno primera. Nije tačno da ima samo 28 uspešnih privatizacija. Ima mnogo više uspešnih privatizacija. Na kraju krajeva, u tom periodu GDP je povećan 300%, 25% godišnje. U tom periodu su plate povećane deset puta. U tom periodu je izvoz iz Srbije povećan četiri puta. U tom periodu je dug Srbije ostao isti 14 milijardi i 300, 14 milijardi i 700, za tih 12 godina. Nevezano koje su bile vlade, a svi znamo da je i Vojislav Koštunica imao Vladu koja je bila vaš koalicioni partner i podržavao je manjinski SPS.
Nije sve stvar stalne kritike i nema potrebe da ulazimo stalno u problem kada možemo da razgovaramo. Smatramo da je ova stvar neophodna. Rekli smo da smo smatrali da ste imali dovoljno vremena, bilo je dva ministra, a danas treći, da pripremite jedan sveobuhvatan, ozbiljan zakon i vrlo smo svesni da preduzeća u restrukturiranju su jako teška rak-rana našeg društva i države.
Međutim, ono što je takođe problem je što oni koji očekuju da realizuju svoja potraživanja od tih preduzeća čekaju da čuju kada je krajnji rok kada će to moći da urade. Niko ovde nije izneo koliko preduzeća koja su funkcionisala su zbog tih dugovanja ugašena. Imamo 56.000 radnika koji rade u tih 164 preduzeća, a niko ne govori o tome koliko je onih zdravih preduzeća koja su danas u problemu zbog toga što su ova preduzeća koja duguju njima u restrukturiranju.
Sa druge strane, gospodine ministre, pričali ste malopre o sistemu odbrane. Drago mi je da ste to pomenuli. Tačno je da je valjaonica jedna od veoma visokih sistema u sistemu odbrane. Ništa manje nije NIS, ali je isto tako, reći će vam stručnjaci, da je i „Telekom“ vrhunski interes sistema odbrane, a čuli smo ovde da premijer planira da se „Telekom“ stavi na prodaju.
Postoje države koje nemaju svoje valjaonice, koje nemaju čak ni ogromnu industriju, ni svoja privatna telekom preduzeća. Njihova bezbednost zbog toga nije ugrožena. Na kraju krajeva, mali broj država u Evropi ima u državnom vlasništvu čak i odbrambenu industriju i to je stvar tržišta i u tim zemljama kada kupuju vojska, policija ili strukture bezbednosti biraju najpovoljniju cenu i ne slažemo se sa jednom stvari, koju je kolega rekao, a to je da je u prošlosti po pravilu kupovano najskuplje.
Zakon o javnim nabavkama, koji ste doneli, obećali ste da će uštedeti 600 miliona evra. Premijer je u ekspozeu rekao da je uštedeo 100 miliona. Ja vam tvrdim da nije uštedeo ništa. Taj zakon je samo onemogućio realizaciju planova javnih nabavki u svim sistemima koji su pod tim zakonom, a to nije dobro. Zbog čega? Zbog toga što sistemi nabavljaju i domaću proizvodnju. Mi smo praktično tim zakonom zakočili proces nabavke i samim tim zakočili proces proizvodnje onog dela koji je neophodan za funkcionisanje državne uprave ili javnim preduzeća.
Neću da vam govorim egzaktne podatke o bolnicama u kojima godinu dana 51% neophodnih sredstava nema zbog Zakona o javnim nabavkama. Nije ušteda to što nešto ne kupite. Nije čak ušteda ni to kada kupite nešto jeftinije. Veoma je važno ponderisati u kupovini. Siguran sam da u vašem Ministarstvu kada nešto kupujete gledate i u odnosu na kvalitet, i na cenu i na mogućnost opšteg programa u našoj zemlji i na mogućnost servisiranja. Sve to utiče, kao kada čovek ode u prodavnicu pa ne kupi najjeftiniji fen za kosu jer zna da on traje dva meseca, već bira prema svom džepu kvalitet koji mu treba i to je nešto što mora da se objasni jer na način na koji to pričamo ovde ispašće da država treba da kupuje samo najjeftinije stvari. Šta će se onda desiti? Ako budemo kupovali najjeftinije, najnekvalitetnije stvari za državu, što ne kupujemo za kuću? Što postoji neki kvalitet i cena kvaliteta i mera kvaliteta?
Ovo govorim dobronamerno pokušavajući da skrenem pažnju kolegama da nije sve izrečeno iz opozicije u lošem kontekstu u odnosu na vlast. Bili smo pet i po godina vlast. Znamo koji su problemi vladanja. Znamo šta je tegoba u vladanju i savetujemo vas da ne ulazite u iste probleme u kojima smo mi bili, a to se upravo dešava. Na to vam skrećem pažnju.
Voleo bih da razgovaramo ovde kada budete ijedno od tih preduzeća u restrukturiranju izvukli, da li ćete prodati ono najlošije ili najbolje. Prodaćete ono koje je najbolje jer će ono imati tražnju. Tako su se prodavala preduzeća i ranije.
Ne možete vi diktirati na tržištu koje preduzeće da se proda ukoliko nema kupca. Ovde se govorilo o tome da je neko imao povlašćen položaj da dobije jeftinije građevinsko zemljište. Upravo se najavljuje mogućnost dobijanja besplatnog građevinskog zemljišta i primara, sekundara komunalnog opremanja. Kako je to moguće, ako je kritika, sa jedne strane, da to ne može da se radi čak ni po povoljnim cenama, kako neko može da dobije besplatno i ko je taj ko može da dobije besplatno, a ovaj drugi ne može ni po povoljnim cenama? Imate kontradiktornost između vas iz Vlade i poslaničke grupe koja vas podržava pretpostavljam i znam zbog čega. Želja je da se sav teret loših stvari prebaci na bivšu vlast, ali to više ne pije vodu, što bi rekao gospodin Nikolić, predsednik. Gotovo.
Vreme je da se sada nešto realizuje. Da li je FAP, da li je „Jumko“, da li je način intervencije države ili nije, ali to je funkcionisalo. Hajde ono nešto što je funkcionisalo da podržite da funkcioniše. U međuvremenu dignite nešto drugo da funkcioniše i to, a ne da stane sve i da pričamo o tome kako je osamdesetih godina u nekoj fabrici radilo 20.000 ljudi ili devedesetih godina. Imali su platu 25 maraka. Fantastično. Nije to funkcionisalo. Da je valjalo ne bi se raspalo. Nije to stvar vas i mene. Vi ste bili mlađi od mene, a i ja sam u to vreme bio dete. Raspalo se ono što nije funkcionisalo i mi gradimo sada ne od nule nego od minusa. Ne spočitavamo ratne tegobe devedesetih i šta se sve desilo i šta je sve porušeno u toj industriji o kojoj se govori kako je radilo ne znam koliko radnika, nego se sagledava šta se zateklo 2000. godine i odakle je sve to krenulo.
Uspeli smo da iz odbrambene industrije 2007. godine imamo 75 miliona dolara, a 2009. godine 250 miliona dolara. Tri i po puta više. Hajde da podržimo to. I to je javni sektor. Često kada kritikujete zašto ne kažete da ima samodohodovni javni sektor, koji je potreban i koji je odličan i koji donosi neki novac, a ima i neka administracija za koju građani ne mogu da shvate šta je to javni sektor. Kada pričamo o javnom sektoru ne uzimamo i to da i oni koji rade u „Krušiku“, fabrici su javni sektor, i u „Zastava kamionima“, „Zastava oružju“ su isto javni sektor. Građani kapiraju da mi imamo 700.000 nekih administrativaca koji sede u foteljama, koriste službena kola, imaju sekretarice. Daleko od toga.
Još jedna stvar, nema veze direktno sa amandmanom, ali koristim vreme. Godine 2006. je postojala državna zajednica i vojska i carina i NSP su bili na saveznom nivou. Od 15. maja 2007. godine sve te institucije ulaze u sastav republičke vlade. Tog momenta se povećava broj pripadnika javnog sektora. Zbog čega? Gde su mogli da odu? Postojali su tu, samo nisu mogli da budu iskazani kroz brojke Republike Srbije, već kroz brojke SCG, a pre toga Jugoslavije itd.
Voleo bih da vi kao nadležni u Vladi konačno date šta je to za vas javni sektor i gde je tih 770.000 ljudi, da li su to stvarno ljudi koji rade samo administrativne poslove. Znam da nisu. Pojasnite to pošto očigledno postoji jedan ogroman problem jer je napravljena situacija da svi koji su u javnom sektoru su praktično pod lupom posmatranja i drugi građani ih mrze bez ikakvog razloga jer i oni rade teške poslove, veliki deo teške poslove za male plate, a pri tom još trpe neke uvrede i mržnje i poslanici se prema njima ponašaju kao da su oni krivi što rade u gradskoj čistoći. To je nešto što mora da se objasni. Hvala.
