Imate repliku na izlaganje kolege Martinovića.

Tiče se i kolege Martinovića, pošto je to povezano, da mu verujemo na reč. Ne možemo, ako hoćemo dobro da radimo u ovoj Narodnoj skupštini, ljudima koji nastupaju u ime vlasti da verujemo na reč i da se oslanjamo samo na to. Moramo da imamo nekakve merljive kriterijume za nešto.
Ovde imamo mogućnost da sudimo o tome kakvo je usmerenje Vlade u smislu reformi na osnovu Predloga zakona koji je ovde stigao.
Mi smatramo da se ovim predlogom zakona, i razumem da je vrlo jasno to bilo i u raspravi u subotu, narušava vladavina prava i krši Ustav. Narodna skupština to ne sme da dozvoli.
Druga stvar, ovde se kaže da smo mi nestrpljivi. Smatram da ne možemo da pokazujemo strpljenje u odnosu na bazične koncepte, bazične principe.
Pretpostavka reformi je utemeljenje i poštovanje vladavine prava. Ako se krši vladavina prava, ni jedan narodni poslanik, mislim, ne treba da bude strpljiv u pogledu kršenja vladavine prava. Saglasan sam sa gospodinom Martinovićem da imamo veliki problem, ali tvrdim da je trebalo u ime Vlade neko da dođe ovde danas i u subotu i da kaže – odgovorni smo što za šest meseci nismo pripremili rešenje.
Na kraju, ovim amandmanom nas dvojica smo hteli da zaštitimo ustavni i pravni poredak Republike Srbije, i to je usmerenje ka opštem dobru. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, po amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, razumem da kolege iz opozicije žele da uzmu doprinos u radu Narodne skupštine, ali prvo moram da obavestim sve kolege narodne poslanike, pogotovo one nove, i građane Republike Srbije da postoji skupštinsko radno telo koje odlučuje da li je neki predlog zakona u skladu sa Ustavom ili nije i da li je u skladu sa pravnim sistemom ili nije. Ako on donese odluku da je predlog zakona u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, sednica Skupštine Srbije se nastavlja na osnovu tog predloga zakona i samo Ustavni sud može da ospori zakon koji proglasi Narodna skupština, odnosno donese. Molim vas da se do odluke Ustavnog suda kolege narodni poslanici malo strpe i uzmu kvalitetno učešće u radu Narodne skupštine.
Šta je problem sa preduzećima koja su u restrukturiranju i kakva su to preduzeća? Tu imamo dva vida preduzeća. Prvi deo, preduzeća gde privatizacija nikada nije pokušana ili je pokušana, a nije bila uspešna, i drugi deo preduzeća gde je privatizacija, odnosno ugovor o privatizaciji raskinut.
Ugovori su zaključivani na osnovu zakona koje su donosile razne vlade, a svi ti zakoni su imali jednu zajedničku veliku manjkavost, a to je da oni koji se makar malo razumeju u knjigovodstvo i u finansije, da je početna cena društvenog kapitala, koji ide u privatizaciju, 20% ne od tržišne vrednosti, nego od knjigovodstvene vrednosti predmeta privatizacije. To znači da je u 99,99% knjigovodstvene vrednost barem deset puta manja od tržišne. Znači, na deset puta manju vrednost od tržišne početna cena je bila 20%. To znači barem pedeset puta manje, nego što je tržišna vrednost predmeta privatizacije.
Imali smo situaciju da je neko došao do ogromne imovine za male pare i nije mu bilo u interesu, zato što je to kupio jeftino, da održava tu imovinu, da uposli ljude koji su radili u tom preduzeću, da nastavi delatnost preduzeća, nego da parča imovinu i stiče veliku dobit. Nije taj koji je to radio kriv, nego je kriv taj saziv Skupštine koji je izglasao takve zakone i vlada koja je predložila takve zakone. Zato kolege poslanici možete da budete sigurni da u ovom sazivu Skupštine u najskorije vreme takve sulude odredbe Zakona o privatizaciji moraju da budu izmenjene. Zato verujem ovoj Vladi na reč kada je ovo u pitanju.
Šta se dešavalo sa subjektima gde je privatizacija započeta, a nije uspela ili nikada nisu ušli u privatizaciju? Propadala su. Menadžment tih preduzeća najčešće je postavljala država, odnosno Vlada, odnosno neki nadležni ministar, odnosno neka skupština, koja je postavljana od strane organa izvršne vlasti.
Sada mi objasnite jednu stvar. Kako to da ta preduzeća, koja su u restrukturiranju, i 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011, 2012. godine nisu mogla da rade i da iskazuju dobit, a sada kada je kriza mnogo veća, nego 2008. ili 2009. godine, ako već ne iskazuju dobit, prestala su da prave gubitke, većina njih, to je opet odgovornost onih koji su u to doba vodili Republiku Srbiju.
Šta je cilj ovog zakona? Cilj ovog zakona je da se tim preduzećima, koja vredi spašavati, vredi sačuvati te radnike, a broj tih radnika nije mali, nego je jako veliki, da ne pričamo o tome kakvu korist ima država od toga da se ta preduzeća restrukturiraju, svedu na ekonomske zakone po kojima će da posluju, ali ne kao gubitaši, ne kao propali slučajevi da idu u privatizaciju, nego kao zdrav deo privrede, već i onaj koji to kupuje da plati onoliko koliko košta, a zato što će da plati koliko košta, moraće da neguje, a ne da rasparčava imovinu i otpušta radnike i upropašćuje sve nas zajedno.
Dame i gospodo poslanici, najveći problem je bio Zakon o privatizaciji, ponavljam, koji je podrazumevao da kapital koji ide u privatizaciju bude zaračunat na osnovu knjigovodstvene vrednosti, koja je deset i više puta manja od tržišne, i da jedna petina te knjigovodstvene vrednosti bude početna cena. Zato sada imamo 400.000 nezaposlenih više, zato imamo pad privredne aktivnosti, zato što nisu hteli da rade, nego da rasprodaju imovinu, makar i kao staro gvožđe, jer su rasprodavali za više para nego što su kupovali. Zato ćemo sigurno u danu za glasanje da pružimo Vladi priliku da reši barem ona preduzeća gde je to moguće, da im damo priliku, vremena, da ovim zakonom ispravimo koliko je to moguće sve nepravilnosti koje su bile u proteklih devet godina.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.

Gospodin Arsić je upravo rekao suštinu vezano za knjigovodstvenu vrednost preduzeća i to je tačno. Pravo da vam kažem, čitajući ovaj amandman mogu samo da kažem sledeće. Da su normalne okolnosti, a nisu, verovatno ovakav predlog zakona nikada ne bi došao u Skupštinu.
Kada sam govorio u raspravi u načelu, rekao sam da je ovo nešto što je iznuđeno da bismo spašavali glavu, odnosno egzistenciju tim ljudima koji rade u tim preduzećima. Inače, nisam pristalica nastavljanja sipanja novca u nešto što ne radi, ali morate da vodite računa o životu i ljudima. Ovakav amandman je definitivno sahrana tih preduzeća i ljudi bi se našli na ulici i to treba reći javnosti.
Moram da priznam, odnosno ne mogu da shvatim da se danas neko poziva na ustavnost, jer Zakon o privatizaciji, koji je donet 2001. godine, je duboko kršio tadašnji Ustav, iako sam u raspravi u načelu rekao da nisam pristalica društvene svojine, ali je ona tada bila definisana Ustavom, a neko je doneo Zakon o privatizaciji kojim je potpuno negirao tu društvenu svojinu i samim tim nije ni trepnuo a prekršio je Ustav. Niste mogli nikada nigde da se požalite zato što Ustavni sud jedan duži period nije radio, nismo ni imali Ustavni sud. Danas nam neko govori o tome da kršimo Ustav, pa to je malo licemerno. Ako ste imali period u državi gde osnovna ljudska prava niste mogli da zaštite zato što nije bilo Ustavnog suda, malo je bez veze da takvi prigovaraju.
Moram da priznam da nisam optimista da ćemo u ovih pet meseci uspeti da nađemo neko rešenje, ali ovo je jednostavno pokušaj da se tim ljudima spasi egzistencija. Verovatno će biti preduzeća gde to neće uspeti, ali od ljudi koji to kritikuju i koji ovakav amandman predlažu bih voleo da nam kažu šta je alternativa, hoćemo li ljude na ulice, hoćemo li 55 hiljada ljudi na ulice. U ovakvom ekonomskom haosu koji trenutno vlada u državi zbog toga što plaćamo danas takvim privatizacijama i takvoj bestidnoj otimačini državne imovine, koja je inače postojala, danas smo prinuđeni da ovako nešto donosimo i niko nije srećan što ovo donosimo.
Verujem da ni sam gospodin Selaković kao ministar koji ovo brani nije srećan što ovo mora da brani zato što je situacija u zemlji takva kakva jeste. Izvinite, mi smo imali državu, i još uvek nažalost je takvo stanje, da nismo imali osnovni popis šta sve plaćamo. Nismo znali koliko ljudi radi u javnom sektoru do ove godine. Negde je izvršen popis. Čini mi se da nije do kraja. Sada smo saznali da imamo 800.000 ljudi u javnom sektoru. To je sve danak takve katastrofalne politike. Nažalost, SNS je prinuđena da rešava nešto što nije ni kriva ni dužna, a dopalo joj je. Prosto, narod je tako izabrao i moramo ovo nekako da rešimo.
Ako neko misli da je pametno 55.000 ljudi da se nađu na ulici, svaka mu čast. Ne mislim da je to dobro i zato ćemo podržati ovakav zakon i ovakav amandman ne možemo da podržimo zato što želimo da ljudima spasimo egzistenciju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević po amandmanu.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću, ako dozvolite, o amandmanu da kažem nekoliko reči.
Mislim da kada su amandmani u pitanju da je to prilika da ukrstimo argumente o predlozima konkretnih rešenja na konkretan način. Neću pričati ono što smo pričali u subotu u načelu. Neću pričati ni o prošlosti ko je šta i kako i kolik doprineo ovome. Činjenica je da su sa problemom preduzeća u restrukturiranju se suočavala sve vlade od 2000. godine do ove danas. Činjenica je da su svi to pomalo posmatrali kao vruć krompir koji je teško rešiti i nisu ga rešili. Neću o tome da pričam, ni o tome kakva privatizacija, ni ko je tu dobro radio, ni ko je loše. Onaj koji je vrhovni sudija u Srbiji, a to su građani, svaki put da svoju sud na svakim od izbora i mi to poštujemo.
Ono što želim da kažem, ne osvrćući se na pitanja ko je, šta i koliko, jer je Srbija umorna od tih istraga, Srbija je danas pred konkretnim problemom i traži rešenje od ove Vlade i ova Vlada je ta koja je obavezna da ponudi to rešenje.
Naime, zbog građana Srbije, šta je taj famozni član 20ž? Član 20ž je ušao u pravni sistem decembra 2007. godine. On izričito zabranjuje prinudnu naplatu od preduzeća koja su u restrukturiranju. On je 2012. godine samo oročen kao restrukturiranje do juna 2014. godine. Tada je uvedena zabrana prinudne naplate od preduzeća u restrukturiranju. Naravno da je i to problem. Koliko god je problem preduzeća u restrukturiranju, imajući u vidu da je veliki broj preduzeća, juče smo čuli 164, da su mnoga od njih značajna za pojedine regione u Srbiji, da su mnoga od njih bila nosioci razvoja u tim regionima, da upošljavaju preko 50.000 radnika, da ima preduzeća među njima koja nisu samo, često ih tako okvalifikuju, trošadžije, mogući nosioci razvoja i treba ih i na taj način posmatrati. To je jedan problem. To je problem od opšteg interesa za ovu državu koju je Vlada posmatrala na taj način.
Drugi je problem nesporan –da poverioci ne mogu da naplate svoja potraživanja od takvih preduzeća i oni se dovode u veliki problem, neki od njih čak moraju i da nestanu zbog toga.
Dakle, Vlada se našla u konkretnoj situaciji, u konkretnom problemu kako da nađe neki balans između ta dva problema, kako da ih razreši na način da da šansu ovim preduzećima u restrukturiranju narednih pet meseci sa sačuva ono što može da se sačuva, a da istovremeno utvrdi neku dinamiku kako poverioci mogu da ostvare svoja potraživanja, kako da podnesu prijavu, kako da se to evidentira, pošto još uvek ne postoji tačan podatak, utvrdi iznos, sačini neki program itd.
Ono što je karakteristično za ovaj zakon je što je Vlada u Predlogu zakona, kada je u pitanju taj član, ostavila onu odredbu koja je bila i do sada, a to je da državni poverioci ne mogu tražiti prinudnu naplatu niti bilo koju meru u postupku izvršenja radi namirenja potraživanja nastalih do 31. decembra 2007. godine, da se namire kad bude bilo prodato. Suština ovog amandmana koji ja predlažem jeste da predlagači traže da to ne važi, odnosno da svi ti mogu tražiti prinudnu naplatu i bilo koju meru postupka izvršenja nastalih potraživanja do 31. decembra 2007. godine. Dakle, potpuno suprotno Predlogu ovog zakona koji je Vlada dala.
Kada svi mi iznosimo svoje mišljenje o amandmanu, mi ćemo konkretno podržati predlog i stav Vlade, nećemo podržati predlog amandmana, ali želim da skrenem pažnju da kada razgovaramo o amandmanima i kada se neko slaže a neko se ne slaže, to nije osnov za repliku. Svako od nas ima pravo da se složi ili da se ne složi. Svako ima pravo da iznese svoj stav. Inače bi napravili veliki haos u ovoj Skupštini kada bi svako posle nečije diskusije imao suprotno mišljenje i odmah otvorio čitavu seriju replika.
Zašto mislim da ovaj amandman ne treba? Mislim da je gospodin ministar mogao ili je bar imao priliku sada da objasni da li to ima neke veze? Ja mislim da ima. Setimo se decembra 2007. godine. Tadašnja izmena Zakona o privatizaciji…

Poslaniče, molim vas da se vratite na amandman. Nećemo ponovo otvarati generalnu debatu.

Ja upravo pričam zašto amandman ne može da se usvoji. Pominje se decembar 2007. godine. A ja kažem, uvažena predsedavajuća, da je u tom decembru 2007. godine prilikom donošenja izmena Zakona o privatizaciji, Zakon naložio državnim poveriocima da otpuste dug i pitam – ima li to veze, da li je to razlog? Jer, tada su državni poverioci bili dužni da otpišu dug prema preduzećima koja su u restrukturiranju i da se zbog toga upotrebljava taj datum, taj termin. Jer, konkretna formulacija tako glasi i direktno je vezana za amandman, da su dužni da otpuste dug prema subjektu privatizacije u celini i svoje potraživanje sredstava namire od prodaje subjekta privatizacije. Da li to ima neke veze s ovim? Ja mislim da ima i da se upravo iz tog razloga upotrebljava taj termin.
Ali, da ne bih iritirao predsedavajuću, da ne bih dalje dužio, mi amandman nećemo prihvatiti. Podržaćemo predlog Vlade a mislim da je ovo prilika ministru da objasni ovo o čemu sam govorio. Hvala lepo.