Gospodine Obradoviću po kom osnovu? Izvinjavam se gospodine Obradoviću, ako je spomenuta SPS nisam primetio da je u nekom lošem kontekstu spomenuta.

Ako se kaže „zloglasna SPS“ mislim da ne treba tumačiti tu reč.
(Predsedavajući: To može da bude povreda Poslovnika).
U redu. Hvala vam predsedavajući.
Kao ovlašćeni predstavnik SPS sam apsolutno spreman da razgovaram o sadržaju manjinske politike tokom devedesetih godina, o svemu onome što se dešavalo i o položaju pripadnika nacionalnih manjina u to doba. Stojim na raspolaganju ne samo kolegi Mukoviću, nego i ostalima.
Istine radi i činjenica radi i današnje rasprave radi jednostavno želim da se zna da su nacionalni saveti nacionalnih manjina kategorija koja je utemeljena zakonom iz 2002. godine, u vreme postojanja SRJ, da je ustavna kategorija postala 2006. godine, a zakon donet 2009. godine, čisto da se reda radi zna.

Gospodine Obradoviću, diskusiju kolege Mukovića i taj njegov izraz sam smatrao kao jednu ironiju, zato nisam ni smatrao da ima osnova za repliku, jer je odmah posle toga dodao da je Ustav iz tog vremena po njegovom shvatanju bio pravedniji prema pripadnicima nacionalnih manjina zato što je izjednačavao i pripadnike nacionalnih manjina sa ostalim građanima Republike Srbije.
Smatram da nema povrede Poslovnika i hteo bih da vas pitam da li želite u danu za glasanje da se izjasnite? Ne.
U redu, hvala.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić, a neka se pripremi naredi poslanik Marko Atlagić.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministar sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, 27. aprila 2014. godine u ekspozeu premijera Aleksandra Vučića istaknuto je da će jedan od prvih zadataka Vlade biti da Narodnoj skupštini uputi na razmatranje Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Rečeno – ispunjeno.
Danas je pred nama, odnosno već drugi dan na debati u Narodnoj skupštini upravo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Važno je istaći da su nacionalni saveti u Ustav uvedeni 2002. godine, da su ustavna kategorija postali 2006. godine, a da je 2009. godine donet Zakon o izboru nacionalnih saveta nacionalnih manjina.
Međutim, u implementaciji ovog zakona pojavile su se mnoge nejasnoće, nedorečenosti, aljkavosti, konfuznost, pa s obzirom da zakon nije mogao da se na adekvatan način primeni u praksi pristupilo se formiranju posebne radne grupe u koju su bili uključeni i pripadnici nacionalnih manjina kako bi se izvršile izmene zakona, zakon postao adekvatan i adekvatno služio onome čemu je i namenjen.
Šta je u stvari osnovna svrha ovog zakona? Osnovna svrha ovog zakona je ta što se nacionalni saveti definišu kao instrumenti kulturne autonomije nacionalnih manjina.
Koja su tri osnovna cilja koja se postižu ovim zakonom i zašto ovaj zakon nije samo tehničke prirode, već suštinski vrlo važan? Prvi razlog je zato što se ovim zakonom postiže pravna sigurnost. Znači, uvodi se pravni okvir i postavlja se pravni temelj za konstituisanje nacionalnih saveta, za raspisivanje izbora redovnih i vanrednih, za raspuštanje nacionalnih saveta, za upis u poseban birački spisak, za vođenje evidencije posebnog biračkog spiska nacionalnih manjina.
Šta je drugi važni cilj koji se postiže ovim predlogom zakona? To je upravno sudska pravna zaštita. Naime, na sva rešenja, odnosno odluke, a koje ministarstvo donosi u vidu rešenja, moguće je da se pokrene upravni spor kod upravnog suda. Pokretanje upravnog spora, kao i vreme po kome je upravni sud dužan da odluči, precizno je utvrđeno ovim zakonom i vremenski je ograničeno.
Šta je treći cilj koji se ostvaruje ovim zakonom? To je vrlo važan cilj, a u pitanju je zakonitost sprovođenja postupka izbora za nacionalne savete. Zakonitost postupka izbora ostvaruje se na taj način što je određeno da Republička izborna komisija sprovodi neposredne izbore, a za elektorske izbore određeno je da Republička izborna komisija formira odbor od tri člana koji će nadgledati i sprovoditi elektorske izbore.
Šta je ono što je posebna važnost i što je posebna novina u ovim izmenama i dopunama zakona? To je tačno uređenje kada počinju nadležnosti nacionalnih saveta. Ovim zakonom precizno je utvrđeno da nadležnosti nacionalnog saveta otpočinju konstituisanjem mandata članova nacionalnog saveta. Od tada počinju nadležnosti koje se odnose na izbor predsednika nacionalnog saveta, na izbor radnih tela, na izbor odbora i na izbor izvršnog odbora.
Ovaj mandatni period nacionalnog saveta traje četiri godine, ali u slučaju raspuštanja nacionalnog saveta do sada je bila praksa da je tu dužnost preuzimao privremeni organ upravljanja, pa se dešavalo da nekim nacionalnim savetima istekne, na primer, mandat posle šest meseci, a da naredne tri i po godine tu ulogu vršenja, odnosno mandat preuzme privremeni organ upravljanja. Da bi se razrešila ta pravna praznina, ovim predlogom zakona obavezuje se ministar da u roku od 60 dana od dana raspuštanja nacionalnog saveta raspiše izbore i iste sprovede u roku od 45 dana od dana raspisivanja izbora. Naravno, tako izabrani nacionalni savet radi do isteka mandata prethodno raspuštenom nacionalnom savetu. I ovde postoji jedna novina, a ona se odnosi na to da, ako je nacionalnom savetu do isteka mandata ostalo manje od jedne godine, privremeni organ upravljanja nastavlja da obavlja dužnosti do isteka mandata nacionalnog saveta.
Ono što je takođe novina, to su nadležnosti izvršnog odbora koje imenuje nacionalni savet, odnosno predsednik nacionalnog saveta. Bitno je to da izvršnom odboru nacionalnog saveta mogu biti poverene određene nadležnosti, i to posebno one nadležnosti koje kada nacionalni saveti u stvari zbog brzine i kratkoće vremena nisu u mogućnosti da obezbede svoje redovne sednice. Međutim, te odluke izvršnog odbora potvrđuju se na prvoj narednoj sednici nacionalnog saveta. One naravno mogu da budu potvrđene, a ukoliko ne budu potvrđene izvršni odbor se raspušta, ali zato njegova odluka ostaje na snazi.
Ono što je takođe karakteristično, to je da je neposredne izbore moguće raspisati samo ako je 24 sata pre raspisivanja izbora u poseban birački spisak nacionalne manjine upisano 40% punoletnih pripadnika, a u odnosu na ukupan broj stanovnika. Naravno da je ovde jako važno napomenuti da je popis stanovništva, odnosno da su statistički podaci koji se odnose na popis stanovništva jako važan parametar u formiranju nacionalnih saveta. Pri popisu stanovništva svako od nas, a na principu dobrovoljnosti, izjašnjava se ili se pak ne izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti, kao što je i potpisivanje zahteva za pristupanje posebnom biračkom spisku nacionalnih manjina zasnovano na principu dobrovoljnosti, jer punoletni članovi nacionalne manjine dobrovoljno potpisuju izjavu o svom pristupanju ili o svom odustajanju sa posebne izborne liste.
Takođe je važno napomenuti i da se ova posebna izborna lista nacionalnih manjina definiše kao službena evidencija ministarstva, da se ona u ministarstvu nalazi kao elektronska baza podataka, a da su naravno pojedini poslovi povereni opštinskim i gradskim organima uprave.
Ono što je takođe važno za donošenje zakona jesu izbori koji slede u ovoj godini, jer su zadnji izbori za nacionalne savete održani 6. juna 2010. godine, pa svakako ova godina jeste godina kada je neophodno sprovesti ponovne izbore za nacionalne saveta.
Na kraju bih se vratila ponovo na ekspoze premijera Aleksandra Vučića, u kome je izneo da Srbija kao demokratska država duboko poštuje i uvažava multietničnost svoje zajednice i to naravno smatra prednošću u njenom razvoju. Iz tog razloga kontinuiranog i stalno moramo da radimo na stvaranju uslova kako bi nacionalne zajednice autonomno mogle da ostvaruju svoja prava iz oblasti kulture, obaveštavanja, obrazovanja, službene upotrebe jezika i pisma. Sve su ovo razlozi zbog čega će ga Srpska napredna stranka u danu za glasanje podržati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić, a neka se pripremi narodni poslanik Slobodan Perić.

Uvaženi predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, stavljanje na dnevni red Skupštine ovog Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina ne govori samo o odnosu Vlade Republike Srbije prema nacionalnim manjinama, već govori i o odnosu ove Skupštine prema nacionalnim manjinama.
Naime, ovo ujedno govori i o tome koliko ova država zaista drži do zaštite manjina u Republici Srbiji, a sam sistem zaštite manjina u Republici Srbiji razvijen je još od vremena SFRJ, u kojoj se na drugačiji način u odnosu na ostale socijalističke zemlje gledalo na pitanje nacionalnih manjina. Dok zemlje istočnog bloka nisu nacionalno pitanje posebno tretirale, niti razvijale sistem zaštite etnokulturnih grupa, SFRJ je kroz različite mehanizme obezbeđivala prava narodnosti.
Moram da napomenem da je Ustav iz 1974. godine definisao položaj nacionalnih manjina i njihova kolektivna prava. Jugoslovenska institucija, kako znate, ključa, uprkos jednopartijskom sistemu, omogućavala je zastupljenost manjina u političkom životu. Kroz ključ sve nacionalne grupe u SFRJ proporcionalno su bile predstavljane na svim nivoima vlasti. Najviši stepen participacija bio je, kao i danas, na lokalnom nivou.
Raspad Savezne Federativne Republike Jugoslavije doveo je do toga da se na teritoriju Srbije pojave nove manjine koje su u okviru prethodne države bile konstitutivni narodi. Nakon petooktobarskih promena vlast Srbije preduzela je neophodne mere da bi se Savezna Republika Jugoslavija pridružila UN, Savetu Evrope i ostalim međunarodnim organizacijama kao i obaveze u vezi sa međunarodnim standardima zaštite nacionalnih manjina. To znači da se država Srbija obavezala da razvije demokratske institucije i procedure i donosi posebne mere usmerene ka zaštiti nacionalnih manjina i da na taj način sprovodi politiku multikulturalnosti preporučenu kroz dokumente OEBS-a, Saveta Evrope i Evropske komisije itd.
Među najvažnije dokumente čija je Srbija potpisnica spadaju okvirna Konvencija za zaštitu prava nacionalnih manjina i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima kojima se definiše minimum zaštite garantovane manjinskim grupama.
Danas položaj manjina u Srbiji uređuje se, pre svega, Ustavom koji je usvojen 2006. godine i posebno zakonima među kojima izdvajamo Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, zatim Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakon o lokalnoj samoupravi. Moram da napomenem, sem toga država Srbija ima bilateralne ugovore o zaštiti manjina sa Hrvatskom, Makedonijom, Mađarskom i Rumunijom.
Država Srbija je etnički veoma heterogena zemlja. Moram da napomenem da zvanično 20 etničkih grupa ima status nacionalne manjine. Prema popisu iz 2002. godine u Srbiji bez Kosova živi 13,47 stanovništva koje pripada nacionalnim manjinama. Naravno, najbrojniji su Mađari, Bošnjaci i Romi. U značajnijem broju ima Jugoslovena, Crnogoraca, Hrvata, Albanaca i Slovaka, dok neke nacionalne manjine, kao što su npr. Česi u Rusi imaju samo po nekoliko hiljada pripadnika. Nacionalne manjine u Srbiji su uglavnom prilično teritorijalno heterogene, sem kada su u pitanju Romi, koji žive na čitavoj teritoriji Srbije.
Dozvolite da kažem da samo u Vojvodini preovlađavaju dve grupe nacionalne – mađarska 14,28% i srpska 65,5%. Mađari imaju apsolutnu većinu u šest opština na severu Vojvodine, ali žive još u 25 opština Vojvodine.
U Srbiji postoji ukupno 169 opština sa prosekom oko 50.000 stanovnika u svakoj, a od toga 68 je multietnički. U Vojvodini se nalazi 41 multietnička opština a 27 na području Srbije.
Ustav Republike Srbije iz 2006. godine je osnov za razvijanje politike zaštite nacionalnih manjina i njime se u najširem smislu uređuje njihov položaj i štiti njihov identitet i integritet.
Dame i gospodo, Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine je osnovni zakon koji uređuje status nacionalnih manjina. Ovaj zakon preuzeo je standarde koje su u ovoj oblasti ustanovljene kroz dokumente Saveta Evrope, Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima. Kolektivna prava nacionalnih manjina u Srbiji ostvaruju se kroz kulturnu autonomiju. Suština kulturne autonomije čini pravo na službenu upotrebu jezika, obrazovanje i kultura i informisanje.
Moram da kažem da Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma predviđa da u jedinicama lokalne samouprave u kojima su tradicionalno nastanjeni pripadnici nacionalne manjine, njihov jezik i pismo, budu obavezno u službenoj upotrebi ukoliko u ukupnom stanovništvu opštine imaju više od 15% stanovništva.
Poštovane dame i gospodo, takođe prema Zakonu o ličnoj karti od 2006. godine predviđeno je da se obrazac lične karte štampa na jeziku i pismu nacionalne manjine. Od ukupno 45 vojvođanskih opština u samo sedam je srpski jezik jedini koji je u službenoj upotrebi: Inđija, Irig, Opovo, Pančevo, Pećinci, Ruma i Sremski Karlovci.
Trenutno je mađarski jezik i pismo u službenoj upotrebi u 27 opština – slovački u 10, rumunski u osam, rusinski u pet, hrvatski u jednoj opštini, a češki na teritoriji opštine Bela Crkva. Možemo slobodno reći da u Srbiji postoji razvijen visok sistem ostvarivanja prava na službenu upotrebu jezika.
Poštovane dame i gospodo, u Vojvodini se u osnovnim školama nastava odvija na šest jezika – na srpskom, mađarskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom i hrvatskom. Od toga na mađarskom u 78 osnovnim škola, na slovačkom i rumunskom u 18, na rusinskom u tri, na hrvatskom u pet osnovnih škola.
Na kraju, dozvolite dame i gospodo da kažem da je Miroslav Lajčak, šef diplomatije Slovačke, prilikom posete Srbije prošle sedmice, posetio i Novi Sad, gde je istakao citiram – da Vojvodina može služiti kao model za čitavu Evropu, kada je reč o pitanjima nacionalnih manjina, te da je Srbija jedan od lidera u Evropi u pogledu nacionalnih manjina. Završen citat. Hvala mu na ovakvoj oceni. Srbija će i dalje unapređivati međunacionalne odnose na bazi najnaprednijih međunarodnih odnosa.
Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je kao livada, što je više različitih cvetova na livadi to je livada bolja i bogatija. Svaki cvet na livadi je jedna nacionalna manjina. Srbija je puna različitih cvetova, zato je dobra i zato je bogata.
Pošto je ovaj zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina instrument ostvarivanja kulturne autonomije nacionalnih manjina pozivam vas dame i gospodo narodni poslanici sve, a posebno vas iz opozicije da damo glas za ovaj zakon i pošaljemo jaku i snažnu poruku svetu i gradu Orbene Turbe kako mi u Srbiji tretiramo naše nacionalne manjine. Hvala.

Hvala kolegi Atlagiću.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Perić, neka se pripremi narodni poslanik Milinko Živković.

Poštovani predsedavajući, poštovana potpredsednice Vlade sa saradnicima, drage kolege, ovde predstavljam vlašku nacionalnu manjinu i kao njihov predstavnik zahvaljujući razumevanju SNS-a i gospodina Vučića po drugi put, u drugom mandatu se nalazim u republičkoj Skupštini.
Vlasi su neraskidivi deo srpske istorije koji su vekovima gradili i posle Srba na oltar otadžbine su ostavili najviše žrtava. Ima ih preko 200 hiljada i pretežno žive u istočnoj Srbiji. Posmatrajući novi Zakon o izboru nacionalnih saveta nacionalnih manjina, on je mnogo bolji od prošlog, ali ima tu mesta gde se može još nadgraditi.
Jedan od problema je da sve nacionalne manjine koje imaju zemlju maticu mogu da računaju na određena novčana sredstva iz tih zemalja, a nacionalne manjine koje Srbiju smatraju za zemlju maticu te privilegije nemaju i onda su oštećene u tome da bi izgradili svoje kulturne institucije i približili se ovim ostalim manjinama. Te manjine su Vlasi, Bunjevci i drugi.
Oni nacionalni saveti, one organizacije manjina koje su registrovane u Vojvodini primaju novčana sredstva i od Vojvodine i od Srbije, a oni nacionalni saveti i one institucije manjina koje su registrovane u Srbiji primaju samo od Srbije, a deo sredstava koje daje Vojvodine njima ne pripada. Mislim da je tu država trebala da malo više vodi brigu.
Zato se jaz između manjina u izgradnji kulturnih institucija sve više produbljava, umesto da se smanji.
Takođe, država mora da vodi više brige oko izgradnje infrastrukture i dovođenja investitora u krajeve gde nacionalne manjine žive.
Ne razumljivo je da kroz istočnu Srbiju ne prolazi nijedan autoput, iako odavno postoji projekat pod nazivom „MSK-Istok“, koji od požarevačke petlje ide do Zaječara i nastavlja do Crnog mora. Izgradnjom ove žile kucavice istočna Srbija bi se preporodila i investicije bi došle u nju. Ako je Evropa prepoznala taj projekat, smatram da je vreme da i država Srbija to uradi.
Takođe je grupa vlaških nevladinih organizacija 28. oktobra 2013. godine uputila svim institucijama u Srbiji jedan dokument koji se zove „Agenda o opstanku, emancipaciji i razvoju vlaškog etničkog entiteta u Srbiji“. Do sada nismo dobili nijedan odgovor na to.
Meni čini čast, gospođo potredsednice Vlade, što mogu da vam taj dokument uručim i da vas zamolim da nađete vremena da jednu delegaciju predstavnika vlaške nacionalne manjine primite na razgovor. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milinko Živković, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, pripadnik sam većinskog naroda, ali ću sa zadovoljstvom danas učestvovati u raspravi o Predlogu zakona o izmenama i dopunama o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
To činim iz saznanja i saosećanja prema jednoj nacionalnoj manjini koja je po svojoj etničkoj vokaciji kosmopolitska. Poznavajući njihovu istoriju, njihovu etnogenezu, znajući da su vredan i radan narod, narod koji zna da čuva granicu i narod koji voli svoju državu, time je zadovoljstvo još veće što ću sa ovom Vladom, u ovom parlamentu i sa ovim mojim prvim izjašnjavanjem u Narodnoj skupštini započeti o Zakonu o nacionalnim manjinama, odnosno o nacionalnim savetima.
Nadam se da ćemo i sa ovim zakonom ubrzano u EU, gledajući da sve one norme koje su bitne i koje su evropske vrednosti ugradimo u naše zakonske postojeće norme i da jednostavno svim ljudima i građanima naše države pružimo iste šanse.
Vlasi nikada nisu bili faktor nestabilnosti. Oni su državotvorni narod. Neko će reći - Vlasi su poznati po magiji, a ja bih rekao da je jedina magija to što su oni do danas uspeli da opstanu i što su uspeli da se odupru mnogim problemima i da do danas prežive.
Za razliku od mnogih drugih nacionalnih zajednica, za svoju matičnu državu priznaju Srbiju. Vlasi sa nacionalnim savetom koji su do sada imali nisu dobili mnogo, jer je Nacionalni savet koji je bio formiran manjkav, a u stvari je zakon to dozvoljavao.
Sa aspekta onoga što su bili problemi tog zakona u vlaškoj zajednici, pokušaću to da rasvetlim, a i da ukažem na one bitne stvari koje, praktično, novi zakon to ispravlja.
Članom 75. predviđa se ostvarenje prava na samoupravu, kulturu, obrazovanje, obaveštavanje, službena upotreba jezika i pisma, tako da su pripadnici nacionalnih manjina mogli da izabere nacionalne savete u skladu sa zakonom. Međutim, izbori za nacionalne savete, mandati, organi saveta, nadležnosti, vođenje posebnih biračkih spiskova u dobrom delu su bili promašaj prethodnog zakona.
Četiri su bitne stvari na koje bih hteo da ukažem šta su bili problemi tog samog zakona. Prvo, bile su sumnje u regularnost upisa u poseban birački spisak.
Odomaćio se jedan izraz, a to je – temporalni Vlasi, a to su bili partijki Vlasi. To su bili ljudi koji su po potrebi partijskih moćnika birani, tipovani bez obaveštavanja da mogu da budu članovi saveta i vlaške populacije da bi glasali. Onog trenutka kada je sve izglasano ili su prestali da budu članovi vlaške populacije itd. To je jedan od problema koji novi zakon ispravlja. To je u nekom trenutku bio čak i partijski zadatak. To je bila majorizacija Vlaha nevlaškim korpusom.
Ono drugo što je vrlo bitno, što bi trebalo reći ovde je da su partije na vlasti koristile manjine kao oruđe za sprovođenje svojih ciljeva u tim delovima. To se najbolje vidi iz podataka o kojima je kolega pričao, da je od 1953. do 1961. godine gotovo izgubljen identitet Vlaha na ovom području, mada su velika naselja od tri do pet hiljada postojala i postoje i danas, kao što je Zlot, kao što je Neresnica, kao što je Jabukovac, kao što je Laznica.
Ovaj zakon je imao i manjkavosti zato što su se i uticaji sa strane mnogo mešali i koristili ljude iz vlaške nacionalne zajednice da tobože ne urade ono što je najbolje za njih i zaborave na neke vlaške reči, kao da su rumunske, a u stvari time su gasili vlaški identitet.
Na kraju, najveći cinizam je bio to što je zakon dozvoljavao da ljudi nevlasi formiraju čak i nacionalne savete preko nacionalnih manjina kao da su vlaške, a u stvari nisu bile vlaške nacionalne manjine. To je bila, recimo, partija Nijedan od ponuđenih odgovora. Time su se praktično rugali manjinama u Srbiji.
Koliko god da je patetično, istina se ne može sabiti u patetiku. Suština je da ovaj zakon novi koji imamo mnoge stvari ispravlja, verovatno ne do kraja, ali će poboljšanja u svakom slučaju biti. To znači za biračke odbore, za biračka mesta, za mandate, za ponovno biranje uključuje se sada i Izborna komisija i na kraju samo konstituisanje predvodi, odnosno poziva i formira, pomaže konstituisanju i sam ministar.
Na kraju, hteo bih da kažem samo to da bi u ovom delu istočne Srbije malo trebalo i država da povede računa, zajedno sa Pravoslavnom crkvom, sa rumunskom i Srpskom pravoslavnom crkvom, da se na osnovu zakona i zajedničke saglasnosti podižu i hramovi, zajednički da nastupaju sa Rumunima, jer ovako kako sada stvari stoje, Vlasi su praktično kolateralna šteta.
U danu za glasanje SNS glasaće za ovaj zakon i jednostavno, imaćemo potrebe da još uvek o mnogim stvarima pričamo za poboljšanje kod ovih ljudi u istočnoj Srbiji.