Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik prof. dr Vladimir Marinković.
Vlada i Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku su prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naziv člana 4. i član 4, amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Vlada i Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Dr Vladimir Pavićević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministri, poštovani gosti, kao i u prethodnim slučajevima i u prethodnim članovima ovog predloga zakona, predlažemo da se briše i član 4. i naziv iznad člana 4, koji glasi – načela privatizacije.
U okviru ovog člana ovde se definiše šest načela privatizacije. Mi smo to poredili sa postojećim Zakonom o privatizaciji i imamo identični član, doduše broj 2. u postojećem Zakonu o privatizaciji uz nešto prošireni krug načela.
Mi smatramo da postojeći okvir jeste dovoljan i to je jedan od razloga zbog kojih smatramo da ovaj član treba da se briše. Međutim, mislim da rasprava o ovom amandmanu na član 4. zaslužuje jedno usmerenje ka jednom principu koji je za proces privatizacije uvek najvažniji, a to je poštovani ministre, princip vladavine prava.
Da bismo mi mogli da sprovedemo dobru privatizaciju po bilo kom zakonu, mi moramo da delamo u uslovima vladavine prava. Sada je pitanje za nas ovde – kako mi cenimo vladavinu prava u Srbiji danas?
Još dve stvari hoću ovde da kažem, podsetio bih narodne poslanike naročito one koji pripadaju skupštinskoj većini, da smo mi povodom ova tri predloga zakona, pa i povodom ovog predloga zakona zapravo deo jedne konstruktivne opozicije.
Podsećam vas da smo se mi dogovorili sa članovima i članicama tima gospodina ministra da prihvatimo njihovo obrazloženje za izmenu člana 2. Zakona o stečaju, dakle, mi pokazujemo volju da sarađujemo, ali smatramo da ovaj Zakon o privatizaciji nikako ne može da se ispravi i zbog toga smo podneli isti amandman, „briše se na svih“ i moram da vas podsetim, ne 94, nego na svih 95 članova Predloga zakona o privatizaciji. Hvala vam.

Ništa nisam čula, imate sreće.
Reč ima, Aleksandra Tomić. Izvolite.

Poštovane kolege poslanici, uvažena predsedavajuća, ništa niste propustili mnogo.
Analiza efekata privatizacije u Srbiji postoji na sajtu Agencije za privatizaciju, lepo urađena, detaljno, metodološki, komparativna analiza i zakon iz 1997. godine, zakon iz 2001. godine, praktično pokazuje koje su posledice, odnosno koji su rezultati vezani za privatizaciju. Ona govori u zaključcima da od 2006. do 2009. godine 852 preduzeća privatizovanom, od toga je 40% u periodu između 2008. i 2009. godine.
Ali, ono što je interesantno, to je da u 2010. godini od 597 preduzeća u prometu je prošlo oko 4,6 milijardi evra, što je svega 7% više u odnosu na 2002. godinu. Ako uporedite sa 2010. godinom i 2003. godinu, onda ćete videti da supstanca tih preduzeća, odnosno kapital je smanjivan, imovina umanjena, da je promet povećan svega za 7%, a da je tri puta više poslanika otpušteno u tom periodu, a to pokazuju cifre koje kažu da je 137.000 ljudi otpušteno iz firmi koje su u privatizaciji, a 117.000 preduzeća, kod onih koji nisu izvršile privatizaciju.
Rezultat današnje, odnosno danas koji imamo u brojkama, na osnovu te politike privatizacije koja je do sada trajala je 750 miliona evra godišnje iz budžeta, od toga 200 miliona godišnjeg neplaćanja praktično javno-komunalnih obaveza, odnosno budžetskih sredstava javnim preduzećima, kao što su elektroenergetski sistem, kao što su Uprava prihoda, porezi i doprinosi. Imovina tih preduzeća 6 milijardi evra i 100.000 ljudi, koji još uvek rade u ovim preduzećima.
Obaveza naša koju smo definisali Deklaracijom u saradnji sa EU radi donošenja i definisanja odnosa po pitanju stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji, zadali smo sami sebi zadatak da sa društvenom imovinom jednostavno treba da završimo.
Ono što danas imamo kao Predlog novog zakona, znači, ne izmena i dopuna, su definisani modeli, metode i mere. Sada, da se vratim na član 4. – načela privatizacije definisana članom 4, amandmanom kojim traži da se briše, kaže – predlagač da želi da izbriše „stvaranje uslova za razvoj privrede, smanjenje negativnih finansijskih efekata, obezbeđenje javnosti i transparentnosti, onemogućavanje korupcije, formiranje prodajne cene prema fer uslovima i stvaranje uslova za socijalnu stabilnost“.
Ako tražite da se sve to briše, da li to onda znači da želimo da stvorimo uslove u kojima privreda neće da se razvija u koje želimo da jednostavno nema transparentnosti, da povećamo korupciju. Da li želite da stvorimo uslove u kojima ćemo imati socijalnu nestabilnost. To znači, da prema ovom amandmanu predlagač želi potpunu nestabilnost u državi, nepostojanje ni prava za koja se zalaže, a sve manje želi da se zemlja reformiše i da ide napred.
Mislim da poslanici Srpske napredne stranke jednostavno u svim svojim izlaganjima čvrsto stoje na stanovištu, da smo kao stranka, i kao stožer Vlade, i kao neko ko ima premijera na evropskom putu, na putu ekonomskih reformi, da smo za to dobili podršku preko 50% naroda i da jednostavno svi međunarodne institucije i sve nađe komšije u regionu su prepoznali tu našu čvrstu rešenost da idemo napred i da nas niko na tom putu jednostavno neće sprečiti. Zahvaljujem se.

Hvala.
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Neđo Jovanović.
Vlada i Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naziv iznad člana 6. i član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Vlada i Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Niko.)
Kako ste rekli. Javili ste se. Samo da sedne zamena ministara na klupi.
Reč ima Zoran Živković. Izvolite.

Amandman na član 5. je naravno – briše se, zato što je to praktično prepakovan član 3. postojećeg Zakona i to je, još jednom da ponovimo suština naših amandmana i naša želja da ukažemo da je stanje u srpskoj privredi loša privatizacija koja je rađena negde u poslednjih deset godina.
To znači da je u pre dve godine ona rađena dobro. Mislim da ovde imamo svedoke te dobre privatizacije, bar polovina ovih ljudi koji ovde sede su radili u Agenciji za privatizaciju, pa su i lični svedoci, a mislim da je i sam ministar imao tada jednu jasnu sliku o tome šta se dešava u procesu srpske privatizacije.
Da podsetim od januara 2002. godine do marta 2004. godine, privatizovano je 1.300 i nešto preduzeća. To su sve mahom dobre privatizacije koje su ostvarile svoj cilj. Među tim privatizacijama nema ni jedne koja može da se nazove sumnjivom, ima neuspešnih u smislu da privredni subjekt nije mogao da nastavi svoje poslovanje, ali ne kao posledica kriminala u procesu privatizacije ili kasnije, nego zbog toga što praktično nije imao svoje mesto na tržištu i to je više nego jasno.
Kada govorite, kad govorimo svi o promašajima privatizacije, o teškom stanju u srpskoj privredi potpuno se slažem, ali nemojte do da prebacujete gospodinu Pavićeviću i meni.
Gospodin Pavićević je u politiku ušao pre godinu dana, u parlament kad i mi svi zajedno pre četiri meseca, a ja sam u politici bio upravo, svoj prvi deo bavljenja politikom završio u to vreme koje mogu slobodno da vrlo i subjektivno, ali mislim i objektivno da nazovem zlatnim dobom reformi u Srbiji, to je 2001, 2002. i 2003. godina.

Prošlo je vreme. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Orlić.

Hvala gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam da se predloženi amandman odbije, i ujedno pridružujem argumentaciji koju su kolege, koje su reagovale na ovaj način podnošenja amandmana i na njihovo ovakvo formulisanje pogotovo ovakvu odbranu da se tako izrazim do sada iznele.
Predlažem da se amandman odbije iz više razloga.
Pod broj jedan, zato što amandman predlaže da se obriše nešto što je vrlo jasno i vrlo dobro i to kaže i sam predlagač amandmana. Onaj ko predlaže brisanje kaže da je ovo nešto što je preuzeto rešenje iz prethodnog, odnosno sada još uvek aktuelnog zakona, da tu ne vidi ništa sporno, ali da vidi sporno to što je prebačeno iz jednog u drugi član, to svakako nije razlog za brisanje, i to nije suština ovoga što se danas dešava. I ono što jeste dodatno sporno pored toga što se traži brisanje nečega što nema razloga da bude obrisano to je način na koji se to radi, i ovde pričamo o vrlo principijelnom stavu.
Mislim da smo razgovarali već na ovu temu pre jedno sedam dana po pitanju drugog zakona, a opet po pitanju identičnog problema, a to je na koji način se formiraju obrazloženja prilikom podnošenja amandmana.
Pričam o dobroj praksi gospođo predsednice, da li je, ili nije prihvatljivo za ovo mesto da se generički formiraju strahovite količine amandmana sa jednim te istim obrazloženjem koje je načelno, koje se uopšte ne bavi suštinom amandmana na koji se odnosi, koje je prosto načelno, koje se tiče kvaliteta zakona na način na koji ga vidi predlagač amandmana koji se tiče toga da li moram da citiram – „se vodi ovakva ili onakva politika“.
Šta to zapravo znači? Da možemo da osporavamo amandmane načelno, opštom pričom kritikujući neku politiku, hoćemo li sutra kritikovati ovu ili onu Vladu, ovog ili onog predlagača? Šta to dalje povlači kao reperkusiju na samoj sednici? Da li obavezu da se predlagač amandmana pridržava onoga što je samo u obrazloženju stavio, što bi bilo logično, što ima smisla, što je dobra praksa, ako je ima, a bojim se da danas gubimo bilo kakav kontakt sa dobrom praksom.
Ako bi to radio, ako bi se držao svog obrazloženja sve bi nas doveo u situaciju da prisustvujemo još jednom danu rasprave u načelu, jer je obrazloženje prosto takvo. Ako to ne žele da urade, ako hoće da diskutuju o samim amandmanima, a danas smo zaista bili u prilici da čujemo jedno i drugo od strane predlagača.
Ne drži se onoga što je dao kao razlog za odbijanje i resornom odboru i Vladi, i šta je poenta svega toga, čemu to vodi? Da li zaključku da obrazloženja mogu da sadrže bilo kakav tekst, da nema nikakve veze sa onim što se traži sa razlozima iz kojih se to traži.
Da li vodi zaključku da posle diskusije da može da nema nikakvu vezu sa onim što je stavljeno u obrazloženju, da li je to ono što hoćemo da postignemo. Nadam se iskreno, da ne i ne sporim, naprotiv, pozdravljam svačije je pravo da formuliše politički stav i svačije je pravo da se ne slaže sa nekim rešenjem bilo kog zakona u celini.
Zato smo tu, ali postoji i odgovarajući način da se to stavi do znanja ostalima i da se taj stav zastupa, niti sporim bilo čije pravo da ima problem sa tim da li su određene međunarodne institucije iskazale podršku u nekom zakonskom rešenju ili ne, pa i da ima rezervu. Da ima rezervu prema pitanju da li su određena zakonska rešenja korisna za građane Srbije.
Verujem i nedvosmisleno ogromna većina ljudi prisutnih ovde vidimo pravu direktnu korisnost koju ste mogli da pronađete u samo dva detalja tek da zaboravite sve ostalo, a to je koliko se unapređuju praktični nedostaci onog zakona koji je i dalje na snazi. Koliko se pojednostavljuje procedura tamo gde je ona rezultat onoga da se ne dođe do odgovarajućeg rezultata i odgovarajućeg rešenja. Ali, hajde da zaboravimo sve to.
Šta ostaje, ako ne vodimo računa ni o načinu na koji pokušavamo da isteramo nešto svoje? Šta ostaje ako ne vodimo računa o pravilima kako treba da funkcioniše ovo mesto ovde? Ja se bojim samo jedno prilika da se dovoljan broj puta danas govori na ovoj sednici ovde, i da se možda i ne vodi računa o tome da li će se to obraćanje fokusirati na amandmane ili će biti priče u načelu ili o nečemu trećem, kao na primer o nekim političkim karijerama.
Da zaboravimo sve to, ali to nije suština dame i gospodo narodni poslanici. Nije suština našeg boravka na ovom časnom mestu. Prilika da se pojavimo dovoljan broj puta u besplatnim minutima. Nije suština prilika da nas vide ljudi koji nas podržavaju i da zaključe da smo se lepo obukli i tečno govorili.
Suština je u tome da postignemo nešto za naše ljude i kakvu konkretnu korist će naši građani videti nakon puna tri sata rasprave o tri člana po identičnom obrazloženju koje nikakve veze nema sa onim šta se dalje u raspravi dešava.
Nikakvu. Zbog toga, moramo da se zapitamo vi mi ovde, hajde da se obratim prvo sebi, pa onda i bilo kome drugom, kakav to utisak treba da ostavi ovo što se dešava danas na ljude koji nas gledaju. Koliko će nas ceniti i da li smo sami krivi što se ponašamo, neki od nas na način kako se ponašamo danas.

Reč ima Ljubica Mrdaković-Todorović, po amandmanu.

Javljam se povodom predloženih amandmana, svih 95 predloženih amandmana nezavisnih poslanika, za koje nećemo, naravno, glasati.
Želela bih da kažem nešto. Ono što je komunistički sistem posle Drugog svetskog rata uspeo da stvori i institucionalizuje za jako kratko vreme, mi ne možemo da demontiramo bezmalo tri decenije. Unikatna pojava svetskih razmera, tzv. društvena svojina, visi na vratu svih nas i celokupne države kao balast koga se treba osloboditi.
Brojni pokušaji dosadašnjih Vlada da se izbore sa tim problemom i da se jednom zauvek zatvori priča sa tom samoupravnom umotvorinom, dali su u najgorem slučaju nikakve rezultate, a u najboljem slučaju delimične rezultate.
Da se ne zavaravamo, preduzeća koja postoje i danas, a koja su u režimu društvene svojine su na teret svih nas u ovoj zemlji, počev od državne kase, koja je uvek tu da pripomogne, pa do radnika koji godinama preživljavaju bez ikakvih prihoda i rade za overenu zdravstvenu knjižicu i za markicu za prevoz, koji žive ispod minimuma ljudskog dostojanstva i koji se samo na papiru vode kao zaposleni, a niti šta rade, niti su uradili poslednjih godina, a o redovnim prihodima, bez ikakve proizvodnje, iluzorno je govoriti, pa do poreskih obaveza koje se gomilaju iz dana u dna, bez ikakve šanse da se ikada naplate.
Iz tog razloga novi zakon o privatizaciji ima zadatak da u relativno kratkom roku prekine agoniju tzv. društvena svojina. Predviđeni su instituti, mehanizmi onoga što nije razgrabljeno ili prodato u bescenje proteklih godina, da se na jasan i manje komlikovan način, veoma transparentan način izvrši privatizacija društvenog kapitala i da se zaposlenima koji još uvek rade i nalaze se u tim preduzećima, obezbede nova radna mesta ili da se očuvaju postojeća radna mesta.
Zbog toga će SNS u danu za glasanje podržati ovaj set zakona.