Poslovnik.

Po Poslovniku? Hajde da vidimo.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući Arsenoviću, poštovani ministre gospodine Gašiću, poštovane gošće, poštovani gosti, ukoliko mi ne date sada pravo na repliku gospodine Arsenoviću, smatram da ćete da prekršite član 104. Poslovnika, kojim se predviđa da narodni poslanik ima pravo da reaguje kada ga ministar koji brani neki predlog zakona pogrešno interpretira.

Smatram da je mene gospodin Gašić upravo sada, čitajući ovaj tekst, pogrešno interpretirao. Želim sada da odgovorim gospodinu Gašiću i prema Poslovniku, članu 104, gospodine Arsenoviću, imam pravo. Da li mi dozvoljavate da nastavim da govorim?

Evo, ja ću onda poštovani ministre da vam kažem – gospodin Arsenović mi je dao reč. Vi ste gospodine Gašiću sada reagovali na…

 

Ne, gospodine Pavićeviću.

… prvih deset tačaka našeg zajedničkog jedinstvenog pretresa, ali, evo, ja vas pitam – šta je sa tačkom 11. koja glasi – Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji Vlade Republike Srbije i Vlade Crne gore…

Gospodine Pavićeviću, molim vas. Ja sam vas isključio, gospodine Pavićeviću. Neću da dozvolim. Moja jedina sledeća mera je da izreknem opomenu, a ja to neću. Ne bih želeo, zapravo. Ako me prinudite, onda ću morati.
Nemojte zloupotrebljavati Poslovnik. Vi ste pokušali da reklamirate povredu Poslovnika, ali nemojte prelaziti na repliku. Ja ću da vam kažem da tim istim članom 104, na koji ste se vi pozvali, da ga ne citiram i ne čitam već ko zna koji put u ovoj Skupštini, vi dobro da znate, pored svih prava koja su predviđena stavom 1. i 2, predzadnji stav stoji gde kaže da predsedavajući odlučuje o pravu na repliku. To je tačka, molim vas i vi po tom osnovu ne možete da reklamirate povredu Poslovnika.
No, i pored toga, ja sam vam dao da reklamirate, vaše je pravo, znači, ja smatram da nisam povredio Poslovnik, a vaše je pravo jedino da se izjasnite da u danu za glasanje glasamo o povredi Poslovnika. Vi se izjasnite. Želite li, da ili ne?

To je neophodno.

Neophodno je. Dobro, želite. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Nenad Milosavljević. Prijavite se samo, molim vas. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i uvaženi gosti, poštovane kolege poslanici, u okviru ovog zajedničkog pretresa osvrnuo bih se pre svega na Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije i Organizacije za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija UNESKO u vezi sa osnivanjem centra za vode, za održivi razvoj i prilagođavanje klimatskih promena kao centra druge kategorije pod pokroviteljskom UNESKO.
Klimatske promene su prirodni fenomen planete i njenog kosmičkog okruženja. Planeta i njeno kosmičko okruženje su živi ambijent definisan neprekidnim fizičkim promenama i procesima, o kojima se još uvek malo pouzdano zna, ali su ti procesi očigledni.
Prvi čovek u svetu koji je naučno objasnio prirodu klimatskih promena je srpski naučnik Milutin Milanković. Milanković je tokom prve polovine 20. veka pre svega teoretski objasnio da su klimatske promene prirodan proces planete i njenog okruženja i da imaju cikličan karakter. Pojednostavljeno govoreći, Milanković je objasnio da su klimatske promene deo zemljine prirode i da dolaze u cikličnom vremenskom periodu. Kasnije, konkretna eksperimentalna istraživanja su potvrdila tvrdnje Milankovića, te je njena teorija postala osnovna teorija nauke o klimatskim promenama.
U moderno vreme, međutim, klimatske promene su postale jedan od najvećih prostora za moguće manipulacije. Tako se stiče utisak da su klimatske promene veoma moćno političko sredstvo u odnosima razvijenih i nerazvijenih zemalja. Pod izgovorom da su klimatske promene posledice ljudskih grešaka, celom svetu se nameću obavezna pravila tzv. spasenja planete. Ovako prihvaćene teze su nažalost veoma često deo interesa nekih razvijenih država, a multinacionalne kompanije neosporno ostvaruju velike zarade. Kako to postižu?
Opasnost od klimatskih promena danas ima učešće u poreskim opterećenjima koji pak utiču na formiranje cena gotovo svih proizvoda, počev od benzina na benzinskim pumpama, do cena hrane na pijacama.
To su ogromni budžetski prihodi koji prate čitav spektar njihovih zakonskih regulativa, tačnije novih zakonskih ograničenja koja u odsustvu tradicionalne ideologije postaju nova ideologija. Cenu za sve to naravno plaća običan čovek.
Globalnim sporazumom iz Kjota sredinom devedesetih godina prošlog veka o kontroli klimatskih promena, stvorena je globalna ideologija o potrebi kontrole otrovnih gasova, koji se smatraju jednim od najvećih planetarnih zagađivača. Tako je pod obrazloženjem da klimatske promene izazivaju ljudska aktivnost, drugim rečima industrija i poljoprivredna proizvodnja.
Svakoj zemlji određena je kvota otrovnih gasova, nažalost. Ovo nije značilo smanjenje otrovnih gasova, nego je samo to postao novi prikriveni oblik globalne trgovine, tako da razvijene zemlje imaju pravo da ispune svoju kvotu ne smanjivajući otrovne gasove, nego kupovinom viška kvote od nerazvijenih zemalja koje niti imaju razvijenu industriju, niti poljoprivredu, niti emituju otrovne gasove u meri štetnoj po okolinu. To je prosto, nažalost, postao ozbiljan posao kojim trguju privatne kompanije. Istovremeno, svedoci smo činjenice da zemlje, najveći emiteri otrovnih gasova nisu potpisnici Kjota sporazuma.
Klimatske promene su prvi put korišćene u ovom kontekstu sedamdesetih godina prošlog veka kada se zapad suočio sa prvom savremenom ekonomskom krizom. Tada se tvrdilo da ljudsko ponašanje i nekontrolisani ekonomski razvoj dovodi do globalnog zahlađivanja, tj. da Zemlji preti novo ledeno doba. Trideset godina kasnije, u uslovima nove ekonomske krize, sa istim argumentima se tvrdi da dolazi do globalnog otopljavanja.
Glavni naučni izvor savremene teorije o globalnom otopljavanju je bio tim Univerziteta u Noriču u Engleskoj. Otkriveno je međutim da je taj tim davao sumnjive podatke i da je svoju teoriju kojom je hranio političke elite, temeljio na neistinama. Uz to, omiljeni instrument plašenja ljudi klimatskim promenama su i priče o topljenju leda na Severnom polu. Pokazalo se međutim da je sada na Severnom polu leda više nego ikad.
Stvarni problem savremenog života se naravno prećutkuje. Stvarni problem su problemi prljave tehnologije i zagađivanja mikro životne sredine. Kao što je Milanković i objasnio, a što su kasnije eksperimentalno potvrdila istraživanja, klimatske promene su deo prirode i ljudska aktivnost ne može globalno ugroziti prirodu.
Zemlja od Sunca dnevno dobija toliko energije da je skoro nemoguće ugroziti planetu, a uz to samo 7% Zemlje je naseljeno, ali lokalne mikro sredine mogu biti itekako ugrožene nekontrolisanim razvojem i korišćenjem prljavih tehnologija i neodgovornim ponašanjem ljudi prema svojoj životnoj okolini.
Problem je dakle u zaštiti kontrolisanih životnih sredina, u planiranju održivih i sa prirodnim resursima usklađenim ekonomskim razvojem, pre svega uklanjanjem prljavih tehnologija i razvojem modernih tehnoloških rešenja.
Polazeći od svega navedenog, smatram da je veoma važno da je na svetskom nivou, i to od strane organizacije UN UNESKO, osnovan Centar za vodu, održivi razvoj i prilagođavanje klimatskih promena, a kod nas će se ovakav centar osnovati pri relevantnoj naučnoj ustanovi kakva je Institut „Jaroslav Černi“, što je ujedno veliko priznanje našoj nauci.
Upravo ovako naučni i kompetentan način bavljenja mikroklimatskim promenama, predviđenim mogućim prirodnim nepogodama u funkciji zaštite stanovništva, doprineće smanjenju nepredvidivih pojava i njihovim katastrofalnim efektima. Srbija sa svojim svežim iskustvom sa elementarnim nepogodama svakako treba da ima ovakav centar. Zato će poslanička grupa SPS podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Milosavljeviću.
Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun. Izvolite.