Dame i gospodo, uvažena predsednice, zdravstvo je uvek meta za kritiku i kada je najbolje organizovano. Sama činjenica da se ide po zdravstvenu uslugu u neku zdravstvenu ustanovu skopčana je i sa psihološkim i sa fizičkim hendikepima upravo onih kojima je potrebna zdravstvena usluga.
Naravno da demagoške priče mogu biti popularne i da ih možemo plasirati i naravno da se po mnogim pitanjima ne možemo složiti, a pošto uglavnom govore lekari, ne mogu da ne iskažem uverenje da svako od nas misli da na najbolji način baš njegovo mišljenje može doprineti dobrim rešenjima.
No, ono što jeste istina, kad se već bavimo i vremeplovom, pa i nekim katama, to je da, ako bi se vratili u neki period od pre tridesetak godina, kada se bolestan čovek latio samo zdravstvene knjižice i odlazio u zdravstvenu ustanovu i tamo bi lekar o njemu brinuo sve, nostalgija nas vodi u luke koje nam po malo i prijaju. Realnost je drugačija.
Sve što se dogodilo na ekonomskom, političkom i na svim drugim poljima naravno da se posebno odrazilo na te najosetljivije segmente, segmente zdravstvene zaštite. Naravno da nije lako u sistemu u kome funkcionišemo naći sredstva koja su potrebna da podignemo nivo zdravstvene zaštite.
Moram reći da pokušaji da se razgovara na vrlo ozbiljne teme, a koje se direktno i indirektno negde mogu smatrati proisteklim iz predloga amandmana, pa i stavova onih koji su za i protiv, idu u prilog činjenici da je zdravstveni sistem Srbije na solidnom putu ako budemo bili spremni svi pomalo da se nečega odreknemo, ali da budemo i objektivni.
Šta je naša najveća vrednost? Znate, i u anketama najveća vrednost su zdravstveni radnici, ljudi koji su uz plate, koje su zaista nekada ispod minimuma dostojanstva, sve vreme u proteklim decenijama korektno i stručno u najvećem procentu uposlenih radili svoj posao. Zbog toga, atakovanjem na pojedince, pa makar oni bili i direktori, mi na neki način degradiramo zdravstvo.
Ja bih iskoristila ovu priliku da podsetim da zdravstveno-obrazovni rad, a kojim se zapravo najviše može uštedeti, jer kao siromašno zemlja ne možemo štedeti na različite načine, ali podizanjem zdravstvene kulture možemo dati veliki doprinos boljoj organizaciji zdravstvenog sistema. Svi pomalo urušavamo činjenicom da upravo degradiramo nosioce zdravstveno-obrazovnog rada lekare, medicinske sestre.
Koristim ovu priliku da zapravo kažem veliko hvala svima njima, jer mislim da najveći broj tih ljudi perfektno obavlja svoj posao. Naravno, nije samo kadar taj, nego i prostor i oprema koji su neophodni uslovi za dobro funkcionisanje.
Nije istina da nije bilo ušteda u prethodnom periodu. Govorim o bliskoj prošlosti. Samo zahvaljujući jednom tenderu 30 miliona evra smo uštedeli kada su u pitanju nabavke lekova i drugih medicinskih sredstava za bolnice i domove zdravlja. Suficit koji je prikazan je realan i naravno da se mora deliti i da nikom nije prijatno kada mora da prebacuje sa jedne stavke na drugu, ali ova mera se na način kako je ministar obrazložio ne može negativno odraziti ako hoćemo zaista realno da zaključujemo, pa će prema tome poslanička grupa SPS, pošto je na svom poslaničkom klubu detaljno analizirala ove predloge, pa i amandmane, biti protiv ovog amandmana. Zahvaljujem.

Reč ima dr Vladica Dimitrov. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, mogu se samo nadovezati na govor mog prethodnog kolege, koji je rekao da je treći put narodni poslanik i da kao kolega lekar u stvari apeluje. Ja sam prvi put poslanik i čini mi se da je uvaženi kolega to radio više radi sopstvene promocije, nego radi odbrane samog amandmana.
Nas je ovde dosta iz te profesije i svima je nama jasno da zdravstveni sistem nije u najboljoj kondiciji i da postoje brojni problemi. Kao što ste i sami rekli, taj problem treba rešavati sistemski, a ne ad hok varijantama.
Kao što je i ministar Krstić rekao, radi se o prebacivanju sredstava iz jednog u drugi fond radi popunjavanja rupe u drugom fondu i da to neće ugroziti nikakv zdravstveni sistem u Republici Srbiji i da će praktično sva nedostajuća sredstva, ukoliko ih bude do kraja godine, biti obezbeđena transferom sredstava iz budžeta.
Sada kada vi govorite, a slušaju vas građani, pogotovo oni koji čekaju na sve ove intervencije, logično je da kažem da je ovo samo čin lične promocije, jer će upravo zadržavanjem ovih sredstava možda se rešiti jedan od velikog broja nagomilanih problema u zdravstvenoj zaštiti. Da pojednostavim, rešiće se možda jedna lista čekanja, ali se neće rešiti mnoge od njih. Neko će možda doći do kuka, ali neće doći do magnetne rezonance, neće doći do veštačkog sočiva, neće doći do određene kardio intervencije.
Problem je sistemski i on će se rešavati kroz novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti, zdravstvenom osiguranju, a tada će se verovatno detaljno i analizirati koji su to uzroci problema koji su nas doveli u ovu situaciju i kada su ti problemi nastali.
Amandman nije prihvatljiv zato što njime u ovom trenutku ništa ne može da se učini ozbiljnije za poboljšanje zdravstvene situacije, odnosno zdravstvenog sistema u Srbiji, a može mnogo toga poremetiti u nekim drugim životnim sistemima. Konkretno, recimo u sistemu redovnog isplaćivanja penzija. Za SNS nije prihvatljiv ovaj amandman. Hvala.

Reč ima dr Aleksandar Radojević. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege poslanici, ja sam po prirodi surovi realista, pa ću pokušati na primerima da vam pokažem kako je besomučno urušavan sistem zdravstvene zaštite zadnjih petnaestak godina, odnosno od sume koja se zove budžet republičkog fonda, odnosno dve milijarde i 300 miliona evra otprilike iz godine u godina, petnaestak godina unazad su smišljani najperfidniji načini da taj novac nikako ne dođe u ruke lekara koji leče i pacijenata koji su lečena lica u bolnicama ili na svim onim mestima gde se obavlja zdravstvena delatnost. Hiljade je takvih primera i zaista je neverovatno kako su se neki ljudi dovijali da dođu do tih rešenja da se pare skrenu sa onih do kojih treba da stignu putem lekarske usluge ili putem lekova koji treba da dođu do pacijenata.
Valjda je najdrastičniji primer kada je u naš zakon uvršćena odredba da neke inostrane farmaceutske kompanije koje otvore jednu garažu za prepakivanje lekova sa kamiona u one male paketiće, odmah dobiju status domaćeg proizvođača. Ogromne pare na taj način iz fonda zdravstva odlaze nepotrebno, praveći uzgred i deficit onaj uvozno-izvozni.
Ono što je jako zanimljivo na tu temu, može se videti na milion primera. Primera radi, „Lasiks“ je lek u medicini koji za šire građanstvo, da napravim jednu paralelu, znači u većini grana medicine kao što je brašno pekarima u proizvodnji hleba. Ukoliko nemate „Lasiks“, nemate praktično ni medicinu, nemate uslove za spašavanje ljudskih života. Ta ampulica „Lasiksa“ dok je proizvodila „Jugoremedija“ koštala je nekih pet dinara. Onda je tog leka nestalo na volšeban način, pa smo uvezli onda „Furosemid“, neku njegovu zamenu iz Hrvatske, Bugarske, Indije, odakle sve ne, koja je sedmostruko skuplja od tog istog „Lasiksa“. Pri tome, niko se ne bavi aktivnošću tog „Furosemida“ i odgovorno vam tvrdim da nijedan nije ni u približnoj klasi kvaliteta kao što je bio domaći „Lasiks“.
Samo tim jednim jedinim lekićem, jednom jedinim ampulicom, koja je jedna od desetine hiljada koje se koriste u medicini, godišnje se gubi nekoliko miliona evra iz Fonda zdravstva. Mogu i precizno da vam kažem, samo na lasiksu je gubitak na razlici u ceni samo za godinu dana u 40-ak zdravstvenih centara koliko ih ima u Srbiji oko milion evra. Dakle, to je samo jedna mrvica, jedan segment u svim onim lekovima koji ne postoje u domaćoj proizvodnji.
(Predsednik: Molim gospodina Stefanovića da ne dobacuje.)
Jedna od sledećih dosetki, koja je bila prosto genijalna, je recimo, ako kamera može da snimi, ovaj papirić koji je obavezan da stoji pored svakog lavaboa u svakoj zdravstvenoj ustanovi, na kome je uputstvo za lekare i medicinske sestre kako se peru ruke, počev od toga da piše - pokvasite ruke vodom, pa do toga obrišite i osušite ruke. To valjda svako dete nauči u vrtiću.
Bez ovog papirića, koji je ovako u mojoj verziji ovde fotokopije bezvredan, a koji u svim zdravstvenim ustanovama mora da stoji fino upakovan i koji je štampan u nekoliko desetina hiljada primeraka, ili bez table na kojoj piše – pazi, klizav pod, bolnica ne može biti akreditovana, bolnica ne može raditi. Ali, bez penicilina domaće proizvodnje ili bez lasiksa dobrog kvaliteta ili bez bilo kog drugog leka možete.
Dakle, to je još jedan od onih perfidnih načina da se pare iz budžeta skrenu na pogrešnu stranu. Od tih 202 milijarde i 300 miliona evra godišnje, nekih 800 miliona evra, po nekim podacima koji se mogu pronaći, je išlo na plate zdravstvenih radnika, na sve plate zdravstvenih radnika. U tim platama je nekih 21.000 lekara, na šta otpada oko 270 miliona evra. Ostalo ide na srednji kadar.
Pri tome, ima u našoj državi, u našoj zdravstvenoj populaciji, ogroman broj lekara koji se bave svojim poslom samo posredno preko drugih kolega. Oni lekari koji se bave klinikom, koji se bave pacijentom su prava retkost. Kliničari su stavljeni na marginu, jer oni su jedini koji egzekucijom lečenja vrše pravi posao, oni koji se bave time da obezbede tim kliničarima tzv. uslove za rad, oni raspolažu novcem.
Kliničari kojima treba novac da bi dali pacijentima lek bivaju sa svih strana kontrolisani, tako da sada kada uđete u opštu praksu, recimo, tamo gde dođete do izabranog lekara, izabrani lekari se plaše svoje senke da li su nekom propisali 22 ili 23 tablete. Doći će neki kontrolor iz RFZO i reći će – kako si ti po tom čuvenom sistemu kapitacije i izabranog lekara napravio štetu od jedne ili dve tablete, nisi prepolovio tabletu zbog miligramaže i slične gluposti, prosto neverovatno kako je nečiji um smislio?
To nisu troškovi u zdravstvu. Troškovi u zdravstvu su one mahinacije kojima se bave 15-ak godina, koje sam do sada pomenuo, a nešto što se zove kreiranje ogromnih troškova i što kod nas funkcioniše zadnjih pet, šest godina je jedan od bisera formiranja transplantacionih centara.
Mi u ovoj maloj državici imamo nekih pet centara za transplantaciju. Od tih pet centara za transplantaciju, jedva da imaju po neku obavezu, odnosno po neku transplantaciju. U 2013. godini od svih transplantacionih centara u svim transplantacionih centara, u svim transplantacionim centrima u Srbiji urađeno je 109 transplantacija. Kad to preračunate, dobijate da ste uradili jednu transplantaciju svakog 17. dana. Jedan transplantacioni centar košta nekoliko miliona evra, školovanje kadra za transplatatore, isto toliko. To je zaista jedan od genijalnih primera kako se pare razbacuju da bi se par ljudi reklamiralo na tu temu.
Moglo bi ovako da se nabraja danima, ali pokušavam da iznesem samo one primere koji su neverovatni. Skoro svi zdravstveni centri su dvehiljaditih godina dobili mini pogone za proizvodnju infuzionih rastvora. Infuzioni rastvor, onaj osnovni, koji se koristi u medicini, sastoji se od 4,5 grama čiste kuhinjske soli i nekih 500 mililitara čiste destilovane vode. Te infuzione rastvore zdravstveni centri, tipa mog zdravstvenog centra u Čačku, su pravili i to je koštalo 20-ak dinara u toj proizvodnji.
Godine 2006. je zabranjena proizvodnja dekretom ministarstva ne zna se iz kog razloga, tako da su troškovi nabavke i upotrebe tih infuzionih rastvora sa 20-ak dinara skočili na 90 dinara. Najveći deo tih troškova od 90 dinara, do onih 20 pomenutih, su posrednici u trgovini, posrednici u transportu, nepovratna ambalaža i slično.
Zaista je trebalo biti genijalan čovek i osmisliti tako nešto, a primera radi, samo bolnica u Čačku troši 12 do 18 hiljada tih infuzionih rastvora mesečno. Kada to preračunate na nivou Srbije, to je oko 10 miliona evra samo zbog toga što je izmeštena ta najprostija proizvodnja iz bolnica i zdravstvenih centara. Uz to, pre tri ili četiri godine stiže zabrana i za proizvodnju destilovane, odnosno redestilovane vode, gde su troškovi još puta pet na neekonomičnosti.
Ovo prebacivanje ovih 2% sa onoga što se zove Fond zdravstva na penziono osiguranje, u odnosu na one mahinacije kojih ima u zdravstvu, predstavlja kap u moru. Zaista je vrlo lako dobrom organizacijom stati na put ovim lopovlucima i zdravstvu u Srbiji dati kliničarima i pacijentima kojima je zaista namenjeno i potrebno. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Predrag Mijatović.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo, moje kolege su dosta toga iznele, ne želim da to ponavljam, jedino neke stvari treba reći ne samo zbog nas ovde, više zbog građana Srbije koji znaju kako izgleda naš zdravstveni sistem.
Ovaj amandman koji je kolega prezentirao, dobro je da ga je Vlada odbila. Mi ga nećemo podržati, a više je služio da bi se iskritikovao sistem kome su oni najviše kumovali.
U jednom trenutku, sada kritikovati liste čekanja, kritikovati da nema stentova, da nema aparata itd, je u najmanju ruku demagogija i možda na izvestan način i amoralno od ljudi koji to kritikuju, koji su pripadali bivšoj vlasti.
O čemu se radi? U svim sistemima do sada, s obzirom na moje godine, bio sam klinički lekar, mi smo od 90-ih godina nasledili jedan relativno solidan zdravstveni sistem u drugom društveno-političkom sistemu, ali taj zdravstveni sistem je kako–tako funkcionisao.
Onda je jedan od poslanika rekao da je bio štap i kanap tokom 90-ih godina. Tačno je da smo radili sa štapom i kanapom, ali u tom sistemu smo najviše mi lekari uspeli da održimo zdravstveni sistem pod bombardovanjem, pod sankcijama koje su nas pogodile i pod celokupnim ekonomskim sistemom u kome smo se nalazili. Taj zdravstveni sistem je bio relativno dobar u odnosu na ovaj sadašnji. Onda, 2000. godine, posle revolucije koju je predvodila DS i posle paljenja ovog doma je počela korupcija u zdravstvu.
Donet je Zakon o zdravstvu koji je omogućio sve ovo sa čime se mi sada sudaramo, onda su počele promene, ne kompletnog zdravstvenog sistema, nego na mala vrata. Menjali su se pojedini segmenti u zdravstvenom sistemu, koji su polako dozvoljavali i uvodili korupciju u zdravstveni sistem. Kolege koje su radile u to doba znaju šta to znači. Mi smo o tome mnogo puta razgovarali ovde. Onda je počelo korupcija u zdravstvu, onda su polako počele i kažete nije ministar bio vaš. Nije bio vaš ministar, ali je bio u Vladi koju ste vi vodili. Ministar je bio predložen iz vaše grupacije, ne iz naše. Ako na bilo koji način aludirate na SPS i na SRS 90-ih godina, taj sistem je funkcionisao i zdravstvo je u to vreme funkcionisalo.
Međutim, šta? Za ovih 12 godina koliko ste bili na vlasti, odnosno DS i vlast koja je onda bila, znači razvlačeni sistem, doveli ste zdravstveni sistem do prosjačkog štapa. Doveli ste nas do liste čekanja. Doveli ste nas do toga da nemamo aparata, da nemamo instrumente, da nemamo čime da radimo i što je najgore u celoj stvari, ljudi bi to donekle podneli, ali ne podnose korupciju, ne podnose pljačku. Zakon još nismo uspeli da promenimo dok je gospođa Slavica Đukić Dejanović bila ministar. Krenuli smo da menjamo taj zakon i promenićemo ga sada sa gospodinom Lončarom. Ono što najviše pacijentima smeta je upravo pljačka i korupcija, koja je dozvoljena zakonskom regulativom koju je DS inaugurisala.
Govoriti o tome ko vodi zdravstvo? U Vojvodini zdravstvo vodi još uvek DS. Znači, ni na koji način nije SNS odgovorna za vođenje zdravstva u Vojvodini. Vi imate pokrajinsku sekretarku gospođu Vesnu Kopitović, koja je iz DS i koja je prilično negativno nastrojena prema sadašnjem ministru zdravlja i uopšte prema ministru zdravlja iz Republike Srbije iz svojih nekih razloga. Svi direktori manje-više pripadaju DS.
Nadam se da ćemo to promeniti i promenićemo onog momenta, jer više nemate podršku Vojvodini. Kada se prekomponuje vlast, posle izbora ćete izgubiti, zdravstvo u Vojvodini, kao i zdravstvo u celoj Republici Srbiji, ćemo dovesti na normalne grane i dati mu ponovo dostojanstvo i ponos koji ste uništavali 12 godina.

Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević, po amandmanu.

Dame i gospodo, poštovana predsednice Narodne skupštine, žao mi je što ministar, koji je nadležan za ovu temu, sada nije u skupštinskoj sali, pa ne može da sasluša našu dodatnu argumentaciju kojom hoćemo da potkrepimo naš nastup kada smo imali pretres u načelu. Tada smo najavili da, generalno govoreći, ovaj predlog zakona nije dobar. Najavili smo da imamo najveći broj primedbi na član 1. i zato smo mi ovim amandmanom sugerisali da se član 1. briše.
Dva su dodatna razloga koja bih ovde upotrebio da pokažem zašto je neophodno da se ovaj član 1. briše, ako hoćemo da uradimo jednu dobru stvar. Najpre, vidljivo je ovde sasvim bilo, ne samo na osnovu sadržaja Predloga zakona, nego i na osnovu argumentacije ministra, da je opredeljenje ove Vlade i na primeru ovog zakona preraspodela. Odavde ćemo da uzmemo sada, pa ćemo, kada dođe vreme da uzmemo odande za ovo. To je ono, što ja mislim, u narodu najčešće prepoznaje kao presipanje iz šupljeg u prazno. To je naročito vidljivo u onim društvima, u onim državama koje su veoma siromašne. Mi tvrdimo da, ako je ovde reč o tome, ne treba da se nastavi sa tom lošom praksom, nego treba da se kaže – problem je sa penzijama, Penzijsko-invalidski fond je prazan, moramo da rešimo taj problem, a ne da ga produbljujemo.
Druga stvar, ovim predlogom najavljuje se čisti voluntarizam, jer i sam ministar kaže – ništa nemojte da brinete vi u zdravstvu, danas ćemo da uzmemo malo od vas novca, ali će Vlada, kada bude prilike, taj novac da nadoknadi tako što će da uzme sa druge strane, pa u trećem trenutku sa treće. Kuda to vodi? Mi smatramo da zbog toga treba da se briše član 1.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović, replika.
Nije vas spomenuo, ali izvolite, možete da trošite vaše vreme.