Iako vi niste ni reklamirali povredu Poslovnika, mislim da dugujem jedno malo obrazloženje.

Ovaj Poslovnik nisam ja pisao, a Poslovnik je veoma jasan i precizan – svaki govornik je dužan da poštuje dnevni red.

Razumem potrebu da čovek proširi temu da bi objasnio amandman, ali ako se 90% obrazloženja amandmana odnosi na načelnu raspravu, izvinite, ja kao predsedavajući to ne mogu da prihvatim, koliko god vi mene ubeđivali da ste u pravu.

Znam da vi izuzetno dobro znate da sam ja u pravu, ali u redu.

Reč ima gospodin Babić. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Tražio sam reč po osnovu replike, jer sam tražio reč i želeo sam da govorim i po amandmanu, ako mi dozvolite, nakon replike.
Prvo, koliko vremena ima koja poslanička grupa ne određuje predsednica parlamenta, već veličina poslaničke grupe, a veličinu poslaničke grupe određuju građani Republike Srbije na izborima, a oni su rekli da poslanička grupa koju predstavlja prethodni govornik ima 6% podrške, što znači 20 minuta. Za to nije kriva ni predsednica parlamenta, a nisu krivi ni građani Republike Srbije, zato što se na ovaj način i tim vremenom poštuje izborna volja, a više bi trebali da vode računa o tome da li će u sledećem sazivu imati i toliko vremena.
Što se tiče rešavanja problema, možda mogu da se složim sa brzinom, da je potrebno brže, da je potrebno agilnije. Vlada Republike Srbije, SNS, stalno traga za novim kvalitetom i za novom snagom u sebi, ali i u ljudima koji su van SNS, koje smo angažovali i u Vladi i koje ćemo i u budućnosti angažovati, jer ne robujemo partijskim interesima, već sa interesima Republike Srbije.
Možda ta brzina nije dovoljna, ali brzina kojom je prethodni režim pravio probleme, e, u tome su bili šampioni, zaista. E, tu im skidam kapu. Tu su neprikosnoveni u pravljenju problema. Zbog toga su različiti koncepti ove Vlade i prethodnih vlada, u tome što su prethodne pravile probleme, ova Vlada rešava probleme i rešava izazove.

Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Još jedan u nizu razloga zbog čega ovaj amandman ne možemo da prihvatimo jer je krajnje neko neiskren i u obrazlaganju samog amandmana.
Sada se ovde neko poziva na priču o radnicima, naravno, pogrešno tumačeći nešto što sam ja ovde rekao. Između ostalog, rekao sam da je neko zalivao korov time što nije rešavao problem preduzeća u restrukturiranju…

Po amandmanu nema replike.
Molim vas, konkretno, odnosi se na sve poslanike. Nemoguće je da svi predsedavajući uočavaju isto, da niko ne govori o amandmanima. To se odnosi na sve poslanike i to odgovaram i poslanicima koji su meni, kao predsedniku, spočitavali nepoštovanje Poslovnika.
Izvolite, imate vaše vreme.

Pošto je, između ostalog, amandman i povezan sa određenim pravima radnika, znate, da neko ovde preduzeće nije prodavao Šarićima i da nije tako uništavao sva ta preduzeća, možda bi neko tada i mislio na radnike. Danas je strašno da kroz ovakav jedan amandman pokušava neko da iskaže brigu o radnicima, a suštinski se zalaže da im se preduzeća već sutra ugase. Hvala vam.

Gospodine Stefanoviću, po kom osnovu želite reč?
(Borislav Stefanović, s mesta: Replika.)
Nemate više vremena u sistemu.
(Borislav Stefanović, s mesta: Kako nemamo vremena?)
Ne uzimamo opoziciji vreme. Ne, u sistemu više nema vremena, žao mi je. Morate voditi evidenciju.
(Borislav Stefanović, s mesta: Govorili smo tri minuta posle gospođe Čomić.)
Gospodine Stefanoviću, nemoguće je. Od početka, kako smo počeli rad u ovom sazivu da svi predsedavajući uzimaju vreme bilo kome. To je prosto nemoguće. Ja se vama kao poslanicima poslaničke grupe, prema kojoj ima posebnu naklonost i trpim kritike od drugih, stvar osećanja, moram reći da vas ima toliko koliko ima u poslaničkoj grupi. Da znate pravila Poslovnika, dajem obrazloženje, da znate pravila Poslovnika i gospođa Čomić će jednoga dana sigurno voditi sednicu i neće moći da vam izađe u susret.
(Borislav Stefanović, s mesta: Niste u pravu. Proverite vreme.)
Dakle, vreme je potrošeno. Jako mi je žao i nemoguće je uopšte, po ovom Poslovniku, da razgovaramo i da proširujemo o mogućnosti obraćanja bilo koje poslaničke grupe.
Verujte mi da imam problema sa svima zbog toga što vam dajem po par sekundi više.
Reč ima gospodin Zoran Babić, po amandmanu.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Ovaj amandman nije prihvatljiv za SNS iz dva razloga. Jedan razlog je taj što on zaista ne definiše šta je obaveza države jasno da uradi do kraja ove godine.
Želeo bih, a siguran sam da i predlagač amandmana sa svojim dugogodišnjim parlamentarnim iskustvom, sa poznavanjem parlamenta, da konačno ovaj parlament preuzme ne samo zakonodavnu, već i kontrolnu ulogu, koju mu baš ovakav zakon o izmenama i dopunama zakona, bez ikakvih korekcija, bez ikakvih usvojenih amandmana, predviđa, a to je da ovaj parlament za mesec dana, za 30 dana ili za 90, za 150 dana svako od nas narodnih poslanika može da postavi da li poslaničko pitanje, da li pitanje Vladi – šta ste uradili za ovih 30 dana, šta ste uradili 15. juna? Da li su 15. juna svi poverioci predali svoje račune, predali dokumentaciju kojom, potvrđuju da im preduzeća u restrukturiranju duguju?
Za 90 dana ćemo moći da pitamo – šta ste, gospodo iz Agencije za privatizaciju, uradili i kakve predloge ste dali za namirenje tih dugova? To je efikasnost kojoj teži ova Vlada Republike Srbije i SNS, ne da čekamo rok do kraja godine, pa da se na kraju godine pitamo da li je nešto moglo da se uradi brže ili sporije ili drugačije, a sa druge strane možemo da konzumiramo kontrolnu ulogu koju ovaj parlament, i siguran sam da će predlagač amandmana da se saglasi sa mnom, jer smo o tome nekoliko puta debatovali i ovde, ali i na različitim organima i saglasili se da kao narodni poslanici, kao Skupština, ono što izglasamo, a glasamo o zakonima, a zakoni su kao deca, i da ih nije dovoljno samo roditi i pustiti, moramo ih malo kontrolisati, malo vaspitavati, malo brusiti, uređivati, dok ne zažive u onom obliku u kojem želimo da zažive.
S druge strane, mislim da je ovakvo rešenje više stvar jednog sistemskog zakona o kojem ćemo govoriti u ovom domu već u narednim nedeljama, da će ovakvo rešenje možda biti sastavni deo zakona o privatizaciji, ali taj zakon o privatizaciji, osim rokova o kojima raspravljamo danas po amandmanima, mislim da mora da redefiniše postupak privatizacije i uslove za privatizaciju, mora da ograniči rok u kome privatizacija mora da bude završena. Taj zakon o privatizaciji mora i neophodno je da smanji diskrecije i diskreciona prava u donošenju odluka na minimum i da precizno definiše ulogu države i ulogu Agencije za privatizaciju.
Ovde su se postavila neka pitanja koja mogu da budu veoma zbunjujuća za investitore u Srbiji, bilo oni domaći, bilo da su strani investitori i Srbija i država i Vlada ne prave razliku. Dve nedoumice su se pojavile. Prva nedoumica i pitanje koje su postavile kolege iz opozicije – da li se ovde forsira tržišna ili dirigovana ekonomija?
Ono što želi Vlada Republike Srbije, ono što želi SNS, je da napravimo dobar poslovni ambijent i da pobedi najbolji, a ne najskuplji, kao što se to dešavalo u mnogim procesima javnih nabavki u Gradu Beogradu, ali i širom Srbije.
Zbog toga je SNS u prethodnom sazivu predložila i Zakon o javnim nabavkama, koji je ponos SNS i ponos prethodne Vlade, zato što smo na taj način mnoge nepravilnosti u našem društvu ispravili, ali i mnogo sredstava ostavili u budžetu Republike Srbije.
Druga nedoumica, koja je ne manje opterećujuća, to je zamena teza da je privatizacija grozan proces. Privatizacija je proces koji je neophodno uraditi, koji je neophodno završiti. Bilo ko od političkih opcija da je bio na vlasti u trenutku početka privatizacije je morao taj postupak da sprovede do kraja, ali ono što budi taj grozan osećaj kod ljudi u Srbiji i o čemu su moje kolege iz poslaničke grupe SNS u pojedinačnim slučajevima, po njihovim opštinama i gradovima govorili je zagađen sam postupak. Ko ga je zagadio? Zagadili su ga oni koji su sproveli postupak privatizacije. Zagadili su ga oni koji su sproveli one 24 sporne privatizacije. Zagadili su ga oni koji su dozvolili da se bez ikakve kontrole pere novac narko dilera i da postaju vlasnici desetina, stotina i hiljada hektara oranica po Vojvodini. Ogađuju taj proces oni ljudi koji su deo nekih sudskih postupaka i procesa baš zbog takvih procesa privatizacije.
Zagađuju ga svi oni koji su dozvolili da se bez ikakve kontrole, u jednom krajnje netransparentnom postupku privatizacije, dolazi lako do građevinskog zemljišta, do hala, a da ljudi ostaju bez posla, da proizvodnja staje. Zbog toga je moj kolega Martinović, u subotnjoj raspravi, jako lepo definisao tu uslovno uspešnu privatizaciju, zato što je u tih 28 uslovno uspešnih privatizacija nastavljen proces proizvodnje. Bez proizvodnje, bez posla nema ni budućnosti nijedne države, pa ni Srbije.
Srpska napredna stranka, ova Vlada Republike Srbije insistira na ekonomičnosti. Zbog toga nam ne smeta da se budimo, da ustajemo i da radimo od pola osam. Zbog toga nam ne smeta da dolazimo svojim privatnim automobila, a ne i da pomoćnice sekretarica u ministarstvima imaju svoje automobile i svoje vozače. Izvinjavam se što je neko eto toliko pogođen zbog te mere. Izvinjavam se što sada ministri u Vladi Republike Srbije dolaze na posao svojim automobilom. Izvinjavam se zato što štedimo sredstva građana Republike Srbije, ne samo što ih nema dovoljno, nego zato što prema sredstvima građana Republike Srbije …
(Predsednik: Molim narodnog poslanika da govori o amandmanu.)
… moramo da se ophodimo domaćinski. O razlozima zbog kojih je ovaj amandman neprihvatljiv za Srpsku naprednu stranku, zbog tih razloga glasaćemo protiv ovog amandmana.

Da li se neko od poslanika još javlja?
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Želim da govorim.)
Nemate vremena.
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Podnosilac sam amandmana. Imam 15 minuta kao ovlašćeni predstavnik.)
Vi ste već govorili. Nije gospođa Čomić tu da vam malo pomogne.
Reč ima narodni poslanik Gordana Zorić.
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Na šta ovo liči.)
Liči na Poslovnik koji ste doneli u prethodnim sazivima. Molim vas da ne vičete zato što ću zaista pristupiti sankcijama, koje postoje u Poslovniku i koje ograničavaju poslanika da vređaju predsedavajućeg i da viču na predsedavajućeg.
Doktorka Gordana Zorić, ako želi reč, ako ne prelazimo na sledeći amandman. Zahvaljujem.

Želim, hvala vam.
Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, ovaj amandman je neprihvatljiv zato što svako odlaganje rešavanja problema uvodi u nove probleme preduzeće koje posluje u Kovinu, a iz koga dolazim.
Građani opštine Kovin, a i radnici kojih ima 120, koji rade u Rudniku Kovin, a koji se nalazi u procesu restrukturiranja, očekuju od mene da ne podržim ovaj amandman zato što već mesecima, a i godinama žive pod jednom tenzijom u brizi za sudbinu svoje firme.
Problem je u sledećem, žao mi je što ministar nije tu, Rudnik Kovin spada u jedno od preduzeća koje može da se spase zato što Rudnik posluje, uspeva da servisira svoje tekuće obaveze, ne živi od subvencija, što je vrlo značajno, ali je opterećeno dugovima koji su nastali u periodu dok je bio u privatnom vlasništvu, a ti dugovi iznose oko 400 miliona dinara. Od toga skoro dve trećine, oko 265 miliona dinara, su zapravo dugovi prema državnim firmama, pre svega prema EPS-u 135 miliona, Vodama Vojvodine 43, Pokrajinskom sekretarijatu 52, itd.
Jako je značajno za Kovin da se Rudnik Kovin spase od propasti zato što od njega živi 120 radnika i najmanje 400 građana, članova porodice, ali isto tako to je jedna od retkih firmi koja posluje na teritoriji opštine Kovin, i ima, pored tog ekonomskog značaja, simboličan značaj, jer je na neki način motor egzistencije, da tako kažem, građana opštine Kovin. Nekada je to bila šećerana koja je zahvaljujući lošoj privatizaciji prestala sa radom i na taj način je oko 400 i nešto radnika ostalo na ulici.
Zato apelujem na Vladu, apelujem na ministra da, činjenica da Rudnik Kovin može da se spase upravo zahvaljujući tome što posluje, znači ne živi od subvencija, pomogne da se pitanje što pre reši i da mogu normalno da rade bez tenzije i da ostvaruju zaradu. Hvala vam.