Potrošili ste vreme. Hvala.
Reč ima dr Ninoslav Stojadinović. Izvolite.

Poštovana predsednice, gospođo Gojković, uvaženi ministre, gospođo Bogosavljević Bošković, predstavnici ministarstava spoljnih i unutrašnjih poslova, drage koleginice i kolege narodni poslanici, imam prijatnu dužnost i osobito zadovoljstvo da ispred poslaničke grupe Boris Tadić – Nova demokratska stranka, Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije, govorim o predlogu ovog seta zakona.
Na samom početku bih istakao da su svi ovi zakoni, svi predlozi zakona veoma značajni za našu zemlju sa aspekta njene dalje afirmacije na međunarodnom planu, ali i daljeg procesa evrointegracija.
U svom izlaganju posebno ću se osvrnuti na Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Crne Gore o uzajamnom zastupanju u pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama. Pre svega, želim da istaknem da je ovo samo jedan u nizu brojnih konkretnih rezultata na planu uspostavljanja i unapređenja regionalne saradnje čiji je inicijator počev od 2004. godine bio naš lider Boris Tadić. Napominjem da se gotovo identičan zakon, tačnije sporazum sa Bosnom i Hercegovinom već uspešno primenjuje, a to veoma dobro znam, jer sam učestvovao kao ambasador u Sarajevu u pripremi ovog sporazuma.
Značaj ovog sporazuma je u tome što postoji određena komplementarnost mreža diplomatsko-konzularnih predstavništava i mada Republika Srbija ima ubedljivo najširu mrežu konzularnih predstavništava, neka diplomatsko konzularna predstavništva Bosne i Hercegovine, posebno u islamskim zemljama su nam veoma značajna i postoji određena komplementarnost.
Kada je u pitanju Sporazum sa Crnom Gorom, u startu treba reći da on nema toliku upotrebnu vrednost iz razloga što Crna Gora ima značajno skromniju mrežu diplomatsko konzularnih predstavništava, ali ipak ovaj sporazum je veoma značajan. Pre svega, ovaj sporazum će dalje doprineti poboljšanju imidža naše zemlje na međunarodnom planu, takođe, ovaj sporazum će dodatno potvrditi našu ulogu takozvanog sistemintegratora u regionu, ili kako neki od vas vole da kažu, ili čuju lidera u regionu.
Iskreno se nadam da će se uskoro finalizovati i sličan sporazum iz oblasti konzularne saradnje sa Republikom Makedonijom, ali takođe i da će započeti realizacija naše ideje o formiranju, pod navodnicima zajedničkih ambasada sa zemljama susedima, po ugledu na nordijski model formiranja zajedničkih ambasada.
S obzirom na sve izneto u vezi ovog sporazuma, imam zadovoljstvo da vas informišem da će naša poslanička grupa Boris Tadić – Nova demokratska stranka, Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije glasati za njegovo usvajanje, kao i za usvajanje druga dva zakona iz iste problematike da ih ne ponavljam po ko zna koji put, to je sa Republikom Mongolijom o ukidanju, kompletnom ukidanju viza i sa Laosom za nosioce diplomatskih i službenih pasoša.
Mnoge moje kolege su diskutovale o bilateralnoj saradnji, pominjale razmenu itd, mislim da je konzularna oblast jedna veoma bitna oblast spoljne politike, diplomatije. Tako je istorijski diplomatija i krenula od konzularne oblasti. Tako da bi se trebalo držati teme kada o tome govorimo i samo pričati o tome šta donose ovi sporazumi i ukidanje viza.
Kada se radi o Zakonu o potvrđivanju sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije, želim i tu da istaknem neka svoja iskustava. U vreme službovanja u Švedskoj koja je veoma poznata, kao jedan od nosilaca aktivnosti i zemlja sa vodećom ulogom u toj oblasti u EU, a gospođa Malstorn jedan od dva komesara za oblast prava i ona je imala veliku ulogu u ukidanju viznog režima za Srbiju. Prilikom tih susreta u Stokholmu bivšeg ministra MUP mi smo uvek dobijali velike pohvale za poteze koje Srbija od 2000. godine vodi na ovom planu i treba biti otvoren. Ta saradnja, kao i ostali vidovi saradnje biće ključ naše evorintegracije i skrininga i pregovaranja. Gospođa ministarka je navela poglavlje jedno, a nisam siguran možda i drugo, poglave 23 i 24, ne mogu apsolutno da se približe kraju, ne može da se zatvori stranica ako mi i taj segment saradnje, policijske saradnje ne zadovoljimo.
Za sada idemo uspešno, tako da kažem, imamo zadovoljstvo da i ova nova vlast nastavlja sa idejama koje smo mi počeli još 2004. godine. Nadam se da će sve to biti dovedeno do kraja, ono što smo mi počeli. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.

Poštovana predsednice i kolege narodni poslanici, poštovana gospođo Bogosavljević Bošković, pred nama su nekoliko međunarodnih sporazuma i potvrđivanja amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Poslanička grupa NS će u danu za glasanje podržati sva četiri međunarodna sporazuma, kao i Sporazum o operativnoj, strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije i ovaj amandman koji je preporučio Međunarodni komitet za eliminaciju, diskriminaciju žena.
Smatram da se uticaji jedne države i njen značaj u međunarodnim odnosima pored njene ekonomske i vojne moći meri i njenim učešćem i aktivnošću u multilateralnim i međunarodnim organizacijama, ali i raznovrsnošću bilateralnih kontakata. Svaki bilateralni sporazum sa drugom državom može biti od koristi našoj državi, odnosno pre svega našim građanima. Iako se u prvi mah može učiniti da su neki partneri manje bitni od drugih i da nema neke preterane koristi od pojedinih međunarodnih sporazuma, mišljenja sam da se bogatstvo jedne države na međunarodnom planu upravo može kvantitativno iskazati kroz veliki broj važećih sporazuma o najrazličitijim vidovima saradnje pa i o ukidanju viznog režima za državljane ugovornih strana.
U ovom konkretnom slučaju Republike Srbije i Mongolije o ukidanju viznog režima za nosioce službenih i diplomatskih pasoša, kao i između Republike Srbije i države Laos, mislim da će doprineti lakšem kretanju naših državljana i samim tim to će predstavljati i potencijalnu mogućnost uspostavljanju tešnje ekonomske saradnje sa navedenim državama.
Što se tiče potvrđivanja Sporazuma između Republike Srbije i Crne Gore o uzajamnom zastupanju u pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama, izdvojila bih dve veoma važne stvari. Prva je da je regionalna saradnja za Srbiju veoma važna, da se u poslednje dve godine popravljaju odnosi između Republike Srbije i Crne Gore i da je ovaj sporazum, takođe, i u sklopu sveobuhvatne štednje na osnovu koje se predviđa racionalizacija našeg diplomatsko-konzularne mreže, te je sasvim logično da sa Republikom Crnom Gorom sklopimo jedan ovakav sporazum koji je veoma značajan zbog toga što će našim državljanima u tim zemljama omogućiti da pre svega imaju jednak tretman kao i ostali građani tih zemalja i što će im se pružiti svaki oblik zaštite i pomoći koji im je potreban.
Što se tiče ovog Sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije, o njegovom značaju posebno ne treba govoriti. Vrlo je važno što potpisujemo ovaj sporazum, pre svega zbog toga što ćemo imati pristup operativnim podacima kojima raspolaže Evropol i što će to svakako biti od velike koristi našim nadležnim organima u borbi protiv svih oblika organizovanog kriminala, ali i što će omogućiti da se ovi operativni podaci iskoriste i u sklopu prevencije protiv potencijalnih pretnji terorističkim aktima.
Saradnja sa Evropolom, pored pristupa operativnim podacima, je, po mom mišljenju i mišljenju mojih kolega iz poslaničke grupe Nove Srbije, značajna i zbog toga što ono obuhvata i razmenu stručnih znanja, opštih izveštaja o stanju u ovoj oblasti, što obuhvataju rezultate strateških analiza. Imaćemo i podatke o kriminalističkim istražnim postupcima, podatke o metodama prevencije i mnoge druge.
Na kraju bih želela da kažem nekoliko reči i o potvrđivanju Amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena.
Borba protiv svih oblika diskriminacije i nasilja je odgovornost i obaveza celog našeg društva. Srbija je do sada potpisala veliki broj međunarodnih sporazuma i obavezala se kao država, demokratska država i mi kao društvo da ćemo se boriti protiv svih oblika diskriminacije.
Vrlo je važno što Komitet za eliminaciju diskriminacije žena pre svega ceni sve ono što država članica preduzela u ovoj oblasti, ali je i ohrabruje da preduzme nove korake, nove zakonske mere, nove aktivnosti i akcione planove u oblasti zaštite protiv svih oblika diskriminacije.
Takođe, ohrabruje državu članicu da podstakne nivo podizanja svesti žena o njihovim pravima, da menja zakone u cilju efikasnog sprečavanja svih oblika nasilja, da podstakne žene u svakoj zemlji, koje su žrtve nasilja, da prijave te oblike nasilja, da takođe podstakne da sve žene, zajedno sa muškarcima, imaju jednake zarade i da poboljša pristup kvalitetnoj zdravstvenoj zašiti.
Kao i što sam rekla, mi smo do sada i u prošlom sazivu usvojili nekoliko vrlo važnih zakona, pre svega Istambulsku konvenciju. Međutim, u praksi i dalje imamo veliki oblik diskriminacije na svim nivoima.
Žene su žrtve i porodičnog i seksualnog nasilja i, jednostavno, moramo svi shvatiti da žene nisu statistika, nisu prazni brojevi na papiru, da one imaju svoje ime i svoje prezime i da su one nečije ćerke i majke. One ne smeju da postanu svakodnevno nešto sa čime smo se mi pomirili i na šta smo navikli i zbog toga moramo tražiti kao društvo i kao država odgovore na sve oblike diskriminacije.
Iskoristila bih ovu današnju raspravu i istakla nekoliko vrlo konkretnih predloga koje u narednom periodu moramo preduzeti. Ti koraci se, pre svega, odnose na poboljšanjem međuresorske, međusektorske saradnje. Kad to kažem, onda pre svega mislim na bolju koordinaciju između policije, tužilaštva, centara za socijalni rad i svih ostalih institucija. Nedostaje nam prevencija kada je u pitanju diskriminacija.
Potrebna nam je i promena Krivičnog zakona zbog toga što smatram da je on prilično neprecizan, jer za krivično delo nasilja u porodici predviđena je kazna od jedne do osam godina. Moj stav je da mora biti vrlo precizan.
Potrebna nam je i promena nastavnih planova i programa od najranijih uzrasta. U predškolske i osnovne škole moramo uvesti predmete koji se odnose na seksualno nasilje i zdravstvenu zaštitu kako bi naši najmlađi učenici, pre svega dečaci bili obučavani i vaspitavani da diskriminacija i nasilje razara državu i društvo.
Potrebna nam je i adekvatna zdravstvena strategija. Zbog čega to kažem? Zbog toga što su mnogi nasilnici smešteni u psihijatrijske ustanove i psihijatrija u tim ustanovama odradi svoj deo posla. Oni tamo borave 10 do 15 dana, međutim, kada se vrate kući, kada se vrate u svoje porodice nemaju adekvatnu kontrolu i oni ponovo podstiču nasilje.
Takođe, policija je ne mali broj puta do sada privodila nasilnike na osnovu prijava žena koje su bile žrtve nasilja i posle nekoliko sati ti nasilnici su puštani svojim kućama i mnoge žene danas nisu žive zbog toga.
Postavljam još jednom pitanje ko će dati odgovor na sve ovo što sam rekla? Mislim da u narednom periodu moramo tražiti vrlo konkretne odgovore na ova pitanja, s obzirom da se kao društvo i kao država suočavamo sa velikim brojem i diskriminacije i nasilja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Dame i gospodo, u objedinjenoj raspravi i zajedničkom pretresu koji trenutno u razmeni argumenata želimo da nam posluži da bi ljudi koji nas gledaju razumeli o čemu mi to raspravljamo i kakve će to posledice ostaviti na njihove živote, moj ugao gledanja na sve ove tačke biće ljudska prava, jer se u slučaju sporazuma koji Srbija našom odlukom o pozitivnoj ratifikacijom sklapa sa Mongolijom ili sa Laosom omogućava jedno od ljudskih prava, na slobodu kretanja, u jednom slučaju svih građana koji žele, a u drugom slučaju građana sa službenim i diplomatskim pasošima.
Inače, u digresiji, ja važim za velikog protivnika viza bilo koje vrste i smatram krajnje licemernim da mi se govori o slobodnom protoku ljudi, roba i kapitala, a onda stavite vize građanima koje smatrate verovatno opasnostima za svoju zemlju, da bi mogli bez viza da prelaze vaše granice.
Taj stav koji je više pogled na svet nego što ima uporište u dokumentima o kojima se govori kada se sklapaju sporazumi o bezviznom režimu, taj stav je polako pretočen u jednu ideju koja, kada je EU u pitanju, se pretvara u ideju zabrane boravka ili prelaska granica imigrantima ili migrantima, onima koji hoće da se zaposle ili onima koji nemaju uslova da žive na teritoriji zemalja gde su živeli.
Kao posledično, razvija se opet u vezi sa ljudskim pravima jedna atmosfera o tome da migranti, imigranti iz drugih geografskih širina „smetaju“ društvima čiji deo žele da budu, pri čemu se zaboravlja koliki dragoceni doprinos ti imigranti daju kulturama, ekonomiji, finansijama, svemu onome, kako čine bogatijim društvo u koje dolaze. To je kontekst u kojem gledam i ukidanje viza.
Sami smo dugo vremena bili društvo koje je stajalo u redovima ispred ambasada, očekujući vize za zemlje članice EU i još uvek za neke druge zemlje. Znamo kako to izgleda kada se ovakvim sličnim političkim odlukama, kao što mi danas potvrđujemo za Mongoliju ili za Laos, donese odluka da vam ne trebaju vize za zemlje u koje želite da putujete. Onda sintagma sloboda kretanja dobija svoj pravi smisao.
Saradnja Republike Srbije i Crne Gore je nešto što se može samo pozdraviti, bez obzira da li je u pitanju zajednička konzularna zaštita. Čuli smo argumente da je to dobro zbog nevolja u koje građani upadaju ili radnici koji rade u zemljama itd. Nije, konzularno predstavništvo, to su poslovi rutinske stvari. Oni treba da budu na usluzi građanima nezavisno od toga da građani ne upadaju u nevolje bilo kakve vrste, od nesreća, gubitka dokumenata, pljački, bolesti ili bilo šta.
Kao i u slučaju ukidanja viza, i ovde se radi o nečemu što bi trebalo da olakša tvoje ljudsko pravo da imaš pristup rutinskim uslugama koje pruža konzularno predsedništvo i ako ste građanin Srbije i ako ste građanin Crne Gore.
Dva dokumenta na koja ću fokusirati sadržaj svog izlaganja su: Sporazum o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije i Predlog zakona o potvrđivanju amandmana na član 20. stav 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena.
Ovaj prvi svojom polovinom, članovima od 11. do pred kraj, do 19, odnosi se na dostavljanje podataka ličnosti, obrada podataka o ličnosti, bezbednost podataka o ličnosti, rukovanje podacima o ličnosti. Ako postoji nešto što je definicija naših ljudskih prava, onda je to u ovim članovima.
Zašto imam zabrinutost, bez obzira što treba pozdraviti potpisivanje ratifikacije ovog sporazuma? Zato što ovo nismo uradili kod kuće, zato što godinama nijedna vlada, ni ona koju sam podržavala, ni ove dve koje sam u opoziciji, iz mnogo dobrih i očitih razloga, nije ispunila svoje zakonske obaveze o rukovanju podacima o ličnosti, nije donela obavezujuće podzakonske akte. Niko nije odgovoran, niko nije kažnjen.
Sad vi kažete – evo super akta protiv čega ne mogu da kažem ništa, jer jeste dobro da imam sporazum sa Evropskom policijom. Ovde u ovom sporazumu se obavezujete na čuvanje i na razmenu podataka. Da sam na mestu bilo koga u Evropi, pitala bih – gde su garancije u vašem unutrašnjem zakonodavstvu da će ovo biti poštovano?
Zato su ovakvi sporazumi dobri, zato je uređivati sebe po receptu evropskih integracija dobro. Znam sva opravdanja, izvinjenja i objašnjenja o tome zašto tri vlade do sada ne poštuju sopstvene zakone, zašto ne donose podzakonske akte i zašto misle da na to imaju pravo. To nema veze, nažalost, sa političkom strankom koja bi formirala vladu, pa tu donela izmenu. To ima veze sa našim stavom da to nije važno, to može nekad bilo kada, šta gnjaviš sa primenom Zakona o zaštiti podataka o ličnosti?
Društvo koje kroz incidente, kroz štete nauči na da je važno primeniti propise za koje neko glasa, pa budu na snazi, društvo koje samo kroz incidente to nauči u sebi nosi matricu neuspešnog društva.
Ako bi ovaj sporazum ubrzao ono na šta su obavezna ministarstva da po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti postupe, onda bi on imao u mojim očima imao kvalitet više. zbog toga je moja podrška ovom dokumentu sa stanovišta gledišta ljudskih prava, jer se kao u slučaju konzularnih predstavništava ne radi o tome da je neko u nevolji, da se neko razboleo, izgubio, opljačkao. Tako se u saradnji sa Evropolom ne radi o tome da je neko kriminalac, nego se radi o sistemu humane bezbednosti zasnovane na principu ljudskih prava, gde je humana bezbednost ključna za normalnu komunikaciju i za normalno odvijanje prometa podataka o ličnosti i informacija o ličnosti.
Taj svetonadzor, koji kod nas postoji, da su zakoni protiv nečega, je duboko pogrešan. Dokle god ne budemo razumeli da su propisi koje donosimo za nešto, da sve ono za čega se zalažemo kao promena, da moramo da objasnimo kako će ta promena da proizvede posledice po jednu osobu u našem društvu, zato da joj bude bolje, sve dotle ćemo imati ogroman problem i u radu ove institucije, gubeći vreme u čitanjima napisanih obrazloženja i ponavljajući reči koje su već negde napisane, pa bi bilo valjano i da se čuju, otaljavajući tako jedan važan posao koji ova institucija ima, a to je da u okviru definisanog zajedničkog interesa zajedno i vladajuća koalicija i opozicija, ko god bio koalicija i opozicija, napravimo pritisak na izvršne organe da rade ono što im piše u zakonima, što nijedni izvršni organi neće, ni u Velikoj Britaniji, ni u Holandiji, ni u Australiji, ni u Mađarskoj ne vole. Oni to sami od sebe ne vole. Zato skupštine postoje.
Ako izgubimo šansu da se na temama poput ove, kao što su ljudska prava, bavimo recitovanjem sastava o tome kako je sve super, izgubićemo šansu da napravimo sami od sebe uspešno društvo. Kao što često kažem ministrima koji ovde dođu da brane neke zakone – bolje vas ja napadam nego što vas ovi brane, a šteta bude zajednička.
Druga velika tema koja je na dnevnom redu je amandman na član 20. Konvencije o uklanjanju svih oblika diskriminacije prema ženama. Kroz ovaj mali dokument koji može da zvuči tehnički, ako ga gledate samo sa stanovišta ljudskih prava, onda možete iz njega pročitati istoriju nepravdi u raznim ljudskim društvima.
Do 1948. godine ni u jednom dokumentu nisu postojale žene. Petsto godina ranije sreli su se neki muškarci koji su raspravljali o tome da li žene imaju dušu. Dobile smo za jedan glas neimenovanog lica koji je ipak rekao – hajde da im damo dušu. Žao mi je što ne znam ime čoveku. Bilo bi lepo da ga spomenemo.
Dakle, od 1948. godine u Univerzalnoj deklaraciji se prvi put pominju ženska ljudska prava, a 1979. godine ovaj dokument u osnovnom tekstu ulazi u UN. Sami računajte koliko je to godina. Neke su se žene rodile, živele, umrle a da nisu uopšte osetile u svojoj svakodnevnici da su ljudska bića, jer se u ovom dokumentu o tome radi.
Treba nam kao civilizaciji dokument gde bi bilo propisano da su i žene ljudska bića kao i muškarci, sa jednakim pravima, da se ne smeju diskriminisati. Odakle volja za diskriminacijom žena? Volja za diskriminacijom žena leži u predrasudama da zato što ste različiti po polu, da ste bolji od nekog drugog ko je drugog pola. Ista vrsta predrasude leži u rasizmu, etničkoj netrpeljivosti, religijskoj i verskoj netrpeljivosti, zato što sam hrišćanka, bolja sam od muslimanke, zato što sam bela, bolja sam od nekog ko je crn ili žut, zato što sam Hrvatica, bolja sam od Srpkinje.
Taj narcizam malih razlika proizvode zla i nesreća u ljudskim životima, a narcizam malih razlika je i da li ste muškarac ili žena, da li ste Albanac, Albanka, Srbin, Hrvat, Crnogorka, Englez, Britanac, da li ste hrišćanin, musliman, hindu, šiit, koji god hoćete. Sve je to narcizam malih razlika od kojeg su ljudi napravili velike nepravde.
Trebalo joj je od 1948. do 1979. godine da uopšte uđe nekim tekstom u UN, pa je trebalo još pet godina da je ratifikujemo, pa smo je ratifikovali, pa je trebalo još 20 godina da zaista počnemo da primenjujemo ono što piše u Konvenciji o eliminisanju svih oblika diskriminacije. Predrasude o tome, ako si muškarac, da misliš da imaš pravo da me biješ, omalovažavaš, da mi se rugaš, da smatraš da sam manje vredna, ja ovom Konvencijom ne mogu ukloniti iz tvog sveta, ali mogu zabraniti da ispoljavaš ponašanje koje je zasnovano na tvojoj predrasudi da sam ja manje vredna zato što sam žena, da može da mi se manje plati, da može da mi se huška, ćuška, da mogu da budem nezaposlena, da može da me se bije, da može da mi se kaže – ti si žensko, ima da ćutiš i da slušaš, pazi da nije.
Ono što je vrlo važno za nas je da pratimo šta u stvari piše u Konvenciji i da se setimo, kao što nas niko nije sprečavao da donesemo podzakonske akte koji se tiču obrade podataka, zaštite podataka o ličnosti, prometa podataka o ličnosti, tako nas niko ne sprečava da u ovoj istoj Skupštini jednom mesečno razgovaramo o tome koje sve društvene grupe u Srbiji su diskriminisane protivno odredbama Konvencije koju smo potpisali, da vidimo koliko je veća diskriminacija prema ženama u nekoj starosnoj grupi, da vidimo koja društvena grupa starosna muškaraca počinje da trpi veću diskriminaciju. Niko vas ne sprečava, osim sopstvene lenjosti i navike da recitujemo i da kopiramo ono što je ispisano negde, ono što je neko napisao. Konvencija vam to omogućava. Konvencija nam omogućava da raspravljamo o tome kako žive ljudi u Srbiji, i muškarci i žene.
Ako Konvencija propisuje dostupnost obrazovanja i dostupnost zdravstvenoj zaštiti, onda nam ona takođe omogućava da proverimo podatke o tome za Srbiju.
Završiću sa primerom o dostupnosti obrazovanju. Ovde smo slušali da žene rade u obrazovanju, da su jedno vreme bile brojne i u sudstvu, da su brojne bile u medijima. Žene ćete uvek naći tamo gde nema para i gde nema moći. Kako krene da se iz nekog sektora izvlači moć, tamo će početi da zapošljavaju žene, pusti nju, ona može, nema veze. Tamo gde je moć i tamo gde se donose odluke, moramo da se dogovorimo, opet oslanjajući se na Konvenciju o kojoj je reč, i da tražimo, npr, kvote, da tražimo period u kome ćemo kazati muška ubeđenost da su samo oni isključivo sposobni za politiku je u potpunoj suprotnosti sa hiljadama godina podataka o politici. Ta suprotnost sa rezultatima zahteva pomoć. Pošto nema niko treći, onda su žene tu da pruže pomoć u usmeravanju muške slike o sebi u politici i rezultata politike u prethodnih stotina hiljada godina. Otuda kvote. Privremeno dok ne razumemo da nećemo moći, nego da hoćemo podelu odgovornosti, da hoćemo da menjamo na bolje položaj muškaraca i žena. Slično je sa obrazovanjem.
Ovde se jako lepo priča o tome, kako kaže, žene su u obrazovanju, žene su ovde, žene su onde i sve je super, s tim što žena nigde nije bilo u obrazovanju u prvoj polovini 20. veka, a to je pre samo 60 godina, to su tri generacije, s tim što niko neće da spomene Kseniju Atanasijević koja je prošla muke zato što je htela da odbrani doktorat, zato što je htela da bude docent na Beogradskom univerzitetu. Niko neće da spomene žene za koje se pravila kampanja, otkud će ženskinje u škole, to će njih da pokvari. Naravno da će da nas pokvari, nauči ćemo šta su nam prava. To kvari volju za predrasudama. Ako ja znam šta je moje pravo, onda ne možeš da me biješ kad ti padne na pamet. Ako znam šta je moje pravo, onda ću ja da se zaposlim, pa ću sebe da izdržavam.
U tom smislu, potpuno razumem taj pogled, ako žene krenu da se obrazuju i bude im obrazovanje dostupno, svet će se promeniti. Hoće, na bolje će se promeniti. O tome se upravo radi. Ta veza između obrazovanja i ženskih života je merljiva celom planetom.
Konvencija o kojoj je reč, odnosno amandman Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena je imala podršku u ovom parlamentu, a o kojoj sam ja svedočila otkad sam u parlamentu. Zato hoću da spomenem narodne poslanice koje su dale svoj doprinos u primeni određenih oblika prava koje Konvencija pruža i u izradi izveštaja: narodna poslanica Tamara Tripić, narodne poslanice Donka Banović, Milica Vojić Marković, narodna poslanica Jelena Travar Miljević, narodna poslanica Snežana Stojanović Plavšić. Zaboraviću neku koja više nije u parlamentu, koje su vredno radile zato što smo imale dostupnost obrazovanju, zato što čitamo ono što se piše u članovima Konvencije i zato što tamo piše da smo u obavezi da tu Konvenciju primenjujemo.
Amandman koji je pred nama će omogućiti da stručnjaci koji učestvuju, a poslednji izveštaj koji je radila, moram sa žaljenjem da kažem, jako veliki deo, ukinuta Uprava za rodnu ravnopravnost, gospođa Stana Božović zajedno sa narodnom poslanicom Tamarom Tripić. To je bio dobar izveštaj. Mi smo tamo bili predstavljeni kao zemlja koja je razumela kako se menja jedno društvo, tako što ume da podnese izveštaj o CEDAW konvenciji.
Moj apel, jer za sada ne mogu ništa drugo, je da i druga dokumenta i akta o kojima govorimo posmatramo sa aspekta ljudskih prava, da koristimo kapacitete koji su pred nama kada je u pitanju i Konvencija o zabrani svih oblika diskriminacije i ova saradnja sa Europolom, da radimo ono što inače rade uspešna društva, da koristimo sva raspoloživa sredstva koja su nam na raspolaganju. Naša prava, naše slobode i sve muškarce i žene koje hoće svoj rad, energiju i volju da ulože u to da se naše društvo stvarno promeni i da ponašanje zasnovano na predrasudama, bez obzira o kom sektoru je reč, bude znatno manje praveći mnogo manje nevolja i nesreća ženama i muškarcima u Srbiji.
Poslanici DS odluči će kako hoće da glasaju. Duboko sam privržena čitanju Ustava i zakona. Glasa poslanik, ne glasaju političke stranke, ne glasaju političke grupe. Ja ću glasati za ove sporazume, jer su dobri za Srbiju. Opozicija sam Vladi sa mnogo dobrih razloga, nisam opozicija Srbiji. Podržaću sve ono što će poboljšati njen položaj u svetu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, po Poslovniku.

Član 107. – dostojanstvo Skupštine. Čuli smo malo pre priču kako mi muškarci ovde u parlamentu ili uopšte imamo problem da prihvatimo žene u politici. Zaista kao neko ko je muškarac, kao član SNS, ne želim da mi se tako nešto inputira, jer se i te kako zalažem da dame učestvuju i da imaju što veće učešće. Zamolio bih diskutante da ne zloupotrebljavaju ovakvu temu na ovakav besmislen način. Hvala.

Smatram da Poslovnik nije prekršen. Gospođa Čomić se u većini vremena, koje je koristila, držala teme i ovog amandmana koji je definitivno u vezi sa Konvencijom o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Izražavala je svoj stav, politički stav, ali se nije udaljavala toliko od teme.
Da li želite da se u danu za glasanje izjasnimo o povredi Poslovnika? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Iako mnogi smatraju da je u pitanju tipično ženska tema, mišljenje naše poslaničke grupe je da je amandman na član 20. Konvencije o zabrani diskriminacije žena zajednička tema. Zbog toga ću ispred svoje poslaničke grupe dati osvrt na trenutni položaj žena u Srbiji i šta očekujemo od primene amandmana na ovu Konvenciju.
Postsocijalističke promene, ekonomski i socijalno uslovljene, pogoršale su ionako oslabljen ekonomski položaj žena u Srbiji. Često je prikrivena rodna neravnopravnost, posebno na tržištu rada u smislu veće nezaposlenosti žena i to nam govore svi pokazatelji. Postoji još uvek u našem društvu nepravična suvišna i pogrešna predstava o tradicionalnoj podeli poslova na muške i ženske, pa samim tim žene po svim pokazateljima manje zarađuju i čak i kod istih poslova su prosečno slabije plaćene. Kod dobijanja otkaza prvo otkaze dobijaju žene. Kod zapošljavanja, uglavnom se traži da žena bude starosti do 35 godina, da lepo izgleda, a često su razna vrsta uslovljavanja za dobijanje posla, kao i za ostanak na poslu, kao i za napredovanje na poslu.
Suvišno je pričati o ženama u nekoj srednjoj dobi koje se nalaze u stanju jednog totalnog beznađa što se tiče mogućnosti za pronalazak posla. Mnogi prebacuju svima, pa i ženama da one nisu sposobne da se prilagode novim tržišnim uslovima. Recimo, da stalno uče, da se specijalizuju u novim oblastima, posebno sa informatičkim tehnologijama, da uče strane jezike, da obavljaju sve poslove u skladu sa modernim zahtevima tržišta rada, ali i istovremeno da budu dobre majke, dobre domaćice, da obavljaju sve kućne poslove i brinu o deci, ali i da brinu o starijim ljudima. Tako da se od žene traži sve, a ženi se često ne nudi za uzvrat skoro ništa.
O mobingu, seksualnom zlostavljanju, potpisivanju ugovora o radu kojima se žena obavezuje da će u slučaju da ostane u drugom stanju raskinuti radni odnos, čini mi se da ovde niko nije govorio. U tom smislu, zaista ti novokomponovani biznismeni, kako su ih zvali posle 2000. godine, čini mi se da se ponašaju svi po jednom istom, užasnom i odvratnom, u moralnom smislu pre svega, obrascu.
Imao sam samo jedan slučaj kompanije u kojoj sam radio, osiguravajućem zavodu. Neću pominjati ime. Slučaj je afirmativan. Žena koja je konkurisala za posao i koja je imala jedno dete, pošto je primljena na posao, došla je i rekla vlasniku kompanije da je u međuvremenu ostala u drugom stanju i da neće moći da počne da radi. Ovo je jedan od usamljenih primera. Vlasnik kompanije je rekao – neka ti je sa srećom to što si ostala u drugom stanju. Ti si primljena i kompanija oko toga neće praviti problem. Ta gospođa je jedna od najuspešnijih radnica u kompaniji i jedna od onih koja najviše zarađuje. To što bi trebalo da bude pravilo je nažalost usamljen primer.
Koji su uzroci doveli do ovakvog položaja žena? Ekonomska nestabilnost, ratovi koje smo imali 90-ih, sankcije, totalitarni komunistički režim koji je idiotski komunizam zamenio agresivnim nacionalizmom, politički pritisci. Sada se postavlja pitanje kako žena u takvim uslovima kakvi su u našem društvu treba da ostane i u ekonomskom smislu, telesno i duševno zdrava, a od žene se sa druge strane najčešće traži odgovornost za pad nataliteta i često se doživljava ne kao ljudsko biće koje slobodno odlučuje o rađanju, ali ljudsko biće kome treba stvoriti preduslov, pre svega ekonomske, socijalne, zdravstvene i sve ostale uslove za rađanje, doživljava se, u pežorativnom smislu, kao mašina za rađanje i kao glavni krivac za pad nataliteta. Često ćemo od onih koji analitički ne posmatraju položaj žena u našem društvu čuti jednu frazu koja je u velikoj meri domaća i koja kaže – danas su žene katastrofa, neće da rađaju. Nije tačno. Žene bi rađale i mnoge bi imale mnogo više dece i odlučivale se na taj korak, ali pre svega opšti ambijent u kome se živi i sigurnost, odsustvo izvesne budućnosti i perspektive je najveći ograničavajući faktor kod odlučivanja žena na rađanje.
Kakav je položaj žene na selu? Verovatno jedan od najtežih. Ekonomski u potpunosti zavisna i dalje je kod nas u velikoj meri prisutno to konzervativno shvatanje da žena ne sme da raspolaže ni svojom imovinom, da ne sme da nasleđuje. Najčešće žene ako imaju nešto zemljišta u svom vlasništvu, to je do jednog hektara, a od nje se traži da radi sve poslove koje rade muškarci, a istovremeno i da obavlja sve poslove koje ne rade muškarci. Pri tom, poslovi koji se obavljaju nisu poštovani ni u bližoj ni u široj okolini, a o ekonomsko lošem stanju, odsustvu socijalne, zdravstvene i svih ostalih vidova zaštite suvišno je pričati.
Do čega to dovodi? Dovodi pre svega do osećaja beznadežnosti, do narušavanja fizičkog, mentalnog zdravlja i odsustva samopoštovanja. Marginalizacija žena, koja nije problem samo našeg društva u tranziciji, nego je problem mnogih društava u tranziciji, je deo i konzervativnog nasleđa. To je nešto za šta odgovornost snose i država i sve političke stranke koje ne promovišu vrednosti, mediji i svi učesnici u javnom životu.
Šta je naš zadatak u budućnosti? Zadatak je nas kao poslanika u Narodnoj skupštini RS da pre svega ukažemo na ove društvene pojave. Nikada nisam o bilo kom zakonu, ni iz naše poslaničke grupe, Konvenciji i Amandmanu pričali samo u hvalospevima, držeći se same sadržine norme koja je često sasvim u redu. Ono što nas je uvek interesovalo je šta je život i kako ćemo i sa usvajanjem ovog Amandmana promeniti težak položaj žena u Srbiji. Samo sa ovim usvajanjem Amandmana daćemo jedan dodatni normativni okvir za poboljšanje položaja žena u Srbiji, a da li ćemo ga promeniti sa usvajanjem Amandmana? Ne.
Mnogo toga mora da se promeni u našem društvu i imam veliko zadovoljstvo uvek i veliku čast da govorim ispred političke stranke SPO ko je bio predvodnik ideje o svim ekonomskim, političkim, društvenim promenama. Predvodnik ideje evropske Srbije. Stranka koja je okupljala sve što je proevropsko 90-ih, kada je ta ideja bila usamljena, odnosno nije imala većinsku podršku. Danas, srećom, pobeđuje dominantno ova politika, izuzev beznačajnih političkih faktora koji i dalje promovišu agresivno ponašanje i nacionalizam i koriste i ovu tešku ekonomsku situaciju da žene uvlače u određene grupe, sekte, da promovišu na pogrešan način prave hrišćanske vrednosti. To je pojava koja postoji svuda u svetu u stanju velike ekonomske krize.
Ono što nas ohrabruje je da u ovom parlamentu nemamo nijednu jedinu političku stranku koja je protiv evropskih vrednosti, koja je protiv politike za koju je bio SPO 90-ih godina. Zbog toga, kada nam neko danas kaže da smo beznačajni politički faktor, mi uvek damo odgovor – da, ali naša politika je pobedila. Kada će u potpunosti pobediti, ne naša politika, sada već politika svih političkih stranaka u srpskom parlamentu? Onog momenta kada o ovim problemima koji su danas izraziti budemo govorili kao o problemima koji se javljaju s vremena na vreme, koji su podnošljivi.
Danas je stanje čini mi se prilično nepodnošljivo. Postoji tzv. feminizacija posla. Koleginica Čomić je rekla nešto što je i moje zapažanje, što pokazuju i analize, kultura, prosveta, nauka, kožna i tekstilna industrija, tamo gde su manje plaćeni poslovi tu ćete uglavnom sretati žene. Postoje industrije, poput kožne i tekstilne industrije, gde žene čine glavnu populaciju ili u farmaciji ili kod vaspitačica, čak sa učešćem od 95,5% i to je sasvim logično, s obzirom na prirodu poslova.
Ovakvo stanje ako budemo imali pored usvajanja ove konvencije, to će značiti da će žene i dalje imati otežano zapošljavanje, da će se i dalje teže obrazovati, usavršavati, specijalizovati, napredovati u struci, da će i dalje natalitet biti na ovom nivou. Ako pogledamo svetske kompanije koje su našim ženama, ženama iz Srbije dale šansu da se iskažu u poslovnom smislu, doći ćemo do veoma poznatih zvučnih imena što je dokaz apsolutne sposobnosti žena da vode kompanije, da vode i međunarodne kompanije na podjednako uspešan način kao i muškarci.
Ovo o čemu pričam postoji jedna knjiga „Civilizacija i žena“, koju kada pogledate vidite da problemi sa kojima se suočava naše društvo nisu problemi samo ovog društva. Ne treba pričati mnogo o dobu inkvizicije, o pojasu nevinosti, o proglašavanju žena za veštice, o razapinjanju, o spaljivanju na lomači, itd, i ko je to radio, radili su muškarci. To su fakti.
Mi u izgradnji normalnog, civilizovanog društva, rodne ravnopravnosti, da bismo to mogli da uradimo, mi pre svega moramo da ukažemo na probleme, to ja pokušavam u svom govoru i da uradim.
Mi smo tri puta dostavljali izveštaje o položaju naših žena u Srbiji i u tom smislu smo dobijali i određene preporuke. Ali, čini mi se da ako budemo sasvim otvoreno pričali, da nam uopšte neće biti potrebne preporuke koje ćemo dobijati od UN i njihovih tela. Mislim da je zadatak svih nas da, kažem pre svega da lociramo probleme, da ukažemo na njih na jasan, razumljiv i nedvosmislen način, da budemo sasvim otvoreni i iskreni da bismo mogli da ih rešimo.
Što se tiče potvrde Sporazuma o operativnoj i strateškoj saradnji između Republike Srbije i Evropola kao, uslovno rečeno, evropske policije, ne zaboravimo da smo mi zbog pogrešne državne politike, do pre samo 14 godina da nismo bili čak ni članica Interpola, da nismo bili čak ni članica UN, da smo smatrali da smo najpametniji na svetu i da ceo svet postoji samo zbog toga da bi mrzeo Srbe i Srbiju. To je bila zvanična državna politika koju su promovisali državni mediji i državne institucije. U tom periodu, periodu ratova, sankcija, postojanja najvećeg kriminalnog klana otkako je Balkana, to je čuveni zemunsko-surčinski klan, jedno jutro kad se probudilo dete u mom komšiluku prvo je pitalo majku – majko a koga su to danas ubili? Devojčica je imala osam godina.
Tada smo mi smatrali da možemo sve, da možemo i bez saradnje sa drugim policijama da se borimo protiv organizovanog kriminala, protiv trgovine ljudima, protiv međunarodnog šverca i td. Srećom, evo opet sada zvaničan deo državne politike je nešto drugo.
Srbija u potpunosti sada dolazi u tom delu na program SPO, shvatajući da u savremenim uslovima življenja, a to nije samo odlika savremenog doba, organizovani kriminal nikada nije poznavao ni granice, ni državnu teritoriju i najčešće je organizovani kriminal imao međunarodni karakter. Neophodna je međunarodna saradnja u borbi protiv svih modernih i tradicionalnih oblika kriminala. Mi ćemo ovaj Sporazum podržati.
Što se tiče Zakona o potvrđivanju sporazuma Republike Srbije i Crne Gore o uzajamnom zastupanju i pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama, po tom čuvenom skandinavskom modelu po kome mnoge zemlje, pre svega zbog ekonomskih troškova, bukvalno su smeštene u jednoj zgradi i diplomatska i konzularna predstavništva. Kada se pokušalo sa primenom skandinavske metode kod nas, ono što je za sada dalo dobre rezultate to je potpisivanje dvostranih ugovora o pružanju konzularne zaštite našim građanima u trećim zemljama, a s obzirom na još uvek rovite odnose sa zemljama bivše Jugoslavije, koji su konstantno u usponu, to je opet nešto što je politika SPO, čini nam se da je za sada prerano govoriti o nekim zajedničkim diplomatskim predstavništvima, jer evo vidite, i po pitanju Ukrajine, recimo, Srbija i Crna Gora su imale različit diplomatski stav i to je sa neke strane i razumljivo. Možda u ovim okolnostima ide i Srbiji u korist zbog toga što mi treba da vodimo našu odvojenu diplomatiju u skladu sa našim interesima.
U danu za glasanje iz razloga koje sam izneo mi ćemo glasati za sve ove sporazume. Hvala.