Nema više prijavljenih po ovom amandmanu.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Jovanović.
(Narodni poslanik Zoran Babić, s mesta: Mogu li ja po amandmanu?)
Nije bilo nikog u sistemu. Molim vas, javljajte se.
Zoran Babić je prvi u sistemu sada. Izvolite.

Zahvaljujem se gospođo predsednice. Za SNS, kao što su kolege elaborirale, nije prihvatljiv ovaj amandman zato što obesmišljava i amputira samu svrhu i poentu zakona. Ali, probaću da govorim normalnim jezikom, jezikom koji će razumeti 57, 58 hiljada ljudi koji rade u preduzećima u restrukturiranju, ali i u ostalim kompanijama i firmama u Srbiji.
Šta nudi koncept ako aproksimativno posmatramo da bi ovaj amandman bio prihvaćen i uvršten u sam zakon? Šta bi to značilo za firme u restrukturiranju, šta bi to značilo za državu Srbiju? Svih 164 firme u restrukturiranju bi u narednih nekoliko dana ušlo u stečaj.
Po ovakvom Zakonu o stečaju koji je još uvek važeći, a nadam se da neće važiti već za dve, tri nedelje kada ova Narodna skupština bude usvojila novi Zakon o stečaju koji će ograničiti rokove svakog koraka u procesu stečaja, po sadašnjem Zakonu o stečaju taj postupak traje dve do tri godine. Da li će se u tom vremenu poverioci firmi u restrukturiranju naplatiti? Da li će doći do svojih sredstava? Neće. Čak i kada se završi proces stečaja sa vremenskim ograničenjima do kojih sredstava i kada će doći? Šta ćemo s druge strane dobiti? Anarhiju. Ljude na ulici, ljude bez posla. Dodatnu armiju ljudi preko onih 400 hiljada ljudi koliko je ostalo bez posla za vreme vlade Mirka Cvetkovića od 2008-2012. godine, dobijamo još jednu armiju ljudi gde okrećemo glavu na drugu stranu.
Ako smo iz Ekspozea premijera Vučića videli da našu državu, firme u restrukturiranju kada na njih dodamo i „Železaru u Smederevu“, „Simpo“, vidimo da je trošak za firme u restrukturiranju za našu državu 750 miliona dolara. Zar ne mislite da je najlakše okrenuti glavu na drugu stranu? Ne tiče nas se. Prihvatićemo ovaj amandman, ne tiče nas se šta će biti sa ljudima, ne tiče nas se koliki će postupak i proces stečaja da traje, ne tiče nas se kada će i koliko će biti naplaćen. Da li je to put kojim naše društvo treba da ide? Mislim da je to put neodgovornosti. Mislim da je to put anarhije. Mislim da je to put stavljanja glave u pesak.
Na ovaj način, ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, Vlada Republike Srbije i SNS šalje jasnu poruku, ne samo ljudima koji rade u tim firmama, nego i ostalim građanima Srbije – da, zainteresovani smo za vašu sudbinu iako direktno nismo odgovorni za stanje u kojem su se te firme našle. Nismo odgovorni za stanje zbog kojeg su morali da odu u restrukturiranje. Ali želimo da vam pomognemo. Želimo da sa jasnim koracima u narednih 30, pa 90, pa još 30 dana se zna koje odgovornosti, koji posao moraju da obave i poverioci i Agencija za privatizaciju. Na taj način dobijamo jedan uređen, koliko toliko uređen sistem.
U pravu je gospodin Selaković koji je rekao da je ovo jedan tehnički zakon, ne politički, tehnički zakon kojim ćemo nakon 150 dana bar znati koje su to firme, sa kojim brojem zaposlenih, sa kojim poveriocima. Zašto unapred da odustanemo od ideje da će nekim poveriocima plan otplate koji im bude ponudila Agencija za privatizaciju nakon 150 dana da im ne bude prihvatljiv. Možda hoće.
Sa ponosom govorimo i o „FAP-u“ koji je bio nažalost, rupa bez dna, u kojem, kao što su kolege rekle, nekada nije izlazila ni prikolica godišnje, a kamo li kamion. Sa ponosom govorimo o „Ikarbusu“, iako su mnogi želeli da obesmisle, valjda iz neke političke bahatosti, iz neke političke mržnje zasmetao im je onaj znak „Mercedesa“ koji je premijer Vučić postavio na prvi autobus. Umesto ponosa, umesto uzdignute glave, neki su iz mržnje prema svojoj državi, nažalost probali da obesmisle i taj postupak. Neki okreću glavu na drugu stranu i kada je AIR Srbija u pitanju, iako sam vrlo egzaktno govorio o poslovnim rezultatima koje je AIR Srbija pokazala u prvom kvartalu ove godine.
Opet iz neke mržnje prema svojim građanima, prema svojoj državi nekome ni to ne odgovara. Možda je bio bolji koncept kada je taj isti JAT gutao 55 miliona evra godišnje. To su razlike između politika SNS, premijera Vučića, ove Vlade, politike odgovornosti, politike rešavanja problema, politike iskrenog odnosa prema svim građanima Republike Srbije. Ni u jednom trenutku nismo obećali, nismo rekli – da, svih 164 firmi će biti rešeno, ali oni koji imaju potencijal, koji imaju taj menadžerski duh i želju da se postupak privatizacije završi u razumnim rokovima i na transparentan način imaće šansi u tržišnoj utakmici.
Velika je razlika između koncepta prebacivanja odgovornosti na nekog drugog, stavljanja glave u pesak, neodgovornosti i želje da zbog neodgovornosti se ne preuzima teret rešavanja problema u firmama u restrukturiranju i ovog koncepta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, kojim u narednih 150 dana dajemo šansu za 164 firme, dajemo šansu za 58 hiljada ljudi koji rade u tim firmama, dajemo šansu da bar jedna oblast u našem društvu bude uređena. Zbog toga je ovakav amandman za SNS neprihvatljiv.

Po Poslovniku Borislav Stefanović. Izvolite.

Gospođo predsednice Skupštine, član 106. i 107. Mislim da niste reagovali u dve situacije.
Prethodni govornik je potpuno skrenuo sa tačke dnevnog reda i to vrlo široko. Član 107. zbog toga što je par puta, čini mi se tri puta, navodeći konkretne primere nejasnih ugovornih odnosa koje ovaj režim sprovodi u Srbiji, rekao da neko ko to dovodi u pitanje mrzi ovu državu i mrzi ovaj narod. Dakle, ako preispitujete ugovore koji nisu transparentni, ako kažete da ova Vlada kasni u svemu što je najavljivala, ako kažete da ugovor i pored obećanja gospodina Vučića nije stavljen na uvid, ako kažete da je zalepljen znak od „Mercedesa“ na „Ikarbusov“ autobus, a ne da je proizveden autobus, vi mrzite ovaj narod i ovu državu.
Ne morate reagovati, nadam se da se slažete i da su takve stvari prejake da se kažu na taj način. Hvala.

Dobićete objašnjenje.
Pažljivo sam slušala baš zbog ovih nijansi. Što se tiče člana 106. pozvala sam poslanika Babića da govori konkretno o amandmanu i on je to učinio i kazao da poslanička grupa neće glasati za ovaj amandman i izneo svoje razloge. Dakle, ne želim da budem cenzor, u prošlosti je bilo cenzora govora. Trudim se da to ne radim. Smatram da nije povređen član 106. ni u jednom stavu.
Što se tiče člana 107, pažljivo sam očekivala da izgovori ko su ljudi, osobe, grupe koje mrze državu ili narod, on je to vešto izbegao. Dakle, nije bilo eksplicitno rečeno ni ime ni neka politička partija, te time nisam prekršila Poslovnik. Zaista bih ga prekinula i zamolila da se takve kvalifikacije ne koriste.
Da li želite da glasamo o tome? Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz, po amandmanu.

Hvala najlepše predsedavajuća.
Samo nešto da se razumemo, tražio sam reč jednom, pa drugi put. Rekli ste da se više ne prijavljujem, a onda ste prešli na drugi amandman. Molio bih vas da vodite precizniju evidenciju.

Objašnjenje. Vodim precizno, ali nisam mašina, samo čitam onako kako mi izlazi ovde na ekranu.
Izvolite, imate reč, trošite vreme već.

Amandman ukazuje na potraživanja državnih poverilaca nastalih pre 2007. koji se u samom zakonu nigde ne pominju. On ukazuje na deo problema koji svakako treba rešiti sa novim zakonom o privatizaciji, jer apsolutno postoji svest da je nešto što je doneto kao privremeno rešenje, čini mi se, u velikoj meri prelomljeno preko kolena i, eto, traje sedam godina, što je apsolutno nedopustivo i ne doprinosi pravnoj sigurnosti.
Međutim, ono što je i sam ministar rekao, a i mi smo apsolutno svesni problema koje je zatekao i u ovoj oblasti, kao i ova Vlada, pa ćemo se mi ponašati na sličan način kao što smo se ponašali prošli put. Prošli put smo bili opozicioni poslanički klub, ali čini mi se jako konstruktivan. Ako smo nešto kritikovali, davali smo rešenja i tako ćemo nastupati i sada kada smo deo vladajuće koalicije.
Gospođica Olgica Batić je u amandmanu na isti član govorila, ne samo o državnim poveriocima, nego uopšte o svim poveriocima, kao i o odgovornosti, ne samo preduzeća u restrukturiranju, već i o solidarnoj odgovornosti države koja sa netačnim podacima dovodi u zabludu investitore.
Šta je naš vrhovni cilj? Vrhovni cilj nam je da dovedemo investitore. Koje investitore? Stabilne, sigurne i pouzdane. Šta njih interesuje? Pravna sigurnost, mogućnost naplate njihovih potraživanja i to da kada kupe određeno preduzeće ne budu sakrivena neka potraživanja za koja će se kasnije ispostaviti da postoje. Zbog toga verujemo da će u novom zakonu o privatizaciji, ono što je dobro, to je da vi ovde ograničavate rokove, jer do sada rokovi nisu postojali i ovo je moglo da traje u nedogled.
Zbog toga mislim da, pre svega, kod donošenja novog zakona o privatizaciji treba, kao što ste i rekli, ministre, ozbiljno razmatrati amandman Olgice Batić. Vidim da i vi na isti način razmišljate. Takođe, čini mi se da je ovaj amandman sugestibilan i da ide u duhu u kome čini mi se svi razmišljamo, u duhu pravne sigurnosti. Jer, ozbiljan investitor iz Nemačke, Velike Britanije, Francuske itd, kada investira u takve zemlje, sigurno se ne suočava sa ovakvim problemima. U poslovnim krugovima informacije ove vrste putuju brzinom svetlosti, toga smo svi svesni, tako da treba što pre rešiti ove probleme. Mislim da se otvara put ka dovođenju novih investitora, ali na način i sa pristupom koji mi zastupamo. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, po istom amandmanu. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, uvažene kolege i koleginice, imajući u vidu da je naš drug i uvaženi kolega Miša Petronijević vrlo iscrpno obrazložio zbog čega poslanička grupa SPS ne može prihvatiti amandman, moramo skrenuti pažnju samo na dve činjenice u vezi ovog amandmana.
Podsećanja radi, poslanička grupa SPS je ukazivala na probleme koji se vezuju za odredbu člana 20ž i u prethodnom sazivu, kada smo raspravljali upravo o odredbama Zakona o privatizaciji ukazujući na dva problema. Ta dva problema su i dan danas prisutna. Jedan problem je nemogućnost sprovođenja izvršenja prinudnim putem, prinudnom naplatom, na koji način se dovodi u pitanje bonitet, mogućnost opstanka, šteta po poverioce, ne samo državne poverioce, već i druge poverioce, koji između ostalog predstavljaju i one gde ide šteta na teret budžeta Republike Srbije. Podsećanja radi, sudovi ne mogu da naplaćuju sudske takse, imajući u vidu da se dolazi do zastoja u postupku sprovođenja izvršenja.
Međutim, s druge strane, pežorativno govoreći, od ovog zla postoji i ono drugo zlo, pa je pitanje koje od ta dva zla izabrati kao manje i prihvatljivije. To je zlo da firme u restrukturiranju od kojih se očekuje da se postupak restrukturiranja, koji je nekoliko puta produžavan, konačno okonča, da te iste firme, opet pežorativno rečeno, ozdrave, stanu na svoje noge i vrate se u privredni život, a da se sačuva egzistencija 54.000 zaposlenih sa svojim porodicama. Onda je od ta dva zla Vlada očigledno izabrala manje zlo i došla do rešenja koje se vezuje za odredbu člana koji se napada ovim amandmanom.
Nažalost, nismo dobili odgovor kao poslanička grupa na pitanje - šta je generisalo da se ovaj problem koji se sada vezuje za ovaj amandman pojavi? Konkretno, da li je to pitanje koje je postavio kolega Miša Petronijević, a to je obaveza duga prema državnim poveriocima? Ili je možda u pitanju nešto drugo na šta bi trebali danas da dobijemo odgovor, a to je – da li je postupak restrukturiranja koji je bio oročen do 2012. godine, pre toga do 2009. godine, da li je zaista moralo ovoliko puta da se produžava i da se u privrednu agoniju uvode mnoga preduzeća, kao što su poverioci FAP-a, kao što su poverioci „Ikarbusa“ i mnogi drugi?
Nesumnjivo, bez obzira što se nećemo vraćati u prošlost, podsećanja radi, poslanička grupa SPS je i nekada, te davne 2001. godine, bila protiv Zakona o privatizaciji, koji je generator svih ovih problema. Bila je protiv Zakona o privatizaciji koji je propustio da sistematizuje mere nadzora, mehanizme zaštite i kontrole nad sprovođenjem privatizacionih postupaka, gde su se subjekti privatizacije pojavljivali kao plen, bukvalno kao plen i žrtve svih onih koji su na raznorazne načine kupovali subjekte privatizacije, opustošili imovinu tih subjekata privatizacije, a potom nestajali. Da li je iko do skorijeg vremena snosio odgovornost za to? Ne, nije niko. To su generatori problema koji su doveli do ovog današnjeg problema koji se vezuje inače za amandman o kome se sada raspravlja.
Kada se sve ovo ima u vidu, nesumnjivo da je odlučno da Vlada stane na put, pre svega ovakvim načinima delovanja, možemo slobodno reći protivpravnog delovanja, a sa druge strane da zaštiti onaj socijalni interes, socijalnu kategoriju, a to je pre svega zaštita više desetina hiljada zaposlenih u subjektima privatizacije koji se nalaze u postupku restrukturiranja, za koji se nadamo da će biti uskoro okončan. Ono što poslanička grupa SPS smatra imperativom je što skorije, odnosno hitno donošenje celovitog zakona o privatizaciji koji će sve ove probleme rešiti i to generalno. Zahvaljujem se.