Hvala još jednom.
U ovom amandmanu je već direktno neposredno reč o načinu na koji se obračunava minuli rad. Imali smo prilike da čujemo predlagača amandmana da je glavni razlog za podnošenje amandmana briga za posledice po radnike, odnosno za eventualno smanjenje zarada koje će proizaći iz ovakvog zakonskog rešenja.
Odmah ću vam dati svoj sud, dakle, protiv toga sam da amandman bude usvojen i odmah ću vam reći, način na koji formiram stavove, pre svega analiziram rešenja kroz neposredni interes samih radnika. To radim čitav dan po svim amandmanima, tako ću pristupiti i ovom pitanju.
Prvo pitanje, da li dolazi do efektivnog smanjenja zarada radnika ukoliko se prihvati zakonsko rešenje na način kako ga je formulisala Vlada? Ne nužno. I sami ste kazali – ne mora da znači, ali može biti i pitanje u koliko iznosu.
Pre svega, čitav paket reformi odnosi se na tendenciju da se dodatno uposli, da se angažuje i da se dodatno razvija privatni sektor. Situacija iz prakse, kako funkcioniše pregovaranje o ceni rada kada razgovarate sa privatnim poslodavcem. On ima svoju predstavu koliko smatra da određeni posao vredi, koliko je spreman da ga plati. Vi sa druge strane kolike su vaše predstave i očekivanja od onoga što možete da pružite. Ukoliko nađete zajednički jezik dogovorena suma je ono što vam sleduje. U tom slučaju, minuli rad predstavlja način kalkulacije vaše zarade, predstavlja mehanizam kako će biti napravljen proračun. Ne utiče na vaš dogovor i ne utiče na ono što se dešava dalje. Šta će sprečiti poslodavca koji želi da zadrži dobro motivisanog i pri tom sposobnog radnika, da sutra zadrži njegovo primanje, bez obzira što smo mi zakon promenili? Pa, ništa, i to je ono što očekujem da će se dešavati u praksi.
Istina je, u nekim slučajevima i može doći do smanjenja zarade, ali pre svega da vidimo šta dovodi do ovakvog rešenja. Pričamo o ekonomskoj i poslovnoj logici.
Minuli rad kao pojam, šta bi trebalo da predstavlja? Da stavimo ruku na srce i da pričamo, što se kaže, po nekoj svojoj pameti, a bez potrebe da apriori nešto branimo ili nešto kudimo samo zato što ga predlaže neko koga politički možda ne volimo previše. Po mom skromnom mišljenju, minuli rad bi trebalo da predstavlja ono što opisuje dodatni kvalitet kod radnika koji je stečen iskustvom, s jedne strane. S druge strane, meru kojom se iskazuje poštovanje za sve ono što je radnik već uspeo da obezbedi poslodavcu, odnosno svojoj struci.
Kada je reč o iskustvu, u neposrednim pregovorima oko angažovanja radnik je, po mom iskrenom mišljenju, dužan sam da vodi računa o tome koliko vredi i da svoje lično iskustvo ukalkuliše, a poslodavac da ga proceni na pravi način i da sam zaključi da li želi sposobnijeg radnika, sposobnijeg u smislu da ima određeno iskustvo, ili mu je možda to preskupo. Potpuno mi je normalno da je to stvar koja se ne definiše neposredno ciframa o minulom radu, već o tome hoće li se ili neće u tim razgovorima poslodavac i radnik naći na istoj vrednosti.
S druge strane, potreba da se vrednuje nešto što je urađeno, što je stečeno u prošlosti. Slažem se, takva potreba postoji. Takva potreba i treba da postoji i da ostane definisana, ali onda niko ne može da kaže da nema smisla, da nema logike što se ta potreba meri od strane tekućeg poslodavca samo za vreme provedeno na radu kod njega. Ono što je radnik obezbedio svojim dosadašnjim radom, svojim dosadašnjim učinkom poslodavac meri, poslodavac vrednuje samo u onom domenu u kom je sam od toga imao koristi. Niko ne može da kaže da ovo nije pošteno.
Dogodi li se potencijalno smanjenje zarade? Može da se desi u onim slučajevima kada finalna cena rada nije ona koja je neposredno dogovorena, precizirana ugovorom, već se na to dodaje ono što predstavlja minuli rad. Kolika će ona biti? Kalkulacije kojima sam imao prilike da se pozabavim, a kalkulacije koje dolaze sa relevantnih mesta u državi kažu – u proseku do 2%. Ovih 15% koje imamo prilike da čujemo i danas više puta, 15% kojima su napravili vest, agencijsku vest, dnevne naslove pojedini predstavnici samog republičkog vrha određenih sindikata, ne stoje ni kada pogledate njihovo obrazloženje.
Ovo je papir sa sajta jednog od vodećih sindikata u kojem se obrazlaže šta to po njihovom sudu i stavu ne valja u ovom Zakonu o radu. Jedno od najvažnijih mesta u tim obrazloženjima, a kada ih pogledate, opet ruku na srce, iskreno govoreći, za sve postoji vrlo logično obrazloženje, a čuli smo mnoga već danas. Ne ostane ni kamen na kamenu kada sa tim obrazloženjima prođete kroz ovaj stav. Ovaj papir, ovaj spisak pogleda kaže da će prosečno plata biti smanjena do 15%. Eto problema, eto senzacije, eto vesti koja je plasirana smišljeno da unese nemir.
Šta znači prosečno do 15%? Od 0% do 15% u proseku, što znači šta? Praktično ništa, da će oni kojima plata neće biti smanjena uopšte i oni kojima će biti smanjena više od 15% biti podjednako. Možda po dvojica, trojica, a svi ostali negde između. Šta znači negde između? Po 0,1 ili po 14,9?
Jasno je šta ovo treba da predstavlja. Jasno je da to zapravo služi samo zato da bi se cifra 15% urezala u pamćenje. Onaj ko je ovo napisao, vidi se po tome kako ga je napisao koliko smatra da je dobro, a rekao sam vam šta su realna očekivanja za praksu.
Sama suština ovog zakona, i završavam sa ovom napomenom, jeste upravo u onome o čemu govorimo već drugi dan u ovom časnom domu, a to je da se poveća konkurentnost na tržištu radne snage, da oni koji su radili dugo mogu sa podjednako velikim šansama da konkurišu ponovo ukoliko se nađu u prilici da ostanu bez posla. Nisu ova rešenja pravljena zbog toga što će neko godinu dana pred penziju želeti da menja firmu, nego jer će biti prinuđen na to, a nije to želeo. Šta se sa tim ljudima dešava? Koliko im je teško da pronađu posao, a koliko bi moglo da bude lakše ukoliko budu podjednako konkurentni sa ostalima na tržištu? Pri tom, ne manje važno od toga, podjednako važno da se ista šansa pruža i onima koji uopšte i nisu zaposleni. Zato predlažem da i ovaj amandman takođe bude odbijen. Hvala vam najlepše.
