Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, razgovaramo o amandmanu na član 7. Da li je tako? S obzirom da je ovde bilo reči i o članu 5, neko je ovde spominjao od kolega.
Po pitanju ovog amandmana, bio bih rad da ga prihvatim, s obzirom da se zalažem za pozitivnu diskriminaciju nacionalnih manjina. Srbija je zemlja koja je optužena za etničko čišćenje od mnogih, a pri tome smo ovde čuli da imamo 29 nacionalnih zajednica, imamo 19 nacionalnih saveta nacionalnih manjina. To što imamo je pravi dokaz da ono što drugi tvrde za nas, mi nismo ni učinili. Pristalica sam toga, ne znam kakav je način, ukoliko to uradimo jednoj nacionalnoj manjini, onda diskriminišemo druge nacionalne manjine koje su učestvovale na popisu, ako ćemo da verujemo popisu iz 2002. godine.
Na primer, Jugosloveni, oni nisu nacionalna manjina, iako su nekad bili narod tri plemena. Bilo ih je 2002. godine na popisu 80.000, koliko se sećam, a sada ih ima negde oko 20-30 hiljada. Dakle, taj broj može da varira, ne samo u albanskoj nacionalnoj manjini, već je mogao da varira i u drugim nacionalnim manjinama, onda bi se pojavio problem, ako ovo priznamo kao pravo i glasamo za ovaj amandman, onda mogu da se pojave i druge nacionalne manjine i da kažu mi smo diskriminisani, želimo da kažemo da naši pripadnici nacionalnih manjina nisu svi popisani, pa prema tome želimo da se ova odredba odnosi na njih. Više ne znam koji bi zakonski kriterijum bio za izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina.
Predlažem da predstavnici ove nacionalne manjine, s obzirom da su delovi ovog zakona proglašeni neustavnim, u odnosu na medije, uskoro ćemo najverovatnije dorađivati ovaj zakon, da oni u dogovoru sa Vladom i Zavodom za statistiku reše ovo pitanje, odnosno da se dogovore kako da reše ovo pitanje, s obzirom da su oni dobrovoljno bojkotovali prošli popis…

Gospodine Rističeviću, govorite o amandmanu, molim vas.

Govorim o amandmanu. Gospodine predsedavajući, jedini govorim o amandmanu.

Govorite o postupcima, pretpostavkama postupaka pripadnika jedne nacionalne manjine, a ovde je reč o amandmanu.

Ovde piše da ih je 2002. godine bilo 61.647, a da ih je sad 5.500 i da to predstavlja problem zato što oni tu sliku ne mogu da iskažu u nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Oni su predložili da im se prizna pravo iz 2002. godine. Govorim da to mogu da traže i druge nacionalne manjine. Dobrovoljno su odustali od popisa, ali predlažem da to pitanje reše na neki drugi način, pa kada sledeći put budemo dorađivali ovaj zakon, a prilike su takve da zbog nekih neustavnosti zakona po pitanju medija ćemo opet raditi ove izmene, da se nađe neko rešenje u cilju integracija, a ne getoizacije albanske manjine u Preševu, s obzirom da one optužbe, kojima su nas razni izlagali, ne stoje, da dokažemo još jednom da smo većina koja poštuje manjinska prava, a ne ono što drugi tvrde za nas. Dakle, u cilju integracija, a ne getoizacije ove nacionalne manjine, želim da im se da prilika i da oni u nekom periodu pokušaju da reše to pitanje sa Vladom, Zavodom za statistiku, da se nađe neki način da se i njima izađe u susret, jer usvajanjem ovog amandmana bi doveli u nepovoljan položaj ostale nacionalne manjine, koje su svoje dužnosti i obaveze izvršili. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Šaip Kamberi.

Kada sam rekao da na teritoriji Preševa, Bujanovca i Medveđe živi 61.647 Albanaca, pozvao sam se na zvanične podatke Zavoda za statistiku iz popisa stanovništva 2002. godine. To su podaci koje je država dala.
Ako se u periodu od 10 godina iselilo, kako se kaže ovde, 55.000 Albanaca, treba dati odgovor na pitanje - zašto su se iselili. Podnošenje amandmana je pitanje praktične prirode, kako bi se izbegla situacija koju smo imali sa osnovnim sudovima, odnosno Zakonom o sedištima i područjima osnovnih sudova i osnovnih tužilaštava, da Preševo izgubi sud zato što Albanci nisu učestvovali na prošlom popisu stanovništva.
Mislim da nije u redu da država koja pretenduje da bude deo EU mora da broji svoje manjine, kako bi onda davala prava. U tom pogledu, pozivam se na član 18. Ustava Republike Srbije, koji propisuje da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskim i manjinskih prava. Hvala.

Hvala.
Samo da vas obavestim da ste potrošili vreme predviđeno za izlaganje vaše poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi kao zamenik predsednika poslaničke grupe.

Hvala gospodine predsedavajući.
Hajde da vidimo ovo obrazloženje koje je dala Vlada. Prvo, u tom delu gde se kaže da je u pitanju da li se ovim amandmanom dovodi u pitanje član 21. Ustava RS, a koji zapravo govori o zabrani diskriminacije. Upravo je amandman upućen u pravcu da ne dođe do diskriminacije, da ne bi došlo do narednih izbora do te situacije da se drastično smanjuje broj legitimnih predstavnika Albanaca u Nacionalnom savetu od 29 na 15, što bi bila diskriminacija. Doduše, kao što je diskriminacija smanjenje od 30% finansiranja nacionalnih saveta Albanaca prošle godine zbog ovog problema i dugo se govori i najavljuje da će biti vanrednog popisa, ali ga nema.
Ovim amandmanom smo zapravo tražili da rešimo ovaj veoma osetljiv i težak problem.
Da li je bilo bolje rešenje ono što je jedan od diskutanata spomenuo, da se uzima u obzir broj članova, broj Albanaca u posebnog biračkom spisku? Za prethodne izbore 2010. godine je upisano negde oko 27.000 Albanaca, a pred nove izbore će ovaj broj biti preko 30.000. U amandmanu nismo mogli ovaj kriterijum da unesemo. Mogla je Vlada da nađe načina, ako ne da se reši problem na način koji smo mi predložili, valjda je bilo moguće rešenje preko broja u posebnom biračkom spisku, u ovom slučaju prijavljenih Albanaca u posebnom biračkom spisku, da se ovaj problem reši. Nama je svejedno.
Važno je da na narednim izborima ne budemo u novoj teškoj i osetljivoj situaciji. Mislim da je takvo rešenje Vlada RS u periodu od 1991. do 2002. godine našla kada je za to bilo političke volje. Moj kolega je malo čas spomenuo da po zakonu Republički zavod za statistiku može i koristi se sa procenama broja stanovnika, jer svake godine u kontinuitetu se prate vitalni događaji stanovništva. Ne vidim i u ovom preko godinu dana dugom periodu kada se 30% smanjuju sredstva Nacionalnom savetu Albanaca zašto se ne pokušava racionalnije rešiti ovaj problem, umesto ovoga što sada čujem, umesto nekih politizovanih stavova? Da li je moglo preko 50.000 Albanaca da ispari? Nije bilo ratnih situacija u ovom periodu. Da je bilo rata, pa su morali da beže.
Zašto od 2002. godine pa do 2011. godine da se smanji broj Albanaca od 61.467 na 5.500? Popisom iz 1991. godine je bilo 78.000. Kada bi to stvarno tako bilo onda ima i te kako potrebe da se ispita zašto se smanjuje tako drastično broj Albanaca. Bio je politički problem za koje Vlada i nadležni organi nisu pokazali interesovanje da sa predstavnicima Albanaca ovo reše. Moglo je da se reši. Nacionalni savet Albanaca nije imao nikakav udeo. Ni kriv ni dužan ispašta i kod finansiranja i kod predstojećih izbora. Ako bi ostalo ovakvo rešenje, došlo bi do reducirajućih mogućnosti.
Ovaj amandman je imao za cilj da reši ovu osetljivu i tešku situaciju. Ako Vlada ima drugačije, bolje rešenje, neka ga uradi. Složićemo se apsolutno, ali je važno da trenutna diskriminatorska situacija se prevaziđe i da se nađe adekvatno rešenje. Hvala.