Molim vas, dobili ste repliku, a povreda Poslovnika je nešto drugo.

Mladi poslanik je rekao da mi nemamo moć odlučivanja, da mi nemamo prava da kažemo ništa. To je povreda Poslovnika. Replika -potpuna je neistina, 15. marta niko ne bi bio otpušten. Neka vas neko posavetuje, vi ste mlad čovek, možete da učite još.

Nemojte, molim vas, da pravite razliku među poslanicima starijim i mlađim.

To je kompliment.

Nemojte molim vas, ja ne dozvoljavam da se prave razlike između žena i muškaraca, starijih i mlađih, ili po drugim nekim razlikama.

Izvinjavam se. Mislim da je razlika očigledna.
Šta je radila Vlada godinu i po dana, ako smo mi poslanici koji smo prvi put u parlamentu ili prvi put posle 10 godina neodgovorni prema tih 50 i nešto hiljada radnika? Šta ste vi radili godinu i po dana po tom istom zakonu? Zašto niste promenili taj zakon pre godinu i po dana? Zašto niste našli strateške partnere za godinu i po dana? Zato što je to nemoguće. Ja to znam i ne optužujem vas za to, ali vas molim da u svojoj raspravi, ponavljam, koristite ono što su činjenice. Kampanja je završena, vi ste pobedili i ja vam na tome čestitam, ali to predstavlja i obavezu za vladajuću većinu, a ne samo razlog da se hvalite koliko ste snažni. Podrška građana je bila evidentna, tu nema nikakve sumnje. Preduzeća u restrukturiranju su polumrtva ili mrtva već odavno, a vi ste propustili godinu i po dana da kažete istinu građanima Srbije, da od najvećeg broja tih preduzeća nema ničega. Odlaganje za pet meseci povećava dugove, povećava kamate.

Vreme, narodni poslaniče. Dva minuta za repliku je isteklo. Zahvaljujem.
(Aleksandar Jovičić: Replika.)
Niste pomenuti.
Molila bih sve poslanike da obrate pažnju da se ne obraćaju jedni drugima, po Poslovniku.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, po amandmanu.

Zahvaljujem.          
Naravno, po amandmanu, ja sam uvek poštovalac Poslovnika.
Dakle, prvo mislim da se do sada diskusija vodila po pogrešnom amandmanu. Mislim da je ovo član 1. koji kaže – za subjekte koji se privatizuju metodom javnog tendera, odnosno javne aukcije, državni poverioci mogu tražiti prinudnu naplatu i bilo koju meru postupka izvršenja radi namirenja potraživanja nastalih do 31. decembra 2007. godine. Ako sam to dobro pročitao, najverovatnije da se radi o ovom amandmanu. Ni predlagač, ni kasnije u diskusiji nisam baš siguran da se o tome radi.
Mogu da se složim da je srpska privreda devastirana, naravno i 90-ih godina, ali posebno posle 90-ih godina i da je jednostavno pretvorena u vozilo koje nema ni motor ni menjač. Dakle, trenutno privreda više troši nego što isporučuje novca i gotovo da smo u bezizlaznom položaju. Sa time mogu da se složim i svaka samokritika kod mene nailazi na pohvalu.
Što se tiče ovog amandmana, bio bih voljan da ga prihvatim, ali ovde se radi o tome šta država treba da uradi radi prinudne naplate… (Isključen mikrofon.)
Zahvaljujem.
Ja sam bio poznat devedesetih godina po gubitku tona, kad god sam se javljao za reč. Znači, ovo nije iznenađenje, bilo je, poštovani gledaoci i vi koji ste se kasnije uključili u program.
Slažem se sa time da država namiri poveriocima prinudnom naplatom potraživanja koja oni imaju prema državi, ali bih takođe voleo da država, posebno u firmama koje su privatizovane metodom javnih tendera i aukcija od 2000. godine pa sve do 2010. godine, namiri neka svoja potraživanja. Voleo bih da se postupci privatizacije revidiraju i sve što je država dobila od kupaca, da država vrati kupcima, a da kupci vrate državi imovinu koju su na taj način stekli.
Baš bih voleo da vidim da se tri šećerane državi vrate po tri evra. Dakle, da se vrate na isti način na koji su privatizovane i voleo bih da ovaj amandman sadrži da se, recimo, i zgrada Centralnog komiteta sa svim onim placem itd. i onim aluminijumom koji je prodat i čija je vrednost bila daleko veća od pet miliona eura u to vreme. Voleo bih da se zgrada Centralnog komiteta vrati državi po istoj ceni i, naravno, i onaj plac koji je bio oko te zgrade i da taj ugovor bude ništavan, s obzirom da je jedan ugovor bio kod pravobranioca, a sasvim drugi je potpisan od strane kupaca. Voleo bih da kupci šećerana vrate državi šećerane, a država njima vrati devet eura. Voleo bih, takođe, da se zgrada Centralnog komiteta vrati državi za pet miliona eura, s obzirom da je vrlo kriminalan način otuđena od države.
U Srbiji je, naravno, veoma teško stanje. Glad je na sve strane. Lako bi mi nahranili siromašne i gladne, ali bojim se da nećemo moći da nahranimo bogate. Njima nikad nije bilo dosta, kao što se vidi i iz predlaganja amandmana. Mislim, da siromašni ne treba da se stide svog siromaštva, već ovi bogati bi trebali da se stide svog bogatstva.
Takođe bih voleo da se vrati porodici Jakšić u Krčedinu 52 hektara na kome je zasađen onaj sporni vinograd, koji je uzet samo zato što je, eto, seljak bio kulak i imao 52 hektara i ugovorom sa narodom, to smo bili u obavezi da izvršimo reprivatizaciju koja, naravno, nikad nije bila izvršena. Neko je bio surovo kažnjen i imovina mu je oduzeta da bi neko tu imovinu dobio i još od države dobio 525.000 eura subvencija.
Naprosto, za mene je neprihvatljivo da se ovo zlo koje se desilo do 2010. godine ne kazni, jer onaj ko zlo ne kazni, gospodine ministre, samo da znate stara poslovica kaže da onaj ko zlo ne kazni, taj sam čini zlo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo, poštovana predsednice Narodne skupštine, hteo sam da iskoristim repliku. Pre svega bih sadržaj te replike usmerio ka ovome o čemu je govorio gospodin Jovičić, a jednim delom i ka ovome što je sada gospodin Rističević.
Mislim, da je veoma dobro što nastavljamo raspravu o sadržini ovog predloga zakona, iako mnogim narodnim poslanicima možda on deluje kao tehnički. Ja smatram da nije tehnički. Ovde su dve stvari veoma važne na osnovu kojih mi merimo i ovaj zakon. Jedna stvar je, i dobro je da razgovaramo i ovoga jutra, da li je ovim predlogom Zakona o privatizaciji, njegovim izmenama, da li mi rušimo vladavinu prava i remetimo Ustav Srbije, a druga stvar koju merimo, preko svakog predloga zakona koji šalje Vlada Srbije mi merimo i reformski kurs Vlade Srbije. Ako utvrdimo da se predlogom zakona, koji dolazi od Vlade Srbije, narušava Ustav i ustavni sistem Srbije, onda to znači da ovde ne postoji reformski kurs, nego kurs koji je suprotan od toga, dakle antireformski.
Gospodin Jovičić je, poštovana predsednice, rekao da smo mi u subotu, kada smo razgovarali, se uverili da se ovim zakonom ne krši Ustav. Ne, suprotno tome. Mislim da je vrlo jasna bila argumentacija da se ovim predlogom zakona vrši drastično kršenje Ustava i vladavine prava u Srbiji. Nas dvojica smo, poštovana predsednice, pisali ove amandmane zajedno, i ovaj amandman na član 1. i mi smo se pitali da li Vlada Srbije ima neku odgovornost i da li može da izađe pred građane Srbije da kaže da je odgovorna za to što u periodu od šest meseci, koliko joj je dao Ustavni sud, Vlada Srbije nije uspela da reši taj problem. Sada, na primer, gospodin Jovičić kaže – mi nismo odgovorni. Ne, mi smo odgovorni, jer vraćamo Vladu na taj reformski kurs. Vlada je bila neodgovorna zato što šest meseci nije iskoristila da reši ovaj problem.
Na kraju, ako mogu jednu rečenicu. Ovde je pomenuto da mi mnogo teoretišemo, da sam ja profesor i da moramo sada da razdvojimo teoriju i praksu.