Molim vas, upozorite da je privatno vlasništvo svetinja u svakoj uređenoj državi, pa i u Srbiji.

Da li želite da se izjasnimo u danu za glasanje? (Ne)
Zahvaljujem.
Reč po povredi Poslovnika ima prof. dr Vladimir Pavićević.
Koji član?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući Bečiću, poštovana gospođo Udovički, poštovane gošće iz Ministarstva, poštovani gosti, povređen je član 108. Poslovnika Narodne skupštine, u kojem piše da se o redu na sednici Narodne skupštine stara predsednik Narodne skupštine, u ovom slučaju predsedavajući, odnosno vi, gospodine Bečiću.
Evo kako se vi ne starate o redu u ovoj Narodnoj skupštini. Gospodin Babić se malopre javio po povredi Poslovnika, reklamirajući član 32. Poslovnika Narodne skupštine. U članu 32. piše – potpredsednici Narodne skupštine pomažu predsedniku Narodne skupštine u vršenju poslova iz njegovog delokruga. Dakle, vi sada, očigledno je svima nama, pomažete predsednici Skupštine u vršenju poslova iz njenog delokruga. Prema tome, očigledno je da nije bilo nikakve povrede Poslovnika na osnovu člana 32.
Vaša je obaveza bila, gospodine Bečiću, kada je gospodin Babić završio svoj govor, da mu kažete da nije bilo osnova da interveniše po povredi Poslovnika na osnovu člana 32. i da ne samo da vređa dostojanstvo vas lično i svih narodnih poslanika, nego da doprinosi tome da vi ne možete da se starate o redu na sednici Narodne skupštine.
Što se ostalih pitanja tiče, gospodine Bečiću, zašto je ukinut „Utisak nedelje“, zašto u Srbiji postoji cenzura medija, čekamo predsednika Vlade da dođe ovde i da razgovaramo. Hvala.

Gospodine Pavićeviću, da ste pažljivo slušali, čuli bi ste da se gospodin Babić pozvao na čl. 32, 106. i 107.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Nije moguće 106. kad se već neko pozvao na njega.)
(Dobacivanje iz sale: Ma, mislim…)
(Zoran Živković, s mesta: Šta mislite? Šta vi mislite?)
Gospodine Živkoviću, nemojte da pretite iz klupe drugom narodnom poslaniku.
(Zoran Živković, s mesta: Vama ništa nisam rekao.)
Gospodine Živkoviću, ne možete da pretite iz klupe drugom narodnom poslaniku. Meni kao predsedavajućem možete, nije problem, ali nemojte drugom narodnom poslaniku.
Molim vas da se svi vratite raspravi, inače ću napraviti pauzu, jer ovo je otišlo predaleko. Ako jedan narodni poslanik preti u Narodnoj skupštini drugom narodnom poslaniku, ovo je otišlo predaleko.
(Zoran Živković, s mesta: Hajde malo obratite pažnju šta se dešava.)
Gospodine Živkoviću, molim vas da to ne radite.
(Zoran Živković, s mesta: Nemojte da me molite ništa.)
Moraću da primenim Poslovnik.
Reč ima gospodin Babić, povreda Poslovnika.

Član 107, gospodine predsedavajući.
Nije prvi put da se u ovoj Narodnoj skupštini od istog kolege narodnog poslanika upute pretnje, pa čak pretnja koja je upućena kolegi Šormazu pre nekoliko nedelja ili pre nekoliko meseci, koja je glasila – i tebe ću na banderu, ili – i tebe ću za banderu. I ponovo pretnje. Mogu da shvatim nervozu, mogu da shvatim, znate, kad je neko ministar u senci, pa nema ta ovlašćenja, nema te mogućnosti, nema te stvari koje bi želeo da radi, a verovatno da isprazni ovde dve trećine parlamenta, ali vas molim da se pretnje u ovoj Narodnoj skupštini, sa uključenim ili isključenim mikrofonom, više ne ponavljaju.
Takođe bih pozvao kolege da budu dovoljno korektni, da budu dovoljno pošteni, a čini mi se da smo pre tri nedelje gospodin Pavićević i ja bili u jednoj duel emisiji, lepoj, kulturnoj, finoj, pristojnoj, od jedno sat i po vremena, gde je svako od nas dvojice mogao bez ikakvih ograničenja, a gospodin Pavićević se poziva na cenzuru u Srbiji, niko ga nije ni cenzurisao, ni sugerisao ni pitanja ni odgovore, niti bilo šta. Uživao sam u toj emisiji. Bila je jako korektna, kulturna i pristojna. Sada posle takve emisije, a nije ni prva, ni jedina, ni poslednja, ne samo sa njim, nego sa mnogim drugim kolegama, vrlo rado se odazivam, sada se odjednom kaže – postoji cenzura u Srbiji. Čime dokazujete? Čime je pokazujete?

Vreme, gospodine Babiću.

Time što učestvujete, time što vas više ima u medijima nego Srpske napredne stranke. Molim vas, morate da budete dovoljno korektni i dovoljno pošteni pred građanima Srbije.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Čuli smo već i bili smo svedoci toga da je ovo početak redovnog jesenjeg zasedanja. Bila je himna, bile su zastave, gardisti i, nažalost, nije se promenilo ništa, ponovo se ova Skupština bavi stvarima koje teško mogu da se stave u prvi red prioriteta života u Srbiji. Teško da odlaganje obaveza administracije državne, bilo na lokalnom, bilo na pokrajinskom, bilo na državnom nivou, treba da bude najvažnija stvar kojom treba da bude otvoreno redovno zasedanje Skupštine Srbije.
Ove spojene četiri tačke, spojene međunarodne ugovore podržavamo bez ulaženja u njihovu suštinu. Oni su potrebni i tu nema nikakve priče, ali Predlog izmena Zakona o javnoj imovini i Predlog izmena Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji su nedopustive.
Koliko se sećam prošle godine, negde početkom leta je primena ovog zakona odložena na godinu dana. Danas, posle nekih 15 meseci mi imamo ponovo predlog da odložimo primenu ovog zakona na još dve godine. Hajde da licitiramo šta će biti kroz dve godine. Hoće tada da se tražiti odlaganje na deset godina? Da li su krivi građani Srbije zbog ovoga, a mi predstavljamo građane Srbije? Ne, krivi su loši činovnici, oni koji su dovedeni u zadnjih deset godina sa one ili ove strane i koji ne daju dobrim činovnicima da rade svoj posao. Krivi su njihovi šefovi koji su to postali samo zato što imaju člansku kartu ove ili one strane i naravno da su krivi ministri, trojica njih u ovom periodu, koji nisu uradili ništa da se sprovede zakon.
Koja je to muka, koje je to posebno znanje, posebna hrabrost, čudotvorne moći koje su potrebne da se neko seti šta je njegova imovina, pa da pred nadležnim organom podnese zahtev da se to upiše u spisak njegove imovine. Koja je to mudrost? Da li to zahteva neke specijalne natprirodne moći? Da li to zahteva neku tehnologiju koja još uvek nije poznata ljudskom rodu? Da li to zahteva bilo šta, što bi bilo ovoliko iznad onoga što je normalan rad administracije?
Naravno, kada osuđujemo one koji su to zaboravili da urade, mislim na predsednike bilo koje opštine, iz bilo koje stranke, mislim na administraciju pokrajine koja nije deo vladajuće većine sadašnje i naravno na državne organe.
Poseban primer su javna preduzeća. O tome da ne pričam. Hajde da kažemo da su neke lokalne samouprave nedovoljno iskusne, da imaju nedovoljno znanja, pitanje da li u Crnoj Travi, ili ne znam u Žitištu ima dovoljno kapaciteta za tako nešto, ali u javnim preduzećima, gde su plate ogromne, gde ih ima tri puta više nego što treba. Gde kada neko ne bude više direktor postaje savetnik, pa imamo po 50 savetnika direktora bivšeg. Da tu nema uslova da se završi jedan posao, to je katastrofa.
Mi smo predložili pošto rok ističe danas, koliko se sećam, da se rok produži za tri meseca, do Nove godine i da to bude poslednji rok za upis javne imovine. Ko ne upiše do tada, to postaje državna imovina. Ko se nije snašao, ko nije dovoljno kompetentan, ko hoće da manipuliše nečim, ko je glup pa ne može to da uradi, treba da ostane bez svoje imovine. Ta imovina neće da ode niz Dunav, Savu ili ne znam gde, nego će da ostane državna imovina države Srbije. Prema tome ostaje tu, a može država kasnije, ako je nekome baš neophodno, ako se vidi da je neka greška napravljena bez nekog velikog razloga, ili iz objektivnog razloga, da onda država prenese bez naknade tu imovinu nekoj lokalnoj samoupravi, javnom preduzeću ili pokrajini, što je sve moguće.
Ovako, ovim zakonom se odlažu reforme na najmanje godinu dana sa tendencijom da to bude trajni proces odlaganja i time se nagrađuju, ako ne nagrađuju, onda bar ne kažnjavaju oni koji su doveli do ove sramote. Usvajanje ovog zakona će biti sramota za srpski parlament.

Zahvaljujem.
Reč ima Marijan Rističević, neka se pripremi Gordana Čomić.