Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj prenos.
Postavljam pitanje ministru prosvete, odnosno tražim obaveštenje. Naime, radi se o pitanju na kome sam insistirao i u prošlom sazivu u radu ovoga parlamenta i dobio sam odgovor na koji nisam bio zadovoljan, pa sam hteo i dalje da insistiram na tu temu, a u tom su se desili izbori, tako da je ovo sada prilika da postavim pitanje. O čemu se radi.
Radi se o diplomiranim studentima koji su završili fakultete, većina njih vrlo uspešno sa visokim prosecima a ne postoje propisi u kom roku oni treba da dobiju to parče papira koji verifikuje njihov trud koji su uložili u toku svojih studija, dakle u diplomi.
Ima primera i mi kao poslanici i poslanički klub Nove Srbije je obavešten i zamoljen da pita gde diplomirani studenti i posle nekoliko godina ne dobijaju diplome. Ne znam kako funkcionišu fakulteti i univerzitet, ali mi nije jasno, po meni bi trebalo najduže za godinu dana dobiju diplomu, kada je sledeći dan fakulteta. Postoje fakulteti koji uzimaju novac studentima za ubrzano neko vreme u kome mogu da dobiju diplome.
Studenti dobijaju neku potvrdu, parče papira kojim se dokazuje da su oni završili taj i taj fakultet, ali ako žele u inostranstvu da konkurišu za neko radno mesto, naravno da taj papir ne postoji.
Dakle, pitam ministra prosvete, šta će Ministarstvo prosvete i on kao ministar da preduzme, da se taj rok u kome se dodeljuju diplome studentima posle završenog fakulteta, bude privremen, a evo ja predlažem da bude, kao što ima na mnogim fakultetima, tako se i dešava, najduže godinu dana od dana diplomiranja, odnosno za sledeći dan fakulteta.
Ne znam zašto je ministar prošli put odgovorio da on nije nadležan i da to ide kako ide. Možda je to neka esnafska solidarnost bila, pošto je i on, govorim o bivšem ministru prosvete, bio profesor univerziteta, a ja verujem u energiju i sposobnost novog ministra prosvete da će ovo razrešiti, problem koji naizgled nije tako važan, a verujte mi da je deci, mnogim studentima vrlo bitan.
Dakle, malo je ponižavajući da oni godinu ili više dana ne dobijaju diplome, čak i ako plate da ubrzano dobiju, kao što ima na nekim fakultetima na Beogradskom univerzitetu, kao što se dešava, tako da verujem da bi nekom koordinacijom, nekom uredbom, izmenama i dopunama nekih zakona to moglo da se reši i da studenti, ako baš nemaju neku svetlu perspektivu u pogledu zapošljavanja posle završenog fakulteta, mogu makar na vreme da dobiju diplome koje su sa mukom i zasluženo zaslužili. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Blagoje Bradić. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre nešto više od nedelju dana u ovoj sali smo usvojili izmenu Zakona kojim se sa pozicije doprinosa za zdravstvo skida 2% i prebacuje penzionom Fondu sa obrazloženjem ministra finansija, da je Fond uspeo da napravi uštedu, da će ona biti na godišnjem nivou preko 30 milijardi ili 300 miliona evra i da su ta sredstva slobodna i da zbog trenutne finansijske situacije u budžetu Republike Srbije je potrebno da se prebaci na poziciju doprinosa za penziono, kako bi penzije mogle dalje redovno da se isplaćuju i da ne bi bilo problema sa nedostatkom para u tom fondu.
Prekjuče u medijima se objavila vest, da Apotekarske ustanove u Srbiji i zdravstvene ustanove duguju veledrogerijama i fabrikama lekova preko devet milijardi dinara, što je negde približno oko 90 miliona evra na ovom polugođu.
To su dva podatka koja nikako ne idu jedan sa drugim.
Sa jedne strane, imamo uveravanje ministra finansija da u Fondu zdravstva ima dovoljno para, čak i više nego što treba za normalno funkcionisanje zdravstva, a sa druge strane, imamo situaciju da apotekarske ustanove u Srbiji, mislim na državne apoteke, i zdravstvene ustanove duguju dobavljačima, veledrogerijama i fabrikama lekova i sanitetskog i ugradnog materijala.
Podsećanja radi, ovakva situacija sa dugom prema veledrogerijama i fabrikama lekova i dobavljačima ugradnog materijala u medicini se desila krajem 2012. godine, kada je Skupština Republike Srbije taj dug pretvorila u javni dug, kako bi moglo da se servisira.
Takođe, podsećanja radi, u tom trenutku je Republički budžet dugovao republičkom Fondu za zdravstveno osiguranje, negde oko 13 milijardi, čak više nego što je bio dug apoteka prema dobavljačima i zdravstvenih ustanova za povučena sanitetska sredstva i lekove.
Moje pitanje Vladi Republike Srbije, kako je došlo do duga u prvih šest meseci 2014. godine apoteka i zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama i dobavljačima sanitetskog materijala i ugradnog materijala od preko devet milijardi, kako misli da reši taj problem, ako je namera, što ja mislim da ne bi trebalo da se desi, da i ovaj dug krajem 2014. godine, kada se uveća, pretvori u javni dug, i to će još više urušiti snabdevanje lekova i sanitetskog materijala u Republici Srbiji, jer će tim prebacivanjem u javni dug, Republika Srbija, nedostatak para u budžetu prebaciti na veledrogerije da oni to servisiraju, što mislim da neće biti u stanju.
Znači, moje pitanje je kako će se rešiti dug od preko devet milijardi zdravstvenih ustanova i udruženih apoteka, odnosno apotekarskih ustanova?
Drugo pitanje se odnosi na Ministarstvo zdravlja. Moje pitanje je, pošto po tvrdnji ministra finansija ima dovoljno para u RFZO, da li će doći u skorijoj budućnosti do izmene kadrovskih planova kojima će se omogućiti zapošljavanje više lekara, naročito u osnovnom zdravstvu, jer smo svedoci da u Republici Srbiji svi građani ne mogu da koriste svoja Ustavom zagarantovana prava o dostupnosti osnovne zdravstvene zaštite na isti način?
Naime, u malim sredinama zbog obračuna kadrova u Komisiji za racionalizaciju i sistematizaciju radnih mesta pri Ministarstvu zdravlja, u kojoj je aktivni učesnik i Institut za javno zdravlje „Batut“, je nemoguće zaposliti lekare ako naseljeno mesto ima manje od 1.200 osiguranika, tj. 1.200 pacijenata, te imamo situaciju da sela koja su udaljena od zdravstvenih sredstava, gde žive obično stari, bolesni i siromašni građani Republike Srbije, nemaju jednaku šansu, kao i oni koji žive u gradovima, da dođu do osnovne zdravstvene zaštite.
Izmenom kadrovski planova i povećanjem broja upošljenika u osnovnom zdravstvu ti problemi bi bili rešeni, tako da bi svi građani u Republici Srbiji imali ista prava, Ustavom zagarantovana prava i dostupnost osnovne zdravstvene zaštite.
Drugo pitanje koje upućujem Ministarstvu… (Isključen mikrofon.)

Pet minuta i devet sekundi. Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Vladeta Kostić, dr Miljana Nikolić, Aleksandar Jablanović i Branka Bošnjak.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da današnjoj sednici, pored dr Nevene Petrušić, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Saše Jankovića, Zaštitnika građana i Rodoljuba Šabića, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka u ličnosti, prisustvuju i: Ljiljana Lončar, pomoćnik Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Antigona Andonov, šef Kabineta Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Gordana Stevanović, Vladana Jović i Robert Sepi, zamenici Zaštitnika građana, Mina Rolović Jočić, šef Kabineta Zaštitnika građana, Katarina Jokić, savetnik Zaštitnika građana i Marinko Rodić, savetnik Poverenika za informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Pre nego što nastavimo rad, želim da u ime Narodne skupštine, ali i u svoje lično ime kao predsednika parlamenta još jednom se izvinim poverenicima, ali i građanima Srbije, pošto smo mi, pre svega, predstavnici građana Srbije i zbog njih se ovde nalazimo i radimo.
Dakle, želim da se svima izvinim u svoje ime i u vaše ime zbog juče grubog previda predsedavanja sednicom i zbog nemogućnosti da poverenici mogu da se u završnoj reči obrate Narodnoj skupštini, iako su, po Poslovniku, imali na to pravo.
Ujedno izražavam nadu da će se, uprkos ovakvom razvoju događaja, ipak poverenici danas obratiti parlamentu i da ćemo moći na način kako zaslužuje i naša država i građani Srbije i ovaj cenjeni Dom da završimo sednicu.
Nastavljamo rad zajedničkim jedinstvenim pretresom o 1, 2. i 3. tački dnevnog reda.
Uvidom u stenogram, pošto juče nisam predsedavala sednicom kada je došlo do eventualne povrede Poslovnika, jer ja ne mogu o tome da sudim nego samo čitav parlament, reč je imao Ombudsman Saša Janković i za reč se javio gospodin Rodoljub Šabić.
Ja ću pitati gospodina Jankovića da li želi da se možda obrati?
SAŠA JANKOVIĆ, s mesta: Ne.

Zahvaljujem.
Reč dajem gospodinu Rodoljubu Šabiću.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Zahvaljujem i onim narodnim poslanicima koji se me juče u ne malom broju zvali da se izvinu zbog onog što se sinoć desilo, iako naravno nisu imali oni zbog čega da se izvinjavaju.
Primio sam k znanju i izvinjenje gospodina Marinkovića, koji je takođe našao snage da mi se sinoć javi.
Naravno, čuo sam saopštenje Narodne skupštine i odazvao sam se na poziv da dođem ovde da govorim. Bio bih bolesno sujetan kada to ne bih uradio.
Ne volim ni kao funkcioner ove zemlje, ni kao građanin ove zemlje da se parlament moje države nalazi u situaciji da se bilo kome izvinjava.
Ne želim uopšte da špekulišem šta je zapravo bio uzrok one scene od juče – neodgovornost, neznanje ili nešto gore. Nažalost, bojim se da je dobar broj građana s razlogom ili bez razloga zaključio da je ono nešto gore. Ja ne bih više o tome.
Hteo bih samo da kažem, na stranu način na koji smo juče komunicirali, na stranu što je to moj pristojan pokušaj da podsetim na odredbu Poslovnika, okarakterisan sam nemojte mi dobacivati itd, ali ono što sam sinoć zapamtio, dame i gospodo, to je način na koji mi je reč oduzeta. Dakle, rečeno je – vidite, govorio je gospodin Janković, iako nije imao prava, ali smo mu dozvolili, a vama nećemo dozvolite.
Mislim da je jako potrebno i zbog nas ovde, a pogotovo zbog građana Srbije da znamo da se stvari u ovoj državi odvijaju u skladu sa Ustavom, zakonom i Poslovnikom. Dakle, neko ima ili nema pravo u zavisnosti u toga, a ne da ima prava ako mu neko to dozvoli. Ali, na stranu to, da se vratim na ono zbog čega mi je gospođa Gojković i dala reč.
Ja sam i juče nameravao da govorim kratko. Ni danas neću govoriti dugo. Mislio sam da je kolega Janković apsolvirao veliki broj vrlo zanimljivih tema. Žao mi je što nisam bio u prilici da kažem. Prvo što sam juče želeo da kažem to je da sam bio u pozitivnom smislu impresioniran atmosferom koja je bila na toj sednici, jednom konstruktivnom atmosferom kojoj su, da budem pošten, najveći doprinos davali upravo predstavnici vladajuće strukture. Na identičan, takođe izuzetno konstruktivan način, odgovarali su i predstavnici opozicije.
Dakle, čuli smo ovde juče da neko, što je normalna stvar i pravo, ko je poslanik ove ili one stranke ima pravo da misli drugačije nego Ombudsman ili Poverenik, ali čuli smo jedan korektan, jasan odnos koji je potvrđivao spremnost da se to čuje, da se to analizira, da se o tome razgovara. Čuli smo i predstavnike dojučerašnje vlasti kako kažu – da, sada se sećam kako je i nama bilo neprijatno kada ste nam upućivali neke stvari i sada shvatamo da je to korisno.
Dakle, zaista sam bio zadovoljan atmosferom koja je vladala najvećim delom jučerašnje sednice. Hteo sam zapravo da podsetim samo na dve stvari. Mogao bih na mnogo, ali zaista na dve stvari za koje mi se čini da u jučerašnjoj diskusiji nisu privukle onoliko vaše pažnje koliko ja mislim da zaslužuje.
Jedna je priča o odgovornosti. Dakle, i u izveštaju i u pledoajeu jesam rekao da tri godine u ovoj zemlji nadležni organ, to je doskora bilo i Ministarstvo pravde, od novog zakona Ministarstvo za državnu upravu, nije pokrenulo prekršajni postupak protiv nijednog prekršioca Zakona o slobodnom pristupu informacijama i naglasio taj zakon krše samo funkcioneri. Samo vlast krši taj zakon, jer je on po svojoj strukturi takav. Ako mi šaljemo građanima ove zemlje poruku da politički establišment može nekažnjeno da gazi zakon, onda je z ista ideja o tome da ćemo pravnu državu uspostaviti trenirajući strogoću na građanima ove zemlje nešto što je, najblaže rečeno, iluzija.
Podsećam vas da je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama, u kome je bila stavljena odredba da Poverenik može da pokreće prekršajni postupak, što je valjda elementarna stvar ako već vodi postupak po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama, da on može da pokreće prekršajni postupak. Da je to ovlašćenje bilo, ja bih mogao da vam garantujem da bi najveći deo prekršioca zakona bio ako ne kažnjen, onda procesuiran. Taj zakon je povučen iz procedure, u skladu sa dobrim ustavnim običajem, kao što se povlače svi kada dođe nova vlada, ali nikad nije vraćen u proceduru.
Ponavljam, pitanje odgovornosti za kršenje zakona je jedno od elementarnih pitanja u uspostavljanju pravne države, posebno pitanje odgovornosti onih koji moraju da prednjače pozitivnim primerom. Vlast je tu da primenjuje zakone, a ne da ih krši.
Druga stvar o kojoj sam hteo da govorim, koja je jako važna, posebno za odnos institucije koju ja predstavljam i parlamenta, to je pitanje efikasnosti institucije koju predstavljam. Zanimljivo, na dva načina, u jednom dosta zanimljivom kontekstu često se, mada, naravno, uglavnom samo neformalno, govori o nekakvoj navodnoj sterilnosti ne samo poverenika, nego nadzornih institucija. Ja sam u izveštaju naglasio, u 93% slučajeva intervencija poverenika pokazala se uspešnom. U 93% slučajeva onaj koji nije dobio informaciju nakon obraćanja povereniku, dobio je.
Ako odbijete nekoliko procenata nemogućeg izvršenja, dakle one glupe situacije u kojoj organ tek na kraju postupka kaže – pa dobro, dokument je izgoreo, nastradao u bombardovanju NATO-a, ili već u bilo kom kontekstu nestao, onda je to izuzetno visok stepen efikasnosti, visok po kriterijumima najstarijih demokratija Evrope.
Naravno, to ne može da bude samo zasluga ličnosti koja vodi tu kuću. To je, pored ostalog, zasluga ovlašćenja koje im je dao ovaj parlament zakonom i poverenik zaista ima velika ovlašćenja. On donosi konačne obavezujuće izvršne akte, jer to tako piše u zakonu i on ima pravo pristupa ma kom dokumentu u ovoj zemlji. Zbog toga je, pored ostalog, morao proći i najrigorozniju moguću bezbednosnu proveru, ali ima pravo pristupa ma kom dokumentu da bi mogao odlučiti da li javnost, s obzirom na sadržinu tog dokumenta, ima pravo da zna ili ne.
Međutim, to što poverenik ima pristupa dokumentu, ne znači da je on taj koji saopštava sadržinu dokumenta. Poverenik odlučuje o pravu. On ne objavljuje dokument. Onaj kome je naređeno da ga da, ima obavezu da da dokument. Ako on to ne učini, poverenik nema nikakvih realnih ovlašćenja. Ako je taj neko Vlada ili ako je neko drugi, dolazimo do jedne paradoksalne situacije. Prinudnim putem odluku poverenika, po zakonu koji je doneo ovaj parlament, treba da sprovede Vlada. Onda kada dođe do situacije da neko kaže – ma, baš mene briga što u zakonu koji je donela Skupština Srbije piše da je akt konačan, obavezujući i izvršan, onda bi Vlada prinudnim morala da ga da. Vlada to ne čini.
Valjda je, dame i gospodo, potpuno jasno da nije poverenik institucija koja bi bilo šta mogla da uradi u odnosu na Vladu. Prvo, jer je čak i formalno nenadležan. Vlada je i u okviru postupka izuzeta iz nadležnosti poverenika. Jedini, ne u ovoj zemlji nego bilo kojoj zemlji, koji nešto u tom kontekstu može da učini, to ste vi, to je parlament Srbije. Ta stvar mora da bude potpuno jasna.
Moram vam reći, bio sam u situaciji, na svu sreću poodavno, pre pet ili šest godina i nadam se da do toga nikad neće doći, bio sam u situaciji kao jedini poverenik na svetu da dobijem žalbu parlamenta. Meni se žalio Administrativni odbor Skupštine Srbije zato što nije mogao da dobije plate direktora javnih preduzeća.
Zamislite, uspela je intervencija poverenika. Ja sam, koristeći instrumente koje ste mi dali, obezbedio taj efekat, ali cela ta situacija je paradoksalna i nedopustiva.
Apelujem na vas, jer čuo sam i juče – zašto poverenik ne obezbedi ovaj ili onaj ugovor. Evo, zbog ovog što sam rekao. Poverenik može da koristi samo ona ovlašćenja koja mu stoje na raspolaganju, a ovlašćenja parlamenta, realni uticaj parlamenta, ugled parlamenta su svakako i moraju da budu daleko iznad onog koji ima institucije Poverenika, ma kako uspešno. Pozivam vas, potpuno sam siguran da se to od vas očekuje, da taj odnos uspostavite. Hvala.

Reč ima Poverenik za zaštitu ravnopravnosti dr Nevena Petrušić.

Hvala.
Dobar dan svima. Želim najpre da izrazim svoje veliko žaljenje što je juče sednica, koja je, kao što je ovde već rečeno, protekla u jednoj zaista dobroj atmosferi, što je završena na takav način i što je narušen ugled parlamenta. Pridružujem se ocenama mojih kolega.
Želim da svima zahvalim na pozitivnim komentarima, na sugestijama, na ocenama koje ste dali kada je reč o instituciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jučerašnje diskusije, argumenti koji su izrečeni i pitanja koja su otvarana, ukazivanje na probleme koji postoje, zapravo su bili potvrda za mene da je ovaj godišnji izveštaj poverenika bio predmet vaše pažnje. Jučerašnja diskusija i na Odboru za ljudska i manjinska prava i rodnu ravnopravnost budi nadu da razumemo koliko je ravnopravnost, koliko je nediskriminacija kao princip zapravo važna.
Podsetiću ovde sve nas, ravnopravnost i nediskriminacija leže u korenu ljudskih prava. Ako kažemo da se zalažemo da razvijamo ljudska prava, onda to, pre svega, znači da se zalažemo da svako ima jednaka prava i jednake mogućnosti da razvija svoje potencijale, da učestvuje u društvenom životu i koristi sve društvene resurse. Naravno, kao što ideal pravne države, kao što društvo bez ikakve diskriminacije nije postignuto, to ne oduzima smisao našoj borbi da se zalažemo za najbolju pravnu državu i da radimo preventivno, da radimo koristeći i druge instrumente kako bi suzbijali diskriminaciju u društvenim odnosima.
U izveštaju koji je pred vama, formulisano je 20 preporuka. Imajući u vidu ono što su naši uvidi u slučajeve na kojima smo radili i naši uvidi iz svih drugih izvora, potpuno smo uvereni da ako se te preporuke budu sledile, ako se budu sprovele u delo, da će to ubrzati proces uspostavljanja društva jednakih ljudi.
Žao mi je što je juče jedna zloupotreba poslaničke pozicije bila iznošenje netačnih podataka iz postupaka koji traju. Ne želim više da to komentarišem. Nadam se da će to na odgovarajući način danas biti demantovano. Želim da verujem da ćemo i dalje imati podršku Narodne skupštine.
Ukazaću ovde samo na dve stvari. Jedna je da Narodna skupština u dosadašnjem periodu nije u meri u kojoj je to mogla, po našoj oceni, da koristi mogućnost da zapravo predloge zakona koji dođu ovde i budu predmet vaše rasprave, prođu jednu rigoroznu kontrolu sa aspekta antidiskriminacionih propisa, dakle, jednu prethodnu kontrolu koja bi omogućila da ne delujemo post festum, da se ne dogodi da Ustavni sud mora da utvrdi da je neka norma neustavna, imajući u vidu da vređa propise o zabrani diskriminacije. Bojim se da će se uskoro ponovo desiti ono što se desilo sa jednim zakonom, koji je u nekom ranijem periodu bio usvojen, a za koji je poverenik rekao da je suprotan antidiskriminacionim propisima. To su odredbe koje uređuju način, ovo navodim kao primer, koje uređuju uslove pod kojima neko može da vas danas zastupa pred sudom.
Bojim se da i ovi sada uslovi koji su postavljeni su takvi da nisu sasvim u skladu sa propisima o zabrani diskriminacije. Dakle, ima mogućnosti da se traži mišljenje poverenika, da tu vrstu analize tamo gde postoji sumnja da neka norma, uslov koji je postavljen, može biti diskriminatorna i da se unapred zatraži mišljenje i da predlagač zakona sam pre toga izvrši tu kontrolu.
Podsetiću na još nešto. Ova Skupština je prošle godine usvojila rezoluciju, gde je rečeno da će se pre nego zakon bude donet izvršiti jedna prethodna analiza zakona sa aspekta njegovog uticaja na ostvarivanje rodne ravnopravnosti, a da će se nakon što zakon počne da se primenjuje, periodično vršiti i procena nakon njegovog usvajanja, kakve efekte on u praksi daje sa ovog aspekta.
Volela bih da Narodna skupština nađe mehanizme i zatraži od predlagača da tu vrstu procene vrše, jer se na to obavezala takvim jednim aktom, koji se zove Rezolucija.
Dakle, ponoviću još jednom, pred nama je jedan put koji moramo preći, ako želimo da zaista se sa jednom jako opasnom društvenom pojavom koja ljude isključuje, a koja se zove diskriminacija i da se na neki način uspešno borimo, da je suzbijemo na valjan način. U tom poslu, posla ima za sve, ne samo za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, nego za sve društvene afere i samo tako zajedno, uključujući naravno i Narodnu skupštinu možemo beležiti pomake na ovom planu. Hvala vam puno.

Zahvaljujem.
Kako sam izvršila uvid na strani 43/2 stenograma, mogu da konstatujem da se niko nije prijavio za reč pre Poverenika i kako nema prijavljenih po članu 96. i korišćenja prava iz tog člana, saglasno članu 98. stav 4. Poslovnika, zaključujem zajednički jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka 1, 2. i 3. dnevnog reda. Zahvaljujem se svima.
Nastavićemo sednicu odmah posle promene, dakle predlagača.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su, povodom zajedničkog jedinstvenog pretresa o tački 4. i 5. dnevnog reda, pozvani da današnjoj sednici, pored Tatjane Babić, direktora Agencije za borbu protiv korupcije i Radoslava Sretenovića, predsednika Državne revizorske institucije, prisustvuju i Bojana Mitrović, potpredsednica Državne revizorske institucije, Natalija Ćatović, Gordana Tišma i Miroslav Mitrović, članovi Saveta Državne revizorske institucije, Cvetana Pršić, Duško Pejović, Radulka Urošević, Gordana Nehajovski, Ljubica Janković Andrijević i Svetlana Toma Anokić, vrhovni državni revizori, Mirjana Marković, sekretar Državne revizorske institucije, Iva Vasilić, šef Kancelarije predsednika Državne revizorske institucije, Vesna Pavlović, savetnik za odnose sa javnošću Državne revizorske institucije, prof. Branko Lubarda, predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, Marijana Milosavljević i Jelena Jovanović, savetnici u službi za odnose sa javnošću Agencije za borbu protiv korupcije, i Dejan Damnjanović, šef Kancelarije direktora Agencije za borbu protiv korupcije.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka 4. i 5. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe, srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članovima 192. i 193, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički jedinstveni pretres o: Izveštaju o radu Agencije za borbu protiv korupcije za 2013. godinu, sa Izveštajem o sprovođenju Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018. godine i Akcionog plana za njeno sprovođenje, koji je podnela Agencija za borbu protiv korupcije, sa Predlogom zaključka Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava i Predlogom zaključka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, i Izveštaju o radu Državne revizorske institucije za 2013. godinu, sa Predlogom zaključka Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava.
Da li predstavnici predlagača žele reč?
Reč ima Radoslav Sretenović, predsednik Državne revizorske institucije.