Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Hvala vam.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina je dokaz kontinuiteta ove Vlade, koja je predlagač ovog teksta zakona, iako su u proteklih 15 dana bili vidni pokušaji i premijera i ministara iz nove Vlade da kažu da je to potpuno nova Vlada koja nema nikakve veze sa prethodnom Vladom, ovaj zakon je apsolutni dokaz da to nije tačno. To je dobro, zato što smo dobili dobar predlog zakona i poslanici Nove stranke će glasati za ovaj zakon, zato što on rešava puno problema koji su bili sadržani u starom zakonu, posebno u onom delu koji se tiče izbora za nacionalne savete.
Mene raduje što postoji i jedinstvo u redovima vlasti, kao što je rekao moj prethodnik, koji je u ime dve poslaničke grupe rekao da će glasati za ovaj zakon, tako da ne kvarimo tu idilu, evo, i mi ćemo glasati za ovaj zakon. To je dobro.
Ono što je loše je to da se nije stiglo da ova Vlada kontinuiteta izmeni zakon u onom delu na koji je ukazao Ustavni sud 16. januara ove godine, kada je procenio neustavnim veliki broj članova koji su neustavni i koji se bave nadležnostima nacionalnih saveta.
Siguran sam da će potpredsednica i ministarka sa svojim saradnicima u vrlo kratkom roku doći do toga da se izmeni i taj deo zakona, kako bi to bilo usaglašeno sa Ustavom.
Videli ste i juče i preključe da se poslanici Nove stranke vrlo brinu o tome da parlament ne sklizne u neustavnost, da svojim pogrešnim odlukama ne učini da ovaj visoki dom uradi nešto što je bilo na čast svima nama.
Prema tome, ovako ćemo se ponašati i nadalje. Sve ono što je loše za Srbiju, što je neustavno, što ne odgovara principima i standardima 21. veka će biti podložno našoj kritici, a sve što su dobri predlozi zakona biće podržani kao i ovaj. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću kao i moj uvaženi kolega po profesiji podržati ovaj zakon. Slažem se sa mojim uvaženim kolegom po profesiji da ćemo vrlo brzo dobiti najverovatnije još jedan predlog izmena i dopuna Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, s obzirom da, koliko ja znam, Ustavni sud je zauzeo stav oko vlasništva nad medijima. S toga mislim da ćemo do kraja godine raspravljati ponovo o izmenama i dopunama ovog zakona, ali s obzirom da se bliže izbori i rokovi za izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina, mislim da je ovaj zakon bio neophodan i dobro je što ga na vreme usvajamo, da bi se izbori za vrlo osetljive oblasti mogli da sprovedu.
Odmah na početku ću reći da slobode i prava u svakoj državi se mere slobodama i pravima manjina, a ne slobodama i pravima većine. U Srbiji, ako se ne varam, postoji 19 saveta nacionalnih manjina. Mislim da u državama bivše Jugoslavije Srbija prednjači i to je dobro za Srbiju, jer je Srbija po prilično razorena, nedovršena zemlja, zemlja koja je najviše puta optuživana za etničko čišćenje i raznu vrstu pritisaka i za vršenja aktivnosti, a s tim u vezi, 19 nacionalnih saveta govori da i te kako Srbija vodi računa o nacionalnim manjinama i pravima nacionalnih manjina.
Bez obzira na pritiske i na optužbe da je izvršila etničko čišćenje, Srbija nije bitnije promenila sastav stanovništva od 1991. godine do današnjeg dana. Broj Srba je opao za preko 500.000 od 1991. godine do danas. Još više bi opao da nije bilo priliva stanovništva zbog izbeglica, prognanih i raseljenih lica iz republika bivše SFRJ, ali i broj pojedinih pripadnika nacionalnih manjina takođe pada.
S tim u vezi, mislim da najveći neprijatelji i nacionalnih manjina i većinskog naroda u ovom trenutku nisu jedni drugima, već najveći neprijatelj, posebno u Vojvodini, je bela kuga. Usudiću se da kažem da je bela kuga najopasnije sredstvo etničkog čišćenje trenutno u Vojvodini, a i u mnogim delovima Srbije.
Takođe, ekonomska kriza prouzrokuje odseljavanje ne samo većinskog stanovništva, već i stanovništva određenih manjinskih grupa, koje se takođe kao većinski narod upućuje trbuhom za kruhom.
Ono što su mene zamolili, „nacionalna manjina jugoslovenska“, oni tvrde da ih ima 23.000 i da njihov status nije definisan. Zato molim ministarku da uzme taj njihov prigovor u obzir, s obzirom da ćemo se najverovatnije sa ovim zakonom u dogledno vreme baviti ponovno.
Ono što bih rekao, što sam primetio u diskusijama, da po pitanju Nacionalnog saveta zabrinjava jedino partijske zađevice pripadnika stranaka nacionalnih manjina prema kojima se ja kao pripadnik većinskog naroda i kao predsednik Narodne seljačke stranke ne bih izjašnjavao, već bih njima ostavio da se bave departizacijom svojih nacionalnih saveta. To je bitno zbog njih, a ne zbog većinskog naroda, da na ovaj ili onaj način otklone makar lidere svojih političkih stranaka i saveta nacionalnih manjina, jer to će biti dobro i za njihove nacionalne manjine, za mir u njihovoj, a kad vlada mir u njihovoj kući, onda će najverovatnije vladati i mir u zajedničkoj kući.
Promena zakona utiče na izbore za nacionalne savete. Ni ovaj način izbora nije savršen, ali se ne slažem sa jednom strankom koja je tvrdila da su dosadašnji načini izbora bili demokratičniji nego ovaj koji je sada predviđen, jer ipak mislim da u RIK sedi, na ovaj ili onaj način, zahvaljujući zastupljenosti u Skupštini, desetak partija koje zastupaju stavove nacionalnih manjina na načina da su prošli na manjinskoj listi ili na listi koje su bile većinske, ali su oni kao manjinske grupe bili zastupljeni na takvim izbornim listama. Mislim da ima oko desetak nacionalnih manjina koje su na ovaj ili onaj način zastupljena u parlamentu, a samim tim su zapostavljene u RIK koja održava proporcije sastava Narodne skupštine. Mislim da je to ipak bolji način za izbore i kontrolu izbora za nacionalne savete nacionalnih manjina od dosadašnjih.
Hoću da kažem i to da, s obzirom na ekonomsko stanje u državi, nikome nije prijatno. Mislim da jedna dobro izgrađena fabrika, da jedan dobro zasađen voćnjak ili vinograd, da jedna dobro zasađena njiva više vredi svakoj nacionalnoj manjini, a i većinskom narodu, nego što im važe neki nacionalistički lideri raznih partija. Zbog toga mislim da je zgodno da se saveti nacionalnih manjina, ponavljam, to je njihova unutrašnja stvar, opredele za departizaciju i da oni sami predlože neki propis na koji način da se reguliše uticaj politike stranaka nacionalnih manjina, a ako treba i drugih stranaka na dešavanje u nacionalnim savetima.
Nadam se da će ovi moji saveti biti shvaćeni dobronamerno, jer ne bih voleo da se nacionalni saveti i jedna dobra stvar pretvori u samoagregaciju, samoizolaciju, samogetizaciju bilo koje nacionalne manjine.
Ne trebamo, kao većinski narod, za razliku od drugih, da Srbijom jurimo sa čekićem, da jašemo jedan drugom na vratu, da mašemo čekićem i da razbijamo table sa višejezičnim natpisima. Ne treba da se ugledamo na gore od sebe, da simuliramo slobode drugih, jer se sloboda ne da simulirati. Simulirana sloboda je samo privid slobode. Ne može se poštovati svoj narod, ako se ne poštuje onaj drugi. S tim u vezi, hoću da kažem, kao pripadnik većinskog naroda, da niko u ovoj državi ne treba, a neka vremena su vrlo problematična, da se stidi zato što nije Srbin, ali takođe želim da kažem da niko ne treba da očekuje da se neko treba stideti same činjenice da je Srbin. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, a neka se pripremi narodna poslanica Biljana Hasanović Korać.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministarka, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina se poboljšavaju odredbe koje regulišu izbor nacionalnih saveta, kao i određena organizaciona pitanja koja će biti poboljšana predloženim amandmanima.
Daleko bi bolje bilo da smo imali mogućnost da u celosti raspravljamo i menjamo Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, i to, ne samo zbog odluke Ustavnog suda kojom su osporene veoma važne kompetencije nacionalnih saveta, nego i zbog dosadašnje prakse koja ukazuje na veoma ozbiljne probleme u ostvarivanju zakonom predviđenih kompetencija nacionalnih saveta. Da bi nacionalni saveti mogli u praksi da u potpunosti ostvaruju predviđenu funkciju kulturne autonomije, odnosno funkciju samouprave nacionalnih manjina, neophodno je da se kompletira osnovni Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ali je nužno da se dopunjuju i osnovni zakoni iz oblasti obrazovanja, kulture, informisanja i službene upotrebe jezika i pisma.
Nažalost, u dosadašnjoj praksi Nacionalnog saveta albanske nacionalne manjine pojavljuju se veoma ozbiljni problemi, kako na relaciji sa lokalnim samoupravama, tako i sa ministarstvima, naročito sa Ministarstvom prosvete, čija inspekcija neretko ćutanjem, odnosno ne preduzimanjem odgovarajućih mera dozvoljava nezakonite odluke lokalnih skupština kojima se nameću nezakonite izmene školskih odbora.
U Opštini Preševo, pre četiri godine, lokalna samouprava nije prihvatala da obavlja, kao poveren posao, upis u poseban birački spisak, pa je ovaj posao morao da se obavi direktno u nadležnom ministarstvu. Veoma je važno zakonom precizirati status nacionalnih saveta, a pre svega je neophodno precizirati odnose sa republičkim organima lokalne samouprave.
Nacionalni savet albanske nacionalne manjine od prošle godine ima ozbiljnih problema u finansiranju zbog neučestvovanja ogromne većine Albanaca na popisu 2011. godine. Pored činjenice da u veoma složenoj problematici, koja je bila stvorena u vezi sa popisom 2011. godine, Nacionalni savet Albanaca nije bio uopšte uključen. Vladina Kancelarija za nacionalne manjine je odlučila da drastično kažnjava Nacionalni savet, time što umesto za 61.647 Albanaca ovaj savet finansira samo za 5.800 Albanaca, koliko je Republički zavod za statistiku prikazao u sklopu objavljenih nekompletnih podataka. Ovaj broj od 5.800 Albanaca ne odgovara ni izbliza realnom stanju na terenu, što se uostalom vidi na osnovu rezultata izbora, jer je bilo preko 24.000 glasača za našu izbornu listu. To pokazuju lokalni izbori koji su održani pre dve godine, kao i niz drugih: broj učenika, broj nezaposlenih prijavljenih u zavodima. To je veoma lako dokazivo.
Sada se pojavljuje u vezi sa tim problem u samom Predlogu zakona, jer u članu 7. imate gde se reguliše broj članova nacionalnih saveta, a u kojem je osnovni kriterijum broj stanovnika, zapravo broj pripadnika nacionalne manjine, pa bi ispalo da Albanci umesto dosadašnjih 29 treba da imaju minimum od 15 članova nacionalnog saveta. Neko drugi je spomenuo, neki drugi diskutant, da li u odnosu na taj broj albanska manjina treba da ima savet. Mislim da ima mogućnosti da se ovaj problem reši, jer ta je praksa postojala devedesetih godina. Tada je Republički zavod za statistiku operisao sa podacima koje stalno ažurira, stalno vodi u okviru vitalnih događaja u državi i tačno se zna koliki je broj pripadnika jedne nacionalne manjine.
Smatram da sa praksom finansiranja, po meni, taj diskriminatorski pristup treba otkloniti, a ni u kom slučaju ne bi smelo da se to odrazi na ovaj predlog zakona, na formulacije novog zakona koji će ovde biti izglasan, jer bi posle opet imali u praksi još veće i složenije probleme. Nadam se da će uz sve ove dopune ovaj zakon biti izglasan. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Biljana Hasanović Korać, a neka se pripremi narodni poslanik Gordana Čomić.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvažena ministarko i predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, svoju diskusiju o Predlogu zakona koji je na dnevnom redu počeću od onoga što nam je svima dobro poznato, a to je činjenica da na teritoriji Srbije žive pripadnici različitih nacija i veroispovesti, koji govore različitim jezicima i imaju različitu kulturu.
Upravo te različitosti, ako im priđemo na pravi način i ako ih razumemo, za nas su pravo bogatstvo. Osnov za poštovanje i negovanje ovih različitosti propisuje Ustav Republike Srbije, koji u članu 75. u poslednjem stavu kaže: „Radi ostvarivanja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma, pripadnici nacionalnih manjina mogu izabrati svoje nacionalne savete u skladu sa zakonom“. Na ovim osnovama je i donet Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina 2009. godine, koji je tada ocenjen najvišim ocenama kada je u pitanju zaštita nacionalnih manjina i njihovih sloboda i prava.
Moram da podsetim da je tada predsednik Republike Srbije bio gospodin Boris Tadić, koji je zagovarao i sprovodio politiku zaštite prava nacionalnih manjina i miroljubivu politiku, a koja je recipročno doprinela i boljem položaju nacionalnih manjina srpskog naroda u zemljama u regionu i šire.
Tokom primene Zakona pokazalo se da neka pitanja treba da se pojasne i detaljnije regulišu, a neka pitanja koja nisu regulisana da treba regulisati. Normalno je da se zakoni menjaju u skladu sa promenama u društvu, sa iskustvima u primeni zakona i sa novonastalim potrebama.
Kada govorimo o životu nacionalnih manjina u Srbiji, imam potrebu da navedem i jedan pozitivan primer. Na teritoriji opštine Vršac nalazi se naseljeno mesto Gudurica, koje je poznato po vinogradarstvu i po proizvodnji vina, po podrumima koji dobro vino izvoze u zemlje širom sveta. Zbog toga imaju i kulturnu manifestaciju koja je od nacionalnog značaja i koja se zove – Put vina. Međutim, Gudurica nije poznata samo po tome. Po poslednjem popisu, u Gudurici živi 1.267 stanovnika, od koga je 1.020 punoletno, a ove stanovnike čine pripadnici 17 nacija i oni su ostvarili dobar suživot i dobru saradnju i zato mogu da ostvare i ekonomski napredak. Oni imaju i svoju manifestaciju – Zlatna gudurička jesen, na kojoj pripadnici nacionalnih manjina sa svojim gostima iz matičnih država prikazuju svoje kulturno bogatstvo i razmenjuju znanja i iskustva.
Ali, na našu žalost, nije ovako u svim sredinama. Nije svuda prisutan ovakav nivo razumevanja i saradnje i međupoštovanja. Čak ima sredina gde nije prisutan ni minimalni nivo tolerancije. Zato nam i treba kvalitetan i dobar zakon koji temeljno reguliše pitanja položaja, prava i sloboda i način organizovanja nacionalnih manjina, kako bi se predupredili sukobi.
Ove izmene i dopune Zakona nisu samo tehničke prirode, ima i suštinskih izmena, ali se sve odnose na procesna pitanja izbora i registracije nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Tako na primer član 3. Predloga kaže da se nacionalni saveti upisuju u registar na osnovu prijave za upis, u registar koji vodi ministarstvo u čijem delokrugu su poslovi ljudskih i manjinskih prava, za razliku od dosadašnje formulacije koja je navodila ministarstvo po imenu ministarstva nadležnog za poslove ljudskih i manjinskih prava. Ovu izmenu treba okarakterisati kao pozitivnu, jer je bolje da stoji neodređena formulacija, zato što je iskustvo pokazalo da posle svakih izbora, vladajuća većina koja se formira ima potrebu da reorganizuje ministarstva, i po broju i po nadležnosti i po nazivima, i da ne bi bilo zabune, ocenjujem da je formulacija koja se sada predlaže dobra, ali je više tehničke prirode.
Što se tiče rokova prilikom registracije, malo su konfuzni. Ko se ne bavi registracijom, teže može da se snađe. Na primer, kaže se da se nacionalni savet upisuje u registar na osnovu prijave koju predsednik nacionalnog saveta podnosi ministarstvu u roku od pet dana od kada je prvi saziv nacionalnog saveta izabrao predsednika nacionalnog saveta i između ostalog kaže da uz tu prijavu treba da podnese i dva primerka statuta.
U članu 6. koji reguliše statut, njegovu sadržinu i postupanje, u zadnjem stavu se kaže: „Prvi saziv nacionalnog saveta dužan je da donese statut nacionalnog saveta u roku od 10 dana od konstituisanja.“ Čoveku koji se ne bavi registracijom, malo je konfuzno, jer, jedan je rok pet dana, drugi 10 dana, treba dosta poznavanja tehnike da bi se ovde razumeo postupak i koraci kako treba da se sprovede priprema za podnošenje prijave. Predlažem da ministarstvo sačini jedno uputstvo za nacionalne savete koji se prvi put konstituišu, kako bi im olakšao ovaj postupak upisa.
Ono što se može staviti kao najveća zamerka jeste što se ovaj zakon koji je od suštinske važnosti donosi po hitnom postupku, što nam je dostavljen par dana pre održavanja sednice a sednica je zakazana danas za sutra, pa nismo imali vremena da detaljno proučimo tekst zakona i da sagledamo da li se suštinski dira u već stečena prava nacionalnih manjina.
Tačno je da je sprovedena javna rasprava još pre par meseci, ali, koliko imam saznanja, nisu usvojene primedbe i sugestije koje su date u toku te javne rasprave. Ovih dana sam se konsultovala sa predstavnicima rumunske nacionalnosti koji su učestvovali u javnoj raspravi, sa predstavnicima nacionalnog saveta Rumuna i došla sam do sledećih saznanja, pa ih sada ovde jasno iznosim.
Kao prvo, nije usvojena sugestija da se definiše status nacionalnih saveta, osim što piše da stiču svojstvo pravnog lica danom upisa u registar. Zbog toga se često nacionalni saveti doživljavaju kao udruženje građana, a i sam postupak registracije je vrlo sličan, i to im svakako umanjuje značaj i važnost, pogotovo u komunikaciji sa drugim institucijama u zemlji i inostranstvu.
Još je Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2001. godine bilo predviđeno da se osnuje fond za nacionalne manjine. Za regulisanje rada fonda nije bilo uslova dok nije donet Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Sada su se stekli uslovi za to i ovim izmenama i dopunama je trebalo regulisati ovo pitanje i predvideti regulisanje, ili predvideti regulisanje tog pitanja podzakonskim aktima, jer putem ovog fonda, preko projektnog finansiranja, moguće bi bilo regulisati i finansiranje manjinskih tradicionalnih manifestacija, ali i održavanje zgrada manjinskih institucija u oblasti kulture, obrazovanja ili informisanja.
Kod nas nacionalne manjine žive pretežno u nerazvijenim opštinama. Zbog toga je njihovo finansiranje otežano. Na primer, u oblasti obrazovanja država izdvaja sredstva samo za zarade zaposlenih, a obaveza lokalne samouprave je da finansira održavanje zgrada, putne troškove zaposlenih, nabavku obrazovnih i drugih tehničkih pomagala, grejanje, struju i ostale komunalije, što je svakako u današnjim uslovima krize i smanjenih prihoda lokalnoj samoupravi otežano i smanjeno po obimu.
Sledeća primedba bi bila da u ovom predlogu zakona nije regulisano pitanje imovine nacionalnih saveta. Ne samo da nije propisan oblik svojine koji mogu nacionalni saveti nacionalnih manjina da stiču, već nije propisano ni da li mogu biti sukcesori, odnosno naslednici fondacija koje su nacionalizovane 1945. godine i da li mogu da potražuju povraćaj iste imovine.Ovo govorim zato što u opštini Vršac je postojao spor između Nacionalnog saveta Rumuna za imovinu nekih fondacija koja je nacionalizovana 1945. godine pa imamo negativna iskustva na tom planu.
Jedna od važnih sugestija u okviru javne rasprave je bila da treba da se izvrši depolitizacija kada su upitanju nacionalni saveti, njihov izbor i konstituisanje, jer postoje indicije da je pri početku primene zakona i pri prvim konstituisanjima bilo uticaja političkih stranaka i politike na konstituisanje nacionalnih saveta. Po ovom pitanju treba prodiskutovati i novo rešenje da izbore za nacionalne savete sprovodi RIK.
Ako se pogleda s jedne strane, to je dobro rešenje zato što je to kvalifikovano radno telo koje ima iskustva i koje može da pomogne nacionalnim savetima u sprovođenju postupka izbora. Međutim, ako pogledamo s druge strane. Sastav RIK-a je takav da predstavnike za Republičku izbornu komisiju, a to smo imali i na ovoj sednici, daju političke stranke. Pitanje je koliko tu predstavnici nacionalnih manjina imaju svojih predstavnika i koliko će tu preko Republičke izborne komisije stranke uticati na proces izbora, a koliko će moći da se sprovede potrebna depolitizacija tog pitanja.
Očekujemo da nadležno Ministarstvo u što skorije vreme pripremi izmene i dopune koje će obuhvatiti pitanja za koja sam navela da smatram da treba da budu regulisana ili pripremiti novi zakon pošto je već ovim izmenama i dopunama oko 50% normi promenjeno, pa radi lakše primene možda bi bilo jednostavnije i doneti novi zakon.
U iščekivanju rešavanja ovih pitanja, poslanička grupa Boris Tadić – Nova demokratska stranka, Zajedno za Srbiju, Zeleni za sada neće podržati ove izmene i dopune zakona. Hvala na pažnji.

Hvala.

Zamolio bih službu Narodne skupštine da postupi u skladu sa članom 128. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije i preuzme kartice narodnih poslanika koja se nalaze u elektronskim jedinicama, a narodni poslanici se trenutno ne nalaze u sali.

Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Pavićević.

Zahvaljujem. Dame i gospodo, pokušaću da zaslužim vašu pažnju komentarima i opaskama o predlogu i zakonu o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima iz dve perspektive.
Prva je proceduralna koja je ponekad jednako važna kao i ona suštinska sadržinska koju formiramo pokušavajući da govoreći o članovima zakona objasnimo onima zbog kojih uopšte zakon donosimo, dakle svima u Srbiji, i druga koja podrazumeva da je ovakav zakon potrebno videti iz te vrednosne perspektive kada se govori o opaskama o pojedinim članovima.
Proceduralno, zašto je ovo zakon o izmenama i dopunama? Zato što je evo već četvrta ili peta godina u Narodnoj skupštini postoje jedinstvena metodološka pravila koja obavezuju sve podnosioce zakona o tome kako moraju da podnose predloge zakona. Jedinstvenim metodološkim pravilima u glavi 5. u članu 47. se kaže da ukoliko je više od polovine članova nekog zakona u izmenama onda mora novi zakon. Ovde imate 138 članova postojećeg zakona u 68 izmena. Ruku na srce, u 70. Napominjem, ovo proceduralno pravilo je važno da i kroz to vidimo kako se ovaj zakon gleda kroz opšti interes, jer se možemo iscrpljivati u tome da li je 70 ili 68 i svaka od strana bi bila dosta čvrsto na svojim stanovištima, a možemo i da kažemo – opšti interes i ideje donošenja ovih izmena i dopune je da se sprovedu izbori za nacionalne savete.
Jedinstvena metodološka pravila i glava 5. član 47. sprečava da u ovom predlogu zakona bude izmena i dopuna koje se tiču odluka Ustavnog suda, jer tada bi to bez ikakvog spora morao da bude novi zakon.
Druga proceduralna stvar koju hoću da pomenem i drago mi je što je ministarka Kori Udovički ovde, jeste Rezolucija Narodne skupštine o zakonodavnoj politici koju je ova Skupština usvojila juna 2013. godine, ova dva akta, jedinstvena metodološka pravila i Rezolucija o zakonodavnoj politici često svakoj izvršnoj vlasti, a nažalost i mnogima od nas, služe za – ma šta, to je bez veze, to i ovako ničemu ne služi. I jedan i drugi akt služe tome da Skupština u potpunosti izvrši svoju nadzornu i kontrolnu ulogu, a Rezolucija o zakonodavnoj politici mislim da je akt koji će ministarki Udovički biti od merljive koristi u svom radu, u nadležnostima koje ima u Vladi. Kazaću i zašto, u poslednjoj trećini akta koji je jednoglasno usvojila Skupština, Rezolucija o zakonodavnoj aktivnosti, se kaže da: „Svaki predlagač zakona je u obavezi da uz nacrt, odnosno predlog nacrta koji je u javnoj raspravi predlog ako je u proceduri, podnese i nacrt i predlog podzakonskih akata“, ili ako nije to u mogućnosti, da Narodnoj skupštini da obrazloženje zašto ne može da podnese i nacrt ili predlog podzakonskih akata. Nema primene zakona dok se ne usvoje podzakonska akta.
Dokle god nemate da ta stvar postane rutina dotle nećete imati ostvareno nijedno obećanje o promenama koje proizvodi zakon, jer nijedan zakon neće biti primenjen. Ove izmene i dopune kako god i sa koliko god glasova usvojili bez podzakonskih akata ne proizvode nikakve posledice na izbore na nacionalne savete.
S obzirom da znam da je nadležnost ministarke Udovički i da se bavi politikom i da se bavi usklađivanjem svega onoga što jesu perspektive politike u raznim sektorima, ali i da se bavi – radi li to, primenjuje li to iko, mislim da će u nama imati snažnu podršku za primenu rezoluciju ove Skupštine, a ja najavljujem da ću u svakom svom obraćanju spomenuti ova dva važna akta – jedinstvena metodološka pravila po kojima se podnose predlozi akata i Rezoluciju o zakonodavnoj aktivnosti, na koju je obavezna i Vlada RS i Skupština i svi oni koji učestvuju u zakonodavnom procesu.
Da imamo podzakonske akte, a na osnovu rezolucije koja je usvojena drugi deo moje diskusije bi bio besmislen, jer bi pisalo na koji način će se primeniti odredbe o kojima ja sada moram da postavim pitanja i da dajem komentare. Kada hoću da dam komentare o nekoliko članova nemam nameru da ponavljam ono oko čega ovde postoji konsenzus, a to je da sa manje ili više znanja svi raspolažemo informacijama odakle nam nacionalni saveti i da znamo koliko je važno poštovati ljudska prava i da znamo da ljudska prava nemaju hijerarhiju, da su ljudska prava i manjinska i ženska ljudska prava i prava iz rada i prava bilo kako definisana nemaju hijerarhiju i sva se imaju primenjivati u državi i u društvu koje želi sebe da izgradi kao društvo vladavine prava.
Neposredno, rešenja proističu iz dokumenta koji je usvojen u ovom domu, zvao se mala povelja ili ustavna povelja, jedan izvanredan akt.
Meni je žao što nije uspela jedna ideja koju smo imali sa Republikom Crnom Gorom, Bosnom, Hrvatskom i Slovenijom, da to postane regionalni akt. To je ideja i za ministarku Udovički, da ustavnu povelju uvedemo u regionalnu saradnju, jer se zaista radi o jednom dobrom dokumentu.
Kasnijim donošenjem Zakona o nacionalnim savetima, nakon Zakona o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina, dobili smo nacionalne savete, zadovoljni što u Srbiji živimo svi zajedno, Slovaci, Rusini, Mađari, Rumuni, Ukrajinci, Romi, Hrvati, Makedonci, Crnogorci, Bugari, Vlasi, Grci, Bunjevci, Nemci, Jevreji, Albanci, Bošnjaci, Slovenci, Rusi, Turci. Meni je žao što nema Cincara više, jer su mi drage legende o Cincarima u našem društvu. Svi oni po zakonu imaju prava da se organizuju u svoje nacionalne savete, sprovodeći vrednosno svoju kulturnu autonomiju u obrazovanju, kulturi, obaveštavanju i o upotrebi jezika i pisma. U nekim delovima Srbije postoji duga tradicija, nevezana za države koje su bile organizovane, a nekima je ovo po prvi put. Tačno se vide razlike i teškoće u primeni zakona, takav kakav je bio.
Koji su članovi na koje ja hoću da dam opaske i na koje su podneti amandmani za koje bih zamolila ministarku da ih vrlo pažljivo pogleda? Radi se o odredbama kojima se vrši brisanje iz registra, o odredbama kojima se objašnjavaju razlozi za obustavu izbora i o rokovima koji su predviđeni za upis, koji se bitno razlikuju od uobičajenih rokova. To je nekakav fokus na koji hoću da obratim pažnju.
Zašto? Zato što se kroz ovih nekoliko članova jasno i kroz diskusiju vidi nedostatak nečega u našem društvu, što nije vezano samo za Zakon o nacionalnim savetima. Radi se o poverenju. Bez poverenja kao lepka društva nemate mogućnost da vam funkcionišu bilo kakve institucije koje hoćete da izgradite. Bez poverenja u vrednosni sistem koji hoćete da izgradite nema načina da osetimo i odgovornost da se to poverenje ne smanji ili ne izgubi. Mi smo društvo bez poverenja. Kada hoće da nas vređaju, onda kažu da smo društvo prevaranata i onih sklonih lakim obećanjima, bez obzira da li je u pitanju brzina promene ili kada je u pitanju bilo kakva reč, da smo skloniji da pričamo nego što smo skloniji da stvarno radimo. Nema stvarnog rada u promenama društva bez poverenja.
Zašto je to tako značajno za ove članove? Zato što je u obrazloženju za brisanje iz registra spominjano da zakon ima pravo na sprečavanje zloupotreba. Ako vi imate potrebu da definišete na koji način će se birati pripadnici nacionalnih manjina i ako kažete – ovaj član za obustavu izbora ili za sprečavanje zloupotrebe zato što oni nisu zainteresovani, onda mi imamo mnogo veći problem nego da li ćete ih brisati iz registra.
Ako ćemo odlučiti da dozvolimo brisanje iz registra sa relativno nejasnim formama, šta se onda dešava sledeći put? Onda imamo mnogo veći problem nego da li ste na zaista zakonit način utvrdili da u nacionalnom savetu nema polovine ili da se dešava nešto zbog čega se ministarstvo odlučuje na brisanje iz registra.
Kad su u pitanju nacionalne manjine, onda se tema vidi kao strašno delikatna i strašno osetljiva. Ali, ako to pomerite kroz razne druge strukture, videćete da je u suštini do rešenja došlo zato što, ne da nije bilo primene postojećeg zakona, nego nije bilo poverenja da tako nešto uopšte može da se desi da imate organizovane nacionalne zajednice koje zakonito obavljaju svoje nadležnosti.
Kroz ovu salu smo čuli žučne i na momente strašne i obavezujuće reči o radu nekoliko nacionalnih saveta. Odatle verovatno argumentacija da moramo da imamo odredbu koja će sprečiti zloupotrebe. Ne, mi moramo da imamo svest o tome da moramo da gradimo poverenje kada je u pitanju rad nacionalnih saveta. Razlika je ogromna. Nadam se da će usvajanjem amandmana, takvi kakvi su, ili da ćemo radom na amandmanu kroz nadležni odbor pokušati da pređemo taj korak, pa da razumemo da ukoliko ne možemo da sprovedemo izbore uopšte, jer nema zainteresovanih, da je onda problem mnogo veći od toga da se donese odluka u upravi da neće biti formiranja nacionalnih saveta.
Ako ne možemo da formiramo nacionalni savet zbog toga što ne možete zakonom da regulišete hoće li ili neće biti kandidata iz političkih stranaka utemeljenih u nacionalnim zajednicama ili utemeljenih u većinskoj ili drugoj nacionalnoj zajednici, teško da ćemo zaista dobiti rešenje problema za koje je očito za ove prethodne četiri godine da postoje u radu nacionalnih saveta.
Moja iskrena želja je da razumemo da kada se nešto radi po prvi put da to uvek mora da pokaže sve manjkavosti prvo, pa tek onda da pokaže sve prednosti. Zaista imate nacionalne savete koji su odlično radili. Imate nacionalnih saveta koji su, uprkos teškoćama, radili jako dobro. Imate i situacije, ja ću bez navođenja samih nacionalnih saveta izneti primere, ali pouzdano znam da se radi o događaju koji se dogodio. Dakle, imate i nacionalne savete u koje dolazi budžetski inspektor i pita zašto je zapisnik i zašto su dokumenta na jeziku nacionalnog saveta? Oni kažu – znate, mi smo formirani da radimo na tom jeziku. Ne, on traži prevod na srpski jezik.
Imate i nacionalne savete koji imaju izvanrednu saradnju sa matičnim državama koje imaju problema sa restitucijom ili sa sukobljenim dokumentima ili tumačenjima oko toga čija je zgrada, pa ne mogu da izgrade ono što im je u nadležnosti da imaju kao istoriju sećanja svog naroda, istoriju kulture itd. Imate nacionalne savete koji ne mogu da se dogovore o tome ko je glavni, pod znacima navoda, unutar nacionalnih saveta, pa onda to šta je važnije i ko ima da se sluša češće ide kroz političke stranke ili kroz sukobljene interesne grupe unutar nacionalne manjine, nego što zaista ide po zakonu.
Znam da sasvim sigurno i svi iz izvršne vlasti znaju mnogo bolje nego ja primere iz svakodnevnog rada nacionalnih saveta i svu energiju koja je ulagana da se neki od tih primera reše. Moja je obaveza da budem potpuno sigurna i zato se vraćam na spominjanje rezolucije o zakonodavnoj aktivnosti. Ja sve ovo ne bi morala da pričam da sam videla podzakonski akt, da sam videla uputstvo, da sam videla pravilnik, jer bi to pročitala pa ne bi bilo potrebe da imamo nejasnoća o tome kako će se određeni članovi primenjivati.
Dakle, važnije od toga da li će biti ili neće biti usvojen amandman je da razumemo da u ovoj drugoj fazi primene Zakona o nacionalnim savetima i očekujući potpuno nov zakon, to će biti neminovno ili će biti izmena i dopuna ovog izmenjenog i dopunjenog, svejedno, da razmislimo o tome kako možemo raditi na izgradnji i na jačanju poverenja unutar društva.
Kada jednom budemo doneli jasnu odluku o tome, onda će biti i jačanje poverenja između većinskih i manjinskih zajednica, većinskih i manjinskih grupa, ali i između manjinskih zajednica samih među sobom, jer vam se taj nedostatak poverenja, koji nam je veliki problem u društvu, preslikava i u tome da imate bilateralne razgovore, dogovore među nacionalnim zajednicama koji izgledaju da su dogovori jednih na uštrb drugima.
Sve je to legitimno i legalno, ali je naša obaveza kao narodnih poslanika prvo da o tome jasno informišemo najširu javnost, a zatim da pokušamo u dijalogu sa izvršnom vlašću da zajedno odlučimo da najbolji mogući tekst izmena i dopuna, sa najmanjim mogućim izvorom tumačenja, bude u danu za glasanje u Narodnoj skupštini. Naravno, to ne znači, niti iko ima takvu ideju, da će to rešiti sve probleme, od finansijskih, preko problema obuhvatanja svojih nadležnosti, do različitih kapaciteta nacionalnih saveta, različite istorije nacionalnih zajednica na teritoriji Srbije.
To ne znači da će ovim zakonom ti problemi biti rešeni, ali mislim da bio ogroman korak napred, da razumemo da su moje opaske i o proceduri, dakle od dva važna dokumenta i o nekoliko odredbi usmerene u to da apelujem na početak dijaloga o izgradnji i poverenja kao takvog, pa kakav je god poverenje forme imalo u jačanju unutar nacionalnih zajednica, unutar same izvršen vlasti, između lokalne samouprave izvršne vlasti, između nacionalnih saveta i lokalne samouprave, između nas narodnih poslanika i bilo koga ko je u Vladi Republike Srbije. To je lepak koji donosi uspeh, a svi možemo samo da navijamo za uspeh kojim će imati razvoj nacionalnih saveta u godinama pred nama.
Na kraju da iskoristim prisustvo Koriju Udovički sa rizikom da me opomene predsedavajući, priroda vaših nadležnosti je takva da vas molim da uzmete još jednu temu u obzir i situaciju nastalu nakon odluke o ukidanju Uprave za rodnu ravnopravnost i da kroz neki dijalog ovde ili sa širim delom društva razmislimo da li bi vaše ministarstvo moglo da bude inicijator i najvredniji u poslu osnivanja kancelarije ili prosto gledanja rodne perspektive kroz politike. Zahvaljujem predsedavajući što mi je dopustio ovih 30 sekundi. Hvala vam.