Zahvaljujem.
Reč ima dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Bez obzira što neke stvari imaju više, manje ili nemaju veze sa konvekcijom, odgovoriću na sve što ste pitali.
Na početku, krenućemo sa kraja. Pozivam vas da zajedno obiđemo Obrenovac zato što za mnoge stvari niste u pravu. Objasniću vam, a šta je problem sa helikopterom, da li se plašite visine? U redu, ići ćemo normalno kolima da obiđemo Obrenovac, da vidimo šta je sa putevima, da vidimo šta je sa drugim putevima, jer ne možete samo tako da kažete – ništa nije urađeno i ništa se ne radi, zato što to baš i nije tako.
Što se tiče puteva i što se tiče onoga što je trebalo da bude urađeno od puteva do 1. oktobra, to je završeno. Ti pozivi koje sada pominjete, javni pozivi se otvaraju za klizišta i za mostove koji mogu da se rade zimi. Što se tiče kuća i novca, isplaćuje se i radi se. Gradacija je da se ide od onih koje su potpuno uništene, pa manje do najmanje. Ima i dosta rešenja na koja se ljudi žale. Oni ta rešenja šalju komisiji, Centralnoj komisiji Vlade, upućuju se ponovo ljudi na teren da vidi, jer greške mogu da se dese onima koji procenjuju od strane lokalnih samouprava, ali se i te kako radi i te kako ne sme da se desi da ljudi spavaju po hladnom u šatorima ili bilo gde i tu smo se svi složili. Moj poziv stoji, da zajedno obiđemo i da to vidimo.
Na početku ste pomenuli Žeželjev most i Bešku. Beška će se raditi još mesec dana zbog toga što kada se, i u prethodnom objašnjenju koje ste dobili, kada je rađeno rađeno je zimi. Na žalost, nije urađeno kvalitetno, bez obzira na jednu dobru kompaniju koja se time bavila, koja je to radila. Radovi će morati da se produže za još 30 dana. Žeželj očekujem da za narednih 10 do 15 dana budemo zajedno na Žeželjevom mostu i obeležimo praktično konačno ponovo početak radova koji stajali dve i po godine, jer se Žeželj nije radio. Na žalost, 1999. godina je bila davno, kada je praktično Žeželjev most uništen.
Sada da se vratim na konvenciju za koju smatram da je veoma značajna. Bez obzira što ste pomenuli mnogo zakona koji definišu ili nam pomažu da sve ovo o čemu smo pričali, a pričamo o putarskim firmama za koje moramo svi da se složimo da postoje problemi, nije problem samo sa strane države u smislu da li je država nešto platila ili nije. Odmah da vam kažem, država nema dugova prema putarskim kompanijama. Ova konvencija omogućava da na jednom mestu se bavimo i kvalitetom, da se na jednom metu bavimo i povećanjem bezbednosti rada, da nekako multisektorski obuhvatimo ono što sada vidimo, da jeste problem u putarskim kompanijama. To se znalo i od ranije da su problemi u neplaćanju, držanju radnika na crno, bilo da su kompanije koje su dobile svoje poslove na normalnim tenderima, javnim tenderima, ali sada inspekcija rada izlazi na teren i ispostavlja se da su ljudi zaposleni na crno, pa se desi da kompanija koja ima tri zaposlena, sasvim zvanična kompanija, koja negde tamo u APR postoji dobije posao, onda uzima podizvođače gde u stvari postoje zaposleni putari. Sa neke druge strane postoje putarske kompanije pune radnika koje u stvari treba da rade taj posao.
To je razlog zašto ova konvencija možda može da nam pomogne, prvo da napravimo red, da uspostavimo sistem koji, bez obzira na zakone koje ste pomenuli, slažem se sa vama, i Zakon o javnim nabavkama i svi drugi zakoni postoje, ali naš cilj, odnosno cilj nas u ministarstvu je da probamo da napravimo razliku između onih koji jesu putari i koji rade i onih firmi koje vode računa o svojim radnicima, bilo po pitanju bezbednosti, bilo po pitanju plaćanja obaveza prema državi i plaćanja zarada prema svojim radnicima, poštovanju rokova i kvaliteta svoga rada i onih koji su praktično i često tu samo da bi, verovatno, produžavali rokove, uzimali novac od države i na taj način ne završavali projekte i trpeli svi.
Zato je ta priča o tzv. crnim i belim listama. Neće to određivati ni jedan čovek, nego će se uspostaviti kriterijumi. Ministarstvo finansija, poreska uprava, Ministarstvo građevinarstva, Ministarstvo rada, Ministarstvo trgovine, znači svi će biti u toj radnoj grupi, naravno i sindikati, svi oni koji se tim poslom bave, pa ćemo napraviti kriterijume kako u stvari te firme delimo na one koje su bele ili crne, sa mogućnošću da i one koje su crne kada u određenom vremenskom periodu počnu da se ponašaju kako treba, kako bi trebalo danas da se ponašaju, a ne ponašaju se, dobiju mogućnost i da se prebace na tu belu listu.
To je suština cele priče zašto smo išli po hitnom postupku. Zato što je konvencija, znate ja sam tu donela, i zamolila da to bude po hitnom postupku, iako je moje mišljenje da svi zakoni moraju da budu u javnoj raspravi, u pitanju je Konvencija, u pitanju je želja da što pre sednemo i vidimo šta se dešava, jer je i najveći problem upravo u putarskoj privredi. To je bio razlog. Kažem, to je bila moja odluka, možda sam pogrešila, ali verujem da će se razumeti razlog zašto smo to želeli da uradimo po hitnom postupku.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Čotrić. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice parlamenta, poštovana gospođo Mihajlović, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, stanje u putarskoj privredi je veoma nezavidno, i zato potvrđivanje Konvencije međunarodne organizacije broj 94, o radnim klauzulama javnih ugovora ima za cilj da doprinese rešavanju problema putarskih preduzeća, poboljšanju uslova rada, redovnijoj isplati zarada za zaposlene uključujući i dodatke za zarade.
Putna privreda Srbije je dovedena pred kolaps lošom politikom koja je vođena poslednjih nekoliko godina, tek od kada ste vi preuzeli ovaj resor beleže se pozitivniji trendovi, što je za podršku i pohvalu.
Naime, od 26 putarskih firmi koje zapošljavaju oko 15 hiljada ljudi, većina je u blokadi, a glavni razlog za to su dugovi države i lokalne samouprave za ranije izvedene radove. Dug države se procenjuje na oko milijardu evra. Problem je i to što mali broj naših firmi može da dobije bankarske garancije za izvođenje krupnijih infrastrukturnih poslova, tako na primer na Koridoru 11, samo dve naše firme su uspele da dobiju bankarske garancije.
S druge strane, putarske firme ne mogu da dobiju poslove ni zato što su u blokadi. Rešenje je u tome da domaće firme se međusobno integrišu, da se ukrupne, da se izoluju oni zdravi delovi tih firmi da pronađu strateške partnere, ali u svemu tome neophodna je i pomoć države, kao i banaka i Fonda za razvoj.
Mi znamo da su putevi žila kucavica svih uređenih država, a vrednost puteva u Srbiji iznosi oko pet milijardi evra, a za njihovo redovno održavanje na godišnjem nivou je potrebno obezbediti negde oko 50 milijardi dinara. Međutim, zbog nedostatka sredstava više od 80% puteva u Srbiji je u veoma lošem stanju. Na primer, deonica puta od Uba do Lajkovca koja je duga 12,5 kilometara, gradi se četiri godine. Izvođači radova su obećali da će je završiti do novembra ove godine. Međutim, s obzirom na to da je taj rok 10 puta čak pomeran, skeptični smo u pogledu njihovog obećanja, u šta ste se sigurno i sami uverili nekoliko puta obilazeći radove upravo na ovoj deonici kada ste konstatovali da nema dovoljno angažovanih radnika niti mašina i da firme koje su preuzele obavezu da ovu deonicu završe ne rade planiranom dinamikom.
Postoji realna opasnost da skoro 15 hiljada radnika putarskih preduzeća ostanu bez posla, a da se životi učesnika u saobraćaju ozbiljno dovedu u pitanje. Zato je potrebno da bude potvrđen ovaj sporazum kako bismo zahvaljujući njemu omogućili formiranje međuresorne radne grupe koja bi bila sastavljena od predstavnika nadležnih ministarstava, sindikata, asocijacija koje okupljaju građevinska preduzeća, a koja će imati za cilj da sačini spisak putarskih i građevinskih preduzeća u Srbiji koja je biti podeljena na ona koja ispunjavaju predviđene zakonske kriterijume i obaveze prema svojim zaposlenima i prema državi i ona druga koja to, nažalost ne čine i koja više neće dobijati posao od države.
Pojedine firme biće dakle na crnoj listi, kako ste istakli u vašim prethodnim izjavama i u obrazloženju za potvrđivanje ovog sporazuma, ako ne plaćaju radnike, ako imaju radnike koji su angažovani na crno, ako te firme nisu platile svoje obaveze prema radnicima, ako nisu ispunili obaveze prema državi, ako ne zadovoljavaju kvalitet radova, ukoliko nisu vodili računa o bezbednosti na radu ili ako su te firme učestvovale u bilo kojoj aferi u kojoj je dokazana prevara, odnosno korupcija.
Sada bih prešao na ova dva druga međunarodna sporazuma, to je potvrđivanje protokola u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju između Republike Srbije i Evropske zajednice, njihovih država članica druge strane kojim se uzima u obzir pristupanje Republike Hrvatske EU. Poznato je da je 1. jula prošli godine Hrvatska postala punopravna članica EU i da carinski režim između Srbije i Hrvatske od tog datuma koji je bio definisan CEFTA sporazumom o slobodnoj trgovini se više ne primenjuje, jer je Hrvatska automatski dakle, prestala da bude članica CEFTA. Takav carinski režim je zamenjen carinskim režimom između Srbije i EU koji je definisan u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU sa našom zemljom.
Prema uslovima koji su definisani u tom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Srbija se našla u povoljnijem položaju. Mi praktično kao i sa ostatkom EU nemamo više carina na izvoz industrijskih proizvoda iz Srbije u Hrvatske, a isto važi i za većinu poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda osim samo za četiri kategorije poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, za koje postoje izvozne kvote, a to su šećer, vino, juneće meso i pastrmka.
S druge strane za Hrvatsku je od prošle godine bescarinski režim okončan. Izvoznici sada moraju da plaćaju carinu na većinu proizvoda i ta se carina sada kreće u rasponu od 4% do 13%.
Moram da istaknem da je naša zemlja sa Hrvatskom u poslednjih nekoliko godina zaključila oko 20 sporazuma i protokola i to u najvažnijim oblastima saradnje počevši od normalizacije odnosa između dve zemlje, pa sve do slobodne trgovine. U ukupno ostvarenom izvozu Srbije u svet, prošle godine Hrvatska je bila na visokom devetom mestu, a po visini uvoza iz drugih zemlja u našu zemlju Hrvatska je svrstana na deseto mesto. Dakle, ona je naš veoma značajan spoljno trgovinski partner. U Srbiji sada posluje preko 200 hrvatskih preduzeća, odnosno pre svega ćerki firmi i njihovih predsedništava i to je rezultat zaista intenzivnog učestvovanja hrvatskih preduzeća u privatizacionim procesima u Srbiji.
S druge strane nažalost, na to moramo da ukažemo da u Hrvatskoj je danas prisutno svega desetak srpskih preduzeća. Dakle, ogromna je ne srazmera. Hrvatska jeste nesumnjivo značajan naš partner i u političkom i ekonomskom smislu, i bilateralni i ekonomski odnosi se baziraju na robnoj razmeni koju karakteriše strani, kontinuirani rast počevši od 2001. godine, praktično od uspostavljanja diplomatskih odnosa. Ta ukupna razmena pošle godine iznosila je oko 900 miliona dolara. Ta privredna saradnja može da se dalje unapređuje.
Postoji mnogo prostora i često se ističe u susretima privrednih komora i privrednika naših zemalja i ministarstava, da su naše privrede komplementarne, nekada smo bili u istoj državi. Posebno ta saradnja može da se unapredi u oblastima energetike, zatim u metaloprerađivačkoj industriji, trgovini, građevinarstvu, posebno u IT sektoru, zatim u poljoprivredi. Značajno je ulaganje hrvatskih kompanija na srpsko tržište i ono iznosi negde oko 650 miliona evra, dok su naša ulaganja u Hrvatsku nedovoljna i ona iznose svega 45 miliona, dakle, nisu ni deseti deo onoga što je Hrvatska investirala u Srbiju.
Šta su razlozi za slabije prisustvo srpskih preduzeća na tržištu u Hrvatskoj. Dakle, privredna komora naše zemlje je analizirala i došla do zaključka da su nezavršeni procesi privatizacije naše privrede, da postoje brojne ne carinske barijere, da postoji ne blagonaklonost, kako da kažem, prema robama i investicijama iz Srbije, da često sa naše strane postoji nelojalna konkurencija domaćih firmi, a opet sa hrvatske strane je izražena diskriminacija srpskih preduzeća u privatizaciji hrvatskih firmi. Naravno da uz angažovanje naše Vlade, naše privredne komore je potrebno obezbediti veću prohodnost za srpski kapital u Hrvatskoj kako bi se smanjila ova ogromna ne srazmera koja postoji u investicionim ulaganjima. Zato je moguć značajan porast međusobne trgovinske razmene i da bi jedno od rešenje bilo da se ekonomske politike dve zemlje usmere ka izvozu i za zajednički nastup na trećim tržištima.
Što se tiče ovog trećeg predloženog sporazuma o veterinarskoj saradnji sa Republikom Albanijom, daću malo širi okvir. S obzirom na to da taj sporazum treba da doprinese uopšte proširenju saradnje u oblasti poljoprivrede između dve zemlje i uopšte na ekonomskom i privrednom planu. Dakle, cilj ovog sporazuma je pored saradnje dve države u oblasti veterine i želja da se dobije jedan pravni okvir kojim bi trebalo da se doprinese ukupnoj saradnji, da se poveća taj obim razmene poljoprivredno prehrambenih proizvoda i pre svega da se stvore uslovi za povećanje našeg izvoza u Albaniju.
Bio sam nekoliko puta u Albaniji, video sam da postoji interesovanje za naše proizvode, da postoji mogućnost za njihovo plasiranje na albanskom tržištu s obzirom na to da je veoma skromna domaća proizvodnja i da su tamo uglavnom strani proizvodi u trgovinama i u industriji i sigurno bi trebalo ohrabriti u većoj meri naše izvoznike i naše investitore da posluju sa Albanijom. Bileteralni sporazum o slobodnoj trgovini koji je potpisan između Srbije i Albanije stupio je na snagu 1. avgusta 2004. godine, pre deset godina. To je bio taj prvi značajan korak unapređenja međusobnih odnosa posle jednog dugog perioda mirovanja, a pravi bum u trgovini je nastao 2007. godine kada je ustanovljena CEFTA, godinu dana ranije i kada je omogućena regionalna zona slobodne trgovine. Već je samo tokom te prve godine postavljanja CEFTE, trgovinske razmene između Srbije i Albanije se gotovo udvostručila, sa 40 miliona dotadašnjih američkih dolara 2006. godine, taj obim je povećan na više od 80, skoro 90 miliona američkih dolara u 2007. godini.
Onda dolazi svetska ekonomska kriza 2008. i 2009. godine koja uslovljava da dođe do malog zastoja, međutim, ponovo 2010. godine ta razmena dostiže 139 miliona američkih dolara.
Ono što karakteriše tu razmenu, jeste da je ona neujednačena, neuravnotežena, jer od te sume, od 140 miliona američkih dolara, 90% predstavlja naš izvoz u Albaniju, što je dobro, jer mali je broj zemalja sa kojima mi imamo pozitivan spoljno-trgovinski saldo i naravno da bi trebalo iskoristiti te mogućnosti za još veći naš izvoz i za uravnoteženje, jer iskustva EU su pokazala da je najbolja spoljno-trgovinska razmena između država koje imaju uravnotežene bilanse i saldo.
Inače, Albanija spada u grupu srednje značajnih zemalja u robnoj razmeni i izvozu Srbije, od 172 zemlje gde Srbija plasira svoje proizvode, u prošloj godini, Albanija se našla na 24 mestu po vrednosti našeg izvoza.
Od 204 zemalja odakle mi uvozimo u prošloj godini, Albanija je na 58 mestu, to je svrstala u red zemalja koje jesu manje značajne u toj robnoj razmeni kada je u pitanju import.
Naša ukupna vrednost izvoza u Albaniju 2012. godine iznosila je oko 90 miliona dolara i kažem da mi redovno beležimo značajan suficit u poslovanju sa Albanijom.
Šta je šansa za povećanje izvoza u Albaniju? To je da se u ovoj zemlji strukturno menjaju uslovi poslovanja i da se olakšava poslovanje stranih preduzeća, da je sve veća potražnja za poljoprivrednom mehanizacijom, za gađevinskim mašinama, za raznim industrijskim i drugim materijalima, ali veliki problem za uspostavljanje kvalitetnih privrednih veza predstavlja pitanje transporta robe.
Uprkos tome, srpske firme mogu uspešno da posluju u Albaniji. Ja ću istaći dva primera, to je „Fabrika kablova“ iz Jagodine i beogradska kompanija „Vekspon“ i još samo da kažem da srpska privreda još od 2003. godine redovno učestvuje na sajmovima u Albaniji, da se predstavljaju naši proizvodi i usluge i da to može samo da doprinese povećanju robne razmene i povećanju našeg izvoza.
Želim da kažem da će poslanička grupa SPO i DHSS u Danu za glasanje da podrži usvajanje, ratifikovanje i donošenje ovih predloženih sporazuma.

Da li još neko želi reč?
Nemamo prijavljene u sistemu.
Izvolite, Mirjana Dragaš.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, gospodo poslanici, pred nama se danas nalazi jedan vrlo zanimljiv Zakon o primeni Konvencije međunarodne organizacije rada broj  94, koji reguliše radne klauzule javnih ugovora.
Iz dosadašnje rasprave, mogli smo da vidimo i otvorena pitanja da li primena ove konvencije i usvajanje zakona o njoj, doprinosi poboljšanju rada u okviru putarskih preduzeća i svih onih preduzeća gde se država javlja kao poslodavac.
Smatram u svakom slučaju da je usvajanje ovakve Konvencije od velikog značaja i da će SPS u Danu za glasanje, glasati za usvajanje ovog zakona, a da Konvencija pomaže unapređenju odnosa u ovoj oblasti, ja bih pre svega videla to u dva pravca.
Jedan je usklađivanje sa svim međunarodnim sporazumima i evropskim zakonodavstvom, u oblasti pravne regulative u svakom pogledu. Ova konvencija jeste u Evropi usvojena davno, kao što smo videli iz 1949. godine i ona nama nije nedostajala u određenom smislu, da naši zakoni u oblasti regulative rada, radnih odnosa zapošljavanja, položaja radnika, isplata plata, bude prepreka za kvalitetne zakone koje regulišu ove oblasti i ove sfere u oblasti radnih odnosa, ali smatram da usvajanje ove konvencije u ovom trenutku učvršćuje te neke odnose, jedan je od onih tačkica ili karika u usvajanju ukupno svih zakona u približavanju EU i mislim da u tom pravcu država Srbija treba da nastavi svoje aktivnosti i da što veći broj tih zakona, pravila iz oblasti međunarodne organizacije koju reguliše međunarodna organizacija rada, ali i sve druge sfere zakona koje su nam podeljene po paketima u postupku približavanja EU treba da se u narednom periodu, urede.
Ono što nama ostaje kao zadatak jeste da, ne samo usvojimo te zakone, nego da se trudimo da zakone primenjujemo. Mislim da je tu baš srpski problem, na šta bih ja ovog puta stavila malo više akcenat i sigurna sam da će svi ljudi zaposleni u Ministarstvu, da će ministri, da će ukupna Vlada pooštriti odgovornost u narednom periodu u tom pravcu. Aktivnosti su poslednjih nekoliko godina pojačanje u ovom smislu i zbog nas samih što smatram da je odgovornost prema samima nama, ali i u postupku približavanja EU, naročito potpisivanja Briselskog sporazuma.
Dakle, kada je reč o ovom stvarima i kada je reč o položaju preduzeća u putnoj privredi, ono što jeste za njih specifično, to je da su to državni fondovi koji se obezbeđuju za obavljanje ovih radova ili fondovi iz inostranstva.
Država se pojavljuje kao poslodavac, uslovno rečeno i time je veća odgovornost države da ti odnosi prema preduzećima koji rade u ovoj putnoj privredi, budu bolji, efikasniji, kvalitetniji.
Rad tih preduzeća na samom terenu, odnosno radnika koja u njima rade, zahtevaju našu posebnu pažnju, s obzirom na vrlo oštre uslove. Radovi se izvode u spoljašnjim uslovima, bilo da se radi o nekom užasno toplom periodu preko leta, da su smenski poslovi dosta teški, da se koristi čitav radni letnji dan, da tu temperature mogu da budu i preko 40 stepeni, da se jako mora voditi računa o zaštiti zdravlja tih ljudi koji tamo rade, sa primenom odgovarajućih pauza u radu, itd, itd.
S druge strane, mogu da se rade sada po novim tehnologijama i u zimskim uslovima, ponekad, što su opet izloženi posebno oštrim klimatskim uslovima, rad na mostovima posebno izaziva teškoće, itd. Dakle, o svemu tome smatram da mora da vodimo računa.
U ovom vremenu tranzicije posle 2000. godine mi smo malo zaboravili ono što se zove zaštita na radu i briga o zdravlju, pa je i taj segment u okviru vladinih poslova, a i dela zdravstva, na određeni način, bio zapostavljen, tako da je i deo zdravstva koji se bavi zaštitom na radu u ovim prethodnim godinama bio pomalo skrajnut.
Mislim da Srbija na putu približavanja EU i uređenja na nov način nekih odnosa i nekih poslova koje radi u tom delu mora da više povede računa, mora da se aktiviraju ti neki odnosi i ne može prosto takva vrsta poslova da bude ostavljena samo preduzećima, slobodnom liberalnom tržištu ili slobodnoj volji poslodavca odnosno neposrednog izvođača radova. Smatram da država tu mora da ima efikasniju regulativu i efikasniji uticaj, upravo da bi zaštitila zdravlje radnika koji rade i da bi zaštitila njihova prava.
Važan segment tih prava jeste na vreme isplata zarada. Ali, opet, kada je reč o samim isplatama zarada, nije problem samo kod putarskih preduzeća, nego je problem i u svim drugim oblastima rada i mislim da se to u celini odnosi na ukupno ponašanje kada je u pitanju Zakon o radu i na ukupne odnose prema zaposlenima i radnicima. Ja bih tu istakla naročito veliki značaj da u ovom narednom periodu u svim tim delovima, naročito pošto sad imamo usvojen novi Zakon o radu, svi ti elementi budu zaista ispoštovani i da se odgovorno odnosimo. Ali, tu je, pre svega, reč o državi, a ja bih ovde rekla da je, pa čak i u primeni ove konvencije, veoma važna uloga sindikata.
Sindikat i razne sindikalne organizacije koje danas postoje u Srbiji moraju što pre da se prilagode novim tržišnim uslovima, brzini i efikasnosti, koji moraju da odgovaraju na sve izazove koji se nalaze u području rada, da bi mogle da pariraju i da budu adekvatan zastupnik radnika. Dakle, i ovo je jedna prilika da, analizirajući obaveze koje proizilaze iz primene ove konvencije, sindikati ažuriraju i svoje poslove i uređenost u njima.
Pomenuto je ovde da ono što sama primena Konvencije dalje omogućava jeste u stvari stvaranje te međuresorne radne grupe. Ona povećava samo brzinu, odgovornost i efikasnost njenog postojanja i njenog rada. Mogla je ona da postoji i ranije, to nije sporno i niko nas nije sprečavao u tome, ali sa primenom ove konvencije i ovog zakona mi imamo i zakonsku obavezu da to uradimo. To jako može da pomogne našim putarskim preduzećima u njihovom pozicioniranju ukupno na tržištu rada.
S jedne strane, postojanje liste tzv. belih lista preduzeća koje poštuju sve neke zakone, biće podsticajno i za ona preduzeća koja bi se mogla naći ili koja će se naći na crnoj listi, jer će, verovatno u potrebi da dođu do posla i videvši da se nepoštovanje zakona u stvari ne isplati, oni nastojati da poboljšaju svoje pozicioniranje na unutrašnjem tržištu rada.
Ono što takođe smatram da država može da pomogne tim preduzećima i što ne proizilazi van okvira onoga na šta država može da utiče jeste da pomogne u njihovom takvom pozicioniranju da mogu da budu nosioci velikih poslova, da ih podstiče na međusobno udruživanje, kako bi oni postali krupniji, konzorcijumi, uslovno rečeno, koji bi mogli adekvatno da konkurišu i na međunarodnom tržištu rada.
Mi ne možemo da budemo zadovoljni ako naša putarska preduzeća rade i dobijaju poslove samo u Srbiji. Oni će moći u tom slučaju, ako se radi putem tenderske dokumentacije, kao što je sada, da budu izvođači samo određenog broja radova, a po međunarodnim pravilima, ukoliko nemaju određene sertifikate, nosioci krupnih poslova i nosioci ugovora moraju odnosno mogu da budu samo preduzeća međunarodnog značaja, sa međunarodnog tržišta, koji nosioci sertifikata imaju.
Setimo se da smo u ranijem vremenu u socijalističkoj Jugoslaviji imali preduzeća koja su obavljali veoma velike i značajne radove na međunarodnom tržištu i moramo da im pomognemo, preostalim preduzećima ili onima koji će se tek formirati, upravo da izađu na međunarodno tržište rada.
Ja ću ovom prilikom da kažem nekoliko rečenica koje su važne za dalje uređenje prostora na ovom našem balkanskom području. Naime, proširenjem EU i usvajanjem naših nastojanja da se uključimo u evropsku porodicu naroda, primenjuju se i proširuju oblasti rada koje se moraju zakonski regulisati, proširuju se oblasti međunarodne saradnje među balkanskim državama koje su nekada činile jedinstvenu zemlju Jugoslaviju, ali, s obzirom na našu geografsku međusobnu upućenost ali i upućenost u svakom drugom pogledu, mislim da sporazumi koji se u ovom pravcu u poslednje vreme sve više primenjuju ili usvajaju moraju da doprinesu upravo da to područje bude mnogo bolje umreženo, jer ćemo od toga imati svi narodi na ovom području mnogo više koristi.
Kada je reč danas o raspravi koja je pred nama, tu su dva sporazuma koja smatram veoma važnim. Jedan je sporazum o saradnji u oblasti veterine sa Albanijom, gde je Sporazum potpisan još pre nekoliko godina, ali sada ovaj zakon treba da to još više učvrsti i omogući. Znamo da je trgovina stokom razvijena u svim susednim međusobnim odnosima sa državama, ali Zakon o veterinarskim poslovima omogućava pre svega zaštitu životinja, zaštitu zdravlja njihovog, obezbeđuje zdravu trgovinu, da se neke bolesti ne prenesu nekontrolisano i tako dalje i u tom smislu obezbeđuju, kada su svi ti uslovi iz oblasti veterine ispunjeni, širu razmenu roba koja je od višestruke koristi.
Dobro je što je to i sa državom Albanijom sa kojom dugo godina nismo imali razvijenu saradnju i postupci koji teku u samoj Albaniji mislim da treba da ih pozdravimo, odnosno oni doprinose takođe dobrom razvijanju odnosa sa Srbijom.
Reći ću nekoliko dobrih rečenica u smislu pohvale ovog sporazuma koji se popisuje sa Hrvatskom. Ona proizilazi samom svojom nužnošću, jer je Republika Hrvatska u sastavu EU, nije više u primeni sistema CEFTA, nego se u okviru novih sporazuma pojavljuje. Regulativa koju ovaj zakon donosi omogućava zakonski predviđenu i uređenu saradnju u oblasti poljoprivrede između Srbije i Hrvatske.
Kada je reč i o jednom i o drugom sporazumu, naravno, Socijalistička partija Srbije će glasati za primenu ovih sporazuma, za usvajanje ovih zakona i dati dodatno podsticaj i svaki dobar signal da slični sporazumi ovakve ili neke druge sadržine u narednom periodu budu u većoj meri usvajani, većom brzinom, da kada je reč o zakonima, bude značajno i njihovo usvajanje i njihova primena, onda ćemo zaista svi imati pred sobom jednu efikasnu i uređenu državu sa kojom će ne samo ta preduzeća i radnici u njima biti zadovoljni, nego ćemo u celini svi u državi Srbiji moći da vidimo i kao obični građani da država funkcioniše na kvalitetan i efikasan način. U tom smislu i lično glasam za ove zakone i još jednom ponavljam da će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije dati svoj doprinos u ovom pravcu. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Prelazimo na poslaničku listu.
Reč ima narodni poslanik Marijana Maraš. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas Predlog zakona o potvrđivanju Protokola uz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Republike Srbije, sa jedne strane i evropskih zajednica i njihovih država članica, s druge strane, kojim se uzima u obzir pristupanje Republike Hrvatske EU.
Republika Hrvatska je 1. jula 2013. godine postala članica EU. Od tog datuma Republika Hrvatska se povukla iz CEFTA sporazuma i preuzela trgovinske i ugovorne odnose koje EU ima sa trećim zemljama. Ulaskom Hrvatske u EU došlo je do određenih izmena u spoljnotrgovinskom režimu. Ove izmene se odnose na režim izvoza naših proizvoda u Republiku Hrvatsku, kojim od 1. jula 2013. godine postaje istovetan režimu izvoza prema bilo kojoj zemlji u EU. Takođe, režim uvoza se menja, pa se robe koje imaju hrvatsko poreklo tretiraju u carinskom smislu kao robe iz EU.
Protokol je potpisan u Briselu 25. juna 2014. godine. Prema odredbama člana 14. Protokola, datum privremene primene je prvi dan drugog meseca nakon dana potpisivanja. U skladu sa tim, Protokol se primenjuje od 1. avgusta 2014. godine. Protokolom je definisano da Srbija i EU obezbeđuju jedna drugoj dodatne koncesije za poljoprivredne proizvode, na osnovu količina koje su tradicionalno realizovane u trgovinu poljoprivrednim proizvodima između Republike Srbije i Republike Hrvatske u periodu od 2009. do 2011. godine. Dodatne koncesije su dogovorene putem preferencijalnih kvota. Uvozne kvote su dostupne svim članicama EU, ne samo Hrvatskoj, a izvozne kvote Republike Srbije se odnose na EU u celini.
Protokol se odnosi i na tehničko usaglašavanje usled nove države članice i promene preferencijalnih stopa za neke poljoprivredne proizvode. Izmene koje se tiču izvoza proizvoda poreklom iz Srbije su povećanje kvote za izvoz šarana, odobravanje bescarinske kvote za izvoz pripremljene i konzervisane ribe i povećanje kvote za izvoz šećera. Napomenula bih da su pregovori i potpisivanje protokola uobičajena praksa nakon svakog proširivanja EU.
Usvajanje ovog zakona proizašlo je iz potrebe usaglašavanja našeg zakonodavstva sa procedurama EU i nastavka evropskih integracija, te stoga poslanička grupa SPS podržava usvajanje ovog zakona.
Takođe, poslanička grupa SPS će podržati i usvajanje drugog zakona koji je danas na dnevnom redu, a to je Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o veterinarskoj saradnji. Sporazum je zaključen pre svega u cilju olakšavanja trgovine životinjama i proizvodima životinjskog porekla, povećanja robne razmene u sektoru poljoprivrede, kao i uspostavljanja čvršćih poslovnih veza predstavnika poljoprivredno-prehrambenih industrija.
Najpre želim da kažem da je donošenje ovog sporazuma i te kako značajan korak napred u regulisanju ove oblasti, pre svega iz razloga što se promet sa susednom Albanijom unapređuje i omogućava potpunija kontrola prometa. Neregulisana trgovina nanosi finansijsku štetu državi, a ono što je najvažnije, predstavlja opasnost i po zdravlje ljudi.
Sporazumom se uređuje više pitanja od značaja za saradnju u oblasti veterinarstva, čime se stvaraju uslovi za saradnju nadležnih veterinarskih organa. Saradnja u oblasti veterine ovim sporazumom dobija potpuni pravni okvir, a time se stiču uslovi i za ostale segmente saradnje u oblasti poljoprivrede. Sporazum, takođe, treba da stvori osnov za uspostavljanje poslovnih veza predstavnika poljoprivredno-prehrambene industrije dve zemlje i poveća obim razmene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.
Poslednjih godina evidentan je pomak u bilateralnim odnosima između Srbije i Albanije, mada su intenzivirani odnosi na svim nivoima. Privredna saradnja je još uvek na relativno niskom nivou. Trgovinski odnosi se zasnivaju gotovo isključivo na razmeni roba i regulisani su CEFTA sporazumom. U 2013. godini Srbija je u Albaniju izvezla poljoprivredno-prehrambene proizvode u vrednosti od 32,7 miliona dolara, pšenica, kukuruz, masti, ulja i mešavine začina i ostvarila je suficit u ovoj razmeni od 28,4 miliona dolara. Republika Srbija ostvaruje suficit u trgovini sa Republikom Albanijom i naš interes je da ne samo tako ostane, nego da se već taj suficit i poveća.
Mala geografska distanca je činjenica koja nam ide u prilog i upravo ovaj sporazum treba da doprinese većem i lakšem plasmanu naših proizvoda na albansko tržište.
U skladu sa tim, očekujemo da će se ovim sporazumom ostvariti pomak u trgovini dveju zemalja i da će značajno smanjiti postojeće procedure. Očigledno je da će brzina približavanja EU, ali i Svetskoj trgovinskoj organizaciji u značajnoj meri zavisiti i od trgovinske saradnje Srbije sa susednim zemljama, tako da ne treba prenebregnuti ni činjenicu da sporazum ima i politički značaj, odnosno treba da doprinese pacifikaciji regiona. Za Srbiju region Zapadnog Balkana je više nego četiri puta značajniji kao izvozno tržište nego kao uvozno. Zemlje CEFTA su vrlo važno tržište za našu zemlju.
Mada se sa Albanijom ostvaruje skromna razmena, gravitacioni model koji meri razliku između potencijalne i stvarne trgovine pokazuje da Srbija ima prostora za povećanje te razmene, naročito od kada je Hrvatska postala zemlja EU, a Srbija postala lider u okviru zemalja članica CEFTA.
Primena sporazuma treba da podstakne dalju liberalizaciju trgovine poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima i obezbedi kvalitetniju robnu ponudu. Dobrom strategijom izvoza došlo bi do normalizacije ekonomskih odnosa i stvaranja novih potencijala za spoljnu trgovinu.
Ekonomska saradnja zapadnog Balkana je svakako strateški interes Srbije, te je potpuno očekivano zalaganje u tom pravcu i za saradnju sa Republikom Albanijom. Da bismo obezbedili kvalitetan i nesmetani rad veterinarskih i carinskih organa i obezbedili kontrolu prometa, neophodna nam je kontinuirana saradnja naših nadležnih organa i nadležnih organa iz Republike Albanije.
U prethodnom periodu intenzivirana je saradnja nadležnih veterinarskih službi u obe zemlje, usaglašene su međunarodne veterinarske potvrde, sertifikati za izvoz iz Republike Srbije u Republiku Albaniju za životinje za klanje, goveda za klanje, svežeg mesa goveda, riba i proizvoda ribarstva, prerađene hrane za kućne ljubimce. Za uvoz pošiljki iz Republike Albanije do sada su usaglašene međunarodne veterinarske potvrde, i to konja za trke privremene i konja za tov i priplod, riba i tretiranih koža, a sertifikat za uvoz proizvoda ribarstva je u fazi usaglašavanja dve države.
Sporazum treba da doprinese razvoju naučnih i tehnoloških veza, obzirom da predviđa da se u cilju unapređenja saradnje naučnih i stručnih institucija u oblasti zdravstvene zaštite životinja i veterinarskog javnog zdravstva organizuju godišnji stručni sastanci i razmenjuju propisi i stručne publikacije koje se odnose na oblast veterinarstva i pruža uzajamna pomoć u proizvodnji, nabavci potrebnih sredstava za suzbijanje bolesti i za lečenje životinja.
Važno je istaći da će primena ovog sporazuma doprineti i obezbeđivanju i očuvanju zdravlja kako životinja, tako i građana. Kvalitetna pravovremena i efikasna kontrola neophodan je uslov za to, pogotovo ako se uzmu u obzir neželjeni efekti i nesagledive štetne posledice uvoza higijenski neispravnih proizvoda, a posebno zaraženih i obolelih životinja.
Imajući u vidu sve ove razloge, a posebno to da će primenom Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveza ministara Republike Albanije o veterinarskoj saradnji omogućiti kontrola prometa i veći pristup i izvoz na albansko tržište, kao i to da usvajanje Protokola uz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Republike Srbije sa jedne strane i evropskih zajednica i njihovih država članica sa druge strane, kojim se uzima u obzir pristupanje Republike Hrvatske EU, obaveza Republike Srbije na putu ka EU, SPS će u danu za glasanje podržati usvajanje oba ova predloga zakona. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Poštovani ministre, moram da priznam da pomalo osećam, na neki način, i stid što tek posle 65 godina, koliko ima od kada je doneta ova konvencija Međunarodne organizacije rada, usvajamo. Pravo da vam kažem, nije mi jasno zbog čega ovo nije ranije nije usvojeno, mada možda, kako se vratimo u istoriju, bi to i sagledali. Hajde da razumem u onom socijalističkom periodu kada je radnik bio stavljen na određeni pijedestal i kada smo zaista imali sistem gde su fabrike bile date u vlasništvo radnicima, odnosno društvena preduzeća, kada smo imali, onda i razumem da smo čak imali možda i bolje uređena prava radnika i zaštitu radnika, nego možda samom konvencijom. Kasnije sve ono što je nastajalo i kada smo počeli da uvodimo i kapitalizam, a posebno ovaj liberalni kapitalizam, moram da priznam da mi nije jasno, ako smo težili određenim civilizacijskim tekovinama, zašto nismo ovu konvenciju usvajali?
Ljudima da prosto pojasnimo, radi se o odnosu između državnog organa, odnosno javnog preduzeća, i zaposlenog i radnika. Znači, nije čak ni onaj odnos između privatnika, nego prosto se radi o odnosu države prema radniku. Da je možda ovako nešto doneto, odnosno da je usvojeno 2000. godine, možda se ne bi doneo onakav Zakon o radu 2001. godine, po kome je radnik bio potpuno obespravljen u potpunosti, a preduzeća rasprodata.
Možda gospođa Mihajlović, koja je inače obrazlagala ovu konvenciju, ne bi danas morala da nam govori o putarskim preduzećima, koja su potpuno uništena, gde su radnici izbačeni na ulicu, koja su potpuno razorena u svakom segmentu, da čak nisu mogla da ispune neke elementarne uslove da učestvuju na tenderima, pa su mahom strane firme ovde dobijale mogućnost da prave puteve. Naša preduzeća i naši radnici su odlazili da rade kod stranaca, iako smo imali izuzetno velike putarske gigante, odlična preduzeća. Možda zato što je nedostajala jedna ovakva konvencija, mi smo danas doživeli upravo to da danas pokušavamo to da revitalizujemo i da na neki način ograničimo možda državu da više ikada pomisli da donese takav zakon, kao što je bio Zakon iz 2001. godine. Podsećam ljude i svakoga ko je preživeo taj tzv. tranzicioni period i pljačkašku privatizaciju, mogli ste radnika da izbacite na ulicu i da mu ne obrazložite zašto je dobio otkaz.
Dobro je da danas ovo usvajamo. Dobro je da ograničavamo takve bahate ljude, posebno i zbog jednog segmenta u samoj konvenciji koji se odnosi na podizvođače. Mi smo inače ovde navikli da naša preduzeća uništavamo na taj način što smo uzimali za podizvođače, u određenim segmentima, razna neka privatna preduzeća, veoma sumnjiva, koji su, a to ćete pitati radnike zaposlene u tim preduzećima, zato što su jurili trbuhom za kruhom, jer nisu imali da obezbede egzistenciju porodice, prihvatali najgore uslove da rade kod tih privatnika.
Podsećam vas, uzmite samo ova preduzeća koja se bave obezbeđenjima zgrada, na primer, naših javnih preduzeća. Pitajte te radnike kakvi su im uslovi i kako preživljavaju, kolike su im plate, pa ćete doći do zaključka da je tako nešto zaista nedopustivo, a pošto se ovde radi o naručiocu, znači javnom preduzeću, koji traži određenu privatnu firmu da mu obezbeđuje, kao da ne mogu oni sami da zaposle nekoga ko bi mogao da se bavi obezbeđenjem preduzeća, ali angažujte neku privatnu firmu, oni dovedu te ljude koji za nekih 18 ili 20.000 dinara rade najgore moguće stvari, rizikuju čak i svoj život. Da je bila ovakva konvencija, možda ne bi bilo dopušteno. Nadam se da će, recimo, baš tom segmentu najviše da se ona odnosi i da ti podizvođači, odnosno ljudi koji se bave obezbeđenjima naših javnih preduzeća, neće više moći na takav način da izrabljuju radnike.
Moram da priznam da smo mi ovde zaboravili šta znači humanost u želji za strahovitim profitom, što je normalno i legitimno. Inače sam pristalica kapitalističkog uređenja, ali ne možete da zaboravite na nešto što se zove humanost. Prosto, čovek je živo biće.
Tretirali smo ovde ljude kao robu, kao predmete. Mogli ste da kažete, recimo, devojci koja hoće da se zaposli da ne može ako planira trudnoću. To se, nažalost, tolerisalo. Vidim da se i tu sada uvode određene, ne određena, nego to se prosto inkriminiše kao krivično delo, što je jako pozitivno, ali da se tu uvodi neki red. Vidim da je u mnogim segmentima država krenula, posebno moram da pohvalim poresku upravu, a i inspekcije rada koje su krenule tako da češljaju razna preduzeća, gde su ne prijavljeni radnici, da se ta preduzeća zatvaraju. Neka si imao jednog ne prijavljenog radnika, nisi ispoštovao zakon, molim lepo, kada 15 dana dobiješ zatvoren lokal, opametićeš se, pa drugi put ćeš sve prijaviti na vreme.
Prosto, možda mora takav red da se uvodi i zato osećam, još jednom ponavljam, stid, što posle 65 godina mi usvajamo nešto što je civilizacijska tekovina, što je moralo da se usvoji mnogo ranije, ali nažalost preživeli smo sve i svašta, dobro je, bolje ikada neko nikada i naravno da ćemo u danu za glasanje podržati usvajanje ove konvencije. Hvala vam.