Zahvaljujem se, gospođo predsednice.
Pažljivo sam slušao današnju raspravu. Mislim da sam samo jednom izašao iz sale, na kratko. Verujte da suštinskih zamerki na ova dva predloga zakona i dva sporazuma zaista nisam čuo. Bilo je politikantskih stavova, bilo je strančarenja, bilo je kandidovanja nekih drugih tema koje apsolutno nemaju nikakve veze sa predloženim zakonima.
Mislim da Vladi Republike Srbije, a ni vama, gospođo Udovički, nije potreban advokat da bi odgovorio na postavljena pitanja. Pitanje zašto je u Narodnoj skupštini ministar u Vladi Republike Srbije je zaista degutantno i nepoznavajuće, niti je u skladu s Ustavom Republike Srbije. Vlada Republike Srbije je kolektivni organ koji donosi svoje zaključke, svoje predloge zakona, svoje odluke, na kolektivan način i svako od ministara učestvuje u donošenju tih odluka. Naravno da će neko ko je glasao za taj zakon, makar možda i ne bio iz njegove oblasti, da će se pre samog glasanja i upoznati i videti šta piše u tom zakonu i moći će da ga brani i u javnosti i u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Prošlo je vreme kada su ta ministarstva, sada vidimo u senci, kada su bile posebne nahije, kada niko nikoga ni za šta nije smeo da pita. Ministar – bog. Niko ne sme da ga pita šta se dešava u tom ministarstvu. To je zaboravljeno promenama 2012. godine. U ovoj Vladi Republike Srbije, u Vladi Aleksandra Vučića i SNS se zna ko, šta i kako radi i koliko se radi.
Vidim da je danas ovde određenim kolegama narodnim poslanicima zasmetala čak i himna. Zasmetala je garda. Zasmetala je zastava. Sa zadovoljstvom sam pevao himnu. I voleo bih da svakoga dana garda i himna bude u Narodnoj skupštini. Valjda će nas to opomenuti koga predstavljamo i u kojem visokom domu sedimo. Ali, i to je nekim narodnim poslanicima iz opozicije bila smetnja. Intoniranje himne. Garda u Skupštini Srbije.
Da li je to kritika zakona? Da li je to slika Narodne skupštine? Nije. Nekim kolegama, iako to nije tema dnevnog reda, zasmetala je i vojna parada. Vojna parada koja će se organizovati 16. oktobra, posle skoro 30 godina, zato što imamo čime da se ponosimo, zato što je prošlo vreme kada su se, nažalost, pripadnici Vojske Srbije, da li aktivni ili u penziji, bacali kroz prozor zbog nerešenog stambenog pitanja, zbog siromaštva, zbog nebrige države i ministarstva o njima. I juče je podeljeno 39 ključeva od stanova, 30 ključeva aktivnim i devet penzionerima Vojske Srbije. Zato što se Srbija ponosi svojom Vojskom. Zato što imamo šta da pokažemo. Zato što je Vojska Srbije postala faktor stabilnosti. Zato što je Vojska Srbije dobar sagovornik i dobar učesnik u mirovnim operacijama širom sveta. I zašto nekome smeta da to vide i građani Srbije, na jednoj paradi 16. oktobra?
Da li je to slika Narodne Skupštine? Ne, nije i ne sme da bude. Zasmetalo je i zašto je direktor Poreske uprave došao iz BIA. Čini mi se, a o tome nešto malo znam, a postoje ljudi koji više znaju o tome, u to sam siguran, da se u BIA-u ne ulazi lako, da se ulazi sa dobrom proverom, sa žestokim generalijama, sa dobrom stručnom spremom, tako da je normalno i prirodno, i dobro i afirmativno, da Poresku upravu vodi neko ko je radio u BIA i ko je čist i pred bogom i pred zakonom, iako tog čoveka ne poznajem. Ali, čim je takav „bekap“, apsolutno može da očekuje i da dobije podršku.
Zar je trebalo ići logikom grada Beograda, pa za menadžera postaviti vozača, iako nemam ništa protiv vozača. To su divni ljudi, profesionalci. Zaista podržavam i pozdravljam to što oni rade, ali ne može jedan vozač u gradskoj upravi grada Beograda, Dragana Đilasa da postave gradski menadžer. Istina, sada je tu veliku kancelariju i „X5“ koji je vozio je zamenio optuženičkim klupama, da ne kažem i nekim drugim. Da li su to ti kadrovi i način kako se postaje kadar? Mislim da nije.
Zamerke su - zašto ovi zakoni? Znate, ova Vlada, Vlada Aleksandra Vučića nije Vlada u senci. Kada je nešto u senci, kada je nešto u hladovini, kako kažu moji Šumadinci, u hladu se odmara, na suncu se radi. Ova Vlada je i na suncu i na kiši i na snegu i šibaju je različite oluje. Ne plašimo se tih vremenskih prilika i prolazićemo kroz njih, ali nikada nećemo biti u senci.
Da ne bude „da, možda ne“, tačno se zna koji su zakoni u redosledu i o kojim zakonima se raspravlja. Za ovu Vladu i za ovu skupštinsku većinu ne postoji „da, možda ne“. Postoji jasan plan koji je iznesen u ekspozeu predsednika Vlade, gospodina Vučića. Nekima je u ovoj sali strašno smetalo zašto je taj plan od 100 dana Vlade i ispoštovan, a biće ispoštovan i u narednih šest meseci. Spremni smo na prolazna vremena, spremni smo i da kažemo šta sve radimo.
Nije ovo prvi put da se promašuje i produžava rok i nisam srećan zbog toga. Zato što su bili zakoni, a sećam se i Zakona o osiguranju koji je nekoliko puta za vreme Vlade Mirka Cvetkovića produžavan, sve na po godinu dana, sve nekako pred novu godinu, pošto je to bio „ded lajn“, se produžavao pa i dalje imamo zajedno osiguravajuća društva, i životna i neživotna.
Naravno da se ne treba na loše stvari ugledati. Treba se ugledati na bolje.
Međutim, odgovor koji niko nije, ni pitanje koje niko nije postavio, ali odgovor koji niko nije dao u prethodnih nekoliko sati rasprave je šta bi bilo da ne donesemo ovaj zakon? Šta bi se onda desilo? Da li bi ta imovina koju AP Vojvodina, jedinice lokalne samouprave i javna preduzeća nisu podnela zahtev i nisu upisala pravo svojine, da li bi ta imovina otišla niz Dunav? Ne bi. Niz Savu, niz Moravu, da li bi nestala, isparila? Ne bi. Ostala bi u vlasništvu države Srbije. Da li bi neko bio na šteti? Ne, ne bi, ali smatramo da neko ko tu imovinu koristi, da će je koristiti sa pažnjom mnogo boljeg domaćina nego što bi to bila recimo država, da bi sa pažnjom mnogo boljeg domaćina tako radile sve jedinice lokalne samouprave ili javna preduzeća.
Postavilo se pitanje i odgovornosti. Slažem se. Čija je odgovornost? Vlade Republike Srbije, odnosno Narodne skupštine, koja je ovaj zakon predložila, a Narodna skupština usvojila, ili ovlašćenih i odgovornih u jedinicama lokalne samouprave, a podsetiću, prvenstveno AP Vojvodine koja nije ispoštovala sve obaveze, gradova, opština i javnih preduzeća? Gde je tu odgovornost države? Gde je tu odgovornost Vlade? Zar je trebala ministarka Udovički da ide u AP Vojvodinu i da kaže – gospodine Pajtiću, vi niste uradili to i to, evo ja ću da uradim to i to?
Izvinjavam se na mom tonu, jer često neke kolege čim se uputi kritički ton za prethodno vreme, odmah to smatraju za buku i bes. Nit sam bučan, nit sam besan.
Ono pitanje koje bih ja voleo da delegiramo danas i mislim da je ono suštinsko, zakoni su kao deca. Nije dovoljno što ćemo ih roditi. Nije dovoljno što ćemo mi ovaj zakon izglasati u petak. Decu moramo da vaspitavamo, decu moramo da pratimo, decu moramo da korigujemo, ponekad da izgrdimo, češće pohvalimo.
Ne želim da izgubimo dve godine. Voleo bih da, gospođo Udovički, prenesete vašim kolegama u Vladi Republike Srbije i mislim da bi to bila dobra praksa ne samo za ovaj zakon, nego i za mnoge druge zakone, a to je da recimo jednom u tri meseca, jer je…
