Hvala.
Pošto nema više prijavljenih po ovom amandmanu, prelazimo na sledeći amandman.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Jovanović.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, podnosim amandman na član 1. kojim se menja član 20ž stav 1. koji glasi: „Za subjekte koji se privatizuju metodom javnog tendera, državni poverioci ne mogu tražiti prinudnu naplatu, niti bilo koju meru postupka izvršenja radi namirenja potraživanja nastalih do 31. maja 2014. godine“.
Moram da naglasim da je ovaj moj amandman izazvao veliku pažnju jutros na Odboru za privredu, pa moram samo jedno kratko obrazloženje da dam. Ako probijem vreme, gospodine predsedavajući, molim vas da me ne prekidate, već da ide vreme poslaničke grupe.
Obrazloženje – celokupna istorija postupka privatizacije u Republici Srbiji pokazuje da su subjekti privatizacije koji su prodati metodom javnog tendera u više od 80% slučajeva manje-više uspešno nastavili da posluju. Nažalost, potpuno suprotna je situacija sa bivšim društvenim preduzećima koja su privatizovana metodom javne aukcije, gde se danas na prste jedne ruke mogu nabrojati firme koje su opstale i koje makar na papiru uspešno posluju. Zato predlažem da se javna aukcija eliminiše kao metod privatizacije.
Ovo je vrlo važno i nadam se da će i poslanici iz drugih poslaničkih klubova podržati ovaj amandman, jer smatramo da privatizacija firmi u restrukturiranju putem javne aukcije može biti apsolutno pogubna za ove firme.
Drugi deo mog obrazloženja tiče se ovog roka. Predložio sam da to bude 31. maj 2014. godine, a zašto? Takođe da bi potraživanja poverioca subjekata privatizacije u restrukturiranju bila međusobno uporediva, potrebno je odrediti datum sa kojim se ta potraživanja prijavljuju. Želja predlagača je da subjekti privatizacije u restrukturiranju se zaštite od mogućnosti da državni poverioci krajem ove godine masovno pokrenu postupke prinudnog izvršenja za dugove koji su nastali u periodu od 1. januara 2008. pa do 31. maja 2014. godine. U suprotnom izgubio bi se smisao i ideja da državni poverioci treba da sačekaju kraj postupka privatizacije da se namire iz ostvarene prodajne cene.
Zašto ovo predlažem, dame i gospodo? Zbog toga, jutros sam dobio na Odboru za privredu čvrsto obećanje da će ovi moji predlozi biti ugrađeni u nov zakon o privatizaciji koji bi trebao da se nađe ovde u skupštinskoj raspravi negde do polovine jula tekuće godine. Međutim, mi imamo firme u restrukturiranju gde već imamo pisane zahteve od potencijalnih investitora i pisane ponude koje su Ministarstvo privrede i gde bi već mogli sutra ili za par dana da krenemo sa pričom o dokapitalizaciji ili o nekakvom vidu privatizacije tih firmi u restrukturiranju.
Ako ne budemo znali tačna dugovanja tih firmi, i ako se ne bude država obavezala da će preuzeti bar obaveze firmi javnih preduzeća koje imaju firme u restrukturiranju, ta preduzeća u restrukturiranju neće imati nikakvu mogućnost da dobiju strateške partnere značajne i bitne. Podsetio bih da i sam dolazim iz Opštine iz Topole koja ima dva takva, izuzetno važna preduzeća u restrukturiranju a manje-više i sve kolege imaju u svojim gradovima i svojim opštinama slična preduzeća.
Molim vas, neko će postaviti pitanje da li ovaj moj amandman dovodi do toga da sutra, ako bi se ovo prihvatilo, firme u restrukturiranju ne plaćaju gas ili struju. Teoretski to se može desiti, ali bih vas podsetio da Vlada Republike Srbije je ta koja postavlja zastupnike državnog kapitala u svim firmama u restrukturiranju i da može prosto da isprati ovu proceduru.
Najiskrenije bih vas zamolio da jedno obećanje koje ste dali jutros na Odboru za privredu, a to je iz usta državnog sekretara uvaženog gospodina Stevanovića, da se od sutra formira jedno koordinaciono telo u Ministarstvu privrede koje će se baviti slučajem po slučajem da možemo sutra da kažemo da smo bar 20-30 ili 50 ovih firmi u restrukturiranju uspešno uspeli da rešimo. Ovo je od izuzetnog značaja, samo se bojim rokova, jer ako budemo čekali mesec, dva da sada pojedine zainteresovane kupce, prosto ćemo sa tim odbiti.
Sa druge strane, iskreno ne želim da oštetim ni jednog privatnog poverioca ali smatram ako su državna preduzeća koja su u ovom slučaju najveći poverioci do sada toliko čekala, mogu sačekati još malo da bi se postigla određena cena za ove firme u restrukturiranju. Ta cena apsolutno ne može, još jednom moram da podvučem, biti postignuta na javnoj aukciji. Jer, javna aukcija su se pokazale kao pogubne u dosadašnjem delu privatizacije. Mogao bih da obrazlažem i primere, ali to će verovatno izazvati čitav niz replika a i moje kolege će verovatno o tome govoriti.
Zamolio bih vas da ova rešenja, pošto sam prihvatio obrazloženje državnog sekretara, da bi bilo potrebno da se usaglasi nov zakon o stečaju, ali bih vas zamolio da zajedno i sa drugim kolegama iz lokalnih samouprava od sutra radimo, da jedno po jedno preduzeće, ako možemo, izvučemo iz dubioze i da ih uspešno rešimo. To samo možemo ako jasno imamo koliko je to dugovanje svake firme pojedinačno i ako država prihvati da dugovanja tih firmi, koje se odnose na javna preduzeća, preuzme na sebe, da bi se znale tačne cene tih firmi i da bi jednostavno potencijalni investitori znali šta kupuju. Hvala puno.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Aleksandra Tomić. Izvolite.

Pošto je pomenut Odbor za privredu Narodne skupštine Republike Srbije i s obzirom da predsedavam ovim odborom, a nisam uzela reč u prethodnom delu sednice, pre obrazloženja amandmana, htela bih da kažem da smo danas zaista imali jednu konstruktivnu raspravu, do duše na početku smo imali i jednu malo više političku raspravu o tome da li su reformski predlozi - nisu reformski, da li su ustavni – nisu ustavni, ali o tome ćemo u toku sednice.
Ono što je važno reći da je predlog gospodina Jovanovića zaista naišao na odobravanje u smislu suštine kako treba prići rešavanju problema privatizacije i njegov predlog za amandman je bio 31.05.2001. godine. To bi u ovom trenutku verovatno izazvalo rušenje celog koncepta uopšte zakona koji tek treba da stvaramo u tom paketu koji ćemo dobiti od 21 zakona. Zato što se stalno saplićem između Zakona o privatizaciji i Zakona o stečaju. Ako bi decidno primenili Zakon o privatizaciji, onda bi se sapleli u stečaju i onda bi dobili praktično urušavanje potpuno ekonomskog sistema, jer kada bi rekli koliko to košta, onda bi to mnogo, mnogo više koštalo nego što sada uopšte dajemo ovih 750 miliona evra koje smo konstatovali iz budžeta.
Prema tome, treba razmišljati i o ovom ekonomskom delu, finansijskom delu kojim se mi negde nosimo u najboljoj nameri da pomognemo preduzećima u restrukturiranju zaposlenima i investitorima koji žele da što pre uđu u određena javna privatna partnerstva, ali onda ulazimo u to da ne razmišljamo puno o državi koliko bi zaista budžetske rupe možda i povećavali nekim predlozima.
Zato je ovo, mislim, jedino bilo rešenje i ovaj zakonski predlog sa ovom vrstom amandmana koji je jedino prihvaćen, koji ćemo kasnije videti, da možemo da steknemo uslove da bi mogli da počnemo da rešavamo kroz određene radne grupe probleme. Naravno da je Odbor potpuno otvoren za saradnju sa radnim grupama koje će ministarstvo i Vlada Republike Srbije praviti. Mislim da ćemo u tom smeru zajednički svi funkcionisati. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, poštovani poslanici, pažljivo sam pročitao ovaj amandman i da on sadrži samo ovaj prvi deo za mene bi bio sasvim prihvatljiv, jer koliko vidim bio je veoma smislen i zasnovan na nekom iskustvu. Mi smo izvršili neku divlju privatizaciju, da prethodno nismo izvršili reprivatizaciju i to je bila naša velika greška. Znači, nije vraćeno ono što je bilo privatno, a pri tome, umesto da izvršimo pažljivo privatizaciju mi smo prodali ono sve što je bilo društveno, imovina društva, na osnovu zakona koji je bio za neke veoma dobar.
Kada kažem da ja zakon za neke bio veoma dobar to znači da je imao dobre rupe i dobro raspoređene. Dakle, mislim da su ga u to vreme napisali oni majstori tranzicije i njihovi prijatelji politički prvaci, vlasnici političkih stranaka, da bi što jeftinije, da bi što brže i na što sumnjiviji i jeftiniji način se dograbili ogromnog društvenog bogatstva. Tako društveno bogatstvo koje je pripadalo svima prisvoji 1% građana, postane vlasnik 90% bogatstva, a da 99% naših građana sadrži, ima imovinu vrednu svega 10%.
Razlog zašto bih podržao ovaj amandman zato što on isključuje aukcije. U tom veoma sumnjivom zakonu, posebno su bile sumnjive aukcije, dok se tenderska privatizacija pokazala kao malo boljom. Predlagač amandman ovim isključuje aukciju u nekim budućim privatizacijama.
Treba se prisetiti sada aukcije, posebno bila je pogubna po poljoprivredna preduzeća. Treba se setiti Mileta Jerkovića kome je ne znam na koji način, da li Zakonom o privatizaciji omogućeno da bez obzira kao osuđeno lice za šverc duvana, kao vlasnik sumnjivog kapitala dozvoljeno da učestvuje u privatizacijama preko deset poljoprivrednih kombinata i zadruga u Vojvodini i da ogromne površine zemljišta uglavnom kupi i preproda što strancima, što veoma sumnjivim licima protiv kojih se vode neki postupci. Gospodin Jerković je naravno to sve obavio u dosluhu sa vladajućom strankom iz tog vremena i preko „Metals banke“ i sve te njegove grehove i sva ta imovina koja je nastala, građani još moraju da kupe sanirajući „Metals banku“, odatle ispumpava novac u korist čoveka koji je imao kriminalnu biografiju i koji je na aukcijama došao do kombinata i poljoprivrednih dobara.
Takođe mi nije jasno zašto Zakon o privatizaciji nije obuhvatio i zemljoradničke zadruge? One su na specijalan način otuđene, ni na tenderu, ni na aukciji, već jednostavno nekom vrstom neposrednog dila između majstora tranzicije, vladajućih partija i ne pojedinih direktora zadruga, kako to naši seljaci kažu – one su prodate za džabe.
Ja ću napomenuti samo jednu zadrugu. Radi se o ZZ „Agrokor“ Gornji Milanovac, koja nije prodata na tenderu, nije prodata ni na aukciji. U njoj je iz norveške vlade uloženo preko tri miliona evra. Radi se o proizvodnji semena za priplodne krmače. Godišnji prihod te kuće, te zadruge je trebalo da bude oko šest miliona evra, međutim majstori tranzicije su radili sve na crno i trenutno se ta zadruga prodaje za manje od 30.000 evra, iako je samo norveška vlada uložila preko tri miliona i nešto hiljada evra za modernizaciju tog reprocentra, od koga su zemljoradnici trebali da imaju korist.
Ja sam voljan da prihvatim taj prvi deo amandmana. Međutim, s obzirom da se glasa o amandmanu u celini, to ću imati dilemu do dana za glasanje, ali mislim i ovu priliku koristim da treba stati na put ne samo privatizacijama koje je izvršio Mile Jerković i njemu slični, već privatizacijama raznih majstora tranzicije koji su zemljoradničke zadruge, koje su trebale da budu u korist zemljoradnika i u korist poljoprivredne proizvodnje, privatizovane za džabe. Niti je bilo tendera, niti aukcije. Jednostavno, imovina koja je trebala da pripadne poljoprivrednicima, pripala je raznoraznim tajkunima, prijateljima političkih lidera i vlasnika političkih partija.
Apelujem na sadašnju Vladu da preispita na koji način su se zadruge otuđile. Ogromna njihova imovina je nestala, a prelila se u džepove onih čiji su džepovi inače prepuni, koji se šepure u svojim džipovima, sa debelim lancima i vitkim pevaljkama oko svojih vratova. Hvala.

Pošto više nema prijavljenih za ovaj amandman, idemo na sledeći.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gordana Čomić, mr Aleksandra Jerkov, Dragan Šutanovac, Goran Ćirić i Vesna Martinović.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili ovaj amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uz dva minuta za obrazlaganje amandmana, koristiću i vreme poslaničke grupe.
Po sadržaju amandman rečima prati odluku Ustavnog suda i, što je još bolje, prati i ono što nam je rečima objašnjeno da će biti urađeno po samom Predlogu zakona.
Naš amandman je - okončati proces u svim delovima za preduzeća u restrukturiranju i prodaju subjekata privatizacije do kraja ove godine.
U obrazloženju samog Predloga zakona rečeno nam je da će to da se desi za 150 dana, možda, uz novi zakon o privatizaciji.
Sadržaj ovog amandmana jednostavno na vrlo jasan način govori ono što se Predlogom zakona želi sakriti, a to je da 57.000 ljudi, za koje je u budžetu Republike Srbije izdvojeno 600 miliona evra ili 750 miliona dolara, biće ili neće biti u otkazu u sledećih 150 dana ili do 31. decembra 2014. godine, jer o tome se ovde radi, o 57.000 porodica u preduzećima u restrukturiranju i o najavama, kako je ministar rekao, ne malog broja, u medijima to je šest preduzeća, koji, kako god da izračunate, ne mogu da zapošljavaju više od 4.000 radnika. Dakle, radi se o tome da će 52.000 ljudi ili ostati bez posla do kraja ove godine ili je Predlog zakona formulisan tako da se u suštini proces restrukturiranja nastavi i posle tih 150 dana i da tih 52.000 ljudi, 52.000 porodica nastavljaju da dobijaju novac iz budžeta. Ne može oba. Ne možete i da okončate, ne možete i da smanjite deficit za 600 miliona evra, koliko već koju godinu za redom iznosi trošak svih nas građana Srbije i ne možete i da ti ljudi ostanu na budžetu.
Sav napor Vlade da pokaže da je to moguće ja cenim i on je razumljiv. Legitimno je da Vlada kaže – mi ćemo taj problem rešiti. Šta više, ovde se čulo i kao sasvim razumljivo opravdanje da Vlada, kojoj sam ja trenutno opozicija, je prinuđena da rešava probleme u čijem stvaranju nije učestvovala.
I za kolege iz većine i za Vladu moram da kažem da imam puno razumevanje. Tri vlade od šest vlada ukupno od 2000. godine, sam podržavala. Te tri vlade su rešavale probleme u čijem stvaranju nisu učestvovale. Završile su saradnju sa Hagom, sa Haškim tribunalom kao delu uslova evropskih integracija, Kopenhagen plus kriterijuma, uz velike probleme i otpočeli normalizaciju odnosa Beograda i Prištine uz velike probleme. Dakle, imate moju empatiju i moje puno razumevanje za rešavanje problema za čije stvaranje ne snosite apsolutno nikakvu odgovornost po vašim sopstvenim rečima, ali tako to biva u demokratijama. Tako to biva kada dobijete poverenje građana da rešite probleme koje niste sami stvorili, koje ste nasledili od drugih. Moje iskustvo sa tri vlade kojima sam bila opozicija i tri vlade koje sam podržavala je takvo.
Ono što bi trebalo da se prestane kao praksa je da se kaže ili bar pokuša reći da problem o kom je reč će biti rešen, zato što se odavde šalju vrlo važne poruke sa odgovornošću javne reči. Pedeset i sedam hiljada porodica će čuti da će ostati zaposleni.
Ne želim ni ovoj vladi kojoj sam opozicija, niti bilo kojoj vladi koju ću podržavati da dođe pred ljudi za 150 dana, koji tada neće biti zaposleni.
Odgovornost javne reči se odražava baš u tome, da saslušamo jedni druge vrlo pažljivo i da činjenica da neko iznosi kritiku, opasku, ne znači da je protiv bilo čega. Naprotiv, znači da je za rešavanje problema.
Šesto miliona evra je veliki deo ukupnog deficita budžeta Republike Srbije. Ako ćete doneti rebalans budžeta i zakone pre rebalansa budžeta tako da u rebalansu ili za kraj 2014. godine nema sredstava za restrukturiranje, to znači da će biti otkaza. Ako će biti sredstava, to znači da nismo govorili istinu ovde o rešavanju problema, a problem je velik, jer se radi o živim ljudima. Ne može oba.
Kao što ton rasprave u kojoj ovde slušamo i učestvujemo, koji govori o kritici i o negativnom stavu prema privatizaciji kao procesu, ne liči na ton kojim se čeka novi zakon o privatizaciji, liči na ton kojim bi ovde ušao zakon o nacionalizaciji. Molim vas za oprez pri izgovaranju javnih reči zato što je zajednička šteta, ukoliko ovde govorimo o tome kako je ukupno privatizacija katastrofalan proces i sve je bilo pogrešno i sve je apsolutno bez veze i onda ćemo doneti šta? Novi zakon o privatizaciji? Jedan primer zakona o privatizaciji ova skupština je videla, kao i Zakon o stečaju, kao i Zakon o radu. Da li će ili neće biti izmenjen, ja to ne znam, videću kada bude došao u skupštinsku proceduru, ali se radi o suviše važnim stvarima da bi smeli da podlegnemo iskušenjima političkog folklora kada je u pitanju i završetak poslova za preduzeća u restrukturiranju i kada je u pitanju novi zakon o privatizaciji.
Ne postoji ministar i ne postoji predsednik Vlade, koliko god neko smatrao da je postojeći, trenutni predsednik Vlade sposoban i koliko god mi smatrali da nema sposobnosti za rešavanje ovakvih problema, ne postoji nijedan koji može da završi restrukturiranje i da zadrži zaposlene do kraja 2014. godine. To je činjenica.
Politički folklor koji ćemo ovde razmeniti neće proizvesti posledice po tu činjenicu. Proizvešće nas sve u sali za pet meseci sa nadom da ćemo mi iz opozicije umeti da odolimo iskušenju - jesmo li vam kazali da ste nam pričali koješta u raspravi o izmeni Zakona kojim ste tražili 150 dana? Takvom iskušenju treba odoleti, ako si odgovorna opozicija. Zato vodimo raspravu o amandmanima sada, zato što je vreme da razumemo kolika je odgovornost javne reči, drugo, vreme je da razumemo da se radi o živim ljudima i da nikome nije u interesu da te ljude varamo i lažemo i zato što se radi o budžetskom deficitu koji sredstva za restrukturiranje opterećuju u skoro polovini ukupne sume.
Ako želimo da zaista napravimo rez sa 2009, 2007, 2012. godinom, kada su u pitanju preduzeća u restrukturiranju, onda je ovo način da se to uradi. Onda je to način da se sa ljudima podeli informacija da će šest ili osam, što je najviše 4.000 ljudi, preduzeća možda naći investitora, možda imati uspeha.
Ukoliko ostavimo odavde poruke da je privatizacija jedan grozan proces koji je uništio Srbiju, zato što je pre početka privatizacije sve bilo super i niko nije imao dugova, odjedanput su došli zli privatizacioni procesi, pa onda dolazite sa Zakonom o privatizaciji, koji ako ostane takav kakav je uradila grupa Svetske banke, Zakon o privatizaciji iz 2001. godine će izgledati kao milo štivo. Onda dolazimo o promeni Zakona o Agenciji o privatizaciji sa v.d. privatizacionim upravnikom, ako ostane kako ga je uradila grupa Svetske banke.
Reči ostaju zapisane i zbog trenutnog zadovoljstva, političkog folklora, gde je popularno govoriti o tome da je privatizacija grozan proces, neće biti dobra ni po vladajuću većinu, ni po opoziciju, ni po poslove koje Vlada, po informacijama koje deli, ima nameru da uradi u vremenu pred nama.
Ne tražim od ministra da mi da odgovor na pitanje da li će biti svi koji su sada zaposleni i koje plaćaju svi građani Srbije i dalje i u 2015. godini na budžetu, jer smatram da nije korektno da od vas tražim odgovor na takvo pitanje. Ali, ja to moram da pitam svih radi i da zamolim i vas i vas iz Vlade koji radite i gradite podršku kod poslanika vladajuće većine, da se nekako dogovorite da postoje vremena, da postoje reči u tim vremenima i da su za mnoge reči koje se ovde upotrebljavaju vremena zauvek prošla. Ako se oko toga dogovorimo, super. Ako ne, mi ćemo nastaviti da vam objašnjavamo šta znači težina javno izgovorene reči.
Nemam ideju da će bilo ko u većini prihvatiti ovaj amandman, niti sam podnela taj amandman za to da obezbedim većinu. Ovaj amandman služi onome što mislim da svaki narodni poslanik ima kao obavezu, a to je da objašnjavate ljudima šta će im se desiti donošenjem nekog člana zakona ili nekog zakona u celini i da vodite računa o rečima koje pri tome upotrebljavate.
Zato, ponavljam, moj amandman kaže da završimo proces restrukturiranja do kraja decembra 2014. godine. Kada bi to bilo moguće, to znači da budžet Srbije ne bi više bio opterećen sa 600 miliona evra ili 750 miliona dolara, koje je inače namenio već petu godinu za redom za to da ti ljudi praktično dobijaju novac iz budžeta.
Znam da ne postoji lak način da bilo koja vlada ovaj amandman, kada bi bio izglasan, u potpunosti primeni, ali isto tako znam da se mora jasno reći o čemu se radi. Radi se o odluci raznih vlada da ne dozvolimo da ljudi budu otpušteni, čak i u situaciji kada za poslovanje firmi u kojima rade nema ni novca, ni investicija, ni uslova. Biće takvih preduzeća još, ali da bi se postigao uspeh u takvim preduzećima neće pomoći atmosfera u kojoj se ovde privatizacija kao proces kvalifikuje kao nešto najgore što se desilo u Srbiji i to delim sa vama kao najdobronamernije upozorenje, zato što ćemo gorke plodove takvog pristupa jednom procesu koji je neminovan brati svi, ali će najteže posledice imati oni na koje će se odredbe ovog zakona direktno primeniti.
Hvala vam na pažnji sa kojom ste me saslušali. Zaista vas molim da se razumemo, da dobiti pravo da se upravlja javnim poslovima ponekad najčešće znači da rešavate probleme koje niste stvorili. Ja vam stojim da ukoliko sednemo mimo ove sale, pa upoređujemo da li je teže rešiti probleme preduzeća u restrukturiranju ili završiti saradnju sa Haškim tribunalom, da bi nam trebalo mnogo reči da bi uporedili šta je teže, a šta je lakše.
Nemam nameru da o tome otvaram debatu, ali imam nameru da ove reči ponavljam svaki put kada se ovde bude govorilo – eto, šta ćemo, mi jako želimo, ali nismo mi ovaj problem stvorili. O tome se ponekad i radi. Nije važno ko je problem stvorio, važno je da li imamo znanja i volje da problem rešimo. Hvala.

Molim narodne poslanike da se pri obrazloženju amandmana ipak drže dnevnog reda. Ovog puta sam tolerisao gospođu Čomić, ona je izašla šire, smatrajući da to želi da obrazloži što detaljnije, ali vas molim da poštujemo Poslovnik.
Gospodine Babiću, ako želite reč po amandmanu, onda prednost ima ministar.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam sa punom pažnjom slušao izlaganje uvažene koleginice. Nisam bio na samom početku izlaganja tu, ali sam samo suštinu vrlo pažljivo saslušao.
Apsolutno podržavam neke stvari koje su izrečene i mislim da je jedna od suštinskih stvari vašeg izlaganja, odnosno izlaganja koleginice poslanice, bila odgovornost za javno iznete reči i naročito iskazan oprez kada je u pitanju iznošenje stavova, mišljenja, opredeljenja ovde u Domu Narodne skupštine, a koji se tiču ljudskih sudbina, ljudskih života i radnih mesta.
Mislim da je odgovornost koju mi kao Vlada Republike Srbije ovog puta pokazujemo možda jedna od najvećih razlika između nas kao Vlade i nekoliko prethodnih vlada. Ne želim ni vas ovde prisutne, ni građane Srbije da zavaravam da postoji mogućnost da se za 150 dana reši problem 164 preduzeća u restrukturiranju i sačuva 56.000 radnih mesta, jer kada bih to tvrdio, bio bih neodgovoran prema svima onima kojih se takva eventualna izjava tiče, bio bih neodgovoran i prema samom sebi. Jednostavno, kada bih to tvrdio, ni ja, ni bilo ko ovde prisutan ne bi govorio istinu.
Činjenica da dugi niz godina mi nemamo rešavanje problema preduzeća u restrukturiranju, već njihovo gomilanje i ne rešavanje, govori o tome da nije postojala čvrsta rešenost, pa mogu reći i hrabrost ili možda taj vid odgovornosti prema građanima da se problem rešava.
U svom uvodnom izlaganju i obrazlaganju Predloga zakona u načelu, mislim da sam jednom rekao da je naš cilj da za tih 150 dana, ako uspemo da spasemo pet, deset, 15 ili 20 preduzeća, uradili smo veliku stvar, jer bez ovoga zakona, koliko sutra, ne bismo mogli da spasimo nijedno. Apsolutno podržavam to što ste rekli – odgovornost za javno iznetu reč.
Nisam nijednom prilikom, pažljivo slušajući izlaganja kolega poslanika, čuo da je neko uopšteno kritikovao privatizaciju kao proces vlasničke transformacije. Naprotiv, čak i uz pohvale, koje sam sam izneo na račun važećeg zakona, koji je donet pre 13 godina, čuo sam dosta kritika na način sprovođenja tog zakona, na izostanak pozivanja na odgovornost onih koji su suprotno Zakonu sprovodili privatizacioni proces.
Mislim da živimo u vremenu kada onaj ko se ozbiljno bavi politikom ne može da se protivi privatizacionom procesu. Pokazalo se, ne samo u Srbiji, nego u čitavom nizu država u svetu, da država loše gazduje privredom. Onda kada gazduje dobro, najčešće je u pitanju pojedinac koji to čini, ali kao sistem pokazalo se loše. Ne znam da li je iko rekao da je privatizacija, da je neko izneo svoj negativan stav o privatizaciji kao procesu i rekao da je privatizacija grozna. Ne, shvatio sam da su koleginice i kolege iznosili užasne podatke o loše sprovedenim privatizacijama iz krajeva Srbije iz kojih dolaze i na izostanak državne kontrole tog sprovođenja privatizacije.
Nije ostalo u Srbiji mnogo toga da se privatizuje, ali ono što je ostalo, a opredeljenje je države da ga treba privatizovati, treba sprovesti kroz najtransparentniji i najbolji mogući proces privatizacije, a kome neće smeti niti moći bilo šta da se prigovori. Očigledno je da mi takav sistem, za ovih 13 godina, nismo uspostavili. Očigledno je da je u tom sistemu postojalo dosta manjkavosti, dosta nedostataka i da smo došli u situaciju da neka preduzeća, koja su po procenama stručnjaka mogla da posluju i opstanu na tržištu, kroz loše sprovedenu privatizaciju su otišla u nepovrat.
Još jednom ponavljam, nemam problem da to kažem, ali to jeste problem sa kojim treba da se borimo. Odmah da se razumemo, da se kaže, rešavamo problem koji nismo stvorili. Svaka vlada se time bavi. Manje-više, kada pogledate, svaka vlada je rešavala neke probleme nasleđene iz prethodnog perioda. To je sasvim logično. Normalno, bavimo se politikom, pa neko želi da prikaže svoju odgovornost više za rešavanje, nego za nastanak problema. Svako snosi odgovornost za period obavljanja neke javne funkcije. Još jednom ću, baš zato što sebe i svoje kolege u Vladi Republike Srbije smatram odgovornim, reći – da li je moguće očuvati svih, nešto više od 56.000 radnih mesta i uspešno okončati restrukturiranje 164 privredna društva? Nije moguće. Naročito nije moguće to učiniti za pet meseci, ako to nije učinjeno za prethodnih pet, šest, sedam, 15 godina.
Ako pričamo o nekim mogućim rešenjima, nisam video da je do sad ijedna vlada pokušala da pitanje, odnosno probleme preduzeća u restrukturiranju reši na takav način što će subvencije koje im je davala da bi radili, da bi stvarali privid kod ljudi koji su u njima radili, da oni tržišno dobro i uspešno posluju, umesto sredstava za subvencionisanje njihove proizvodnje da su ta sredstva uložena kao podsticajna sredstva za otvaranje novih radnih mesta, mi bismo do sad od tih 56.000, možda bismo 5.000 mogli da zaposlimo na nekom drugom mestu u realnom sektoru. To nije činjeno na takav način.
Naravno, postoje neke stvari koje su dobro urađene. Pominjan je Fijat. Podržavam. Nemam problem da kažem da li je to nešto što je dobro učinjeno, što dobro radi. Jeste, ali onda nemojte spočitavati nekome, nisi objavio ugovor za nešto drugo, a za taj Fijat, koji je dobra priča za Srbiju, takođe nije objavljen ugovor. Hajde da izgradimo neki odnos principa, kao što smo se apsolutno saglasili da mora da postoji odgovornost za javno iznetu reč. Jednog dana kroz 20, 50, 100 godina neko će uzeti da čita zapisnike sa ovih sednica i već u dobroj meri, pošto smo mi završili svoje političke i profesionalne karijere, videće šta smo govorili, za šta smo se zalagali, šta smo ostvarivali dok smo obavljali određenu funkciju. Zato se zalažem da svaka reč koju iznesemo bude reč iza koje možemo da stojimo.
Suština ove izmene Zakona o privatizaciji, ponavljam još jednom, jeste, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, da od tih 164 preduzeća koliko god možemo spasemo, jer do sada, očigledno, ako je i postojao na papiru koncept, akcioni plan ili šta već za njihovo spasavanje, nije postojao na terenu.
Ako uspemo da spasemo, a na korak smo do toga da spasemo jedan FAP, mi smo spasili nekoliko opština jugozapadne Srbije. Taj jedan FAP ima vrednost možda nekih drugih 10, 15, 20 manjih preduzeća, ali može da bude budući motor razvoja tog kraja, kao što je nekad bio motor razvoja tog kraja Srbije. Ako uspemo da spasemo jednu „Budimku“ u Požegi, a uveren sam da možemo da spasemo, spasili smo veliki broj proizvođača voća i povrća u Srbiji, jer nam je ubedljiva većina svih drugih fabrika, koje su se bavile tom delatnošću, propala. Zato cenim ono što su kolege iznosile. Kada se iznese primer da je mogla da propadne jedna „Srbijanka“ Valjevo, kada se iznese primer da je mogao da propadne jedan „Delišes“ u Vladičinom Hanu. Jedna od dve fabrike najkvalitetnijih voćnih koncentrata u Evropi je propala.
Bilo je reči juče, odmah da znate, nemam problem da pomenem bilo koju firmu, o „Magnohromu“. Jedna od dve fabrike u Evropi koja je proizvodila komponente za proizvodnju visokih peći, jedna od dve.
Sve je to pred našim očima uz manji, veći ili nikakav doprinos nekoga od nas ili nekoga među nama propalo. Dajte da vidimo šta možemo od ova 164 preduzeća da sačuvamo.
Dakle, to nam je cilj donošenja ove izmene zakona. Veštačko produžavanje rokova će samo biti zavaravanje nas samih, zavaravanje najviše građana koji rade u tim firmama. Pomenuo sam nešto u svojoj uvodnoj reči. Moram to još jednom da kažem. Imamo preduzeća u kojima se radnici vode kao zaposleni, a u kojima faktički ne rade. Nisu oni ljudi krivi za to. Nisu krivi za to. Možda da je neka prethodna vlada imala ovoliku podršku koliku mi imamo danas, a bez takve podrške ovako nešto ne može da se uradi, da vas podsetim, možda nije imala hrabrosti, volju ili želju, šta god, nije važno, rešavala bi te probleme.
Mi smo došli, moram da iznesem taj svoj stav, upali smo sami u jednu zamku. Kada je donet Zakon o privatizaciji 2001. godine naša država je tada iznela opredeljenje da se po jednom brzom sistemu sprovede privatizacija. Možda bi bilo i dobro da je ona po brzom sistemu i sprovedena i onda bismo znali na čemu smo. Kroz uvođenje restrukturiranja ušli smo u zamku da ovde nije sprovedena brza privatizacija i da imamo teško sprovodive ili pokušaj neuspelih privatizacija koje vučemo već duže od decenije za sobom. Niko ne želi da tu stvar preseče.
Zašto je to tako? Postoji više razloga. Reći ću i ono što ne zameram ni jednoj od prethodnih vlada. Imamo razloge preduzeća koja su na izuzetno strateški važnim i trusnim područjima za našu zemlju. Da li pričamo o jugoistoku Srbije? Pričamo. Da li pričamo u jugozapadu Srbije? Pričamo. Da li pričamo o drugim krajevima koji su pogranična područja, bezbednosno nestabilna? Pričamo. Dajte da nađemo neko rešenje.
Opet kažem, da su sredstva koja su trošena za subvencije … Slušao sam jednu studiju koja je govorila da dok nije zaključen ugovor sa „Fijatom“ da je u „Zastavu“ uloženo toliko novca da smo mogli da podignemo dve najsavremenije automobila po onoj ceni po kojoj su one podignute u Slovačkoj, gde ih je najviše otvoreno u Evropi u poslednjoj deceniji. Čuo sam taj podatak, zaista ne mogu da se setim odakle, pa mi nećete zameriti pošto sam kupio – po tom prodajem, što kaže narodna izreka. Ali, čak i da nije tako u jednom trenutku država se odvažila da uđe u priču sa „Fijatom“, uradila je to dobro i zahvaljujući tome taj deo naše današnje privredne grane dobro funkcioniše. Pokriva nam uvoz našim izvozom.
Uveren sam da će ova Vlada Republike Srbije smoći snage da još više takvih koraka i investicija uvede u Srbiju, da i „Fijat“ sam radi još aktivnije, još više i bolje, kao što je smogla snage da dovede jedan „Etihad“ za strateško partnerstvo sa „ER Srbijom“ i da sa ponosom danas možemo da kažemo da imamo jedinu regionalnu aviokompaniju koja beleži uspeh i to progresivno ga beleži.
Mislim da tim dvema stvarima svi treba da se ponosimo i da nastavimo da radimo takve stvari, kao što, sa jedne strane, ne treba ovu izmenu zakona, niti donošenja novih zakona posmatrati usamljeno. Ova Vlada je jedinstveno iznela svoj stav da kao što ćemo raditi na rešavanju ovih problema agresivno ćemo pokrenuti novu politiku zapošljavanja, da ćemo poboljšati uslove poslovanja na našem tržištu rada. Postoji jasno opredeljenje. Postoji plan. Postoji predlog čitavog niza mera koje smo spremni da sprovodimo. Ovo je jedna od stvari sa kojom moramo da se borimo.
Verujte mi, kada sam i sam, ako sam bio u prilici da kažem, rekao da rešavamo problem koji nismo stvorili, verovatno sam to u žaru rasprave rekao iz jednostavno razloga što je sa druge strane pre toga došao argument – jesu li vam ovo reforme, a kakav vam je ovo zakon sa kojim idete u Skupštinu, izigravate vaša obećanja. Ne izigravamo ništa. Ovo je nešto što moramo da uradimo. Ovo mora da se uradi. Ako ovo ne uradimo, naši problemi se samo dodatno gomilaju i višestruko povećavaju.
Prema tome, hvala vam na vrlo korektno iznetim stavovima. Kao što je postavljeno retorsko pitanje – šta će se desiti donošenjem ovog zakona, uvek ide i ono drugo retorsko pitanje – šta će se desiti ne donošenjem ovog zakona. Ovde jednostavno je donošenje ovog zakona iznuđena stvar. Uveren sam da ćemo u ovom kratkom periodu ispred nas uspeti od 164 preduzeća da spasimo jedan ne mali broj. Koliko god da ih spasimo bolje je nego da ne spasemo ni jedno. Uveren sam da oko toga svi imamo jedinstven stav. Hvala.