Gospođo predsednice, gospodo i dame poslanici, hvala vam na diskusiji i pažnji koja je posvećena ovim zakonima.
Odgovorila bih na pitanja koja su konkretno postavljena i takođe naglasila da će dalje poslanici imati priliku da reaguju bilo na moje odgovore ili dalje diskusije kroz proceduru predviđenu zakonom. Još predstoji diskusija u odborima i u pojedinostima.
Prvo ću da odgovorim na vrlo konkretno pitanje o tome šta je učinjeno sa Prvim projektom razvoja zdravstva kojem današnji zakon o potvrđivanju Sporazuma je sledbenik. Taj Prvi projekat razvoja zdravstva je u potpunosti realizovan. Otprilike 99% odobrenih sredstava je povučeno. On se bavio razvojem i implementacijom bolničkih softvera u četiri bolnice početkom reforme finansiranja na sekundarnom i tercijalnom nivou zdravstvene zaštite, uvođenjem praćenja kvaliteta zdravstvene zaštite, uspostavljanja akreditacionih procesa i akreditacije zdravstvenih ustanova, podizanjem kapaciteta za procenu zdravstvenih tehnologija u Srbiji.
Ukupna sredstva za taj projekat koja su potrošena iznosila su 10,2 miliona evra. U toku tog projekta uslaglašeno je da se Ministarstvo zdravlja bavi sistemom dijagnostičkih srodnih grupa i zapravo za vreme sprovođenja tog Prvog projekta taj sistem je pilotiran i pokazao je odlične rezultate.
Svetska banka je izrazila veliko zadovoljstvo u realizaciji tog Prvog projekta i zalaže se za kontinuitet u unapređenju zdravstvene zaštite na način na koji je to sada dogovoreno u ovom projektu sledbeniku.
Kada je reč o tome da nije nužno propraćen ovaj projekat prethodnom analizom rezultata propisa, odnosno rezultata politika koje je Vlada Srbije u bilo kom mandatu sprovodi, reč je o tome da sistem takvog praćenja nije uspostavljen u Srbiji od strane prethodnih Vlada i zapravo uslovi da se takav sistem praćenja ključnih politika može uspostaviti tek se postavljaju u okviru ove Vlade, ali je nemoguće očekivati da oni daju rezultate već za četiri meseca.
U tom, da kažem, grmu leži zec i sa pitanjem koje je mnogo puta postavljeno danas, a to je kako to da može da se desi da imamo propis, a on se ustvari ne sprovodi. Trebali li da kažnjavamo te lokalne samouprave, Pokrajinu ili javna preduzeća? Šta to treba da uradimo da bi bili sigurni da neće ovog puta biti kako je jedna poslanica rekla – majke mi, realizovaće se rok.
Da bismo bili sigurni moraju da se sprovedu te dosta sveobuhvatne reforme na kojima sada radimo, a koje zahtevaju vreme, a to je da imamo sistematično praćenje sprovođenja propisa.
U čemu je stvar? Ova Vlada je nasledila niz zakona koji nisu do kraja sprovedeni. Kako izabrati, koje resurse i na koga ćete tačno staviti pritisak da realizuje koji od tih propisa? Prosto je važno da budemo sigurni da radimo ono što je najvažnije za ostvarivanje ciljeva ove Vlade i bez sumnje je sređivanje odnosa svojine, javne ili privatne, i u okviru javne na različitim nivoima vlasti različitih tipova svojine jako važno.
Međutim, činjenica da jedan zakon koji je izgledao logičan onima koji su ga donosili do te mere nije sproveden, govori nam o verovatnom postojanju problema sa samim zakonom. Bilo bi logično da se lokalnim samoupravama, Pokrajini i javnim preduzećima isplati da oni žele da upišu svoju svojinu.
Kako je moguće da se to ipak ne radi? Na to moramo da odgovorimo i to zahteva dublju analizu, mislimo da je važno da se ta analiza poveže i sa analizom drugih problema koji postoje kada je reč o raspolaganju svojinom u Srbiji, odnosno vlasništvom, a koje je ova Vlada nasledila i te kako, ne samo od prethodne, već i od prethodnih vlada. To je problem koji se gomila u protekloj deceniji.
Rok od dve godine je prosto rok koji će da omogući da se sa jedne strane nastavi sa rešavanjem, upisivanjem svojine u nekom ritmu koji može, s obzirom na iskustvo koje vidimo do sada i gde se nadamo da da rezultate, ili da se, kao što se nadam ja, kao ministar zadužen za lokalne samouprave naročito, da se nađe način kako da se taj sistem pojednostavi, da se podsticaj, da se rešavanje svojina napravi podsticajnijim u odnosu na trošak, na cenu, na napor koji trenutno zahteva ovakav posao, prosto nameće subjektima da se taj odnos promeni i da se realizuje ono što bi trebalo da nam svima bude očigledan cilj.
Na kraju tek onda dolazi da je možda prosto reč o potpunoj neodgovornosti, u kom slučaju opet radimo na izmenama i dopunama, odnosno na novom zakonu o opštem upravnom postupku koji će da postavi bolje i jasnije pitanje odgovornosti za ostvarivanje zadatih rokova u svemu što se radi kao upravni postupak i da očekujemo da će u dogledno vreme problem koji je nagomilavan u proteklih deceniju i po, u naredne dve ili tri godine u toku ovog mandata ove Vlade biti rešen.
Hvala vam.
