Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, verovatno nisam dobro shvaćen ili moje reči nisu u celini saslušane i protumačene.
Prvo, opet ponavljam, ja nisam prepoznao ni u jednom jedinom slučaju govora otpor prema privatizacionom procesu. Ako dolazite iz mesta u kojem je radilo preduzeće prilično dobro, u kojem je bilo zaposleno 1000 ljudi, država sprovela privatizaciju tog preduzeća, privatizacija se svela na sečenje mašina u staro gvožđe, prodaju hale i korišćenje placa kao građevinskog zemljišta, a neko je protiv toga, ja sam prvi protiv takve privatizacije, jer države nije bilo da iskontroliše privatizacioni ugovor. Ako je to protivljenje privatizaciji, prvi sam protiv toga. Dakle, prvi sam protivnik takve privatizacije.
Kolege poslanici i ja lično govorili smo o tome da je ovde privatizacija sprovođena na jedan izuzetno loš način, koji je često bio suprotan zakonu. Da li je to bio cilj zakonodavca 2001. godine? Želim da verujem da nije bio. Želim da verujem da je zakonodavac tada imao dobru nameru. Ali, nažalost, ta dobra namera se u realnosti istopila. Dokaz da su privatizacije često sprovođene loše, jeste da nam se u istim krajevima dešavalo da dođe čovek kao investitor, nažalost retko, otvori privredno društvo, odnosno fabriku koja se bavi identičnom delatnošću i ostvari uspeh.
Postavljamo pitanje – da li je bilo neophodno da se u potpunosti uništi ono što je postojalo, pa da neko dođe iznova to da radi? To je pitanje za ekonomiste, neću sada da ulazim u to. Nijedan jedini put se nisam protivio privatizaciji. Odmah da vam kažem, sve čime gazduje država, a duži niz godina proizvodi isključivo gubitke, je nešto što mora da se privatizuje, pa šta god to bilo. Samo je pitanje kako tome pristupiti. Da li uz određeni vid konsolidacije sanacije tih preduzeća, podići vrednost njima, pa ih prodati po boljoj ceni, ili ih prodavati odmah? To je već nešto drugo, drugo pitanje.
Istina je, naveo sam dobar primer Vlade od 2008. do 2012. godine, kada je u pitanju investicija „Fijata“, ali sam isto tako naveo da je u vreme te Vlade dve trećine ovih preduzeća došlo u restrukturiranje. Od 164 preduzeća, preko 100 ih je tada odlukom Agencije za privatizaciju uvedeno u proces restrukturiranja, dve trećine tih preduzeća.
Hajde da gledamo obe strane medalje. Ja ću reći i truditi se da uvek kažem onako kako jeste. „Krivo sedi, al pravo besedi“, kaže naš narod. Dakle, da li je „Fijat“ dobar? Jeste. Da li je dobro što je preko 100 preduzeća samo u 2010. i 2011. godini uvedeno u restrukturiranje? To nije dobro. Nažalost, imali smo taj jedan „Fijat“ za koji je bilo potrebno nekoliko godina vršenja vlasti. Onda smo imali posle jedne godine „Er Srbiju“ kao rezultat. Mislim da smo time kao Vlada pokazali veću efikasnost. Dajte da ovde budemo potpuno otvoreni i iskreni. Da li smo protiv privatizacije generalno kao vida vlasničke transformacije? Nismo.
Da li smo protiv sprovođenja privatizacija na način kako je to vršeno u dugom nizu godina? Najproblematičnije, najgore ako hoćete kada u Vladi nije bila ni stranka kojoj propadate vi ni stranka kojoj propadam ja, dakle, od 2004. do 2007. godine. Kada pogledate koja su to preduzeća gde je ugovor o privatizaciji raskinut. Doći ćete do zaključka da su to preduzeća koja su i tada privatizovana. Poreklo problema možemo da analiziramo stalno i dugotrajno i da nikada ne završimo tu debatu. Dajte, da sada rešimo te probleme.
Suština vašeg amandmana jeste da se produži rok za još nekih mesec i po dana, ako se ne varam otprilike tako negde, pa rečeno je do kraja ove godine, otprilike mesec i po dana. Suština našeg predlaganja izmene zakona jeste da tamo gde smo dosadašnjim mukotrpnim radom i to je ono gde se mi razlikujemo, u to vi kažete šest meseci Vlada nije radila ništa. Pa to nije tačno, da šest meseci Vlada nije radila ništa mi ne bismo ovde mogli da pričamo o tome da imamo zaista realnu mogućnost da problem FAP-a rešimo. Da Vlada nije radila ništa danas ne bi postojala ta mogućnost i ne samo u slučaju FAP-a, već i u čitavom nizu drugih preduzeća od kojih ćemo možda uz velike muke uspeti, uveren sam uspeti neka da spasimo. A da li ćemo tamo gde do sada nismo uradili ništa, odnosno nismo uspeli da ostvarimo bilo kakav napredak, da li ćemo to uspeti da uradimo u tih 45 dana dodatnih, ne verujem. Dakle, ne verujem da ćemo uspeti da to uradimo.
Dajte ono gde smo neki napredak, neki pomak u privlačenju dolaska stranih investitora učinili. Dajte, da damo šansu tome i da u tome uspemo. To je suština ove zakonske izmene.
A da li smo mi u potpunosti protiv privatizacije. Kao što ste i sami lepo citirali, odnosno parafrazirali deo ekspozea predsednika Vlade, naravno da nismo. Ali, na onakav način kako je to rađeno u dugom nizu godina za nama, pod ovim ili onim vladama, svejedno, nismo ni za to. Ako bismo privatizaciju preostalog državnog vlasništva u određenim privrednim društvima, velikim kompanijama sprovodili na način na kakav je to vršeno u dugom nizu godina pre ove Vlade bojim se da bi se danima ili nedeljama merio naš opstanak na ovoj funkciji, jer takav način privatizacije je nešto apsolutno neprihvatljivo.
Koliko smo imali pokušaja, ne znam da li neko može da mi nabroji 10 slučajeva u Srbiji da smo neko društveno preduzeće gledali da ozdravimo pa da ga onda prodamo. Ne, rađene su suprotne stvari. Namerno je ojađivan kapital i vrednost imovine nekog preduzeća da bi bilo što jeftinije prodato. Zato sam juče, kada sam govorio o tome, zato sam i pomenuo slučaj da smo odmah prodali preduzeća koja su donosila novac, što nije bilo teško prodati u svakoj državi. Da li sam se ja protivio tome što je izvršena privatizacija, recimo, cementara? Ne, samo mislim da je mogla da ide u nekom drugom, boljem trenutku.
Dakle, ne protivim se tome što je to urađeno, protivim se tome što smo neplanski pristupili privatizaciji i to upravo u onom delu, u onom periodu kada sam rekao da je neka druga Vlada bila u mandatu. Protivio sam se neplanskoj, recimo, prodaji industrijskih kompleksa koji su od izuzetne važnosti za odbranu i bezbednost zemlje. Zato što prilikom tih privatizacija nismo taj interes od vitalnog značaja za državu zaštitili što govorim da plansko postupanje u takvim slučajevima apsolutno nije postojalo.
Recimo, izuzetan je značaj za odbranu i bezbednost države u valjaonici bakra u Sevojnu. Dakle, to je preduzeće koje u toj oblasti, a verujem da će se i gospodin Šutanovac tu složiti sa mnom, ima i te kako veliki značaj. To je odjednom prodato. Danas to preduzeće ima ozbiljne probleme. Zapadanjem tog preduzeća u ozbiljne probleme ugrožene su odbrana i bezbednost zemlje, ali o tome je trebalo da se razmišlja onog trenutka kada je to preduzeće prodavano, a očigledno nije. Onda dolazimo u situaciju da nam neke oblasti, neke stvari koje su od vitalnog značaja za funkcionisanje zemlje budu i te kako ugrožene.
Setite se, svojevremeno privatizovana je hemijska, mislim hemijska industrija Župa. U jednom trenutku smo izgubili proizvođača u zemlji i u regionu komponenti za prečišćavanje vode. Onda smo obezbeđivanje kvalitetne pijaće vode za sve građane Republike Srbije jednostavno doveli u pitanje. Dakle, podsećam samo na slučajeve koji su mi pali napamet, a takvih slučajeva je koliko god hoćete.
Mislim da bi svako razuman, posle tog našeg gorkog iskustva kao države trebalo da bude protiv sprovođenja privatizacija na takav način gde se ne uzme u obzir bukvalno svaki aspekat važnosti jednog preduzeća za grad, okrug, pokrajinu ili ako hoćete čitavu državu. Zato što se tako postupalo neke druge vrednosti smo dovodili u pitanje. Mislim da je ovakav stav apsolutno korektan prema svima kojoj god Vladi da smo pripadali ili pripadamo.
Žao mi je što juče niste bili tu kada sam rekao, kao građanin ove zemlje, kao Srbin – ja sam ponosan kada naš vojnik nosi uniformu koja je napravljena ovde. Ništa nemam protiv toga, ili poštar, službenik Pošte, ali nažalost danas imamo državu u kojoj živi sedam miliona ljudi, nešto više od sedam milioni ljudi čija je vojska znatno manja nego što je nekada bila vojska neke veće države u kojoj smo bili. Takva preduzeća ne mogu da rade samo od proizvodnje uniformi za našu vojsku. Da je više rađeno na jačanju „Jumka“, da može tržišno da posluje, da nisu odlazile samo subvencije da ga podrže i da imate strukturu zaposlenih gde gotovo jedna trećina je administrativno osoblje i pomoćno osoblje, uopšte nisu angažovani u proizvodnji. Da se više i smislenije razmišljalo o tome i tome pristupalo, dakle, da li je sporno jednog jedinog trena što je to radio FAP ili „Jumko“ ili neka druga firma za našu vojsku apsolutno nije. Problem je sve to je bilo kratkog daha.
To je naš najveći problem. Nažalost, kratkog daha. Nije sporno, ja kažem, ova Vlada ima podršku, ima volju, ima hrabrost da ovaj problem uzme i da ga reši. On mora da se reši. Ne budemo li ga rešavali gomilaju se problemi i problemi, ali dajte onda, kao što reče koleginica Čomić, ponesemo odgovornost za javno izgovorenu reč, da budemo svesni da ovo ne sme da bude ni tema, ni poligon za političko prepucavanje već za rešavanje problema. A da bismo rešili taj problem, počeli da ga rešavamo, da bismo ga rešili moramo da donesemo ovu izmenu zakona. Zahvaljujem.